Употреба речи смо у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

Мати је тражила своје дете, а јадно дете изгубљену мајку... а сви смо тражили заклона од неправде и од насиља маџарског...

али ни несрећнијег!... Јер, гле, овако поцепани као што смо, свугде својом крвљу, својим грудима и својим животом служимо мекушне туђинце... Ал’ доћи ће дан...

Има, ваљада, две-три недеље како нам није дошао?... То ви’ш, Маро, није лепо од њега! А, ево, и сама знаш како смо живели: ни два брата рођена нису боље!

Кад се оно Дишкрећани стадоше у својевољце уписивати, заједно се уписасмо, заједно смо и војевали...“ А затим, дубоко уздахнувши, додаде, сиромах: „А кад ме оно на Башахиду ранише, он ме је на својим

Само дај, боже, здравље, а ласно ћемо за то!... Та кад смо победили Маџаре на толико места, па кад је оно Башахид горео... Хе!...

Отац му нуђаше за услугу два грошића: „Узми, мајсторе, неће бити право бадава да газиш блато“. „Људи смо“, рече мајстор, „данас сам учинио ја теби, сутра ћеш ти мени... Збогом, брат-Обраде!...“ Отац и тетка се ућуташе.

„Добро те се и ти закани!... Е, е! А где си ти, човече....“ „Боже, Обраде, на великој смо ти муци: све од Сегедина, па овамо преко Бечеја и Елемира, градимо поред Тисе долму“.

„Имате ли хлеба, Маро?“ пита тетку, а она му жалостивим гласом одговара: „Богме, Марко, данас смо ја и моја Грлица последњи залогај поделиле!...“ После се окрете мени и питаше ме: „Јеси ли гладна, Грлице?...

Управо, ми не ручамо, него само загрејемо и осолимо стомак да после што више воде попијемо. Тако смо чиниле сваког дана... Иста бледа и измучена лица око казана, а и људи су исти што ту мршаву милостињу деле.

Тако смо проживели скоро недељу дана... Сирота тетка већ није могла из постеље устајати; беше мирна, тиха, једва си јој дисање

После пола ноћи диже се Алекса да иде. „Куда ћеш?“ питам га ја, а он ми збуњено одговара: „Знаш, Грлице, продали смо једном Чивутину наш виноград, па идем тамо да узмем нешто мало хране, а, ако може бити, и новаца.

Сећам се да сам те, некако пролетос, кад сам онуда кожице куповао, пред механом виђао; и ручали смо заједно... Е, па лепо! А куда мислиш путовати у име божје? — Ја, пријатељу, до Београда.

Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ

„Нашли смо Светога Петра кључе — рекне једном свом пријатељу који се овој премени чуђаше — не треба нам више сагнутим ходити”.

„Чувај гуске кад их лисица исповеда и кад им курјак проповеда”, вели једна инглеска пословица. Ми смо таки у овој нашој кожи да и сами себи не ваља сасвим да верујемо.

Но о овом смо и на другом месту опомињали, које за довољно находим. 29 Лисица и вран Вран нађе негде комад меса и држаше га у

” Наравоученије Какви смо ми људи на овој нашој земљи? Хајде да се право један другом исповедимо и да већ не тајимо да смо свакојаки и чудновати!

Хајде да се право један другом исповедимо и да већ не тајимо да смо свакојаки и чудновати! Како то? Ево овако, слушајмо само.

Јесмо ли ми црни, а ради би бити бели, може ли он само мајсторски доказати да смо ми и од лабуда бељи, — то је памет, и ако баш нико то неће веровати; хоћемо ми јер нам је то драго; то је нами доста,

Ево, браћо, по вишој части какви смо, или из слабости, или из незнања, или из самољубија, | или, што је најгоре, из високоумија, зашто она три прва даду се

Не иштимо похвале пре него је заслужимо, и баш кад је заслужимо не иштимо је, сама ће доћи ако смо је управ заслужили. Ко је силом хоће, она од њега бежи.

Погрешке ближњих наших ваља заборавити, јер смо сви погрешкама подложни, а добро учињено, никада. 31 Лисица и јарац Лисица и јарац жедни сиђу у један бунар пити.

Курјак, однекуда на то сматрајући, рекне: „О, јадни ми курјаци, несрећни ли смо ти на свету! Врана му једе живо магаре, а он се смеје. А нас како од далека упази, стане га вика као да се помами”.

С плачуштими плакати, то смо дужни человечеству; а са смејуштими сја не всегда смејати се, кад се они на зло другога смеју.

Многократно избегнемо велика бједствованија; а онде гди мислимо да смо у безопасности, изненада и напрасно нађе нас невоља. Разумно је, дакле, всегда чувати се.

Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ

Је ли ово из мочвари захваћено? Слично киши! Да га пије, повратило би и море! Е ако смо с овим у прошевине ишли, лепе смо невесте доводили у дворе! Па зар овим да се посвете Дечани?

Слично киши! Да га пије, повратило би и море! Е ако смо с овим у прошевине ишли, лепе смо невесте доводили у дворе! Па зар овим да се посвете Дечани? Овим би се и але и гује плашиле!

Жаба у устима, канџа у стомаку! Није ти ово ни радост сиромаку, а камоли цару! а камоли јунаку! Ако смо ово пред Косово пили, како смо могли - добро смо и прошли!

Није ти ово ни радост сиромаку, а камоли цару! а камоли јунаку! Ако смо ово пред Косово пили, како смо могли - добро смо и прошли! Боље да су нам браде осмудили но с овим што нам рекоше: добродошли!

а камоли јунаку! Ако смо ово пред Косово пили, како смо могли - добро смо и прошли! Боље да су нам браде осмудили но с овим што нам рекоше: добродошли! Боље и гуја да пљуне у лице!

Боље и гуја да пљуне у лице! Боље и шлем с више рупа него у свирали! Ако смо од овог узимали причест, доста смо милости Божје и имали!

Боље и гуја да пљуне у лице! Боље и шлем с више рупа него у свирали! Ако смо од овог узимали причест, доста смо милости Божје и имали! С чорбом по прслуку, са шталом у глави, знам ја, винопије, како вам је било!

Мудрац међ нама ћути, ћути јер смо му језик ишчупали, јер смо га камењем и цепаницама јер смо га дотукли. Ал његова се бела коса у облаке над

Мудрац међ нама ћути, ћути јер смо му језик ишчупали, јер смо га камењем и цепаницама јер смо га дотукли. Ал његова се бела коса у облаке над Повленом и снег претвара, његова

Мудрац међ нама ћути, ћути јер смо му језик ишчупали, јер смо га камењем и цепаницама јер смо га дотукли. Ал његова се бела коса у облаке над Повленом и снег претвара, његова дуга брада дубоко у земљу

О, како клонуше на бојиште тврдо банкар из Келна, винар из Бургоње! Каква беше јама, колико је брдо, где смо закопали војнике и коње! Како су ћутљиви Чеси и Тиролци! Мирни Пруси неће ни мрава да згазе!

ЗАПЕВКА НА ГРОБУ КАПЕТАНА ШУЉАГИЋА Већ смо земној препуштени сили, њеном суду, њеном руганију; већ смо Јудин целов окусили! А тек ћемо у Гетсиманију!

Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ

и другова ’ладна је земља затрпала, млађи и вештији људи предузели су оне народне бриге и послове са којима смо ми управљали, отечество моје напредује, и ја радосно и задовољно повраћам се у ово скровито мало селце на огњиште

Исаило Лазић погинуо је од наше стране први на Бељини, кад смо се 1804. године почели с дахијама тући.) „Ја сам чувао — прича даље мој отац Алекса — да не пређу Немци, а непрестано

Турци из Палежа и Уба побегли су били, како смо страже почели чувати. Мени је узгред било — прича мој отац — подићи сву моју кнежину, и вративши се кући све на

А потом ишли су четници те догонили турска говеда војсци за ’рану, и уговорили смо међутим са Малим Јанком, Ракарцем и Лазаром из Јабучја у који ћемо дан на Ваљево ударити.

То је било на наш Чисти понедељник 1788. године [28. фебруара]. „Ми смо гонили Турке до Чачка — прича даље мој отац — наша је војска била из саме ваљевске нахије.

Сутрадан одем са Арсом на један доксат, одакле смо гледали врло много свакојаки’ официра у манастирској порти. И ја се зачудим — прича ми мој отац — кад ме Арса запита:

’ Насмеја се Арса и каже: ,Тако носе сви крштени цареви, а не као ваши Турци!’ и проче. Ми смо одатле гледали цара догод није у собу отишао.” „Доцније дође један официр к нама и запита: ,Ко је ту кнез Алекса?

’ — Ја му кажем да јесам. — ,Па шта сте тамо радили; и како с Турцима стојите?’ — Ја кажем да смо све добро радили, да смо Турке све отерали из Палежа и Уба и да смо Ваљево и Чачак попалили.

’ — Ја му кажем да јесам. — ,Па шта сте тамо радили; и како с Турцима стојите?’ — Ја кажем да смо све добро радили, да смо Турке све отерали из Палежа и Уба и да смо Ваљево и Чачак попалили. — ,А ко вас на то све наговори и подиже?

’ — Ја кажем да смо све добро радили, да смо Турке све отерали из Палежа и Уба и да смо Ваљево и Чачак попалили. — ,А ко вас на то све наговори и подиже?’ — упита цар преко толмача. — ,Господин Мијушко!

— ја ћутећи тако мислио сам: ,Мој господин Мијушко, наопако ти било, ти си међер нас преварио те смо као тићи без перја врло рано излетили из гњизда на лапавицу.

’ Ја му на то одговорим сасвим весело, да смо и’ отерали чак у Соко и Ужице, а неке чак преко Дрине. — ,Гут!’ одговори цар смешећи се, ,а колико је до Ужице, Сокола

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

Оволика грдна потра!... — Ама стој ти, Радоване, знамо ми тебе! — дочека га Стеван. — Потру смо видели и наше је да осечемо... — Много је четири, чича-Стеване, вере ми! — упаде му у реч Сима.

— Немај ти бриге, газда-Рако — уверава га Сима. — Како бих ја то казао?... Ти знаш да смо ми увек... Ето тако, богами, увек као комшије... Куд бих ја то казао?... Ако смо се и споречкали... људи смо!

Ти знаш да смо ми увек... Ето тако, богами, увек као комшије... Куд бих ја то казао?... Ако смо се и споречкали... људи смо! богами, газда-Рако, не брини се ти!

Ето тако, богами, увек као комшије... Куд бих ја то казао?... Ако смо се и споречкали... људи смо! богами, газда-Рако, не брини се ти! Рака удари навише, све уз поток кроз трње да га ко не угледа.

— Ето ме, господине, ето сад! — одазва се Ђуко, па навали на општинаре. — Е нека је за дукат... Људи смо наши, а три цванцика није богзна шта... дајте паре, ето зове ме капетан; похитајте и ви.

— изговара се капетан, а Ђуку се само смеши брк. — А немој што замерити, господине — вели кмет. — Ми смо људи прости... Није да рекнеш какав мит — боже сачувај!... — Нити бих вам узео ја мит — прекиде га капетан.

— А пошто прође овако? — Једва по дукат. — А колико си их већ завезао? — Онолико колико смо села обишли. — Баш смо на штети што је окрњена — рече капетан, па прорачунавши у себи додаде: — Знаш, Ђуко, колико

— А пошто прође овако? — Једва по дукат. — А колико си их већ завезао? — Онолико колико смо села обишли. — Баш смо на штети што је окрњена — рече капетан, па прорачунавши у себи додаде: — Знаш, Ђуко, колико смо на штети?

— Баш смо на штети што је окрњена — рече капетан, па прорачунавши у себи додаде: — Знаш, Ђуко, колико смо на штети? — Колико, господине? — Педесет и четири села — равних десет дуката и два талира! — Их, забога, господине!

— Ама, опет ти не каза мени како се завадисте. — Стани да ти кажем... Знаш, кад смо почели трговати с новом главом, он је почео записивати колико се пута прода.

Кад би да се прорачунамо — а то смо радили сваког месеца — по његовом рачуну излази да је продато више једанпут, а по мом не излази.

— Ја шта ћу? — Па ти си болан, луд. Не дај! — Како не дај кад смо начинили онај проклети уговор, па морам. Ком сам се год пожалио, свак ми вели: »Е, богами, кад је уговор — то ти је!

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

— Куд ћеш му боље! - веле сељаци. — Велите ли сви тако? — Велимо!... велимо!... — Е, добро, браћо! Сад знате шта смо доконали. Та одлука, од тога часа, постала је закон свему селу.

— А ти смеш!... — И онда, јаране, ако милостиви бог што да, ти си побратим!... Тако смо рекли! Лазар се мењао у лицу. Горела му је црна земља под ногама... — Хоћеш ли, јапане?...

Он да је друг, пријатељ, да је прави јаран, он не би пркосио онако као он њему јутрос: „јаране, ти си девер; тако смо рекли!... И ускипе му бујна млађана крв... — Није девер! — рикну он. — Није девер него погани џелат!...

Он се вољно покоравао. Најзад виде он у густој сеници шумској потуљену ватру и помисли: ту смо... Још се више уверио кад је видео неке сенке што се мичу по ноћној хладовини.

Проћи ће то. Док само прву ватру претурим, онда је лако... Острви се човек...” Харамбаша га прену из мисли: — Ту смо! Он диже главу. Журава се пред њима вила као гуја; скоро да усахне од велике суше и врућине.

још овамо мало... Ти, Сурепе, ту, близу ћуприје... Јовица, ти ћеш овде, а ја ћу онде. Нас петорица смо са леве стране пута. Ти, Станко, ти ћеш сам бити с десне стране... онај грм... тако!... И ти ћеш први пуцати.

Заврзан никако не ћути: — То се зове нишанити!... Него и ми смо ти добро... Чекај! Један, два... три... четири... пет... шест и два: осам, девет, де сет!... Десет мртвих Турака!...

— Ми тебе хоћемо! — Али ја нећу! Зар да ми ви под седу косу пљујете у очи? — Ми ћемо ухватити лопова! — Ми смо га ухватили — рече Маринко Маринковић. Ваљда хоћете да вам га прстом показујем?... Ја...

Твој план ми кажи! — Сад?... добро! Од онога дана кад сам ја Станка оцрнио, и како се нашла она кесица што смо је ја и Лазар закопали, од онога је дана све како се само пожелети може: све пљује на кућу Алексину.

— питаше Зека. — Нама не бјеше суђено мир да мирујемо него да се сељакамо и пребијамо од дрвета до камена!... Сви смо ми једна својта, сви смо Селаковићи!... Коме је од вас дјед теменом у ову земљу ударио?... Дед̓, реците!... Никоме!...

Сви смо ми једна својта, сви смо Селаковићи!... Коме је од вас дјед теменом у ову земљу ударио?... Дед̓, реците!... Никоме!...

Ако ли вам помоћи затреба, јавите се Деви... Онда се окрете дружини: — Спремајте се! — рече. — Спремни смо! — Полази! Збогом, Сурепе, Ногићу, Станко, Зеко... Збогом!... — Збогом пошли!

Дучић, Јован - ПЕСМЕ

Ми смо били сами. Хујаше негде ветар око виле Песму о тузи. И ја гледах тако На њеном челу и лицу од свиле, Где мутно веч

Ми бесмо неми; али ми се чини То вече да смо у ћутању дугом, Сами и тужни у хладној тишини, Сву повест срца рекли једно другом.

Нико не би знао да смо тужни били, Да си ти јецала, и ја да сам плакô. Јер како је света и чедна бескрајно Туга што се никад није речју

Доста, јадна жено, све је залуд! Доста! Ми смо једно другом давно све већ дали. Погасимо лампе пира! Као вали, Све је већ протекло, и ничег не оста...

СУЗА Кô јесења шума тако умираше Цео један живот тихо и нечујно. И још носећ срце и жељно и бујно, Ми смо осећали задње дане наше.

Мотрећи у кобни символ што се диже, Душа нам се мрзла и тровала тугом; И држећ све чвршће руку једно другом, Ми смо корачали раскршћу, све ближе.

Ми смо своју сузу крили у том часу, Ону сузу чедну, свету, неумрлу: Но она се свагда јављала у грлу, И увек се тужно расула

Ми смо се љубили мржњом у то доба, Чежњивом и тамном мржњом. Вај! што мучно Беше, када једном неста и та злоба Која нас држ

СУСРЕТ Чекасмо се дуго, а кад смо се срели, Дала си ми руку и пошла си са мном. И идући стазом нејасном и тамном, Искали смо сунца и среће смо хтели.

И идући стазом нејасном и тамном, Искали смо сунца и среће смо хтели. Обоје смо страсно веровали тада Да се бесмо нашли.

И идући стазом нејасном и тамном, Искали смо сунца и среће смо хтели. Обоје смо страсно веровали тада Да се бесмо нашли.

И идући стазом нејасном и тамном, Искали смо сунца и среће смо хтели. Обоје смо страсно веровали тада Да се бесмо нашли.

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

Живели смо лепо и задовољно! Нарочито је моја мајка била задовољна што јој нисам довео „из Париза каку Швабицу”, па да „не уме с

Случају? — Јест! Ја „болујем од случаја”, па сам ваљда мало и фаталиста! Дакле, тако смо ми живели — добро! А и како друкчије могу живети мати и син? Он је њој увек, увек добар.

Чим изиђосмо из болнице, сретосмо нашег друга Мишу на фијакеру. Он стаде, потрпа и нас у кола и одвуче на Саву, где смо се поштено искупали. Купање оживи човека и опет га њиха и успављује. Ја сам с мамом слатко вечерао.

њега тако су одсудно брисали све моје интензивне утиске, као четка с кречом оне за нас пуне значаја речи и слике што смо их ми угљеном писали по зиду од школе.

бесконачност, и само као да се тамо чак у дну, у страни, једва приметно, неразговетно опажа један крајичак неба Сви смо ћутали. Помоћник је пребацио ногу преко ноге, цупкао, гледао у таван и наместио уста као да ће да звижди.

Она поклопи очи рукама, и суза њеног оца паде у море њезиних суза Не знам колико смо ћутали. Онда Ђорђе прво обриса око, и поузданим, чисто веселим гласом обрте се помоћнику: — А ко ће мене тамо

Он позелене и — исплази ми језик. Видео сам да није за разговор и оставио сам га све до после купања, и тек кад смо и пиво попили, учини ми се да ћу успети с мојим предлогом: — Чујеш, — рекох — хајдемо, болан, код мене да вечерамо!

Ја сам с мамом седео после ручка и пушио. Ћутали смо. Чини ми се да смо обоје слушали ветар. У тај пар врата се широм отворише, и уђе Ђорђе са штапом пруженим пред собом,

Ја сам с мамом седео после ручка и пушио. Ћутали смо. Чини ми се да смо обоје слушали ветар. У тај пар врата се широм отворише, и уђе Ђорђе са штапом пруженим пред собом, са сестром и са

Као удављеник, видео сам за тренут цео свој живот, не изузимајући ни мој јучерашњи сан, ни Јоцу у њему. Понудили смо их да седну. Мама их послужи, а ја сам, опет, Ђорђу правио и палио цигаре.

Понудили смо их да седну. Мама их послужи, а ја сам, опет, Ђорђу правио и палио цигаре. Пушили смо, тако смо много пушили, да се у нашој великој соби ништа није видело, и шеталица од сата као да се лактовима гурала

Понудили смо их да седну. Мама их послужи, а ја сам, опет, Ђорђу правио и палио цигаре. Пушили смо, тако смо много пушили, да се у нашој великој соби ништа није видело, и шеталица од сата као да се лактовима гурала кроз дебео

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

га дочекује Неца гологлав и мало постиђен, пољуби га у руку, па само вели: »Хе, шта знате господин-попо, грешни смо људи!« А кад се добро наруча и врати кући, донесе свачега, и пешкира и пешкирића, и шарених торбица и новаца.

— Меланија, пријатно спавање! — вели јој Јула. — Немој да сневаш штогод страшно, знаш... што смо разговарали... — Но, но! Та доста већ једаред, чегртаљке једне, — вели поп Спира. — Па лаку ноћ!

стола на оба лакта, па диктује: »Пишите, — вели, —: Прока Белеслијн (или тако неком), царском катани у Галицији, да смо сви, фала богу, здрави које ми и њега поздрављамо и молимо се богу да се и он нама здраво и весело врати, које ми њега

А девојку смо му нашли и добра кућа, а за мираз се неће постидити девојачка вамилија. И пишите: да смо сви здрави; бáба кашље и

А девојку смо му нашли и добра кућа, а за мираз се неће постидити девојачка вамилија. И пишите: да смо сви здрави; бáба кашље и кр’ја к’о и пре и тут је здраво; разбио ону фину стиву лулу кад се облачио на јутрење, па сад

А ми смо сви здрави; брáта се тако угојио да не може да закопча свилени прслук што га је купио на сенћанском јесењем вашару.

Док је он певао, учитељ се представио црквењаку Аркадији, на што овај каже да му је мило. — Јесте, очекивали смо вас жељно, — вели Аркадија. — Чим која кола прођу, а ми мислимо: ето га!

