Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
о устанку у Шумадији и ваљевској нахији; рече му како се и први људи у Мачви, као трговац Чупић из Ноћаја, прота Смиљанић из Белотића, Катић из Глоговца, Илија Срдан из Прњавора и још многи, многи данас договорише да дижу устанак у овоме
Прота Смиљанић је четовао на своју руку. То беше јуначина каквог само век рађа. Он је веровао да му Турчин Бошњак, или како их је он
И све их некако открави. — Јеси ли поручио Молеру? — упита Смиљанић. — Још јуче је отишао Дева. — А кад ће стићи Јаков и Милош? — Кроз три-четири дана биће овде. — Ја бих нешто рекао!
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
— Не дај, боже! — гракнуше сељаци. — Не говори тако, ако бога знаш! Аксентије Смиљанић истаче се напријед: — Ако је твоја воља, попо, и твој благослов, да узмемо добру жену дадиљу, или да га дамо какој
За њим кмет, за кметом Аксентије Смиљанић, а за њим сви остали по реду и старјешинству, и сваки дарива дијете. Кад се сви изредише, Иконија изброја два дуката у
Да видиш, није луда ова учитељева. — А како ће то ићи? — запита Аксентије Смиљанић учитеља. — Лијепо, кажем, дијете ће у школу код мене с другом дјецом научити читати и писати, па неће под своју
— А шта балите, ви жене, и цвијелите дијете? Ви ништа друго и не знате! — рече Аксентије Смиљанић, и обриса рукавом сузу. Мићо изнесе Марин ковчег и тури га у сијено под предње сједиште.
Већ се бјеше прикупило нешто сељака. Некакав страх бјеше обузео попа, да се једва држаше на ногама. Аксентије Смиљанић позна га у мраку: — Побјеже! — рече он. — Ко? — Учитељ! Поп дахну душом: — Срећан му пут! — Шта?
Ћипико, Иво - Пауци
Приђе банку, пуни торбу купљеном дућанском робом и прти се. Уто бане у дућан Раде Смиљанић, син Илијин, наочито устројно момче из окрајних кућа под планином; не гледајући на момке, приђе равно господару и ручи
—А, да! — сјети се газда. — Чуј, Глишо, што је од онога одгојка у планини што га покојни Илија Смиљанић држаше? ... — Ондје је, господару... држи га син му Раде ...
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
котарски ускоци имали су читав низ окршаја са Турцима: код Удбине, код Рибника (где Су погинули поп Шорић и Петар Смиљанић), на Зечеву (где је погинуо Вук Мандушић). Неколике наредне године биле су испуњене ситнијим чаркама. Од 1653.
Ао краја кандијског рата одиграле су се многе жестоке борбе: код Книна, Гламоча, Удбине (где је, 1654, погинуо Илија Смиљанић, син Петра Смиљанића), код Брибирског Потока. Период мира од 1671. до 1683.
У првоме (из песме Јанковић Стојан и Смиљанић Илија) дат је у слици пуној полета и жубора Стојан у тренутку кад је видео лепу и бесну Туркињу: Живо му је срце
одговор тројици Турака, али увек са нешто друкчијим последњим стихом: девојка први пут каже да је испрошена „за ђидију Смиљанић-Илију“, други пут „за сокола СмиљанићИлију“, трећи пут „за јунака Смиланић–Илију“, и те промене — дате у лепој
Испроси је Смиљанић Илија из Приморја, из кршних Котара; ал’ на Мару просци навалили, браћо моја, са четири стране; најпослије Турци
сам, прилика ти нисам, већ ти тражи за себе Туркињу; ја сам цура давно испрошена, испрошена у кршне Котаре, за ђидију Смиљанић-Илију!
сам, прилика ти нисам, већ ти тражи за себе Туркињу; ја сам цура давно испрошена, испрошена у кршне Котаре, за јунака Смиљанић-Илију!“ Такве Мара књиге оправила. Затим време мало постајало; бре, да видиш Смињанић-Илију!
Тако свати весело иђаху, ал’ не иде Смиљанић Илија, већ се јунак тешко замислио, с миром јаше дебела путаља; од сватова нико га не гледа, ал’ га гледа лијепа
Каква је невоља? Сви сватови шемно и весело, а ти јеси тешко невесео? Ах, кажи ми, ако сам ти мила!“ Тад говори Смиљанић Илија: „Чујеш мене, Маро Ђурковића!
ми, из горе хајдуци, ја сам главом од Лијевна града, видио сам свате Смиљанића, ал’ не воде Мару Ђурковића: не да мати Смиљанић-Илији, већ је даје Шарац-Махмут-аги, да је води у Босну поносну“.
бијелој кули Смиљанића, у авлију коња нагонила и под кулом разјаха дорина, кад ево ти лијепе Анђуше, миле секе Смиљанић-Илије, брже лети низ бијелу кулу а да види какав јунак дође.
док видимо ко је и откуд је, што ли иђе тако по свијету“. Затим мало бјеше постајало, ал’ ево ти Смиљанић-Илије и он води кићене сватове, здраво прошли Пролога планину, јер им нису ништа учинили кад нејмаде лијепе