Јакшић, Ђура - ПРОЗА
беше све тужно: црна, скоро ископана земља покриваше мртваца; чело главе прост, неофарбан крст, на њему један венац од смиља, жут као што му је и чело било кад су га у гроб полагали; до њега беше један пешкир привезан...
Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
Његова Смиља одвраћа га да не иде. Говори му да не ваља на Мале Врачеве ићи по лову, казива му и како је некакав ружан сан уснила...
Радош је дошао кући сав усплахирен, уморан, прегорео од жеђи. Заиска воде, напи се; једва исприча Смиља шта га је снашло, па одмах леже, онако знојав и уморан, на траву пред кућом. Дуго је спавао као заклан.
Кад би вече, спопаде га као нека грозница и трабуњање — ништа за се не зна. Смиља се престравила, само хуче по кући и говори: »Лепо ја теби говорих — не иди, а ти не хте послушати!
Једва се мало придиже, али се и после дуго лецао и најпосле умро. — Бог зна шта ће и од Радоша бити? — рече Смиља и чисто се охлади од страха. — А шта ради, пријо? — упита Анђа.
Може бити, ово је њихово штене, па заврљало чак амо. — Јао мени, кукавици! Шта ћу са оним човеком сад? — учини Смиља забринуто. — Е, е, јаднице моја! — жали је Анђа. — А не знаш ли му ти што, пријо?
— А јест. Кад се мало, веселник, разбере, одмах јауче да га боли глава и све кости! — рече Смиља. — Видиш пријо — настави Анђа — ја ћу му загасити овде и мало угљевља, па ти ово понеси кући.
Добро утуви што ти рекох! — Хоћу, пријо. Е, бог ти дао! — учини Смиља с пуно наде да ће му то помоћи. Анђа узе машице, па стаде једну по једну жишку турати у ону воду, а све миче уснама
Загаси тако девет жишака, па даде Смиљи чанак. Смиља брже-боље похита кући. — Пријо! — викну за њом Анђа. — Ако му не буде од тог лакше, дођи опет у млади петак да
Толики рад стоји. Ми једини. Не знам шта ћу пре, или њега гледати или пословати... — говори Смиља, а све одмиче. У то време беше у среској канцеларији неки Живан, први писар.
Попа, Васко - НЕПОЧИН-ПОЉЕ
тебе Савио свој животни пут око тебе Свој непроходни свој немогући Па ти сад гледај да ме сретнеш 12 Доста речитога смиља доста слатких трица Ништа нећу да чујем ништа да знам Доста доста свега Рећи ћу последње доста Напунићу уста
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
Па како је воли бабо! Један осмех свога смиља не би дао за сву земљу од Индуса па до Нила. Од Индуса па до Нила нема таког красног лика, до у једног
Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ
Зрак се круни са пшенице у оловне препелице. Иван-цветом змија пузи. У страху су просјануле очи смиља иза нуле: иза сунца и месеца Бели анђел с крста слази; сном рељефним гуштер лази под крваво копље свеца.
Чокешина проспе трину у јалову месечину и летећи поврх смиља значења се ратосиља. Лептирице, звона, зденци! Облацима двама-трима бацају се брда, венци.
Строп се круни, сени круже. То се негде смиче уже. Лудња ли је или збиља: ваза, окно, стручак смиља, иза неба детелина, грах у цвету, чуда ина, и чунови од биљура у брујању тешких ура?
Ја чујем жамор ушима смиља: ни тајне споне потмулих сила, ни плаха вода, ни ватра жива не знају тајну мојих тамнила.
Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ
68. Одби се грана од јергована, И лепа Смиља од своје мајке, Од своје мајке, и од свег рода. Врати се, Смиљо, мајка те зове, Мајка те зове, кошуљу даје.
пасом, Дала тебе капу вучетину, Вучју капу и од орла крило, И на капи свакојака биља, А највише дјевојачког смиља, Да ми будеш јунак за женидбу, Да те нико урећи не може!
Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ
Опојан, тежак мирис се из биља Разлива, — слика отежале јаве. Мирише ваздух дахом мртва смиља. Облаци иду преко моје главе. ТИШИНА Висине бледе ћуте, Јесењи сумрак рâни; Листови свели жуте.
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
опасала пасом, Дала тебе капу вучетину, Вучју капу и од орла крило, И на капи свакојака биља, А највише девојачког смиља, Кад ми будеш момак на женидбу, Да те нико урећи не може.
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
Не може да је одбије. Она надушак испи чашу. Свануло је. Изнад њеног кревета по зидовима висе венчићи сувог смиља, жутог као восак. — Волим Адама више од живота. Више... не умем да ти кажем. И тебе.
Отишла? Шаком поклапа леву дојку и благо је притиска да чује... Соба је шарена од сунца, венчићи сувог смиља упалили се и диме, под прозором занесено запева петао.
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
је, ту је оно што ми срце мами, С чега ноћу бдијем до у освит сами, — Ту је оно благо, љепота Мостара, Ту је кита смиља, ту је злато Мара!