— А ми баш јуче разговарамо, ја и мој супруг, о томе кад ћете доћи. Мислили смо да већ нећете ни доћи. »Можда се предомислио«, разговарамо се: »ваљ’да је пао на теме да дође па да се закопа у овом

— Ја ћу бити тако слободан... — Е, дабоме! Тек штогођ... — вели гђа Сида. — Како слободан?! Ваљда смо ми неки туђини, какве Швабе... — Клањам се. Љубим руку, милостива... љубим руку, госпођице, — рече г.

Но ми смо се мало повише удаљили од предмета и заборавили се описујући овога лопова. Али тако је то у свету! Право је речено да

Фала богу, како која година, све боље. Хе, ми се старамо и штедимо, парохијани не жале него дају. Кад смо ми, то јест, ја и господин Кирило, дошли на парохије, било је, бога ми, свакојако.

Ваљда ћеш сад још приповедати твоје »штиклове«... — А да шта би ти ’тела? Ако ти се не допада та песма, певали смо ми онда и другојаче! — Та марим ја за песму — брани се гђа Сида — могли сте шта сте хтели певати.

Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ

— Ако хоћете, ја ћу вас онамо одвести, — рече слушкиња. — Хвала; ми сад одма' не можемо, ал' смо онамо намерили, и ако госпођа дозволи, ми ћемо тек онда ићи, — примети Љуба.

— Ми не можемо, но иди кући и лепо упитај; па ако можемо доћи, ми смо готови, — рече чика Гавра. Девојче оде. Љуба и чика-Гавра се шетају и договарају како ће почети ако позвани буду.

Код ње на канабету другарица њена, постарија девојка седи. — Опростите што смо тако слободни! Ја сам Љуба Чекмеџијић. — А ја сам, опет, Гавра Церић. — О, драго ми је особито!

Ово је моја другарица. Изволите сести. Седну обојица, Љуба врло пажљиво, да не искрши капут. — Опростите, ми смо се ради о неком важном послу разговарати, и то што пре, јер прво немамо часа, а друго немамо квартира, — рече

— Драго ми је, господо, добро дошли! Откуд тако, господар-Церићу? — Нама је особито драго! Ми смо дошли, управо да кажем, да видимо госпођу ћерку, па ако је суђено . . . — рече чика-Гавра.

— рече чика-Гавра. — Е, ако је суђено, оно нек’ буде; и то ако има бити, а оно што скорије. — Тако смо и ми ради, — рече Љуба. Женске се на то уклоне.

— Вама ће из чувења познато бити да моја кћи није без мираза; има она за себе екстра, а и дете екстра. — Чули смо. Но најпре сам рад знати да ли би госпођа радо за мене пошла, — запита Љуба. — Ја нисам противна, ако отац није.

Но зато и довде је њено уживање добра. Јесте ли тако задовољни? — Та, може се све то лепо уредити, само кад смо у главном сложни, а главно је мираз, а мираза госпођа Перса имаде. На то дође и госпођа Перса.

— Како то? — Знате, ја сам била три године у леру, па сам много од српског заборавила, јер смо све немецки говорили, а разумем нешто и француски. — Шта, и француски? — Нешто мало. — Та ви бисте ме могли продати!

— Знате, ја сам Српкиња, ал’ нећу да сам проста, него гебилдет Српкиња. — Дакле, ми смо прости увек, и такви ћемо и остати? Само да ми будете жена, каква бисте били Српкиња! — Ала сте враг!

Ви сте могли приметити из моји’ очију оно што према вама осећам; ако и ви то исто осећате онда смо ви и ја најсрећнији људи.

Љуба чита писмо. Почитајеми господару! Дајемо вам на знање да је ваше ћутање и оклевање проузроковало то да смо принуђени били другој срећи окренути се, која је заиста и добра, да смо сви задовољни.

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

— Кнез Милошевом. — А жена јел' с њим? — Њу оставио, једва му се дала прилика... — Ужас, људи, пропали смо коначно. — Ама чекајте, господине, полако за Бога, нисмо још пропали. — Како чекајте? Како нисмо пропали?

Појмите по Богу. Зар није друга ствар борити се с царевином? Ама побеснили смо ми, ја вам кажем Требало је да се умиљавамо а ми изазивамо и чикамо, после два рата.

Ама побеснили смо ми, ја вам кажем Требало је да се умиљавамо а ми изазивамо и чикамо, после два рата. У место да смо је гладили и мазили, да смо јој ласкали док се одморимо, док се спремимо, док се опет оспособимо а ми....

У место да смо је гладили и мазили, да смо јој ласкали док се одморимо, док се спремимо, док се опет оспособимо а ми.... пуп вређај и после....

Биће нам много лакше кад смо заједно, скинућемо и душеке доле. — Хвала вам; и наш је тврд, од бетона је. Она група око мршаве маске, коју је

— Ником није лако па ни мени, — одговори Јуришић. — Ипак, ипак, замисли ово: двадесет и три дана од кад смо се венчали. — Верујем потпуно. — Али мој муж неће ићи, ја му недам.

Конвенцији забрањено — Па ево како, објашњава Христић, ретко они то, само кад су у шкрипцу, као онога дана кад смо их притеснили код Белотића. Таман ми на ивици села и стали да пласирамо... — Али кост није мислим повређена?

Па око тога настаје читав сукоб између проналазача и не, те онај први, јако увређен, Тврди да смо ми један примитиван народ, сасвим неприступачан цивилизацији, а баба му препоручује да онај патент задржи за себе и

Није овај свет овакав био: и ја сам била девојка. Па кажем вам: ја сам јој и сестра и отац и мајка, одавно смо остали тако. Кажем јурњаве, па само корзо, и шепају, тако шепају До неко доба ноћи.

Ја радим на машини и лепо, да видите, зарађујем. Могле смо обе дивно да живимо, па и да се обучемо, Бога ми, боље него неке газдинске. — Деде после, деде после?

Отворим оно писмо, а слова само играју, трепере по оној артији. Вели: „Драга моја Нато, ја без Душана не могу, и ми смо се здоговорили да живимо у Београду. Тамо је велика варош и нико нас не зна.

Закопани тамо у оној земљи и слепи за овај живот којим се живи у позадини, ми смо готови да поверујемо чим се жена, са оном њеном урођеном моћи да обмане, стане пренемагати.

Африка

Птице су се мењале, наилазили смо на рибе које излећу из мирног, зеленог или азурног мора, а покоји брод, који је пролазио хоризонтом, био је за нас —

Ноћу се за бродом вукла фосфорна река, свако вече, што смо били даље на југу, све светлија. Читава звездана кола одскакала су од брода, и губила се у води.

“ Ми смо таман били усред разговора о сликарству, о Монтичелију и Сезану, кад се архипелаг Лос појави на хоризонту у предвечерје

“ Оставили смо ерхипелаг Лос, продужили кроз вече. И била је већ сасвим ноћ кад се приближисмо Конакрију, главном месту француске

Шаљемо још по две-три девојке из кућа кроз које смо прошли, и ево је пуна мала просторија, њих и дечака којих се у почетку нико не стиди.

Избацујемо дечаке напоље. Пажљиве су, насмешене, али равнодушне и упорне. Излазе, улазе, уистину заборављају да смо ту.

Излазе, улазе, уистину заборављају да смо ту. Оној најлепшој најзад врућина и, кад смо већ уморни од наговарања, без икаквих увода одбацује свој „пањ“, и остаје мирна и бестидна као деран.

Забадава му се нуди да му плате и остали, забадава му се објашњава да ми који смо платили имамо права да идемо на свој брод. „Ви право, ви право, али сад не може, сутра!

Кад су завршили, пироге осташе празне. Певачи су били у води, ронећи за новцем којим смо их наградили. Више од сата слушали смо их како певају, весели, радосни, сложни и музикални до несвесности.

Певачи су били у води, ронећи за новцем којим смо их наградили. Више од сата слушали смо их како певају, весели, радосни, сложни и музикални до несвесности.

Више од сата слушали смо их како певају, весели, радосни, сложни и музикални до несвесности. Бацали смо им цигаре, које ће после исушивати, писаљке жижице, све што бисмо нашли у џепу, а што би они после ређали по својим

Изиђосмо на кров: лимунаде и лед. Док смо разговарали, небо се стаде облачити и неколико далеких муња објавише олују.

Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА

ЈАЊА: Чуо сам. И то је лепо од наше магистрат. МИШИЋ: Будући да толико новаца засада у каси немамо, зато смо наумили добре људе у помоћ при овоме претпријатију позвати. Ево, дакле, листа! Изволите записати колико вам је могуће.

ДИМА: Кала. ЈАЊА: Ми смо људи трговци, што треба широко високо? Што ћи штафирунг, уа велико господско, не треба тра, тра, тра на свадба.

ЈУЦА: Кад си луда. И одономад мије кума Перса у цркви преговорила да смо већ последње готово у вароши. Гледим друге, боже мој, накићене!

“ Како што изгуби, ђипи, пак опет седне, тако да смо ми околостојећи непрестано мислили, сад ће изданути... Но шта сте ви, господична. тако ућутали? Вами је жао за коње?

МИШИЋ: Што један поклања, други, кој прима, не отима. ЈАЊА: Знајте што, господин нотариус? Та ми смо род; ајде да делимо. МИШИЋ: Боже сохрани! Ви сте и мени једанпут поклонили, ја моје право не дам.

Црњански, Милош - Сеобе 2

Ми смо сад тамо, где смо са Србима били пре Лудвига Баденшкога. Честитам. Поздравите и мог старог друга, грофа Хараха.

Ми смо сад тамо, где смо са Србима били пре Лудвига Баденшкога. Честитам. Поздравите и мог старог друга, грофа Хараха.

Кога да се Гарсули боји? Имали смо разне тамничаре, ал’ ни један међу њима није био кицош. Међутим, у исти мах, Павлу се чинило да чује како му

„А зна да ми, Исаковичи, нигде нисмо били срећни. Ето шта смо дочекали. Све ће нас раселити. Имамо да бирамо, или да постанемо паписти, или москаљи!

Сваки тражи боље царство. Нико неће са бољег на горе ићи. Не може нас Гарсули окивати, јер смо Росије жељни. А шта би сад хтео, дебели? Не ради Павле то, што ради, само по својој глави. Сви сте ви то потписали!

Сад знамо што идосмо на Турчина, Францеза и Прајса! Сад знамо што смо пуни рана! Возе га у ариште као арамију и ребелијаша, јер тражи наша права! За нас нема суда. Него ариште и два хусара!

Ако је тако, ја ћу с тобом, где год чујем за тебека. Ја сам примио к сердцу све што смо писали са Шевичем и нико ме неће одвратити од тога, ни Гарчула, ни Трифун, па ни жена.

– Не дамо људе да ору и копају, за Херрсцхафте! Ми смо привилеговани национ! Крв наша је расута широм Европе. Ово је наша земља, на сабљи добивена – мит дем Сäбел!

Павле је причао да му онда рече да хоће се покорити, као што смо и дужни, царској заповести, и његовој простој речи. Чему да га везује, на спавању? И да хоће, куда би могао бежати?

Цео један народ желео је то, што је и он желео – одселитсја – али, ето, сами смо кад опасност смрти прети. Ни браће не имамо, кад нас заокупи несрећа. Сам је човек у беди. Чему трошити речи о томе?

Ћутао је и викао, наизменце. А кад му дадоше хлеба, чак је и засузио. Што смо ми, Серби, скоро из Турске пришедши, тако несретни у свету?

Као брод, који таласи бацају по мору, на пучини, наш национ лута. Зашто? Коме смо криви? Шта је наше зло? Ето и њега, Ракосавлевича, само зато што га је примио у кућу, чека казна.

Теодосије - ЖИТИЈА

Него молитвама његовим призивајући у помоћ Бога, присиљени смо да почнемо повест, а почињемо тражећи одакле треба, а треба тражити изданак од корена, па ћемо наћи и узбрати грозд —

Јер владар мој, Твој отац, сматрајући ме за верна послао ме је ради овога. Уз то, да смо нашли у моНашком образу тебе, господара мога, какво бисмо извињење имали због тога?

Сад опет, када смо дошли, од наших руку сакристе нашега господара, и једнако се понашате својевољно. Шта вам сад паде на памет: да нам се

Како онога кога с толиким трудом кроз многе дане гонисмо, и у руке ухвативши у једном часу испустисмо? Како смо били безумни! Који нас сан грехова наших задржа, и тако уснусмо?

Па ако се теби догоди штогод ненадано од општег непријатеља људи или од крвника у пустињи, сви ће нам пребацивати што смо се покорили твојој вољи.

Молили су га да се моли за њих: „Дом наш је у твојим рукама, душе наше и ми сви смо“, кажу, „у твојој вољи.“ Јер његове добродетељи и родитеље задивљују, и много га мољаху и говораху да ће велики

Ја то сведочим. И сви у Господу снабдесмо живот наш, и нашу земљу нерасуту од противничких нападаја сачувасмо. Спасли смо се, уздајући се не на лук или мишицу, велим, него вером у Оца и Сина и Светога Духа утврђивани, и силом крста

преподобнога, који није хтео да ожалости сива самодршца, а они к њему говораху: — Код тебе, у земаљској војсци, прво смо кроз тебе засијали, и поставши благонарочити, били смо светодршци, а сада с тобом и ми војујемо у војсци небеског

а они к њему говораху: — Код тебе, у земаљској војсци, прво смо кроз тебе засијали, и поставши благонарочити, били смо светодршци, а сада с тобом и ми војујемо у војсци небеског цара, и ништа нас од тебе неће разлучити.

А свети отац, крепљен топлотом, хтеде сагледати место где су уз Божју помоћ хтели да подигну манастир. Али као што смо рекли, од старости и поста беше изнеморало, тако да није могао ни на коњу седети.

њега у теби прославити и сви који су дошли данас твоју милост на нама видевши тебе ће прославити, и нас ће познати да смо и ми твоје верне слуге, који се уздамо у тебе и тебе љубимо, своје оставивши, и за тобом пођосмо.

твојега, оца мојега, пред лицем свију народа у овим крајевима, светлости на откровење наше, да тобом познају да смо и ми истинске твоје слуге и верни поклоници Тројице и на славу твојему отачаству народа твојега, новог Израиља.

Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА

Због тога ћу дати само класификацију Јужних Словена. Од свих етничких група на Балканском полуострву којима смо се досада бавили, Јужне Словене најбоље познајем. Од 1887. до 1915. год.

Проучавали смо и друге збирке које нису тако добро забележене и које су из доцнијег доба, али које исто тако откривају особине

У њима је провејавала ова мисао: „Ми смо Јужни Словени; сепаратистичких назива треба да нестане пред нашим генеричким именом; ми ћемо, дакле, узети име Јужни

Језичне и етничке особине које смо навели као својствене Бугарима не јављају се наједном источно од поменуте границе.

Ипак, по личним проматрањима до којих смо дошли мало пре рата, можемо веровати да мржња против Срба није ухватила дубока корена код бугарских сељака.

и група задржаћемо се нарочито на два типа, на динарском и на централном, имајући за циљ да дамо идеју о методи коју смо употребљавали.

Ми ћемо се овде бавити само онима који су у вези са циљем ове студије и нарочито ћемо изнети мишљења која смо стекли у току путовања. Највише изненађује географско распростирање задруга.

Највише изненађује географско распростирање задруга. Казали смо да их има у областима свих јужнословенских типова, изузевши код источнобалканског или бугарског.

У овим динарским задругама најбоље су изражене њихове особине које смо већ поменули. По њима је утврђен тип јужнословенске задруге.

На распоред и на развитак задруга биле су једним делом и шуме од утицаја. Истакли смо утицај рељефа на ову друштвену организацију у селима ибарског типа. Вероватно је да је задруга врло стара.

главних узрока овоме великом ширењу песама биле велике српске миграције за време Турака, метанастазички покрети које смо описали.

За време заједничких аустро-немачких и бугарских напада на Србију 1915. год. сретали смо сељаке и сељанке високих копаоничких села који су ишли у посету манастиру Студеници, Немањиној задужбини из XИИ века.

Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше

— Ја сам крчмар, а ти си млинар! — тврдио је чича Тришо. — А можда смо обојица млинари — викао је крчмар. — Идемо да питамо мачка, он ће то најбоље знати — предложи чича Тришо, и оба

— Уф, уф, сад смо обрали бостан! — закука чича. — Ко ће нам сада казати који је од нас крчмар, а који чича Тришо, стари млинар?

одречно завесла репом, а то је на његовом немуштом рибљем језику значило, по прилици ово: — Зар ти, чича, мислиш да смо ми баш толики сомови па да ловимо тамо неког мачка у џаку?

У огласу оглашујемо и проглашујемо ово: Прошле ноћи, кад смо се пели на орах да скинемо мјесец, чича Тришо изгубио је џак и мачка, и то џак на мачку и мачка у џаку.

Мачак Тошо и Миш пророк стругнуше уз крушку и одозго повикаше везаном шарову: — Тако, дакле, као што смо рекли! Само се храбро држи! ДЕВЕТА ГЛАВА Вал страха пред медвједом — Продрмусане реченице: Бјежи, Кнеже!

Миш уплашено стругну натраг у рупу и промуца пун језе: . — Лијепо смо, богме, почели! С неба сипа читава туча од мачака! Гле, алај тутњи! Смак свијета, готово је!

Послије кратког времена чујем шкрипу врата и осјетим примамљив мирис чађаве сланине. Значи, стигли смо у неку кућу. Онај Неко тресну џак заједно са мном о земљу и развеза га.

предложи: — Сад хајде да подбрусимо шапе и да се што прије изгубимо одавде, јер кад Брко види начету сланину, обрали смо бостан.

Чим су замакли између првог дрвећа, лукави мачак предложи: — Склонимо се у ону високу папрат, а чича Брко мислиће да смо побјегли стазом, па ће пројурити крај нас. Тако се заиста и догоди.

Мачак Тошо украден је испред моје крчме оне ноћи кад смо ја и чича Тришо видјели три мјесеца: један на небу, други у ријеци и трећи у прозору.

Попа, Васко - НЕПОЧИН-ПОЉЕ

НА ПОЧЕТКУ Сад нам је лако Спасле смо се меса Сад ћемо шта ћемо Кажи нешто Хоћеш ли да будеш Кичма муње Кажи још нешто Шта да ти кажем Карлична кост

ПОСЛЕ ПОЧЕТКА Шта ћемо сад Стварно шта ћемо Сад ћемо вечерати срж Срж смо за ручак појеле Сад шупљина у мени зановета Онда ћемо свирати Ми волимо свирку Шта ћемо кад пси наиђу Они воле

ми једно за друго Стамен хладан кроз тебе гледам Кроз тебе пролазим с краја на крај Ништа нема од игре Куд смо крпице помешали Врати ми их шта ћеш с њима Улудо ти на раменима бледе Врати ми их у нигдину своју бежи Бежи чудо од

Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК

И АГЕНТ: Можете ли ми рећи што ближе? ПАВЛЕ: Рећи ћу вам ја. Моја жена и ја били смо синоћ у позоришту. Кад смо се после једанаест вратили, прошли смо кроз ову собу – овде је одмах наша соба за спавање –

И АГЕНТ: Можете ли ми рећи што ближе? ПАВЛЕ: Рећи ћу вам ја. Моја жена и ја били смо синоћ у позоришту. Кад смо се после једанаест вратили, прошли смо кроз ову собу – овде је одмах наша соба за спавање – и, колико сам ја видео,

ПАВЛЕ: Рећи ћу вам ја. Моја жена и ја били смо синоћ у позоришту. Кад смо се после једанаест вратили, прошли смо кроз ову собу – овде је одмах наша соба за спавање – и, колико сам ја видео, све је било у реду.

ПАВЛЕ: Слушајте ви мене, Аљоша, човек се подаје женским ћудима; бива то и биће. Сви смо ми слаби, али не дотле да тим људима жртвујемо и своју судбину. То само малодушници чине, а ми то не смемо бити.

Ми нисмо, ми смо трезвенији и, ако хоћете, отпорнији смо. Зато послушајте мој савет; видећете касније да је био умесан.

Ми нисмо, ми смо трезвенији и, ако хоћете, отпорнији смо. Зато послушајте мој савет; видећете касније да је био умесан. АЉОША (бранећи се сам од себе): Не могу, не могу!

НОВАКОВИЋ (показује на кашичицу): Видиш овај монограм. Твоје презиме из првог брака. Већ две и по године како смо се узели, и ти се трагови још вуку. РИНА: Али, забога, Милане!

тачно толико колико је прошло од нестанка вашега мужа, затим иницијали на кошуљи били су иницијали вашега мужа и ми смо га свечано сахранили. Ви сте ишли за сандуком, а и ја сам био на погребу.

(Спасоју.) Господин је бескрајан. Рећи ћу вам ја: човек о коме сви знамо да је умро, да је покојник, човек којега смо сахранили, жив је. СПАСОЈЕ (посрне и дрекне): Ко то, ако бога знате?

АНТА: Онај чију си кућу на Теразијама и све остало имање ти наследио. СПАСОЈЕ: Та идите, молим вас; лудост, као да смо деца... којешта... откуд то може бити? РИНА: И ја не могу да верујем.

је влада решила да изврши слободне изборе; сва чуда на свету примам, разумеш ли, сва чуда, али да си видео човека кога смо ми пре три године сахранили, е то не могу да примим! И да те пита човек зашто си потрчао то госпођи да саопштиш? (Рини.

