Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
Смркло се одавно. Врата шкрипнуше. Гојко скочи. — Ехе, братићу мој, кажем ја њој: даћеш ти мени, Смиљка! Јок, вели она. Море даћеш ми, луда жено, па макар се сву ноћ вукли по кући. Не дам ти, каже она, па да си још толики..
А ти, јеси ли се намучила у путу?... Камо вас досад, за Бога! Тебе сам једнако погледала. Мати јој, Смиљка, изгледаше старија од оца јој.
Снаша Смиљка, бистра и паметна жена, одмах опази да у говору Љубичину има нешто нејасно, да јој она не казује све како је.
врисну девојка и приљуби се уз те слабе, изнурене груди, знајући да само на њима може наћи утехе, ако је још има. Смиљка се најпре пренерази, уозбиљи се и већ беше готова да проспе читаву ватру горких прекора, да је посаветује како да се
два дана по том дође јој мати. Стојан извести Гојка да је сад тамо у кући још већа ужурбаност : баба Смиљка непрестано иде некуд по селима; оде, врати се, пробави неколико часова код Љубице, па је опет нестане.
Одједном поче да се смеши у себи, смеши се, маше рукама и види како се баба-Смиљка помолила на вратима и некоме такође маше руком... Можда је то њему, али се то њега не тиче, кад она није више жива...
Кад сутра дан Смиљка пође својој кући са дететом, она остави кћер и зета са тврдом вером: да је то срећан пар и да ће веома сложно живети.
Љубица је причала тешко, с муком, али јој Смиљка помагаше згодним питањима. После настаде објашњење и разговор. — И све ми се ових дана врзе једно по памети...
Мало, па ми се опет јави и зове... Лепо га видим... маше руком... — Бог с тобом, дијете;... прекрсти се Смиљка. Немој да мислиш о нему више. Зато ти се и јавља што једнако мислиш. — Како могу да не мислим! Како могу!...
Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ
ИX Кад сам био на твом гробу Замириса мир босиљка, А мени се причу гласак: „Шта ми ради моја Смиљка?“ Твоја Смиљка, сиротанка, Још не може ногом стати, А отац је зборит’ учи — Прва реч јој биће: Мати!
ИX Кад сам био на твом гробу Замириса мир босиљка, А мени се причу гласак: „Шта ми ради моја Смиљка?“ Твоја Смиљка, сиротанка, Још не може ногом стати, А отац је зборит’ учи — Прва реч јој биће: Мати!
Ја вас спазих, па задрхта’, — Хтедох питат’, ал’ се боја: „Је л’ то Мирко? Је л’ то Сава? Југ, Тијана, Смиљка моја?“ Сви сте здрави, сви весели, — А ја чујем рајске трубе: На груди ми љуба лети А деца ми руке љубе.