Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
Чауш „треба да је врло шаљив И смијешан: у рукама има наџак, или буздован, те лупа које у што, за капом има по неколико лисичја, или вучја, репа прибодена, а
Милићевић, Вук - Беспуће
Он сам себи чини се смијешан и глуп, и не чекајући краја, изиђе, праћен погледима свију. Он се чуђаше тренутном нагону који га је овамо довео,
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
Шуњо не могоше се одржати — тако је смијешно ђакон изговори он „равнијех“ а изговарајући одигао своје обручасте обрве. Смијешан је тај придјев и по себи кад се примијени на Цуце и Бјелице који су сами — гребен.
на кољено, кроз дуги низ вјекова, и које доликоваше, можда, времену у које се заметнуше, али никако новијим временима; смијешан им бјеше поп-учитељ, домаћи „свјетилник“, који је жље расвијетљивао густи мрак под очевим кровом; смијешно им је било
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
Тетка посла све, па оста с њим докле овај не заспа. Други покушај Теткин и Срдаров испаде смијешан. Било је почетком септембра. Киша је била престала, настала похладна јесен.
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
— Стерниг? — Стерниг, јаwохл! — Иване, немој се правити смијешан! Чисто је дјетињаст начин којим харангираш на крсташки рат у одбрану тобоже увријеђеног шпајзецимера!...
Ћипико, Иво - Приповетке
— Шета се. Девојка успрене кад је официр прошао поред њих и љубопитно је погледао. — Смијешан ти је! — вели јој он, кад је официр мимоишао. — А не зна нашки.... Има једно њихово магаре што им пошту носи.
Ћипико, Иво - Пауци
— Машо! — јави се и понуди је да сједне. Жена га погледа и већ јој се смијех појави у угловима усана; још јој је смијешан у црвеној капи. Али погледавши га у очи, учини јој се да је те очи моле, и сједе сучелице њему. — Што хоћете?
Испије каву потежући у се, као да срче јуху, и тако му црномањасто набрано лице добива смијешан израз, и једнако стој и укочен. — Дакле, како је са старим Антом? — упита шјор Луку.