Овде је главно и основно питање: како може један човек кога смо ми пре три године поштено и срдачно сахранили, како може тај и на основу чега...?

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

Што се тиче мене и читавог чопора бабаца, није морала да избија било шта. Ми смо знали: подне је. Не може бити да није. Сетерка у неко друго време није смела бити изведена у шетњу.

Некада смо ишли у исти разред, али после његовог покушаја да наставницу избаци кроз прозор, он је престао да иде у било који

- Не знам шта да ти кажем, Атамане! - раширио сам руке, а он ме је погледао као што се гледа стеница, отприлике. Још смо ишли за Бароницом, а око нас је већ био један мали милион шмркаваца.

Још смо ишли за Бароницом, а око нас је већ био један мали милион шмркаваца. Из кућа крај којих смо пролазили допирало је звецкање кашика. Било је заиста подне и мој стомак је то знао. Нисам га слушао.

- рекао је, иако је скела била заглибљена у муљ до гуше. Наслонио сам се на ограду и погледао га, а затим смо све троје бацали каменове у воду, и као и увек када сам се трудио, бацао сам лоше.

Стојећи на врховима прстију, онако као што понекад стоје балерине, она се загрцавала говорећи да смо лудаци, да је ово један сасвим шашав дан, али да би било идиотски изгубити ма и један једини тренутак од њега.

Шапнух му, такође, и да буде лаф, али он то није хтео да буде н тако смо сат или два гацали између поплављених врба, све док Рашида није приметила чамац завезан за водомер и увукла се у њега.

Перунике су биле златне, хладне и мирисале на муљ и воду. Извукли смо се из врбака носећи читаве нарамке у наручју, али наша одела било је жалосно погледати. О ципелама да не причам.

Птицу нисмо видели, али јаја су јој била ситна, са зеленкастим пегицама. Понели смо сви по једно, за успомену. У гнезду је било четири јајета и када смо пошли, дуго још у ушима имали смо крик неке птице.

Понели смо сви по једно, за успомену. У гнезду је било четири јајета и када смо пошли, дуго још у ушима имали смо крик неке птице. Сада мислим да је то био вивак.

Понели смо сви по једно, за успомену. У гнезду је било четири јајета и када смо пошли, дуго још у ушима имали смо крик неке птице. Сада мислим да је то био вивак. Свакако вивак, затискујем прстима уши. Атаман је ишао напред.

Претпостављао сам да намерава нешто, али нисам могао да схватим шта. Из онога што ми је Рашида рекла после, кад смо се већ откачили од њега, схватио сам како намерава да физичарки намести игру с фискултурником.

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

— Видиш, Соко, ми, мада смо већ богати, морамо даље терати, и ја сам научен једнако радити. Новаца имамо доста; новце да узајмимо каковим

Канда ме муња поразила, тако ми је то „збогом“ кроз срце прошло. Е бадава, људи смо, заљубио сам се. Мучно чекам трећи дан; кад ево баш трећи дан пред вече пошље госпођа Татијана једног свог рођака к

— Можемо сутра, код мене, ил’ код тебе, но морамо и Чамчу позвати. — На сваки начин. — Е, сад смо опет нешто свршили; дакле сутра после ручка чекаћу те, а поручи Чамчи да дође. — Дакле, доћи ћемо.

— Шта има новог? — Ништа, дошли смо да се о оном јучерашњем поразговарамо. — Е добро, дакле како мислите са том Краковом? — Нека Чамча каже.

— Те каква разлика! — Какав нам је сад магистрат, а какав је био пре; пријатељи смо сви троје, па можемо слободно говорити. Сад за мито можеш све добити.

Госпођа Сока плаче, а ништа не говори. — Не бој се ништа, ја ћу се опет вратити, али људи смо, смртни, могу до сутра и код куће умрети, а могу се здрав вратити.

— Добро јутро, Софро, јесмо л’ готови? Ми смо већ сасвим преправни. Ту већ кочијаши носе бунде, сандуке, сав пртљаг.

— Добро је, и ја сам понео мој трајдрот и шешир, тако исто и Јова, и то све паковано метнули смо у један платнарски сандук. Је л’ код тебе тако? — Јест.

Путници вечерају. Голи синови поглед крвав бацају на путнике, један на другог гледају, шапућу. — Чамчо, ми смо на злу месту, видиш оне? — шапне господар Софра Чамчи. — Видим. Погледај им само ноге.

Није већ то „Грк Софра”, то је већ нешто друго. — Можемо пити, али немојте певати, мислиће да смо пијани, већ пијте па ћутите, а ја ћу на дувару прислушкивати шта говоре; дувар танак, чуће се, — рече Чамча.

— Сад да су видиле наше жене какви смо јунаци! Имаћемо им шта приповедати, — рече Чамча, па опет даље пева. — Пијмо сад у здравље наших жена и деце!

— Шта сад раде наше жене? — рече Софра. — Плачу па још да знају што смо ту прекужили, умрле би од стрâ’ — упадне Кречар. — Какав стра’ — кад смо победитељи?

Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ

Са душом се раставио, са мном се саставио.“ Љубавна магија, видели смо, често није безопасна: њен циљ је да поступцима приволи на љубав жељену особу или — да јој донесе лудило (чак и смрт)!

Од предмета, као што смо већ видели, највише се користи вода (магијско купање и пијење), што је разумљиво с обзиром да је ова течност у

МАГИЈСКА КОНТРАЦЕПЦИЈА Огроман број обичаја, веровања и магијских поступака за плодност младенаца, видели смо, недвосмислено сведочи о великој жељи народа да, по било коју цену, остави пород.

Гатати се може, као што смо видели, према неким знаковима који се сами од себе, спонтано јављају, али може се, у сврху прорицања, намерно створити

Већ смо видели да она пуно тога не сме да гледа (нпр. мртваца, пожар, змију итд.), додирује, једе („начету“, љуту и сл.

Веома детаљан савремен опис овог древног обичаја, заједно са гатањем које се при томе врши, добили смо из Баната: „Када дете прохода направи се велика погача и премаже се медом. Та погача се зове поступаоница.

СВЕТОВНИ МОДЕЛ ДЕТЕТА И РАЗВОЈА ЛИЧНОСТИ У патријархалној култури, видели смо, изузетно се цени пород (када се неко свечано заклиње, каже: „Деце ми“, а када благосиља: „Бог ти дао девет синова и

Мало дете у нашој традицијској култури велики део вештине и знања стиче, као што смо видели, посматрањем и имитирањем, односно угледањем на родитеље (учење по моделу).

По схватању народа, обреди и обичаји у кризним, преломним тренуцима, видели смо, не само да обележавају већ, што је битно, подстичу и омогућавају ове кључне промене у развоју које се без

и историјским епохама, остаћемо заробљеници једног „природног“, саморазумљивог схватања дечје природе — оног који смо у детињству, или касније институционалним образовањем, некритички усвојили.

свих ових недостатака нама доступне етнолошке литературе која се односи на промене обичаја из животног циклуса били смо принуђени да изведемо једно емпиријско истраживање које је требало да пружи објективан, ваљан и квантитативан одговор

не познајемо различите културне моделе детета и детињства, остаћемо вечити заробљеници свог културног схватања, којег смо некритички усвојили, сматрајући га универзалним, непроменљивим, природним и саморазумљивим.

Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ

Шта су све негдање смрти-пешаци које су путовале од неба до земље по сто година, које смо понекад и умолили, према смрти коју бог земаљски за час тили, без оклевања, на нас баци.

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

Понекад нам је жао што смо већ прочитали све лепе књиге које волимо. Зашто Чехов није написао још стотинак својих дивних прича?

Сами смо против свих. ГЛУВАРЕЊЕ ОГЛАС И Тражи се један свет, прекјуче ишчезао. Тражи се једна половна недеља без вести

ИИ Траже се сви они барови у којима смо учили да се опијамо и играмо енглиш валцер, тражи се Меги Фриза, Деса Кеса, Лили Петобанка, које су плесале игру са

Траже се. ИИИ Тражи се онај улични часовник на бандери под којим смо чекали, под којим су нас чекали, онај сат што још откуцава у нашем памћењу. Он се тражи.

нам босиок на јастук да лепше сањамо, и оне газдарице из изнајмљених соба што су нас звале на кафу у кухињу, а били смо им дужни; сви они што су нас пуштали да бесплатно уђемо на стадион и у биоскопе, сви они што су нам пунили џепове

уђемо на стадион и у биоскопе, сви они што су нам пунили џепове орасима, а торбе сланином и црним хлебом, кад смо одлазили и обећавали сами себи да ћемо их се сетити и да ћемо вратити добро добрим, сви они које смо заборавили,

хлебом, кад смо одлазили и обећавали сами себи да ћемо их се сетити и да ћемо вратити добро добрим, сви они које смо заборавили, заокупљени сами собом.

Траже се сви они које смо оставили у споредним собама, у подрумима и по таванима, у касарнама и болницама, на усамљеним салашима, на гробљима

у подрумима и по таванима, у касарнама и болницама, на усамљеним салашима, на гробљима без пратње, сви они које смо оставили без цигарета и разгледница, сви они који нам данас говоре ви када се сретнемо, сви они што никада нису ништа

Како наћи ону праву коју толико дуго тражим? ВИИ Тражи се сваштара; она дивна, дебела свеска купусара, коју смо некада давно звали сваштаром. Сваштара! Чудесна реч.

У њој су наши први стихови, у њој смо вежбали својеручни потпис, сабирали оцене пред крај године, у њој је двеста пута записано неко име у које смо

у њој смо вежбали својеручни потпис, сабирали оцене пред крај године, у њој је двеста пута записано неко име у које смо заљубљени, а одмах после тога казна — двеста педесет пута исписана реченица: »Не ваља се китити туђим перјем!

Матавуљ, Симо - УСКОК

— Какви Црногорци! — прекиде га оздо крупан глас. — Какви вам се Црногорци привиђају? Нема их овдје ни десет, но смо све ваши, ћесареви људи од скоро, хвала да је богу!

Тим би се угодило и већини грађана, који су исте вјере. Ми смо тај обичај смели с ума, јер се бјеше изобичајио ових пошљедњих година, у свакојаким мијенама и трзавицама, кад се ни о

Ивановић се испрси: — Господине, ви с нама говорите горе него са својим солдатима! Ви заборављате да смо ми представници ћесарског града Котора, а не робље, ни ваше слуге!

вас и другијех кâ вас, ћаше и данас и довијека овдјена заповиједати владика црногорски а не ћесар, и ми ћасмо бити што смо вазда били. — Никада! — прихвати Ивановић...

по Босни, по свој Србији и бог те пита докле, ђе гођ има Србаља, а има нас занаго за једну добру царевину, нâко што смо расути, као стадо без пастира, и што су под туђинима, ради гријехова нашијех старијех царева и краљевâ!...

дакле, као што рекох, оно су ти све обичаји наши, али у мене је то половно, прешно, као мимогред, јер смо коротни, како ми кажемо... знаш, у жалости, јер ми млађи син погибе у чети има двије године, а још није освећен!

на те ријечи — рече кнез — али доста, е проглушисмо кукањем овога чојка, који не зна наше обичаје, па ће помислити е смо меки кâ лацмани! А он, богами, није лацманин, но јунак, кад му баста ускочити у наше кршеве!

Бићеш слободан, као што смо ми, а за то се крвимо и отимамо стотинама година! Здрав си ми! Ускок одговори: — Хвала ти од свег срца, кнеже.

Ми смо ти, дакле, ускоци, као што је сва Црна Гора. Кад су наши стари овамо ускочили била су само два братства, Ераковићи и Ра

— Ти знаш да се на вечерашњи вече не долази на посјед, но да има бити друга работа! Ми смо умолници! — Ако је тако, ево ћу и ја вас слушати гологлав! — рече он и скиде калпак.

И сваку ти ситницу из онога времена умио бих испричати, као да сад све очима гледаш, за примјер, кад смо глобили владике Саву и Василија и узели им глобе стотину волова! Али то би дуго било!

И, по свој прилици, то смо скупо платили, јер Саво Марков и данас каже да нам зато цареви не дадоше Приморје! — Опсада је тако трајала

Поповић, Јован Стерија - ЖЕНИДБА И УДАДБА

Ко даје иљаду, он проноси: две; која има три, они вичу: пет; довијају се како могу; само смо се ми стисли па не смемо да отворимо уста.

МАТИ: Ти си му давао векслу. ОТАЦ: А он је искао новце, па тако ти је. МАТИ: То се бар зна, да смо од оно доба начинили кућу. ОТАЦ: И задужили се. МАТИ: То се не зна тако. ОТАЦ: Дакако, ти друге умеш да претресаш.

МАТИ: Ја кажем, немамо пријатеља, па то! Другима се напредује; како тако, тек се скрпи, али код нас баш нико; канда смо се све камењем бацали на људе.

ОТАЦ: Ја сад под старост не промени ћуд. МАТИ: Предићка удаде кћер без крајцаре у пуну кућу. Гледим, боже, кад смо били на свадби, ту су ти огледала, ту су канабета, астали — мило ти је да погледиш. Али и уму људи, брате.

МЛАДОЖЕЊА: Љубим руку. (Седну.) ПРОВОДАЏИЈА: Па како сте, како се наодите? МАТИ: Благодарим на питању, здрави смо, фала богу а то је, мислим, највише. ПРОВОДАЏИЈА: Тако је, здравље је највеће, то јест, благо на свету.

ПРОВОДАЏИЈА: Има шеснаест година, то јест. МАТИ: О, од тог доба много се којешта изменило. И ми смо лане кућу правили. ПРОВОДАЏИЈА: То се види. - А гди нам је газда? МАТИ: Таки ће доћи.

ПРОВОДАЏИЈА: Ми смо слободу узели вас посетити. (Устану.) ОТАЦ: Мени је особито мило. Та молим. (Опет се сви посаде.

Та молим. (Опет се сви посаде.) ПРОВОДАЏИЈА: Па како сте ми? ОТАЦ: Фала богу! МАТИ: Баш приповедам како смо сами, а толики посао. ОТАЦ: Е, шта ћемо!

ПРОВОДАЏИЈА: Е пријатељу, да вам кажемо зашто смо, то јест, дошли. Као што сам казао, то јест, овај господар, млад као што га видите, има кућу, винограде, стаје и све

ПРОВОДАЏИЈА: Ако буду паметни и вредни, то јест, биће и среће. МАТИ: Тако је, богами, и ми нисмо имали млого кад смо се узели, пак ево сад, фала богу! ОТАЦ: Та изволте, пијте. Дед море, пуницо, шта си се ти улењила.

МАТИ (точи): Заповедајте. ПРОВОДАЏИЈА: Срећу и здравље од Бога, да Бог да што смо започели да срећно свршимо, да се пофалите и ви с нама, и ми с вама!

Само нек су од Бога срећни! Ево све што видите овде, то је њино и Божије. ПРОВОДАЏИЈА: То је лепо. МАТИ: И МИ СМО већ стари, који дан јошт, па ком ће све него њима.

Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА

Два су објашњења таквог односа: одвећ смо обузети оним што је несумњиво и опипљиво, с једне стране, а, с друге, увек је било лакше говорити о привидном садржају

Иако нас занима једино ово последње, принуђени смо да се бавимо и осталим, пратећим појавама, јер оне сачињавају главнину која се не може заобићи.

Такви текстови, у најбољем случају, у граничном су подручју књижевности, а ми смо често склони, због њиховог одјека, да им придамо вредност коју немају.

Учини нам се, за тренутак, да неки поразни закључци до којих смо се винули можда и нису тачни, јер постоји, још, тај ниво певања и мишљења на коме се свет пре свега даје чулима, и где

Оштрина ове примедбе може се ублажити подсећањем да је дечје емотивно и душевно искуство основа од које смо сви пошли, те да, и као одрасли, често имамо и потреба и разлога да се том искуству враћамо.

за игру, за необавезно додиривање великих тема, за социјалну ангажованост, те за сваковрсне пописе живог света којим смо окружени. Важно је да се ниједно од ових искушења не претвори у трајну обузетост, да не постане превише свесно себе.

Потреба за игром је доказ телесног и душевног здравља како код људи, тако и код зечева; та потреба је, видели смо, и прво надахнуће дечје књижевности.

Улога одраслих се некад састојала у томе да деци не допусте читање извесних књига. Данас смо учинили значајан напредак. Створили смо специјализовану, лажну књижевност коју најмлађима успешно намећемо.

Данас смо учинили значајан напредак. Створили смо специјализовану, лажну књижевност коју најмлађима успешно намећемо. То нам није било тешко извести.

Радост наших првих открића света, срећа раних расветљених тајни, потичу из закључаних ормана. Тамо смо гледали слике градова , голих жена и голих мушкараца, удубљивали у приказе философских учења и љубавних загрљаја.

првом књигом која нам се у руци нађе, јавља се и тај увек помало старомодни, и увек актуелни стихотворац; ту је као да смо га одувек знали. И данас, кадгод покушамо да говоримо најмањој деци, враћамо се змајевском осмерцу.

И у зрелим годинама нам се, саме од себе, враћају неке строфе које смо у раном детињству научили; оне су успеле да неке појаве трајно именују, разврстају и представе: Зима, зима, - е, па

Поповић, Јован Стерија - РОДОЉУПЦИ

ШЕРБУЛИЋ: Иљен! ЖУТИЛОВ: Кад су моји преци немешак добили... СМРДИЋ: Више нема немеша; сви смо једнаки. ЖУТИЛОВ: То и ја кажем. Но моје је право име Жутилај, а не Жутилов; зато оћу да се тако и зовем.

ЛЕПРШИЋ: Маџаронима није, то верујем; али прави родољупци другојаче чувствују. ШЕРБУЛИЋ: Сви смо ми Србљи. ЛЕПРШИЋ: Маџари преварили цара и присвојили сву власт себи.

СМРДИЋ: Ми смо се справљали да довече славимо слободу. ЛЕПРШИЋ: Кад Србљи извојују слободу, онда ћемо славити. Сад нам није до тога

Али, наравно, господа с маџарским кокардама... ЛЕПРШИЋ: Ми смо већ закључили начинити српске кокарде, само док се известимо која је српска боја. ЗЕЛЕНИЋКА: Дакле јошт и то не знате?

(Поскидају кокарде.) ШЕРБУЛИЋ: Не би ли било добро да метнемо маџарске кокарде, као господин Жутилов? Та ми смо и тако Србљи; а Маџари кад виде своје кокарде, може бити да неће ни истраживати за протоколе.

ШЕРБУЛИЋ: Ми ћемо за отечество наше и саму крв пролити. НАЂ: доста зло кад смо до тога дошли, да крв проливамо. СМРДИЋ: А шта знамо. Је ли истина да нам долази маџарска војска?

МИЛЧИКА: Кад су ови дана маџарски официри давали бал... НАНЧИКА: Ми смо зато ишле да не подозревају. МИЛЧИКА: Један ми је тако лепо правио кур. НАНЧИКА: Пст! Ми смо родољубице.

НАНЧИКА: Ми смо зато ишле да не подозревају. МИЛЧИКА: Један ми је тако лепо правио кур. НАНЧИКА: Пст! Ми смо родољубице. МИЛЧИКА: Зар вама није по вољи кад вашој кћери кур праве? НАНЧИКА: Ми морамо на Маџаре да мрзимо.

НАНЧИКА: Ви имате право, али смо се тако навикли. ЗЕЛЕНИЋКА: Ах, дим туђег елемента давио нас је много година! Но даница је и нашој народности своје

ЗЕЛЕНИЋКА: Шупљикац дошо? Па нема ни илуминације! ЛЕПРШИЋ: Чини ми се, слабо смо и с њим погодили. Хтели су га сјајно дочекати, као што се пристоји, али он дође инкогнито, и јошт и је карао што троше

ЗЕЛЕНИЋКА: Шта, господине Жутилове, ви, који сте били огледало родољубаца! ЖУТИЛОВ: А шта помаже, кад смо слаби? ЛЕПРШИЋ: Ми слаби? Три смо на једнога. ЖУТИЛОВ: Три је њи на нас једнога. ЛЕПРШИЋ: А Бан и Виндишгрец?

ЖУТИЛОВ: А шта помаже, кад смо слаби? ЛЕПРШИЋ: Ми слаби? Три смо на једнога. ЖУТИЛОВ: Три је њи на нас једнога. ЛЕПРШИЋ: А Бан и Виндишгрец?

Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Срба у нашем јавном животу све је више опадао; наша интелектуална зависност од Аустрије бивала је све слабија, и ми смо почели долазити у непосредни додир са Западном Европом« (Слободан Јовановић).

Хришћански катихизис беше три, а многобошка митологија двадесет ситно писаних табака. Ту непамет морали смо учити напамет.

Са пуно свести о сопственој вредности и о задацима који му предстоје, он је 1819. писао Лукијану Мушицком: »Ми смо Платони и Аристотели у данашњему народу нашему...« И у тај велики посао он ће унети своју ретку снагу и истрајност.

Ми ћемо овде, који смо негда за Србију наученост, као год они за нас жиром угојене свиње, набављали, за кратко време кудикамо иза њи’ у

Сремац, Стеван - ПРОЗА

— Ти, да! — Ама зар ја? — Ама ти, ја! — Ја, вала, из Корита. — Ама, славе ти, из Корита! — чуди се. — Е, па онда смо земљаци. Ја сам ти, земљаче, из Секиришта, баш до твога села. — Е, вјеруј... — вели сељак и гледа га и мери.

— додаде Јова. — Хвала, такођер и вама! — чу се из комшилука. — Извол’те да ручамо. — А, хвала, постарали смо се и ми! — одговара Јован, и врати се у собу.

— Чекај, — »ранжира« Јова. — Идем ја напоље да испалим један туфек, Срби смо, а ја сам ти, прико, стари ешкија, »јегер«, прико!

Ал’ се, вели, сад не каје. И два месеца после венчања читало се у новинама: »Јављамо пријатељима и познаницима да смо се венчали с Кајом Н*, и по томе је сад она моја венчана и законита жена.« Од то доба једнако лепо живе.

— протестује Каја мало као болно. — Видим ја! Види Јова и кроз даску! — Јест, — прихвата Паја — а шта смо ти ми обоје: госпоја Каја и ја? Море, да ти наточим од срца кашику крви, ако ти је само поможено! — Море, каква крв!

— Да, крава, рече Максим, и поче описивати краву онако како то нови педагози описују, и како ми јадници, који смо имали старе учитеље, не бесмо никада те среће да тако подробно чујемо.

Твој је посао свети, а ми смо слуге његовог величанства народа, извора и утоке; за твоје је паре све то саграђено, подлого друштвена, а не за

— А где смо до ово доба? Син ћути. — А који је ово сат? А? Онај ни речи. — Да не слави сутра који крам, — па те зауставили

— Казуј, дакле! — Играли смо се... — Где? — На Врачару... — Шта сте се играли? — Играли смо се рата. — Срба и Турака? А? — Јок!

— Казуј, дакле! — Играли смо се... — Где? — На Врачару... — Шта сте се играли? — Играли смо се рата. — Срба и Турака? А? — Јок! Играли смо се Бура и Енглеза. — Тукли смо се.

— Где? — На Врачару... — Шта сте се играли? — Играли смо се рата. — Срба и Турака? А? — Јок! Играли смо се Бура и Енглеза. — Тукли смо се. Па јесу ли се сви разишли ћопави ка’ ти, благо мени? — Нису!...

— Шта сте се играли? — Играли смо се рата. — Срба и Турака? А? — Јок! Играли смо се Бура и Енглеза. — Тукли смо се. Па јесу ли се сви разишли ћопави ка’ ти, благо мени? — Нису!... Ја сам био барјактар! — А био си Орловићу Павле!

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

Ао Симо, чу ли, драги Симо, Зар са сузам' да се опростимо? Та заједно дане смо провели, Па бијасмо свакада весели, Истина је, грдне су нам бриге Задавале те проклете књиге, Ал' кад књига

Цвеће љупко ми смо млади брали, Песме славља убаве слушали, Цвеће лежи у артији суво, Песме славља ветар је одувô, Ал' ми ћемо као

брали, Песме славља убаве слушали, Цвеће лежи у артији суво, Песме славља ветар је одувô, Ал' ми ћемо као што смо били Један другом свагда бити мили.

Колико смо спрама месечине Тако, браћо, ми стајали пута, Сећали се прелепе старине, Проклињали сад времена љута, Па се клели

и клетојзи злоћи, Па пробудит ону српску зору Зору ону, онај данак бели, У дивноме тако разговору До по ноћи често смо провели, Онда дому сваки, и ја своме, Још се моли Богу истиноме Да што пређе оде ноћна тама, Да што пре се

“ — „Змај Милутин — та Бога ти, сине! Кликну старац, мило му бејаше, Па овако даље бесеђаше: „Та ја и он кâ браћа смо били, Заједно смо некад Турке били.

Кликну старац, мило му бејаше, Па овако даље бесеђаше: „Та ја и он кâ браћа смо били, Заједно смо некад Турке били.

„О, драга душо, узми цветак њежни, Он њежан јесте као што си ти: На врелу ди се диже предел брежни, Ди први пут смо видели се ми, Из твога лица зрака рујни, снеж(н)и, Ди први пут ја сладе неба пи, Ди први пут ја ока т' види бај, —

18. Пресилни бија тица гласни пук, И пунели су гаја злачне своде, Ми слушали смо његов њежни звук И даље наше упраљасмо оде; Зефира тад смо слушали ми зук И гледали смо како умилно броде По

гласни пук, И пунели су гаја злачне своде, Ми слушали смо његов њежни звук И даље наше упраљасмо оде; Зефира тад смо слушали ми зук И гледали смо како умилно броде По валови кристаловитог врела На сувом листу што је зима снела. 19.

злачне своде, Ми слушали смо његов њежни звук И даље наше упраљасмо оде; Зефира тад смо слушали ми зук И гледали смо како умилно броде По валови кристаловитог врела На сувом листу што је зима снела. 19.

19. И цвеће јоште брали смо шарено, На траву доле па смо после сели Под дрво какво које лади сено, И венце затим од њега смо плели; И

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

Или браћа оних пред којима је отишао Горан? Зар то нису тамне Кикићеве убице? Како ли смо некада, заједно, дјечачки, лирски занесени, туговали над пјесником Гарсијом Лорком и замишљали оно праскозорје кад га

Дотле ли смо дошли? И још рећи да вук није зелен већ некакав ...хм! Е, то не може тек тако проћи. Сјутрадан, пушући попут гуска,

Тога поподнева дјед је био толико удобровољен да ме је навече чак и у млин повео. До дуго у ноћ сједили смо на млинском прагу и гледали у пун мјесец, нас двојица, велика и мала бена, а около су регатале жабе, па уз ту

Дај да се прикучим ближе да ми штогод не измакне. Ево, већ се помињу и коњски табани, ту смо. — Их, парипина! — пријекорно каже самарџија. — Како само овако спретном коњчићу можеш рећи да је парипина ...

Шта смо радили? Скупљали мјесечину и дјели у стогове, ето шта смо. Могао си и ти с нама да се нијеси наљоскао. Одгунђа стриц

Шта смо радили? Скупљали мјесечину и дјели у стогове, ето шта смо. Могао си и ти с нама да се нијеси наљоскао. Одгунђа стриц како баш ни „мјесечари“ нијесу богзна колико паметнији од

Ишли смо заједно и у прави млин, и тамо ноћивали. Брујање и клепет, бескрајна прича дрвета и камена, насељавали су се чврсто у

Још увијек је држала слугу, а то је био сигуран знак да смо и надаље неко и нешто. Истина, има у кући сирочади без оца, нашло се и дуга, а плијесан бриге, оне старачке и

— Маријана, Маријана? — преслишава се Сава. — Ехе, јесте, богами, још прије него смо се из Лике доселили, уназад четрдесет година, била је у Манитој Драги једна Маријана, хајдучки јатак. Да то не буде та?

Добила малу кобилицу. Велика је то ствар била и за одрасле, а за нас дјецу — мани га! — већ смо хтјели тога чаробног јутра а у школу да не идемо.

у рјешавању загонетке и већ заустих да поменем јединог свеца кога сам знао, светог Брцка-Прцка, али се сјетих какву смо грдњу због њега извукли и ја и стриц Ниџо, који ме је с њим упознао, па паметно заћутах, ваљда први пут у животу.

Па припази и мене, лопова и грешника, погледај и на моју страну, своји смо некад били док си по земљи ходио. Заштити раба божијега од жандарске руке, од лугарске пуцаљке, убрани ме пред драгим

Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА

Не вреди да кажеш, ако он није казао! ХУСО: И баш разјурио? СУЉО: Ма, као кокоши! А дали смо последње паре, послали у касабу Ибрахима, као, он је највештији!

Овде се, бре, буђамо четири месеца, перемо крв, привијамо траве, а из какве смо пуцњаве добауљали! Ја сам још наглув од онога пушкетања. Па ова планинчина, четири месеца еј!

Ко да ми главу разноси! Зашто? Зашто? ЈУСУФ: И ја се питам. Хасанагу су исцрпли последњи бојеви. Јављали смо о победама, а и јесу биле победе, али такве, да их што пре заборавиш. Много крви, много мртвих и рањених.

То се милост, то се објава небеска пуши и мирише из препуног тањира! СУЉО: Ајде џарни ту ватру. Ако смо гладни не морамо и да се смрзавамо.

Не знаш ти његовог бога. Његов бог има његову браду, његов трбух, његове жуљеве... Ми смо и у Алаху многобошци. Колико ага и бегова, толико богова.

БЕГ ПИНТОРОВИЋ: Ваљда ја боље знам! То је кадија. МАЈКА ПИНТОРОВИЋА: Ни коње, ни алку о капију... Ваљда смо се запричали... Одједном нешто заладило... БЕГ ПИНТОРОВИЋ: Идем да га дочекам и да разговарам.

ХАСАНАГИНИЦА: Ко да ти видим страх у рукама. БЕГ ПИНТОРОВИЋ: Страх? Какав страх? Дуго смо причали, много пушили. Кад много пушим дрхте ми руке. Проћи ће, само да преспавам.

Добар камен углавио у темељ! ХАСАНАГА: Нисам га видео... па има, богами, одавно... У ствари, од онда кад смо заједно просили Хасанагиницу. Значи, више од седам година... Па да. И видиш, чеко па дочеко!

Је ли Хасанага Хасанага и кад спава? Је ли Пинторовић Пинторовићева маска? Свако у свом буџаку, свукли смо одела, изули ципеле, дунули у свећу, легли, изашли у врт, и одмарамо се од својих лица, у мраку...

БЕГ ПИНТОРОВИЋ: Нисмо дошли да просјачимо, па да чекамо да нам се смилује! Да знаш, осећам се врло смешно! А још смо и покисли... Само ми још фали да назебем...

Кажи нешто! Рекао си да можемо да дођемо! Шта је сад? ХАСАНАГА: Нисте сви стигли... БЕГ ПИНТОРОВИЋ: Сви смо ту! ХАСАНАГА: Младожењу вам не видим. БЕГ ПИНТОРОВИЋ: Шта ће ти сад он? Њега нисмо ни уговорили.

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

сан младости и среће! Хајде да сневамо: Били смо комшије. Твоја мајка само тебе, моја мајка само мене имађаху. Баште наше беху раздвојене потоком, преко кога се

Увек је она била у тој соби и дотеривала и чистила намештај. Само ја и она живели смо од моје масе. Отац ми беше умро пошто упропасти гоТово све имање на разне послове који му никад нису полазили за

Ја остајем код куће, чекам тебе да дођеш те да заједно ручамо, као што смо се и договорили. Ти долазиш с пуним чанком свачега. Затичеш ме где дижем заклопце са јела и од сваког по нешто узимам.

И, као што рекох, све је било по старом. Опет смо заједно вечеравали, матере су се разговарале, ти си штогод шила или плела, а ја читао.

Преко његових глатких каменова нахвата се нежна, мека маховина, трава постаде бујнија и тамнија. А и ми смо се мењали и расли. Ја и ти смо опет, свакад бивали заједно.

А и ми смо се мењали и расли. Ја и ти смо опет, свакад бивали заједно. Али ја, ах ја, већ почех да се заносим амбицијама које, подстицане успоменом мога

Нашто спомињати све оне жеље и наде, оне ране, убитачне зрелости, којом смо се чак и поносили?... Ја сам само то знао, да ти ниси за мене, да си много доле, ниско, ниско!

Да, били смо деца. Али не! Само си ти била дете а не и ја. Ја сам био већ зрео. Но ти беше право дете. Никад нећу заборавити она

Опет смо се виђали и то сваки дан. Долазила си, служила нас и помагала нам, али више ми се не приближиваше онако смело и отворен

Не гледај ти мене, чедо. Нана је твоја стара. Наша је кућа била прва. Ми смо били знани, поштовани и свуда признати... Сад? — Бог тако рече — посрнусмо мало. Хвала му. Његова воља.

— И застаде. Знао сам куда је циљала. То ме жацну, планух и скочих љутито. — Зар сам ја крив што смо ми сиротиња? Ево, баш кад хоћеш — викнух и бацих табаке. — Баталићу школу. Ето, свршио сам! — Не, не...

Ми никоме не сметамо. Ево, ако хоћеш, још ћемо да се помакнемо, још више ћемо да се сакријемо и склонимо, ако смо коме на сметњи... Све ћемо, само нас не дирај и остави“ ...

Обрадовић, Доситеј - ПИСМО ХАРАЛАМПИЈУ

А сад своје плане производи. О, ВЕК ЗЛАТНИ! О, слатка времена! Кад је општа љубов ужежена! | Срећне смо ми, срећне кћери српске И све девојке влашке и мажарске; Нећемо се више бојат’ манастира Нит божијег одрицати мира.

Дунава, сви ће га похвалити Слатка је утеха надати се да ћеду наша имена живити и мила нашему роду бити за добро које смо му учинили до они(х) сами(х) далеких(х) времена кад се наше кости у прах обрате.

С божјом. Дакле, шта би ми хотели, да смо аметнији и бољи од Бога? Оно што Бог допушта и хоће, то ми нећемо! О, наше детињске памети!

То исто и ми смо дужни свима људма на свету. Ово је сав закон и пророци. Свака наука која је овој противна узнемирује људе: узрокује

Костић, Лаза - ПЕСМЕ

Ал' какве смо на земљи срећице, отеће нам још и тај завичај. О ШЕКСПИРОВОЈ ТРИСТАГОДИШЊИЦИ Вештака вечног творилачка свест умарала

— Сиротиња смо; гинућ за благом, земаљска блата ријемо још низ, још нисмо вични продирати вис за благом небним. Ти науч' нас том!

Кад видим да му годи приповест употребим тренутак угодан: Па кад смо се већ тако састали, позајми ми од знања свога што! позајми ми од — гост ме прекине. „Опет позајми! море, докле ћеш?

НА ПАРАСТОСУ ЈЕЛЕНЕ БОЗДИНЕ рођ. Белановића А где смо ми? Искаж' нам ти, задушна песмо ми, ил' — немој ти! — навестила нам је, означила је покојница већ: у позоришту смо!

Искаж' нам ти, задушна песмо ми, ил' — немој ти! — навестила нам је, означила је покојница већ: у позоришту смо! У позоришту светом, великом, у ком се служи само један глум, ал' према том су други глумови кô према сунцу ситне

И рекох вам, у позоришту смо. А позориште? Зар то није храм? У њем се служи жртва љубави. Иако се у њему не славе боговско-људске страсти

Од звездица је сунце светлије, ал' сагледати не да сјаја свог; а и оне су чеда сунчева, па и ми смо се сакупили сад у позоришту глума сунчаног да благу једну споменемо сен рад задужбине храму звезданом; а она ће

Ко ће да пати, ко да одговара? Зар не знаш, болан, не знао бога? Зар не знаш воле паше честитога? доста смо крили туђе битангаше, немилост навукли Османа паше, зар ниси чуо како паша прети, ниси га чуо богом се клети, ако још

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

Састављајући ову Антологију држали смо се следећих начела: 1. Одабирали смо прилоге искључиво према њиховој књижевној вредности.

Састављајући ову Антологију држали смо се следећих начела: 1. Одабирали смо прилоге искључиво према њиховој књижевној вредности.

Одабирали смо прилоге искључиво према њиховој књижевној вредности. Од материјала смо узимали у обзир само онај прикупљен у српској средини и забележен од Срба скупљача.

наведене изворе на крају књиге). 2. Служили смо се, по правилу, првим издањима, односно оригиналним текстовима скупљача.

2. Служили смо се, по правилу, првим издањима, односно оригиналним текстовима скупљача. При томе, приповетку смо уносили у целини, без икаквих измена и поправака, ако је задовољавала наш критеријум, или је одбацивали ако ма по чему

3. Одбацили смо сваку ранију, по нашем мишљењу чисто формалистичку поделу народних приповедака на фантастичне, реалне, хришћанске,

4. Оно што смо настојали да одржимо као везивно ткиво у нашој Антологији, то је развојна нит мишљења и богаћења мотивима народног

5. Од више приповедака са истим мотивом и сличном фабулом узимали смо само ону која нам се учинила најлепшом. И то је један од разлога што је ова Антологија по броју унесених прилога

Они се препану и отворе врата и неке силе страховите почну говорити: — Дајте ђевојку, средњу сестру, ми смо дошли да је просимо. Вели најстарији брат: — Ја је не дам. Средњи вели: — Ја не дам сестре наше.

Онда отпочне најстарији брат говорити: — Кад сам пошао с мојом браћом по овом путу, прву ноћ кад смо дошли коначити код једног језера у некој великој пустињи, кад браћа моја оба спаваху а ја чувах стражу, наједанпут

Онда најмлађи отпочне да казива: — И ја сам нешто мало учинио. Кад смо заноћили ону ноћ код језера у пустињи, ви сте, браћо, спавали, а ја сам чувао стражу; кад би неко доба ноћи, заљуља се

за Баш-Челика казати: оног истог дана кад је твоју жену уграбио, ја сам га дочекао са пет хиљада соколова, па страшно смо се побили шњиме, крв паде до кољена, и ништа му учинити не могосмо, а ти да му један нешто учиниш!

Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ

ЛЕПОСАВА: Ја доста растребљујем. СОФИЈА: Зашто ниси собу почистила, него, како смо ручали, и сад стоји свињац? Шта би било, да какав стран човек у кућу дође. (Утире астал и лупа столице.

Ви знате... ЈЕВРЕМ: Не бој се ништа, ја сам твој сојузник. Нас двоје јачи смо од њега. СОФИЈА: То би било созаклетије, а ви знате, који прави тајне договоре противу општега мира...

Тако је у свету, па шта ћемо. МАКСИМ: И ја сам тебе на балу познао! СОФИЈА: Може бити да би боље било, да смо се пређе упознали. Но сад је излишно речи о том трошити. 10.

То је јошт добро. Код мене не иде тако непоуздано, него што науми, то и сврши. МАКСИМ: Кад је тако, то смо ми обојица несрећни. Како ћу се помоћи, ја не знам. Кад се псовке не боји, све је друго бадава.

Трпило се и тако доста. ЈЕВРЕМ: Даље, даље: како се дошло до бала. СОФИЈА: Не само што смо ишли на бал, него је и Лепосава добила аљину. ЈЕВРЕМ (руком): Стани; како се Макса владао?

Дакле, снао, чула си лозинку; само куражно! (Одлази.) МАКСИМ: Шта те је опет сад научио? СОФИЈА: Ништа. Него смо се разговарали, како би добро било да и ми дамо један бал.

СОФИЈА: Јер жене обично ћуте. МАКСИМ: То је истина. СОФИЈА: Зар није? МАКСИМ: То смо видили на балу. Узавреле као чавке. СВЕТОЗАР: Збиља, како сте задовољни с балом? СОФИЈА: Врло добро.

Узавреле као чавке. СВЕТОЗАР: Збиља, како сте задовољни с балом? СОФИЈА: Врло добро. И ми смо наумили код нас један држати. СВЕТОЗАР: То је лепо. МАКСИМ: Само што неће тако брзо бити.

КУМ: Ја би радио, али не помаже. НИКОЛА: Не помаже богме ни код моје Маге. СОФИЈА: Иначе би радо поступали. Па смо опет ми криве. Ако ништа друго, а оно смо љуте: „Аспида, брате!

СОФИЈА: Иначе би радо поступали. Па смо опет ми криве. Ако ништа друго, а оно смо љуте: „Аспида, брате!“ А кад гдикоји муж дође сутрусан кући, кад се скита и троши, а жена сирота гладује с децом, онда

Ајде да видимо! ИСАЈЛО: Мани се тога. Може бити да му је што поремећено, па ће казати, ми смо му покварили. МАНОЈЛО: Али мене све нешто копа. Ако ти нећеш, идем ја сам; и тако сам докторов ђак.

Боље да му кажемо сад. А, може бити, да га је гдигод сакрио, пак смо се бадава уплашили само. ИСАЈЛО: И то може бити. Ево га. ПОЗОРИЈЕ 5.

Поповић, Јован Стерија - ЗЛА ЖЕНА

ал ће одма и то примјетити, да између мојег и Вајсиног дјела никакве друге слике нема, осим прве једнаке идеје, коју смо обојица — Вајсе за волшебну оперу (Заубер Опер), ја пак за природну комедију — свак по свом свиђењу и вкусу,

СУЛТАНА: Еј, тешко си га мени! (Пољуби га.) У, како смрди на дуван и ракију! СРЕТА: Е тако, сад смо се помирили. СУЛТАНА (пође.) СРЕТА: Куда ћеш? СУЛТАНА: Да радим. СРЕТА: Тако!

Лалић, Иван В. - ПИСМО

Прилазили смо, а био је дале На сваки корак; у ћутању жаљен, Већ јављао се измењен у речи. Крај мора беше чвор око празнине, Сломљен

и мапа твога завичаја, Мапа нигдине цртана по мери Недоживљеног, што нас тако спаја у истинити савез, параболу: Исте смо крви. Поздрављам те, кћери. (23.

У једначини света ми смо бином: То није реко Петрарка Лаури, Но матрица је иста. Исти покрет. Говор душе с душом, како рече Сократ.

Исти покрет. Говор душе с душом, како рече Сократ. 9 Ми смо две жиже у једној елипси Што непознатом телу је путања; Је ли то звезда?

Ил светлост што мисли Своју тежину током путовања? Ми смо две жиже у једној елипси Зближене тачном мером одстојања Које у свему одговара црти Што спаја жиже љубави и смрти.

спори покрет зодијака Над равним кровом, гласове у тами Што боји простор између два знака; Најближи свету онда кад смо сами, Кад душа света шапуће из мрака, Учимо мудрост дружења с тишином — И љубав наша стари као вино. (25—27.

(4—5. ИИИ 1992) РИМСКА ЕЛЕГИЈА Шта ли смо овде некад оставили у залог, Кад нас толико мами повратак? У даљини Јужно од срца мора да остао је део Основне

да ли и она обнавља се изнутра, Увек недовршена, јер тако хоће мајстор? Клонула си од шетње, оно поподне, кад смо Супијани од сунца упловили у сенке И свежу хладовину собе у Уја Фірензе. Волели смо се.

Волели смо се. Сва су лета била на броју На прозивци у сумрак, када се ластавице Роје и гласовима стањеним ваздух боје У љубичасто

Јуче, на пример, доле под сводовима, Подзидом Палатина, препознали смо себе у непознатом пару што грлио се кришом Испод корења врта.

Ил су то биле сенке, Ил можда холограми, пројектовани у простор Нашег сећања? Касније, испод сунцобрана, Ћутали смо о томе, уз четврти еѕпреѕѕо И цигарету. Но све је било као на длану: Простор и време у нама, рачун на столу, Рим...

А ми смо наставили у ноћ тог истог дана то ходочашће себи, Повезујући фонтане у паукову мрежу Кружне ноћне шетње; гргољила је

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

Причала ми је обично о себи док смо џоњали у реду, а једанпут (било је то у марту 1970.) испричала ми је читава три поглавља ове књиге док смо чекали

) испричала ми је читава три поглавља ове књиге док смо чекали зубара да нам поправи њупавце. Лети се непозвана појављивала на Сави; једноставно, затекао бих је на свом чамцу

То признајем. Највише је волела да прича пливајући. Сећам се, у августу 1969. спуштали смо се низводно од Макиша до ушћа Саве у Дунав и она није престајала да везе ни један једини минут, чак ни онда кад јој је

Што јест, јест, дуго смо се растајали... И таман кад одлучисмо да се она уда, а ја да најзад постанем озбиљан писац, неко се врати и каже, на

„ шта нам друго остаје осим да изигравамо хронику о сиромашним љубавницима, и да фолирамо како смо поблесавели од љубави, док се као ватамо у некој смрдљивој капији пуној промаје и будних настојника, добијајући

Чабар. Тако се нисмо ни улили у Црно море, као што смо намеравали, а ја остадох да живим у свом свету и да га нападам, кад већ не могу да измислим ништа паметније.

Мој матори написа једног дана белом бојом на прамцу „ЧАМАЦ“. После смо завезали боцу пивчуге за конопац и треснули је о корито — тако је брод доживео и свечано крштење, али је доживео и

Били смо права правцата екипа махача. Праве две излуделе махалије! Неко би нас позвао на кувани кукуруз, неко други би опет на

Нигде човек не може тако дуго да се гребе као на Ади Циганлији. Били смо савршено уигран тим адаџијских гребатора. Мама никада није схватила шта, ког ђавола, тражимо на реци?

Најпре је била љубоморна као фурија што је недељом ескивирамо, али када смо је једанпут довели на „Чамац“, она рече: >>И то је све?“ — и више се никада није појавила на њему.

“ — и више се никада није појавила на њему. Уместо тога, држала је говоре да сам испала шашава на маторог и да смо нас двоје депресивни манијаци који непрестано буље у воду.

улију у Саву, а онда у Дунав, па у Црно море, које се такођер негде улива, само не знам где, јер сам била болесна када смо то учили.

Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ

штапац с разбоја и прошкриње шкрињице (у вријеме разброја међу будним стварима): Једног давног љетника видјеле смо похару, неке грубе момчине како краду дукате; видјеле смо грешника у свијетлој кошуљи гдје набраја злочине при

међу будним стварима): Једног давног љетника видјеле смо похару, неке грубе момчине како краду дукате; видјеле смо грешника у свијетлој кошуљи гдје набраја злочине при свијећи дрхтавој. - Лупне трупац трỳпчићем у таванску гредицу.

а ипак „има нека васиона“. СОНЕТНИ КВИНТЕТ ЖУТИХ ДУЊА І Хеј, север руди! - Ми смо Будим град, што тек се жутне у четвртак ран, кад зраком - јао!— светли јелен млад, а с вилин-коња слази Дојчин-бан.

ИИ Хеј, запад рђа!— Ми смо Леђан град. Са дукат-сунца испустимо жар да успомене, ружин водопад, све гуке туге распукну у нар.

- Тесан ли је рам видика кружног, чију бледу чађ облина наших орумени срам! ИИИ Хеј, исток класа! - Ми смо Стамбол град, где слаб је мужјак и жировит храст.

Слаповит смех се извије у крик, а Босфор-стаклом хурија се рој разлети лебдив. - Чији ли смо лик? Са божур-ока наш се колор - јој! стропошта, сурва, те се жутне газ низ смарагд-море.

О, дуњо света, згранај се у грб: Константинопољ, дичан Цариград! ИВ Са чијих ногу да мирише нард? а ми смо Цвети, Јерусалим град! Тек мерно тројство - микрон, инч и јард у блеску сажме пакао у хад.

О, да је бити трен у крину - ждрал! В Хеј, срце руди!— Ми смо Бели Град, о лабуд-врату двеју вена вал где стучен плаче душин виноград, а с модре капе капље звездан кал, што

О, да смо воћњак обојен у креч мирноће беле, а не тмушом лет да питамо се: има ли нас пет! *** ГРОМ О СВЕТОМ САВИ Сваки

Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА

Та шат се наранимо нашим лагањем. МИТА: А како ћемо ући кад смо непознати? АЛЕКСА: Опет си заборавио: алат чини занат. Ја ћу бити барон Голић; ти си мој бединтер.

Ја се с баронима нисам ни досад мешао, па не желим ни одсад. ЈЕЛИЦА: Кад смо примили визиту, сад не би било галант да му абсагујемо. (Куцање на врати.) Херајн! 5.

АЛЕКСА: Кажем вам, машином. Такови машина има небројено число. И ја сам на једној радио, с којом смо путовали у Месец. ЈЕЛИЦА: У Месец, господин барон? АЛЕКСА: У Месец.

И ја сам на једној радио, с којом смо путовали у Месец. ЈЕЛИЦА: У Месец, господин барон? АЛЕКСА: У Месец. И како смо се вратили, таки смо ту исту машину покварили. ЈЕЛИЦА: Пак шта сте у Месецу видили?

ЈЕЛИЦА: У Месец, господин барон? АЛЕКСА: У Месец. И како смо се вратили, таки смо ту исту машину покварили. ЈЕЛИЦА: Пак шта сте у Месецу видили? АЛЕКСА: А шта се ту не може видити?

МАРКО: Нека псује,... знам да га неће више видити. АЛЕКСА: Зашто, љубезни господине? МАРКО: Знате, ми смо људи прости, пак нам није до шпацира. АЛЕКСА: Али кад се фрајлица уда? МАРКО: И зет ми није баш од моде.

АЛЕКСА: Да је враг носи, и њено познанство! МИТА: Тако ти треба. Тражи човек љубов, а не гледа да смо сити и одевени! АЛЕКСА: Пст! Промени фарбу. 10.

МАРКО: Господин барон, то је лепо од вас да ви другога перете; али није нужно, и тако смо род. АЛЕКСА: (Еј тужан, та ово се не тиче мене).

или, као што сам чуо, од свију највећа; јер ми, бединтери, нисмо млого пазили шта нам раде господа на балу, него смо се и сами унтерхалтовали, и баш добро. Изгубио сам један камен што сам одунуд украо; таквог камена нема овде на земљи.

Гледајте, господин Вујић, гледајте, је ли ово злато? МАРКО (гледи, па врти главом): Шта ћеш кад смо и тако род. БАТИЋ: Ја овог ниткова морам вући у полицију, који старе жене вара. (Ухвати Алексу за прси.

мој Батићу, не што сам бољу прилику нашо, или што сам какво неваљалство за тебе чуо, него случајно пронашло се да смо род, и зато ти Јелицу не могу дати. БАТИЋ: Ми род? МАРКО: Присни род; ево питај господин барона.

МАРКО: Присни род; ево питај господин барона. БАТИЋ: Барона; дакле и то је барон учинио? Ми нисмо знали да смо род, него он да нас научи!... Господар Марко, ја Јелици желим сваку срећу; нити ћу се срдити ако она за другога пође.

Ћопић, Бранко - Чаробна шума

Печурки једном пођосмо крадом ја, мачак Тоша и кум са брадом. Ишли смо дању, лутали мраком, по врелом сунцу и пљуску јаком. Опрезно, мудро, уз многе варке, прођосмо замке и тајне чарке.

Права је рђа и архилопов, а ми смо глупи ко ћуран попов!“ Од тога дана на ноћној стражи покој царује крути, тишина мртва, причања нема, Тоша заливен

Тај ти се свуда десио први за зецом где се мајало, кад смо јурили мачке и врапце, на вука кад се лајало. Једино кад би дошао млину било је среће лоше, ту би насео подвали

! Мирише, канда, врбино пруће и уза њ — крзно мачка и Жуће?! „Ту ли смо дакле! — Видран се смешка — Скована, значи, подвала нека. Мачак и Жућа под врбом чуче! Горе ме, богме, заседа чека.

Тек Жући мудрост на памет пала: „Продавали смо уз поток зјала!“ Другари стари млину се журе, тамо где деда спаваше тврдо, кад, ево чуда, на самом прагу костију

“ А Паја чита писмо по писмо и мирно каже: Једнаки сви смо па ником зато завидни нисмо.“ Потврдих главом, шта да се ради.

На сваки напад, на поглед зао, испред мене би, штитећ ме, стао. У рату, опет, исти је био, ко да смо вечно основци ђаци, у тешком трену, пред митраљезом, својим се телом преда ме баци.

РЂАВО ОРУЖЈЕ У Бихаћу, иза дома Бачког, свако вече, чим би сутон пао, хитали смо на вечерње сијело под густ орах, широк, отежао. Ту су многе откривене тајне, кретало се у даљи бескрајне.

Златно зрнце у шљунку се жари, над њим трепте рибице стражари. Јурили смо под чадорјем врба, играли се колико ти драго, разгледали вирове зеленце, да покажу сакривено благо.

Замукоше собе интерната и у њима смицалице Бачке, оста пуста цеста за Притоку гдје смо крали орахе сељачке. Оста Мурат, посластичар стари и његови колачи „брдари“. А другови!

ФЕРИЈЕ Држ-понеси, увис капу баци, сад су наша сва свјетска пространства, готова је још једна година, добили смо школска свједочанства. Збогом школо, збогом гимназијо, луд је био и ко те учио!

Нема часа, оцјене, прозивке, звоне главе попут празна лонца, скинули смо и мрског стражара, будну звечку са школскога звонца. Збогом школо, збогом гимназијо, луд је био и ко те учио!

Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ

— Ах, па она је отишла има већ десет минута. Чекала вас је пет минута али смо после мислили да сте се предомислили. — Непријатно. Гледао сам пажљиво на језеро и никако је нисам видео.

Ја сам ловац. — Колико вас има послуге? — Сада смо четрдесет. Али ће са господином маркизом кроз два дана доћи још двадесет. Шофери, механичари, собарице и лакеји.

— О, не бисте нам сметали Ни најмање. Виђамо се често; и после, ми смо стари вереници, рекли смо дакле све једно другом.

— О, не бисте нам сметали Ни најмање. Виђамо се често; и после, ми смо стари вереници, рекли смо дакле све једно другом.

Један прозор се отвара на острву: — Јесте ли ви? — Ми смо, дођите. Долазе троје; две женске прилике, од којих једна свакако девојчица, и с њима неки деран.

То је Брдо Бува, и девојка (Острвце) која је служила код мојих пријатеља била је из тог села. Зато смо је звали: Острвце са Брда Бува.

Зато смо је звали: Острвце са Брда Бува. „Каква разлика, мислим у себи, између оне Ролдане што смо је звали Острвце и везиље што ми је синоћ рекла да је зову Ролдана!

Не треба овако шта дочекати понова!“ Зидар је ћутао и ћутао, па онда рече сам: — И још смо увек на острву! Шетам стрмим косама око Ескалоне, кроз маслињаке.

— Спремамо се за рат. — То ће бити неки грдан рат? — Страшан. Сви смо у организацији и не бојимо се никога. — А против кога ћете у рат? — Против Белмонтехе. — Само против Белмонтехе?

— Не, она није била ружна, али ја је нисам ни гледао, а кад сам је најзад погледао, имали смо већ двоје деце и била је стара. — Али сада волите своју жену?

— Можемо оставити чамац овде и вратити се заједно. Кад смо били на путу, он изненада напусти свој мирни говор и упита као у усхићењу: — Мислите ли да то води чему: живети?

— Нисте никада помислили да би могли отићи у свет и радити далеко од својих родитеља? — Нашто! Ми смо сви још из давнине рибари. — Али ако не воли тај занат? — У почетку га ни ја нисам волео.

Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА

брке; Па скупио децу и грожђе им даје, А песме се хоре — и веселе траје, А деца се мала облизују само — Та деца смо, деца — а шта друго знамо! ЈЕСЕН К'о горда царица и бајна, са снопом златнога класја, На пољу јесен стоји.

Ми смо од њега чули, како је на небу био, Јер нам је причао увек о рајском животу своме; Али од тога дана мајку је слушао лепо

Међу царства твога гробницама твојим Ми смо бележили. 4 Ни црни кипарис, ни зелена трава Твоју свету хумку не покрива собом, Дојчине-витеже!

Држ'те лестве, воду амо, У пламену варош ври, Ал' док врисак лети само, Ту је помоћ, ту смо ми! И понова све се губи, Малаксава адска моћ — И још само труба труби У дубоку, мирну ноћ: Тра-та-тра-та!

Павловић, Миодраг - Србија до краја века

ЛОВ Брата сам повео у лов зором у гору, добре смо коње имали и стреле кремене, шума је пуна звериња била. Но брат је мој ћутљиви говор животиња разумевао: вуци су

Тако смо се и вратили у село руку празних и гладни. Ругали нам се кметови, љубе нас неверне напустиле и благо собом понеле,

ТУЖБАЛИЦА РАТНИКА Сабље и калпаке у трње, доста је боја! Дан и ноћ смо копали ране по телу душмана, у планину одосмо сити разбоја, авај браћо!

РАЗГОВОР НА БОЈНОМ ПОЉУ Беше то празник. Коње смо појахали, рала окренули у вис, шта ћете да орете — викале су њиве за нама и жене су дизале руке.

У корену је посечен празник и сунце као храст паде преко нас. Барјаке смо под водом разастрли и копља су падала по дну као свеће, у реци је гром још синуо и тада угледах своје војнике: не

Куда сад, питају ме са кривим мачем у грлу, куда? Узводно, кажем као да смо праве рибе, рано је још за одмор у мору, идемо бистром камену под окриље дуге, раменима да подупремо тужне нам

У брда смо пошли. Коса јој дуга и жута, блиска у ходу њена су бедра. Напустили смо законе и рођаке, заборавили мирис родитељс

У брда смо пошли. Коса јој дуга и жута, блиска у ходу њена су бедра. Напустили смо законе и рођаке, заборавили мирис родитељске трпезе, грлимо се изненадно, а ја не знам ко је она.

Што смо му тако дуго били верни? НАЧЕЛНИК СЕ ЖАЛИ НА ЈЕРЕТИКЕ Шта хоће ти лудаци, чему те смутње, као да царство на земљи

Ногу је много као да пролази читав караван празним ходником са дрвеним подом. Не плаше ме ти кораци — ми смо овде навикли на различита похођења — али ме обеспокојава што знам да у близини нема никаквог ходника.

Према томе, од почетка смо у опиту са језиком творца. Слојеви нејасности се слажу један преко другог иако то не значи да изневеравамо првобитни

Улазили смо у цркве брзо, као на препад, као извидница, и налазили у свакој неког ко је певао у празној лађи без товара.

Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА

'Ајде тамо на парастосу што си плакала, било је света, па је и ред да неко у име фамилије плаче; али зашто овде, кад смо сви своји! ГИНА (још од уласка сваки час крије очи марамом и плаче): Не могу да се уздржим.

МИЋА: Да, то сам и ја хтео приметити. АГАТОН: Па не кажем ја да смо баш рођена браћа, али тек род смо. И могао је, видиш, том приликом да ми каже: „Агатоне, брате, ја имам доста њих у

МИЋА: Да, то сам и ја хтео приметити. АГАТОН: Па не кажем ја да смо баш рођена браћа, али тек род смо. И могао је, видиш, том приликом да ми каже: „Агатоне, брате, ја имам доста њих у фамилији, али сви су некако...

Треба да знамо, јер ово је одиста срамота што доживесмо крај толиких нас, који смо род и фамилија, што кажу, па туђин да нас дочекује и да нас служи.

АГАТОН: А мислиш ти да ја нисам распитивао? ТАНАСИЈЕ: Па оно, сви смо се распитивали. АГАТОН: Сви, дабоме! Јер, брате, ко ће жив дочекати четрдесет дана.

ПРОКА: И све то чува некаква тетка. СИМКА: Баш срамота! Што кажу, фамилија смо, а не знамо ни чега има, ни... ТАНАСИЈЕ: Море, што не знамо чега има, ни пô јада, него не знамо чак ни каква изгледа

ТАНАСИЈЕ: И ја мислим, Агатоне. Зашто да не обиђемо и не разгледамо кућу? Толико ваљда можемо? СИМКА: Па фамилија смо!

ТЕТКА: Па, видећемо! ДАНИЦА: Ја бих тако волела да се вратимо у онај стари стан. Била је, истина, мала кућа, али смо имали баштицу, а после, не знам, али ми се тамо допадало, можда и зато што сам скоро цело детињство провела у тој

ТЕТКА: Та је кућа порушена још одмах чим смо се ми иселили. Има томе већ осам година. ДАНИЦА: А пре те кућице где смо становали? ТЕТКА: Зар се не сећаш?

ТЕТКА: Та је кућа порушена још одмах чим смо се ми иселили. Има томе већ осам година. ДАНИЦА: А пре те кућице где смо становали? ТЕТКА: Зар се не сећаш? ДАНИЦА: Сећам се, али као кроз сан. Мало, поплочано двориште, једно дрво, и...

АГАТОН: Хоће! 'Ајде да се некако извучемо. (Гласно.) Па ја и Симка одосмо. Нема шта више да седимо. Послужили смо се, попили смо кафу, прегледали смо кућу, нема зашта више да седимо. 'Ајде, Симка, да пођемо. Останите збогом.

'Ајде да се некако извучемо. (Гласно.) Па ја и Симка одосмо. Нема шта више да седимо. Послужили смо се, попили смо кафу, прегледали смо кућу, нема зашта више да седимо. 'Ајде, Симка, да пођемо. Останите збогом. СИМКА: Збогом!

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

Ван тога света, он и не познаје други. Наби кабаницу на главу и уђе у колибу, а за њим и ја. Ћутали смо... Чобани мало говоре. Осамљени по цео дан, упућени су на себе и своје мисли.

На столу су се налазиле упаковане моје ствари и мајка ми је објашњавала где је шта. Сели смо за доручак. Сви смо били усиљено равнодушни и, чинило ми се, била је потребна само једна реч, па да се проспе бујица

На столу су се налазиле упаковане моје ствари и мајка ми је објашњавала где је шта. Сели смо за доручак. Сви смо били усиљено равнодушни и, чинило ми се, била је потребна само једна реч, па да се проспе бујица суза и нежности.

— Да пишеш и да тражиш одсуство! — добаци ми сестра, којој махнух руком, и онда затворих врата. Ишли смо једно време ћутећи. Отац као да се мучио, хтео је нешто да ми каже. На излазу застадосмо. — Е, сине да се растанемо.

не сумњам... али ја сам стар... осећам... — доња му усна задрхта. — Не говори о томе. Све ће добро бити. — Људи смо... ти знаш... пази мајку и сестре — он се опет уозбиљи. — Буди разуман и чувај се. Е, збогом, и срећан ти пут!...

— Где бисмо већ сад били, да смо још јутрос кренули! — жали се један. — Друже, не секирај се... и ово спада у рок службе — добаци један дебељко, па се

тако, да се бар и ми мало опружимо. Иако се не познајемо, опходимо се један према другоме као да смо стари пријатељи. Војска нас је изједначила, идемо истоме циљу, боримо се за исту ствар. — Друже, где ти је команда?

Почеше нови да улазе; стари се померају, неки седају, да би што пре заузели место. — Ала смо се згуснули — добаци неко.

— Још сте нам само ви недостајали — говорио је један капетан — па смо комплетни. Сада списак можемо закључити. И за мном као да се затворише врата.

И још више... хоће да нам пороби Отаџбину... Бранићемо се до последњег човека. Јесте ли разумели? — Разумели смо! — грмнуше једногласно војници.

— рече им значајним гласом. — Слушајте, нашем поднареднику су данас украли шињел и чутурицу. Сигурно онда када смо отишли за сламу. Е, па... ви знате, има да се нађе. — Разумем! — повикаше углас. — Ту... код трећака... четвртака...

Напоље! Извукох се брзо. Али је наредник наишао прво на Траила. — Па то онако... као да смо на сељачком вашару... а?... Слушај, разумеш ли, да то нисам више видео... Возари напред...

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

Знате ми смо председник, а ово нам је школски одбор. Учитељ промрмља нешто у себи, што је личило на звук: — А-а-а...

Како нам је досад могао један отаљавати !... Е али ревизор летос договори се са пређашњим одбором — а ми смо, знаш, од скора изабрани — па тако... — Сиротиња смо, господине... Нема се откуд.

Е али ревизор летос договори се са пређашњим одбором — а ми смо, знаш, од скора изабрани — па тако... — Сиротиња смо, господине... Нема се откуд. Дације су велике, подавише нас, продужи један одборник.

— Нека те плаћа, брате, ко те је тражио и поставио, а ми нити смо те тражили нити нам требаш, узвикну један одборник.

Само не знам шта би. — Ја имам хлеба, донео сам са стварима, а ти набави које јаје, па ћемо вечерати. — Хм, досад смо куповали од Смиљке, по седам за грош. Даће ваљад’ и сад тако... — Ево ти грош, па купи и спреми.

Али ето и она зло прође, а није баш тако мека, уме добро да говори. Бадава, мора тако да иде, кад смо бачени на милост овим безјацима!... Срећа те држава даје плату; онако би се липсало од глади...

— То већ и онако морам... поједине округе, али опет не иде то тако... без целе мапе. — Ми ћемо замислити да смо међу дивљацима, па ћемо се домишљати од сваке руке, рече она и зацену се од смеха.

— Што лажеш, бре, прекиде овога други малишан: зар нисмо са њим сиграли мете на Вилиној Коси, кад смо оно ишли ? — То је ’нако... кад нас је водио у поље, а није нас нарочито учио.

Од мене ће на испиту да се захтева сто чуда, а ја од вас захтевам све школске потребе. — Сиротиња смо, госпођо, стаде кмет увијати полуиронично, смејући се у себи и чудећи се смелости овог девојчета. »’Натема је...

— Како вам се свиди прво место, је л’ прво ? — Да, сад почињем. — Колегу ћете имати доброг, за то вам јамчим. Ми смо га у школи звали млâдом, јер се све неког белаја стиди... Ено га, видите, зацрвенео се па обара очи.

— Извол’те и прошћавајте... Ми смо ти, братићу, знаш бећари и сиротиња. Што је дао Бог... Будите задовољни!... — Гле, молим те, чуда!

За воду те не питам с тога, што знам да је имаш бесплатно. — Е, немој баш тако, братићу. Имамо и Ми по нешто, и ако смо сиротиња. Тако је то. Гојко развукао уста у широк сладак смех, а главу окренуо у страну.

Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ

31. Мајка хоће Ђурђа да окупа; Мајка хоће, а сеје не даду: “Немој, мајко, Ђурђа да окупаш — Ми смо Ђурђу девет милих сеја, Ми ћемо га сузам’ окупати!

“ Мајка хоће Ђурђа да обуче; Мајка хоће, а сеје не даду: “Немој, мајко, Ђурђа да обучеш — Ми смо Ђурђу девет милих сеја, Ми ћемо га у рукав обући!

“ Мајка хоће Ђурђа да опаше; Мајка хоће, а сеје не даду: “Немој, мајко, Ђурђа да опашеш — Ми смо Ђурђу девет милих сеја, Ми ћемо га косом опасати!“ СПАСОВСКЕ ПЕСМЕ 32.

88. Ово је вино црвено, Попијмо га весело, Нек не чује све село, Да смо здраво и весело. 89. Паде листак наранче Усред чаше јуначке.

Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ

ТРЕЋА ГРАЂАНКА: Питај њих! ДРУГА ГРАЂАНКА: Барабе белосветске! Милун: Оступи тамо! ВАСИЛИЈЕ: Ми смо путујуће позориште Шòпаловић! Ја сам Василије Шòпаловић, вођа трупе! МИЛУН (грађанима): Разлаз!

МИЛУН: Покажите ми ваше аусвајсе! СОФИЈА (још увек држећи дрвени мач Франца Мора): Али, господине, молим вас, ми смо глумци! МИЛУН: Одложи оружје! СОФИЈА: Какво оружје? МИЛУН: Одложи оружје, кад кажем, или ћу пуцати!

МИЛУН: Реко сам одложи! Пази, репетирам! И руке увис! Увис, кад говорим! ВАСИЛИЈЕ: Ми смо путујуће позориште Шòпаловић! Милун: Ја сам казо да се одложи оружје! ЈЕЛИСАВЕТА: Баци, ова будала мисли озбиљно!

МАЈЦЕН: Ваше расправе оставите за касније! ВАСИЛИЈЕ: Извините, не могу да се савладам! ЈЕЛИСАВЕТА: Ми смо само покушали да објаснимо! МАЈЦЕН: Шта да објасните? ВАСИЛИЈЕ: Па то зашта сте питали, то са оружјем!

Ова је говорила са бурета! ВАСИЛИЈЕ: Нисмо ми држали никакве говоре, него смо извели одломак из једне сцене, ради рекламе! МАЈЦЕН: А шта сте рекламирали? ВАСИЛИЈЕ: Представу!

ВАСИЛИЈЕ: Ви сте прво питали за дрвени мач! МАЈЦЕН: Можете да идете! ЈЕЛИСАВЕТА: Извините што смо вам упали овако, ненајављени! МАЈЦЕН: Чекајте мало, још једно питање! ВАСИЛИЈЕ: Само изволите!

Десно се иде на улицу.) ВАСИЛИЈЕ: И сад, кад смо се некако извукли из полиције, и кад треба пред вечерашњу премијеру још да пробамо, њих нема!

Знате, да не бисмо и за пробе плаћали посебно. Не само да је закупнина кафане за представу испала висока, него смо морали и да платимо унапред! Једном речју, остали смо без динара! Овде вам заиста не бисмо сметали...

Не само да је закупнина кафане за представу испала висока, него смо морали и да платимо унапред! Једном речју, остали смо без динара! Овде вам заиста не бисмо сметали... ГИНА: То се ви договорите са Симком, она вам је издала собе, а не ја!

СИМКА: А где сте играли пре него што сте дошли код нас? ЈЕЛИСАВЕТА: Играла сам у Београду, у „Мањежу”! Спремали смо Пижеове Срећне дане! То су заиста били срећни дани! Ја сам имала прекрасну женску улогу...

ГИНА: Како и немала! СОФИЈА: Вама је овде заиста дивно, кућа крај реке! ГИНА: Зато се ми ретко и купамо, што смо крај реке! СОФИЈА: Учинило ми се ко да је нешто пуцало! БЛАГОЈЕ: Не обраћајте пажњу, ја сам ту!

ГИНА: Велика сигурација! БЛАГОЈЕ: Ја сам ратово под командом војводе Степе! Ми смо се на Церу једним шињелом покривали! ГИНА: Покриво си се, са мазгом, једним покровцем!

Црњански, Милош - Лирика Итаке

Да живи гробље! Једино лепо, чисто и верно. Да живи камен и рушевине! Проклето што цвета у висине. Ми смо за смрт! ТРАГ Желим: да после снова не остане траг мој на твом телу.

РАСТАНАК КОД КАЛЕМЕГДАНА Растали смо се и сишли из града. Као две сузе, кад напоредо кану, са набораног лица. На води су нас чекале лађе. Твоја оде прва.

Нисмо знали а имали смо чедо у даљини. Рекао сам ти цвет један лак испуниће твоје мисли. Све осмехе који су од бола свисли, сачуваће

ЉУБАВНИЦИ Нико нас неће поделити више, на добре и грешне. Тајни смо као гране снежне, а све што је старо у љубави, плаче све тише.

Што не би пошла на врхунце, ко краљеви и вође? Силнија сте но јарко Сунце, нек вам се клања ко прође. Та грлили смо горе од вас и носили на олтаре. Па кад Исус не спасе нас, ваше ће руке старе.

Кажеш ли некад, изненада, у добром друштву, још и сада, на чијој страни си? О, да л се сећаш како смо ишли, све улице ноћу обишли, по киши? Сећаш ли се, ноћне су нам тице и лопови, и блуднице, били невини.

Сећаш ли се, ноћне су нам тице и лопови, и блуднице, били невини. Стид нас беше домова цветних, зарекли смо се остат несретни, бар ја и Ти. У срцу чујем грижу миша, а пада хладна, ситна киша. Где си сад Ти? Беч. У револуцији.

Здраво, на дому мрки погледи, мржња и свађа. Здраво, у сраму, покору, беди, браћа смо, браћа! Загреб, 1918. МОЈА ПЕСМА Душа је моја богат сељак, пијан весељак, у завичају.

Пољубац један, брз, и негледан, доста нам је. Да се свету насмејемо. Да одемо у ноћ, као да смо криви. Лако, као тица, која кратко живи. Наш вити корак не везује брак, ни невини занос загрљаја првих.

Не, том је крај! На Итаки ће да се удари у сасвим друге жице. Свеједно да ли ја или ко други. 1920. СУМАТРА Сад смо безбрижни, лаки и нежни. Помислимо: како су тихи, снежни врхови Урала.

Лед вечерњаче, румен, у надземаљској тузи? Кад, у сутон, преливају облаци, као слап, пролазност, у којој смо сви, у провидној сузи? Увек сам, блед и празан, у свету овог сласти, знао да све то губим, у телу, и под травом.

“, „Бошко и црњо!“. Па се питам: ко зна ко смо били, откуда дошли, како име добили и зашто? Све до мога оца писали смо га старословенски: Церњански.

Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ

Често вам, 7 из несташлука, чинимо мале досаде и пакости, али вам можемо и користити. Ми смо, истина, мале и сићушне, али баш зато смо кадре извршити дела за која велики нису способни.

Ми смо, истина, мале и сићушне, али баш зато смо кадре извршити дела за која велики нису способни. Ми смо, смем рећи, бивале и у Божјој служби.

Ми смо, истина, мале и сићушне, али баш зато смо кадре извршити дела за која велики нису способни. Ми смо, смем рећи, бивале и у Божјој служби. Бог је нас више пута употребио за своје божанске намере а на човеково добро...

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

Кола се зауставише пред једном пространом, ониском, а запуштеном кућом. — Где смо сад ово? — упитам онога кмета (бар ја га тако зовем), што је набавио кола, а и он са мном сео унутра.

Таман сте дошли као да смо вам поручили; већ више од месец дана како се мучимо тражећи погодну личност за ту важну тачку.

Заиста, јединствен случај у свету. Како смо сазнали, то чудо од човека одсело је у хотелу 'Код миле нам напаћене отаџбине'.

“ Друге су новине отприлике то исто саопштавале, са оваквим додатком: „Сем тога, дознали смо с поуздане стране да тај чудни човек долази још и важном политичком мисијом.

— усудих се да упитам. — Код нас је такав обичај да се што чешће мењају закони и да их има што више. Ми смо у томе претекли цео свет.

У једним новинама стоји: „Сазнали смо да и град Крадија, по угледу на друге градове, спрема скупоцени поклон лекару Мирону.

Сад је потпуно умирен, и веома отада воли своју жену. Разговор је текао дале, разговарали смо о многим стварима, али се господин министар ни једом речју не дотаче питања финансијских.

Те новине нема нигде у свету, али нас је томе невоља научила због рђавих финансијских прилика у земљи, те смо тако хтели да жртвујемо ту приличну суму годишње, само да бисмо народу помогли и олакшали му колико-толико.

Ту смо, као и свуда, веома штедљиви. И сад долази оно све остало мање важно у буџету. — А на просвету, војску и остало чиновн

Али ипак сваки збор ће донети једнодушну одлуку, патриотску. Уосталом, и боле је што више, а главно је да смо сви у осећању и мислима сложни, дишемо једном душом кад је питање о нашој милој отаџбини.

— Браћо! — поче један од сазивача. — Ви већ знате што смо се овде окупили. Све је вас овде скупило племенито осећање и жела да се нађе лека и стане на пут дрским упадима

Чита сваке наше новине, а већ разних подлистака и романа прочитао је више од двадесет. Њега смо послали да студира геологију.

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

— Шта ви је казала? — Имаш двије. — Ене де сад! Па 'ајд', признајем, имам. — Шта ћеш признавати, кад смо је ми виђеле. — Ђе, болан? — Знаш ђе, на киселој води. — Зар обадвије? — Јок, ону једну, а друга ти је доље.

— Знам, знам? — Јес', вала, па питај ког' 'оћеш. — А што сте шапутале пред тим? — Е, па, јес', тебе смо, кад нећеш да нам кажеш име твоје девојке. — Па 'ајде, баш, да ви кажем. Име јој Милица. — Нека баш.

— Који Делија? — Па тај мој, Благоје. — А, деде, Блажо, вјере ти! — Па знате то сви, тек кад смо почели, 'ајде, де! Војевали ми с Турчином, па, рато к'о рато, досадило се и бољим јунацима, а де ли Дулу из Г.

— Ха, живо децо, половину смо давно претурили, викну ч'а Марко. То беше давно жељена лозинка за младеж. Девојке се шћућурише једна уз другу, к'о

— Море, кога није? Знаш ли да ми душа оде у пете, док смо пролазили оним ђавољим закопаником. — А ја све гледам кад ће да излети пред нас.

Зађосмо у шуму. Требало је ићи још четврт часа, па да се почнемо надати, да ћемо нагазити на зверове, за којима смо пошли.

Незгодно нам је што смо један од другог много удаљени, те се сваки осећа усамљен, услед чега се страх увећава. Ова неизвесност, ово непрестано

Већ смо се збили на два-три корака један од другог. До мене се нађе с леве стране Ђокић, а с десне три моје комшије, па Љубиша.

И не паде нам на ум, да нас, можда, иза другог трња циља друго око: сву пажњу обратили смо на судбоносни купињак, где ће се, уверени смо, решити нечија судбина.

на ум, да нас, можда, иза другог трња циља друго око: сву пажњу обратили смо на судбоносни купињак, где ће се, уверени смо, решити нечија судбина. Таман се приближисмо купињаку, а неко викну: — Ено га!

Временом је ова прва мештанска особина, у неколико, избледела, али смо другу особину ми, потомци, још више развили.

Ми смо били најпослушнији народ, ако не баш у целом свету, оно сигурно у нашој држави. Бојали смо се Бога и слушали смо власт

Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК

Камо срећа, како седимо у истој кући, под истим кровом, да смо још и у истој партији, па да пријатељски разговарамо, а овако...

знаш како је... није то за зараду, него... онако... народно поверење... почаст, и онако као... СРЕТА: Добро, сад смо начисто и сад можемо да поставимо сваку ствар на своје место. Ти знаш, Јевреме, да сам ја вешт за те ствари.

Ето, тако се то ради! ЈЕВРЕМ: Гле, молим те! СРЕТА: Е, видиш, ако тако све изведемо и ако смо се споразумели као људи, онда се може рећи да је свака ствар постављена на своје место. ЈЕВРЕМ: И ти мислиш?

ЈЕВРЕМ (тргне се из мисли): Где си била досад? ДАНИЦА: Па тамо, у ходнику. ЈЕВРЕМ: Је л' се није чуло тамо шта смо разговарали ја и господин Срета? ДАНИЦА: Није.

Гле ти ње! Немој да мислиш ако смо пристали да те дамо, да смо те уписали и у његову партију! ДАНИЦА: А откад си ти то у очевој партији?

Гле ти ње! Немој да мислиш ако смо пристали да те дамо, да смо те уписали и у његову партију! ДАНИЦА: А откад си ти то у очевој партији? ПАВКА: Откад сам се удала, синко.

ПАВКА: О, баш добро... СПИРИНИЦА: А знаш шта смо решили ја и Спира? СПИРА: Ама, нисмо решили, него... СПИРИНИЦА: Та пусти ме, човече, један једини пут у животу да

Не чека да кажем, па онда ако има што да примети, него... СПИРА: Па добро, 'ајде реци. СПИРИНИЦА: Ја и Спира смо решили: нека Јеврем буде посланик, а Спира председник општине. СПИРА: Ето, као да то зависи од тога што смо ми решили!

СПИРА: Ето, као да то зависи од тога што смо ми решили! СПИРИНИЦА: Не зависи, али ако буде Јеврем посланик, а он нека гледа!

Младене! СЕКУЛИЋ: А је л' послао Срета плакате? ЈЕВРЕМ: Какве плакате? СЕКУЛИЋ: Па оне што смо штампали са потписом Симе Сокића? Знаш, што сам ти говорио да Сима Сокић објављује да му је Ивковић преотео жену?

Знаш како је, уочи избора сви смо браћа. Једном плати кафу, другом ракију; једном обећај државну службу, другом да ће му се скинути стечај; трећем да ће

Него такав си за свашта! ЈЕВРЕМ: Де, добро, шта хоћете да ми кажете? СПИРИНИЦА: Па то, зете, решили смо ја и Спира. СПИРА: Ето, опет: „решили смо”... СПИРИНИЦА: Ама, пусти ме, човече, ако бога знаш!

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

! — Како да нијесмо чули, господине!? Чули смо све. Знаш како веле: добар глас иде далеко, а зао још даље. Па тако и с тобом. Рекоше нам. Дође нам ’абер за тебе.

Имаш кеф и мерак — готова жена. А ви сте још млад. — Па дошао, ето, мало; рек’о, да се упознамо. Упућени смо једно на друго; виђаћемо се чешће, па, ка’ велим, да одем. А веле да си један од првих људи овде.

Па и ја бих требао да вам кажем: прошћавајте, читаоци, што сам вас толико дуго задржао у механи. Али како смо ми Срби, и ви и ја, знам да вам то није непријатно. Та где је Србину подеснија клима, лепше поднебије, него у механи?!

Ја дођо’ да те зовнем да се наканиш к нама на вечеру, у моју кућу. — Фала, фала — вели Срета. — Па извољевајте, ми смо, знаш, онако, и већ бог зна како, ради. Ту ће бити и капетан. — Капетан?!

— Сад... твоја воља, учитељу! — вели Милисав. — Тек, ја ка’ велим: лепо би било да си ти ондена с нама. — А, ми смо, знаш, од бир-земана овако научили! — Ост’о му тако адет! Али се Срета не даде ни осолити.

— рече Макса и баци цигару па леже опет. — Море, господине, лези ту па спавај! Немој да се млатимо овђен, а ево смо се дигли у глуво доба, па ка’ вампири! Напољу запеваше други петли. — Он и нико други! — вели Срета.

И ти влас’, и ја влас’, па погле какво безакоње чинимо ми што смо влас’. Ја се огрешио о једанаести и двадесет и други параграфос »Механске уредбе«, а ти ми надзорна влас’, па ме јоште

»А откуд си се ти, море, прописменио?!« — Ех — вели Жика — ми иако нисмо писмени, а оно смо и-јопе’ од фајде; ми ако не умемо да пишемо, а ми умемо, бели, апсу да лежимо!

Очима као да веле: »Знамо се; наши смо!« А Жика ће мрднути главом па запитати: »Има ли, учо, штогод и јопет да потпишем?

Али знате како је: Срби смо, а тиме је све речено. Знам да ће ми многи читаоци из свог искуства признати да код нас Срба што се тога јављања и

признати да код нас Срба што се тога јављања и представљања тиче, није боље ни по варошима а камоли по селима, где смо ми сада.

Таки смо ми! Али ја ћу већ ствар поправити. А мислим да је тим боље сад вам га представити кад унеколеко већ и дела његова гово

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

чуј само шкрца и стипсу: Из глупости и незнања призива Апокалипсу! Да, последње је време, и спали смо на гране танке, Кад и овакви магарци по новинама пишу чланке; Уместо последње време, ту мора најновије!

мислима и философији склон; Волео је да се испружи на леђа И да размишља како свет нема међа: „Ми, мачке, откуд смо, ко смо, у Космосу? Ко нас, ко просо, у простору просу?

и философији склон; Волео је да се испружи на леђа И да размишља како свет нема међа: „Ми, мачке, откуд смо, ко смо, у Космосу? Ко нас, ко просо, у простору просу?

Погледа ме одоздо, искоса: — Кад већ немаш паметнија посла, И пошто смо сами, и удвоје, Рећи ћу ти осећање своје...

у њ се слише, сјај, ал и мирис, јоште више, који нас, увек изнова, сећа да негде — ван земље — постоји срећа, и да смо, пре но што смо на земљу пали, све већ видели и све знали.

ал и мирис, јоште више, који нас, увек изнова, сећа да негде — ван земље — постоји срећа, и да смо, пре но што смо на земљу пали, све већ видели и све знали.

У два удаљена столећа, дакле, Ми смо две барице које се цакле На два ничија, црна поседа, Ал у њима се једно сунце огледа: Сунце љубави према истини И

је устројство нашег духа: Бојимо се чистог ваздуха; У загушљивој соби јесте Да су несвестице прилично честе Али смо зато понајбоље Заштићени од мигрене и главобоље!

од оног што улови: Тешки су, за људе, онда били услови; Опстајали су само они које је био рђав глас: Овакви као што смо ми, и још гори од нас! А кад је реч о тескоби и о очају, Те су ствари недавно приспеле у нашу домају...

ничем не чуди: Између Мораве, Саве и Тисе Наиђоше дани луди, злехуди; Не будимо забринути нит кисели, Јер и већих смо чуда видели...

” „Нас три смо јутрос, у освит сунца, Ухватиле вечног бегунца У кафани „Последња шанса”. У мраку смо чекале све док не свану.

” „Нас три смо јутрос, у освит сунца, Ухватиле вечног бегунца У кафани „Последња шанса”. У мраку смо чекале све док не свану. Играо је партију преферанса Са ноћобдијама у Звечану.

Петровић, Михаило Алас - РОМАН ЈЕГУЉЕ

Ми смо из дубине од 2435 браса мрежом извукли један примерак Сцробуларіа нітіда, које има доста у свима морским слојевима, поч

Један од његових старих момака, на кога смо поменутом приликом били наишли и који је ту, на пустоме острву остао стално настањен и обављао такав исти посао, још

дао тачан опис појаве и описао је на овај начин: »Пролазећи кроз простране области провинције Каракас, задржали смо се у месту Калабозо да бисмо видели електричне јегуље којих у тим областима има невероватно много.

Били смо врло изненађени кад су нам урођеници казали да ће тога ради повести с нама триестину полудивљих коња и мазги, који ће

»У тај мах сам, посматрајући призор, зажалио што се ту није нашао какав добар сликар да сними сцену коју смо имали пред очима: индијанце који су, са својим моткама и харпунама, окружили бару, коње који су, ужаснути, скачући по

код урођеника, да ни један од њих није смео скинути набодену јегуљу са копља и пренети је у рупу са свежом водом, коју смо били ископали на обали да би јегуље сачували неко време у животу.

Морали смо се ми сами одлучити да то урадимо и да примимо ударе који нису били баш много пријатни. Удари су ипак били јачи од

Удари су ипак били јачи од оних што се осете на електрицитетом потпуно напуњеној лајденској боци. Тада смо се уверили да приче урођеника ни мало не претерују кад тврде да кад при пливању јегуља нападне својим ударима по

Пошло се из великог француског пристаништа Шербур у које смо се и вратили по завршеном циклусу путовања. Тада смо се једнога лепог летњег дана, крстарећи по бескрајном океану,

Пошло се из великог француског пристаништа Шербур у које смо се и вратили по завршеном циклусу путовања. Тада смо се једнога лепог летњег дана, крстарећи по бескрајном океану, први пут нашли на месту где се сваке године, у једно

Узбуђење је било у толико јаче што смо знали да је та реконструкција успела тек пре које године и да су тек наши савременици могли решити вековну загонетку и

Имали смо на месту које носи назив »колевка и гроб јегуља« обављати дубински риболов и проверити нека тврђења ихтиолога теоретича

Ракић, Милан - ПЕСМЕ

Ћути, и пусти да сад жиле моје Забрекћу новим, заносним животом, Да заборавим да смо ту нас двоје Пред величанством природе; а потом, Кад прође све, и малаксало тело Поново падне у обичну чаму, И живот

Таква је судба! Нико неће знати Да некад бесмо први, премда мали, Колену нашем да смо, као мати, Нов језик с новим осећајем дали.

Душа ћути, А око сузи, уста неме. Несрећу тајну срце слути, — Опет се враћа старо време. У такав дан смо некад давно Међ људе пали пуни јада. Време је било тако тавно, Мрачно и влажно ко и сада.

Данас нама кажу, деци овог века, Да смо недостојни историје наше, Да нас захватила западњачка река, И да нам се душе опасности плаше. Добра земљо моја, лажу!

Крај мене стрчи зарђала џида, А њему, сваког часа, нога клеца, И зато што смо старинскога вида Ругају нам се раскалашна деца. Нека их, Госпо. Нама није криво. Нека им и то задовољство дамо.

су створења, Прекрасна телом, духом људи прави, Као небесна нека привиђења Нестала с овог нашег тужног света, За која смо се клели да су она Живота нашег смисао и мета И да је без њих празна васиона...

Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ

СЕРДАР ВУКОТА Хитали смо да пријед дођемо, ма никако не могасмо брже: но Пециреп и стари Балета сакупили двадест тридест другах, па у Дугу с

ни дође књига од Никшићах, и у књизи десет побратимствах на Пољане да се састанемо, да им дамо робје на откупе; па смо били на станак Турцима, стога смо се мало задоцнили. КНЕЗ БАЈКО Што збораше Хамза и Никшићи?

књизи десет побратимствах на Пољане да се састанемо, да им дамо робје на откупе; па смо били на станак Турцима, стога смо се мало задоцнили. КНЕЗ БАЈКО Што збораше Хамза и Никшићи? Шћаше ли им мила вјера бити да издижу мирно у Рудине?

А ево смо као они миши те за мачку звоно приправљаху. ДОЂОШЕ МАРТИНОВИЋИ. ВУК МИЋУНОВИЋ Ево и ви, већ се начекасмо!

ТОМАШ МАРТИНОВИЋ Немој, Вуче, и остала браћо! Давно бисмо на састанак дошли, но се нешто ружно догодило, те смо ви се мало одоцнили. КНЕЗ РОГАН Је ли вино госте посвадило, кâ је вама ово крсно име?

На Симуњи¹ стигосмо сватове, те убисмо обадва Алића, а кроз Турке несрећну невјесту. Ту смо грдно образ оцрнили и од Бога дио изгубили. КНЕЗ ЈАНКО Боже драги, чудна договора! Били ово ђеца пословала?

Ја ћу почет, када други неће. Стотина се скупило главарах, нас Тураках и Црногорацах. Ја знам дивно што смо окупљени: да миримо крви међусобне.

“ Страх животу каља образ често; слабостма смо земљи привезани, ништава је, него тврда веза. Али тице те су најслабије лови свјетлост лисичијех очих, него орла

КНЕЗ ЈАНКО Ефендија, овако ти хвала! (подиже капу) Лијепу ни ишчита предику: што тражили, оно смо и нашли! ВУК МИЋУНОВИЋ Крст и топуз нека се ударе, коме прсне чело, куку њему! Јаје здраво добије сломјено.

Што спомињеш Косово, Милоша? Сви смо на њем срећу изгубили; ал' су мишца, име црногорско ускрснули с косовске гробнице над облаком, у витешко царство, ђе

Спуштавах се ја на ваше уже, умало се уже не претрже; отада смо виши пријатељи, у главу ми памет ућерасте“. СВРШИ ПИСМО И ЧИТА ГА НАГЛАС ПРЕД СВИЈЕМА (ЦРНОГОРЦИМА И ТУРЦИМА) КНЕЗ

Па сам стога на крај и утекâ, е близу њих не бих освануо. Ево видиш како смо далеко, и опета она тешка воња од некрсти овде заудара. МРТВО ДОБА НОЋИ, СВЕ СПАВА. НЕКО ЗБОРИ КРОЗА САН.

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

Знаш ти оне наше бачве? — Како да не, снашке? Памтим још кад су прављене! Морали смо капију да порушујемо и разваљујемо док их унесмо! Како да их не знам! — Е, па оне, те...

се пред Марком и сањиво, малаксало, али одлучно поче: — Марко — али се брзо трже и поправи — газда Марко — ако смо и Цигани, и ми душе имамо. Не може се више. Не може се, и сам видиш.

— Зар смо знали, бре, Арсо? Али, знаш га ти. Откада се са свадбе врати, као да нас је хтео да превари, тако је био мек.

Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ

АЛИЛУЈА Били смо деца, и на трошној клупи, У старој порти, испод кестенова, Побожно, када Мај и нада пупи, Слушасмо тихо, на помолу

Заборавили смо после прве дане Вере и мира; сасекли смо брзо Младачких снова мирисаве гране; Оркан је страсти душу нам растрз’о.

Заборавили смо после прве дане Вере и мира; сасекли смо брзо Младачких снова мирисаве гране; Оркан је страсти душу нам растрз’о.

Били смо глуви, поносни кад бруја На истом месту старо: Алилуја! Данас је живот само ружна мрља, Данас је јесен; и кад ветар

Сада смо мирни: прошла је олуја... Алилуја! Алилуја! НАШИ ПЕЈЗАЖИ Сиво јутро. Магла се свуд слêже. Снег светлуца; стазе заве

СВЕТКОВИНА Сишли смо с ума у сјајан дан, Провидан, дубок, — нама, драга, знан, И светковасмо оцепљење то Од мука, сумње, времена и сто

далеко од њих Сад смо, а они жале мир наш тих. Они баш ништа нису знали шта Доведе ту нас. У цвећу смо ишли Славећи страсно осећања та

далеко од њих Сад смо, а они жале мир наш тих. Они баш ништа нису знали шта Доведе ту нас. У цвећу смо ишли Славећи страсно осећања та Због којих лепо са ума смо сишли.

Они баш ништа нису знали шта Доведе ту нас. У цвећу смо ишли Славећи страсно осећања та Због којих лепо са ума смо сишли. У новом свету добро нам је сад, А свет о њему добро и не слути.

А наших срца један исти звук Бележи дражи и времена хук. Јер ми смо давно, верна драга, — је ли? — Искидали конце што нас вежу За простор, време, тонове и боје, — Ланце живота што

— Искидали конце што нас вежу За простор, време, тонове и боје, — Ланце живота што звече и стежу, – Јер ми смо, можда, сами тако хтели, Рад љубави нам и рад среће своје.

Предани смо својој прошлости, к’о мајци, Јединој што за нас још утехе има У данашњој грубој, беспоштедној хајци Живота, у борби

Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО

„Помамио се!“ рекоше другови иза њега, јер они не бјеху чули оне ријечи. „Помамили смо се сви!“ викну конте, окренув се живо и пришавши к својима. „Та гдје нам је памет, није ли им данас Бадњи дан!?

Знаш, видите, све што смо доживили откад је принцип прошао! Колико се гостију измјенило и како се испратише! А свијет је обезбожио, знаш,

Пријед смо рекли, да је цура била стасита и танковјеста. Еле, дивни божији створ, дивни плод господскога соја, што се у брда

„Ти лијепо знаш што си ти нама, наша перјаница и наша дика, а што смо ми теби, твоја крв! Бог драги зна, а и ти, јесу ли твоји јади и наши јади! Ама нећемо тако!

Двојица, Марко и Петар, бјеху рођени синовци сердареви, дјеца неког му млађег брата те је давно погинуо у Дуги. Њих смо већ поменули у почетку ове приповијетке, јер су били са стрицем у Котору.

“ рече Марко и погледа значајно своје другове. „А што већ да мудрујемо и у кучине завијамо!“ рече Петар, „ми смо, стрико, договорили се да те молимо е да зачнеш! Ела, овако те молим, потврди оно што пријед рече!

„Не треба, сердаре, ми смо се за то побринули!“ рекоше момци весело, а бркоња Радоје искочи на врата, те унесе натакнута брава, којег су пред

Но причајте ми гдје је који коначио, јер знам лијепо да нијесте ниједан из дома јутрос, без тога Бајице.“ „Ми смо баш код њега и ноћили, нас тројица“, одврати Саво. Ђакон сад почео бјеше послуживати ракијом.

дођосте ево овдје... трес. Добро јутро и сретна ти нова година, Господару, теби и Црној Гори. Но ми смо, Господару, и погладњели...“ Е, можете замислити би ли смијеха.

“ одговори бркоња. То бјеху: Радоје и брат му, Петар и Марко, синовци сердара Пеја. Сву ту четворицу видјели смо у кући сердаревој, уочи Божића.

„Ево вечерњи хлад“, примјети Радоје, „но имамо ли ми часова договора око ове наше работе, јер смо ми и уморни па би мало починули“. „Ваистину лезите! Немамо се шта договарати.

“ „Оно су два Аџајлића, она два напријед; моји стари крвници. Остали... јади их знали свијех... И ове знам, јер смо негдје ономлани хватали вјеру ш њима па доходише на састанак у Рудине“, настави Спасоје шапатом. „Мир!

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

Шта би, би! — виче мало гушче кад се откидајући кљунићем травку преврне; а на то му старије гушче одговара: Тако смо и ми! Тако смо и ми! Шчим-ни шчим! Шчим-ни шчим! Шчим-ни шчим!

— виче мало гушче кад се откидајући кљунићем травку преврне; а на то му старије гушче одговара: Тако смо и ми! Тако смо и ми! Шчим-ни шчим! Шчим-ни шчим! Шчим-ни шчим!

— Кол’ко људи, тол’ко ћуди. — Где је чија кућа, ту и средина света. — Свет је најбоља школа. — Би и не би: то смо ми; бит’ и не бит’: то је свит. — Ми старимо, свет се подмлађује. — На млађима свет остаје.

— Ближа је кошуља него ли хаљина. — Без деце — без руку. — Умре кумче, раскину се кумство. — Ако смо и браћа, нисмо дружина. О ПРИЈАТЕЉСТВУ — Пријатељ се хита у вољи, а кума у невољи.

— Гроб је ближи од куће. — Данас човек, сутра црна земља. — Данас јесмо, сутра нијесмо. — Док смо, нек’ смо, кад умремо, нек’ се спомињемо. — Мртви живима очи отварају.

— Гроб је ближи од куће. — Данас човек, сутра црна земља. — Данас јесмо, сутра нијесмо. — Док смо, нек’ смо, кад умремо, нек’ се спомињемо. — Мртви живима очи отварају. О СУДБИНИ — Ко се за вјешала родио, неће утонути.

“, па онда одмах к жени: „Трчи де к сусједу томе и томе те заишти једну паприку“. Ако смо и попадали, ми смо и тебе покренули.

“, па онда одмах к жени: „Трчи де к сусједу томе и томе те заишти једну паприку“. Ако смо и попадали, ми смо и тебе покренули.

14 Питали зечеви свога харамбашу: — Хоћемо ли бјежати ђе људи нема? — Ма зашто? — Зато што нас свак кори да смо страшљивци. — Шутите, будале, јутрос испред мене поскакаше све жабе у воду!

2 Питао кнез агу: — Ма хоћете ли ви, Турци, вазда тако уживати, а ништа не радити? — Док смо живи, хоћемо. — А како ће ваша деца? — Нек’ се она брину.

4 Питао Приморац Херцеговца: — Зашто и ви не идете по мору? — Чули смо да ваше поље није као наше тврдо и плитко, него дубоко и житко.

У здравље његове пуне и изобилне ћесе! У здравље његове сваке добре среће! — Да бог да и милост божија; што смо поменули нашега брата домаћина: господин га Бог помогао, а у напредак помакао!

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

” Онда баба изиђе на поље а царев јој син рече: „Е баба, ја сам тебе служио поштено, сад ми дај што смо погодили.” Баба му одговори: „Синко, што је погођено оно ваља да буде. Ето од дванаест коња бирај којега хоћеш.

” А она се одмах сети и бризне плакати па њему око врата: „Слатки брате! ми смо све три у змајевским рукама. Има њих три брата змаја, они су нас однели па нас држе сваки у своме двору.

да преноћи, а они га са свим срцем приме и стану се молити да им опрости што га не могу дочекати како би желели, „ми смо” вели „сиромаси људи.” Анђео им одговори: „Ништа за то, ја сам задовољан оним Што има.” Они онда шта ће да раде?

дођоше виле да | се купљу, и стадоше говорити како се излијечи краљева шћи, „ваља да нас је” рекоше, „неко слушао кад смо говориле да би се овом водом иза нас излијечила. Може бити да нас и сад ко слуша, пођимо виђети.

ја велим нека иде и ова моја девојка у свет да тражи срећу, видиш, ону смо послали, па се не враћа, може бити да до сад злато на њој трепти.” Човек уздахне па пристане и на то.

” А чобан: „Кад људи долазе, за њих ваља месо да се и коље.” Опет путник: „За тебе смо главу оставили.” А чобан: „Глава глави и иде.

” Онда побратим рекне: „Бог да му душу прости! Он је био мој побратим. Ми смо заједно радили и трговали, и кад сам га тако нашао, барем ћу чекати да га отпратим до гроба и да бацим земље нањ.

камо те се?” А побратим из угла: „Ево нас, сви смо готови.” Кад хајдуци то чују, онај побаци сабљу, а они други оставе своје делове на гомилама, па скоче и побегну без

“ Они се препану н отворе врата и неке силе страховите почну говорити: „Дајте ђевојку средњу сестру, ми смо дошли да је просимо.“ Вели најстарији брат: „Ја је не дам.“ Средњи вели: „Ја не дам сестре наше.

Онда отпочне најстарији брат говорити: „Кад сам пошао с мојом | браћом по овом путу, прву ноћ кад смо дошли коначити код једног језера у некој великој пустињи, кад браћа моја оба спаваху а ја чувах стражу, наједанпут

“ Онда најмлађи отпоче да казива: „И ја сам нешто мало учинио кад смо заноћили ону ноћ код језера у пустињи, ви сте, браћо, спавали, а ја сам чувао стражу; кад би неко доба ноћи, заљуља се

за Баш-Челика казати: оног истог дана кад је твоју жену уграбио, ја сам га дочекао са пет хиљада соколова, па страшно смо се побили шњиме, крв паде до кољена, и ништа му учинити не могосмо! а ти да му један нешто учиниш!

Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА

“ (И Јн. 1, 3-7) „По томе разумесмо љубав што оп душу своју за нас положи. И ми смо дужни за браћу душу полагати.“ (І Јн. 3, 16) „Ако заповести његове сачувамо, и угодно пред њим чинимо.

Јер као што смо ми сложени из двојаког, то јест из душе и тела, тако је и са манастиром. Као душа његова могла би се разумети сва

Пошто смо већ довољно с Богом ово рекли о души његовој, лепо је да кажемо и о оном што је најбоље за тело његово, и о храни узако

А не говоримо мисли које смо раније исповедали, него оне које вам данима и часовима досађују, јер није могуће да ви као људи никада не помислите

пребиваше међу нама у свакој благоверности и чистоти, преуспевајући и учећи све подвигом духовним, говорећи нама који смо око њега: „Узмите иго моје на се и научите се, јер сам кротак и смеран срцем, и наћи ћете покој душама вашим.

Ово нам треба, љубљена браћо моја, бринути и помишљати, у овом живети, јер смо ван света, јер живот на небесима имамо, (Флб.

Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ

(Враћа се за шанк) МИЛЕ: Овај друг Вилотијевић, са говорнице! Зајдно смо ишли у занатлинску, били смо сјајни другови, пар екселанс! ИКОНИЈА: Какав пар?

(Враћа се за шанк) МИЛЕ: Овај друг Вилотијевић, са говорнице! Зајдно смо ишли у занатлинску, били смо сјајни другови, пар екселанс! ИКОНИЈА: Какав пар? СТАВРА: Лепо ти човек каже: пар екселанс!

ЈАГОДА: Колко је народа! Треба се кроз ову масу пробити! МИЛЕ: Ја с човеком стојим овако! Ишли смо зајдно у занатлинску, шапто сам му „Отаџбину” од Ђуре Јакшића! „И овај камен земље Србије...

МИЛЕ: Који бог да ми прокисне? СТАВРА: Кажем на пример! МИЛЕ: Што смо ти ми заостали! ИКОНИЈА: Зар немаш ништа боље да обучеш? Видиш ли ову кишетину?

АНЂЕЛКО: Мислиш да ја не капирам? Кад сам пошо из оне самопослуге, сматеријалом, преда ме патрола! Ко да смо имали заказано! Мислиш да не копчам да ме он откуцо? Да не беше амнестије, то би ме коштало целих осамнес месеци...

Кад би бар киша хтела мало да стане! ТАНАСКО: Ви барем имате то гумирано платно! МАНОЈЛО: Боље да смо пошли на Савамалу, уз Дунав. Ил преко Топовских шупа. Или не ваља ова карта, ил смо побркали терен!

МАНОЈЛО: Боље да смо пошли на Савамалу, уз Дунав. Ил преко Топовских шупа. Или не ваља ова карта, ил смо побркали терен! ТАНАСКО: Одвали ми руке ова кокинка! МАНОЈЛО: А шта би тек да носиш митраљез Шварцлозе?

Мало кундаком у врата... МАНОЈЛО: Треба се чувати и од српских и од аустријских трупа! Знаш да смо овде по специјалном задатку! ТАНАСКО: Могла би жена дизнесе нешто чорбасто!

ТАНАСКО: Много му вреди причати! А и онâ, са свећом и амрелом! Бокте, ко да има квасац у сисама! Е, да смо у Мачви, у Раденковићима!

Сисе, бре, држи ко да су одликовања! Карађорђеве звезде, а прекривене свилом призренском! Добро би било да смо је реквирирали, макар на пóсата... МАНОЈЛО: Фини однос према цивилном становништву, нема шта!

то мора да је то.... ТАНАСКО: Каква је, мирише ко кило јабука! МАНОЈЛО: Нема никакве сумње! Ми смо заиста на трагу оној битанги! ТАНАСКО: А коса црна! Да ми је видети покривену светојовањским снегом!

МАНОЈЛО: Треба да чекамо чудо и чудотворца, ето шта! ТАНАСКО: Куда ћеш већег чуда од коморе! МАНОЈЛО: Како смо ишли на север, погледај секцију, чудо је увек било испред нас!

Станковић, Борисав - ЈОВЧА

МАРИЈА Синоћ. Не знам зашто, тек ми као да смо знали, те синоћ не одосмо на седење код Аритонових. Срећом, као да смо знали, те нас затече код куће, иначе ко зна...

МАРИЈА Синоћ. Не знам зашто, тек ми као да смо знали, те синоћ не одосмо на седење код Аритонових. Срећом, као да смо знали, те нас затече код куће, иначе ко зна... МАГДА Ако, ако.

МАРИЈА Па где сте, за Бога? СОФИЈА Па ту смо, нано. Не можемо од оних доле да се окренемо. Већ се сви искупили. Сви се збили, па од њих човек не може да се макне.

НЕКО С ФЕЊЕРОМ (с лева, дошав до испод степеница, уплашено, пригушено): Ту смо, ту! ЈОВЧА (бешње): Овамо, бре! НЕКО С ФЕЊЕРОМ (изгуби се опет лево иза куће).

СТАРИЈИ СИН Де, знамо то и ми. И ми смо га пратили. Али то ником другом да ниси!... Па, то ништа и није, не кошта кућу; ама, он расипа, чујемо, овде и даје

Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

Притом, будући да какви смо год, морамо један с другим живот проводити, како ваља, дакле, да поступамо и да се опходимо да нисмо један другом

Губимо се по странпутицама, а чини нам се да смо на правом великом путу; ко нам сме рећи да нисмо? Готови смо нама[х] на кавгу.

Губимо се по странпутицама, а чини нам се да смо на правом великом путу; ко нам сме рећи да нисмо? Готови смо нама[х] на кавгу. Свак се себи чини на правом путу, а другога суди за изгубљена.

По смрти матере моје, два брата моја, старији Илија и млађи Лука, и ја, вратили смо се к нашем стрицу Грујици који нас је као родитељ примио. Он је имао у дому једну старицу сна[х]у с двема синовицама.

опет би почео с већим усердијем говорити: „Мој димитрије, веруј ти твом баби (сва деца, моја браћа и братучеди, бабом смо га звали); мени имаде близу педесет година; ја сам искуством познао чловеческо јестество.

Једним словом, купећи Турком новце, дошли смо у омразу свету и вилајету; свак се нас уклања као од курјака, јер како нас гди сретне, зна да ће ограјисати.

Ми би[смо] се ужаснули кад би[смо] добро могли и хотели расудити колико су хиљада година неке велике лаже за истину и лукава

Ми би[смо] се ужаснули кад би[смо] добро могли и хотели расудити колико су хиљада година неке велике лаже за истину и лукава лицемерја и преласне

И сами се чуде какве су памети били до лане! О, колико смо нерадиви у истраживању истине! Злато кад узмемо у руке, није нам доста да нам ко каже да је злато, но сами разматрамо

Христос и апостоли јели су месо; зашто, дакле, епископи да не једу? Или се, зар, хоће да смо ми бољи од апостола? У време апостола, и триста и више година после њи[х], епископи су били мирски поглавити

сестра домаћинова, уздржавајући се од смеја, почне беседити: „Преосвештени господине, како нас ви описујете, ми смо жене на пакост свету и, имајући таке зле и пакосне очи, не би ли боље било д[а] се слепе рађамо?

Лепа је и благородна добродетељ. благодарност! А ком смо више благодарности после бога дужни не|го женским прсима? Неблагодаран и недостојан чловеком називати се који се тога

Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ

— Како, Јуре? Како, Баре? Како, Шимета? Како, Вице?... Како сви? — пита фра-Брне. — Вала богу и Дивици, са здрављем смо добро, а мучимо се како можемо — одговори Чагљина у име свију. — Тако! — рече фратар и настави јести.

— Гријота је свићу грдити и кад није канделорица, а камоли још вриђати бога прид дичицом и прид дуовником. — Валај смо баш бештије, кад се ни прид редовницима не можемо уздржати! А да шта лајемо кад нас они не чују? — додаде Кљако.

Људи божји, ала сте дивљи! На то се узмигољише, али мудри Чагљина одмах поврне: — А да што смо него дивљи! Ми смо, болан, кâ звирад! Па угаси лулу, што и други смјеста учинише.

Људи божји, ала сте дивљи! На то се узмигољише, али мудри Чагљина одмах поврне: — А да што смо него дивљи! Ми смо, болан, кâ звирад! Па угаси лулу, што и други смјеста учинише. — Па онда још ништо — настави Стипан.

Ми смо, болан, кâ звирад! Па угаси лулу, што и други смјеста учинише. — Па онда још ништо — настави Стипан. — Ми смо пошли из манастира у подне, па је, богме, дујо уморан и он би легâ, а ви засили... На то сви једанак поустајаше.

— Тако, мој липи Стипане — рече Осињача — здрављица се наносија, а тако ти твоје срићице поучи неуко дите, јер ми, смо кâ говеда... — Таа-ко! Доста сад! — прекиде дујо.

А јесам ли и мислија шта рђаво? А он нас тира из куће на овај начин! Ми јесмо у његовој кући, али смо се ради тебека скупили, и ја имам тебика да речем ништо у име свију, јер имамо договор. — Таа-ко!

— Ја нисам знâ то! — Јеси, јеси! Јесенас смо ти казали све потанко. Казâ ти је и Чагаљ, и Шунда, и Кљако, и Рора, и ја, а кашће ти и све село, јер је све село на

— Добро! Добро! Ајте сад! — А мој добри, мој липи вра-Брне! — настави Чагљина — немој ти мислити да смо ти ми изгубили ришпет, и да ја нисам знâ да ћеш ти учинити како је право! — рече и пољуби га у руку.

А то сте знали сви. Баш синоћке би му лакше и разговарали смо се и смијали. Још рече да ће јутроске на матутин, ако витар ујења.

— Сад оданимо најприје! — рече Лис кад бијаху на тратини према новој мађупници! — А ти, Бакоња, у памет се. Ми смо, јево овако чинили прије смрти Шкоранчине, кадгод рика нарасте, те нема у млину приковођана... Кад смо оно најприје...

Ми смо, јево овако чинили прије смрти Шкоранчине, кадгод рика нарасте, те нема у млину приковођана... Кад смо оно најприје... знам да је било оне зиме кад је Стипан дошâ... — Вридни наш Стипан! — рече Бујас и уздахну...

Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА

О сви смо ломни ко штап На првом рубу греха Кад падне прегорка кап У плави зумбул смеха. Тешко је: дрхтиш ко бор. Па ћутиш...

Ту смо се тужно љубили У сенкама, по клупама. Ту су ме весело убили И бацали по рупама. О, где све нисам шетао, Кога све ниса

Док негде у дну тек тиња У сетном сну златна куна. НИТИ Једном нас ту, где нас има, Неће бити. Ми смо нити Које вежу нерођене са мртвима. Нема краја.

И — можда: булка далека. О знамо ми, знамо, знамо, Ал ипак корачамо. СУНЦУ КРАЈ ЈЕ Били смо далеко, ал најдаље — не. Квасили се у мору, пели на врх, о свуд. Јесмо ли донели нешто или оставили све?

Јесмо ли донели нешто или оставили све? Неко се вратио насмешен, неко луд. Заједно смо, а били смо раздвојени сви. Да л смо ближи или даљи него пре?

Јесмо ли донели нешто или оставили све? Неко се вратио насмешен, неко луд. Заједно смо, а били смо раздвојени сви. Да л смо ближи или даљи него пре? У оку нам још по мало закаснело зри Затајени прамен лета — то је све.

Неко се вратио насмешен, неко луд. Заједно смо, а били смо раздвојени сви. Да л смо ближи или даљи него пре? У оку нам још по мало закаснело зри Затајени прамен лета — то је све. Сунцу крај је.

Сунце је опет ту. Однекуд мислимо: лето. То значи: живот! Опет смо наги крај воде. Али стојимо дуго, а нико да каже — доста И уђе у воду. (Гледали смо је, у мантилу, са моста!

То значи: живот! Опет смо наги крај воде. Али стојимо дуго, а нико да каже — доста И уђе у воду. (Гледали смо је, у мантилу, са моста!) Покрај нас: грана с начетим лишћем некуд оде. Смишљамо да нам се враћа лето. Али: варка!

Мотри ме зимско небо уврх рама. Мотри ме рука моја, песма сама. НИ ПРЕДЕО МАГЛЕН Као да смо сишли под земљу, у трап, Немо смо стајали тако: дуб и дуб.

Мотри ме рука моја, песма сама. НИ ПРЕДЕО МАГЛЕН Као да смо сишли под земљу, у трап, Немо смо стајали тако: дуб и дуб. О зар је ноћ ова била она кап Што препуни чашу и већ прели руб.

Јер ове смо ноћи доживели све Док рушило се лишће око нас на тле. Сад свањива јутро: испражњени свет. Живот ће одсад бити више

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

Тек у овом последњем човечјем конопцу почињемо земљи да враћамо дуг и кости остављамо њивама чија смо зрна зобали. Ово мало земљице око Морава једва се напуни народом, па се брзо искрене и распе преко Саве.

Чим ти киша огњиште гаси, онда се вече не памти, нити мисли на јутро будуће... И зато смо ти ми, стари, велики себичњаци и оштрозубе изелице. А добри јесмо у песмама уз гусле, и кад је то корисно.

— Теби као мило што мени ноћас пропустише главу? — Нико није ни претио твојој глави. Ја и ти смо вршњаци. Заједно смо одрасли и војску служили. Заједно ратовали. — Не лажи. Мене ни отац не жали.

— Теби као мило што мени ноћас пропустише главу? — Нико није ни претио твојој глави. Ја и ти смо вршњаци. Заједно смо одрасли и војску служили. Заједно ратовали. — Не лажи. Мене ни отац не жали.

— Стигли смо на броју! — рече Тола кад волови сами стадоше пред вратницама Катића, и скочи у снег што је нападао до пола цеваница.

Ноћас ниси. Остарио си, а? Јеси, јеси. У лов не идеш. Кућу не чуваш. Хајде, закевћи мало, као некад кад смо јурили лисице. Хоћу сад да те чујем. Хајде! Што ћутиш? Ђорђе се спусти на сламу.

Кочијаш нагло заустави коње, окрену се њему и смешкајући се рече: — Ту смо! Треба му одмах платити, да га не види отац. Уздахну гледајући снег у пазусима јасенова.

Зар је време такво да и Вукашина туку? Дошао да се пожали... Не, неће то. Такви смо ми. Тврђи од бреста. А леп. Њему би приличило и краљ да буде.

Не молим милостињу, говори себи Вукашин. Зашто да не тражим оно што је моје? Моје достојанство је у питању. Да смо начисто. — Ја нећу да живим у Тошићевој кући. Хоћу кућу да купим и у својој кући да живим. И исплатите ми мој део.

Откуд ти знаш шта је право? — Твоје је, Ђорђе, твоје, немој да се љутиш. Мени је тешко... Жена сам ти, увек смо се лепо договарали. Он је мој брат. Није Аћимов пасторак. Он је у наследству равноправан са мном.

Тамо, Европи, покажи ко је Србин. Покажи, мајку им белосветску, да ми нисмо само с јатаганима вешти. Нек знају да смо исто тако и с књигама умешни. Памет им покажи, а дукате не жали.

— Стани мало! — каже он пред дебелим багремом што гранама грли стреху старе куће. — Ти памтиш тоцило? — Па скинули смо га тек кад је мати умрла — не одговори одмах Аћим, а гласом не скрива зачуђеност и нелагодност.

Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Али нас и децу и те како чује! — Ко сте ви? — девојчица рашири очи, а лутка се насмеја. — Ми? Зар не видиш? Па, ми смо Татагина деца, али ником не причај!

Па и те траве! Сав сам се исекао о њихове оштре врхове. Бар да смо птице! Летели бисмо камо хоћемо, нико нам ништа не би могао!

Сав ужаснут, Плачко прхну увис и зајаука: — То ли је живот птица? То? Боле би било да смо рибе! До њих не допиру ни мачке ни домаћи задаци!

Позвани смо на свадбу морске звезде! По гласу Плачко познаде Смејачка, али на свадбу некакве звезде није му се ишло. Баш којешта!

А бор је за то време шумео на ветру, питајући птице: — Јесте ли виделе мале свираче? — Виделе смо, виделе! — одговарале су птице. — Три дана летења су далеко, али журе, стићи ће...

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

“ „Знаш у хладу, испод оне гране, Бистри извор, где смо били лане; Кажу да је из вилиних двора; Од њег' болник оздравити мора“ - „Оздравити мора“...

Ми смо мале, Ал' смо знале, Да нас неће Нико хтети, Нико смети Тако волети Као ти - Ћију ћи! Моје тице лепе, једини другари,

Ми смо мале, Ал' смо знале, Да нас неће Нико хтети, Нико смети Тако волети Као ти - Ћију ћи! Моје тице лепе, једини другари, У новоме

Градимо брода, нема се часа, Сутра смо жртва бурних таласа. Дижите школе, Деца вас моле! Ил' нека зине то наше гробље; А народ наш ће остати робље, Слепо ће

Небо ће плакат' дуго и горко, Јер неће бити Србина... Ми нисмо браћа, ми Срби несмо! Или ви несте Немањин сој? Та да смо Срби - та да смо људи Та да смо браћа - ох, Боже мој! Та зар би тако с Авале плаве Гледали ледно у огњен час?

Ми нисмо браћа, ми Срби несмо! Или ви несте Немањин сој? Та да смо Срби - та да смо људи Та да смо браћа - ох, Боже мој! Та зар би тако с Авале плаве Гледали ледно у огњен час?

Ми нисмо браћа, ми Срби несмо! Или ви несте Немањин сој? Та да смо Срби - та да смо људи Та да смо браћа - ох, Боже мој! Та зар би тако с Авале плаве Гледали ледно у огњен час? Та зар би тако - ох, браћо драга!

- Та увек смо ми на њему! Гробље ј' земља кôм се ходи, Гробље ј' вода кôм се броди, Гробље, врти и градине; Гробље, брда и долине; Св

“ „Што не могох - ти ћеш моћи!“ „Куд ја нисам - ти ћеш доћи!“ „Што ја почех - ти продужи!“ „Још смо дужни - ти одужи!

Кад видим да му годи приповест, Употребим тренутак угодан: „Па кад смо се већ тако састали, Позајми ми од знања свога што! Позајми ми од“... - Гост ме прекине: „Опет позајми море, докле ћеш?

Ћути, и пусти да сад жиле моје 3абрекћу новим заносним животом, Да заборавим да смо ту нас двоје, Пред величанством природе!

М. Ракић ЛXВИИ СУСРЕТ Чекасмо се дуго, а кад смо се срели Дала си ми руку и пошла си са мном. И идући стазом нејасном и тамном, Искали смо сунца и среће смо хтели.

Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА

исток сунце св'јетло рађа, ако биће ври у луче сјајне, ако земља привиђење није, душа људска јесте бесамртна, ми смо искра у смртну прашину, ми смо луча тамом обузета. О свевишњи творче непостижни!

биће ври у луче сјајне, ако земља привиђење није, душа људска јесте бесамртна, ми смо искра у смртну прашину, ми смо луча тамом обузета. О свевишњи творче непостижни!

Причај мени тужну твоју судбу! Ах, страшнога твога паденија! Ах, ужаса што смртне постиже! Тужнога смо мученија жертва рад погубног тога преступлења.

Устав полет, искро божествена, круг смо давно прешли возможности: небесне су прешиљасте зраке, могу вредит смртноме погледу; небесни је простор бесконечан,

вјечитом својом погибијом, мисли са мном владу дијелити, дијелити свемогућство са мном, посље скупа миротворци да смо.

Попа, Васко - КОРА

су изврнуле Горке џепове соба Да их вихор претражи Дуж наших ребара Уличне светиљке Свлаче хаљине крваве Два смо листа новина Сурово залепљена На рану вечери Запаљене птице Из обрва мојих На кључњаче су ти пале 12 Теку нам

да довек чекамо сунце Да нам се кроз ребра зажути Слушамо како нам срца У грлу мртвих стубова лупају Истрчали смо из груди 14 Очију твојих да није Не би било неба У слепом нашем стану Смеха твога да нема Зидови не би никад Из

нам листа Зелена дуж свих улица Образи кућа сјаје се Када прођемо Стопалима нашим Плочници играју карте Звезда смо изненадна На лицу пролазника Јата изненађења Хранимо са длана 20 Из твојих дланова Пију живу воду птице Плаве и

стаблу од пепела 29 Ово су ти усне Које враћам Твоме врату Ово ми је месечина Коју скидам Са рамена твојих Изгубили смо се У непрегледним шумама Нашега састанка У длановима мојим Залазе и свићу Јабучице твоје У грлу твоме Пале се и

састанка У длановима мојим Залазе и свићу Јабучице твоје У грлу твоме Пале се и гасе Звезде моје плахе Пронашли смо се На златној висоравни Далеко у нама 30 Са тела сумрак свлачим Дан ми је нашао лице Ветар косу развеселио Поглед ми

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

Ученици климнуше главом, у знак да им је то јасно, а Питагора продужи: „Све ово што смо сада видели и увидели казује нам да се све ове звезде налазе причвршћене на прозрачној, кристалној, лопти, сфери која

Пут сазнања далеко је дужи од зида о којем смо сада говорили. На том путу не долази се никад до краја“. „Аутос ефа!“, потврдише сви у глас.

сачињавали једну такву групу претставио трима узастопним дужинама једног ужета и затегао их у један троугао, као што смо малочас урадили, увидео сам да је код свих тих троуглова, иако су они били различитог облика, тј.

Почех их проучавати један за другим. „Нађох се у новој једној области науке и увидех како смо ми, Грци, неупућени у вештину рачуна.

троугла, па повучемо у квадратима над катетама по једну њихову дијагоналу, а у квадрату над хипотенузом обадве, онда смо тиме разложили целу слику у саме подударне равнокраке правоугле троугле, једнаке задатом троуглу, од којих квадрати

„Добро, Сатире. А сада ми реци како стоји са нашим мањим бројем?“ „Он је сигурно непаран, пошто, као што смо утврдили, нема заједничког делитеља са већим бројем“. „Јеси ли сигуран да је тако?“ „Могао бих заложити своју главу!

„Све ће добро да се сврши“, проговори напослетку Милон. „Богови ће бити милостиви према нама, грешнима. Ми смо, као што си малочас рекао, пси шугави, па се богови не осврћу на наше молитве.

- Иза врата се чуло само цвркутање птица. „До сто ђавола!“, повика номофилакс, „тресните јаче о врата, та ми смо државна власт!

„Заиста чудан али даровит свет, далеко просвећенији но ми што смо“. „Шта кажеш? - Просвећенији од нас Македонаца!“ „Што јесте, јесте - крити се не може!

А оно што посматрамо, то је само објекат нашег схватања, изазваног нашим чулима. Догод смо на њих упућени, личимо на људе, збијене у једној тамној пећини да онде не могу да мрдну, ни своју главу окрену.

Видели смо да је египатска геометрија била практична вештина, стечена хиљадугодишњим искуством и сазнали смо како ју је Питагора

Видели смо да је египатска геометрија била практична вештина, стечена хиљадугодишњим искуством и сазнали смо како ју је Питагора подигао до степена рационалне науке.

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

ГОСПОДИН 171 ПОГИБИЈА ЈАЋИМА МЕДЕНИЦЕ 176 ОСЛОБОЂЕЊЕ 186 ИВАН — ИЛИЈА ИЛИЋ 193 СВЕДОК 200 ЗАВЕЈАНИ 204 ЧИСТАЧ 209 СВИ СМО МИ КОЛЕТА ОД РОЗЕНА 212 БАКУЋ УЛИЈА И ДРУГЕ ПРИЧЕ 217 ПАЦКО 218 ЧАСТ 221 САН КАПЛАРА БЕЛИЋА 226 ЗАСТУПНИК 229 ПРВИ

Измирили смо се, разуме се, после мог љубазног извињавања и умиљавања, па је умолих да изађе у варош и накупује неколико скромних

И заваљен тако угодно стадох размишљати о побратиму коме идем у госте. Другови смо из детињства и за све време ђаковања били смо нераздвојни, најбољи другови.

Другови смо из детињства и за све време ђаковања били смо нераздвојни, најбољи другови. Растали смо се по свршеним студијама, а једнога дана пре ратова извести ме да ће да се

Другови смо из детињства и за све време ђаковања били смо нераздвојни, најбољи другови. Растали смо се по свршеним студијама, а једнога дана пре ратова извести ме да ће да се жени и позва ме да дођем два дана пре

Дочекао ме је пред вече на станици, са својом малом сестром, па смо отишли његовој кући, где је владала она предсвадбена свечана тишина. Све је било чисто, побожно, очекујуће.

Све је било чисто, побожно, очекујуће. После вечере коју смо провели у разговору са његовим оцем, угледним трговцем старога кова, строге спољашности и назора, и мајком, смерном и

Тај снег, рекао бих, много је утицао. Крупне пахуљице падале су у млазевима по дрвећу и нама и засути њима ми смо изгледали некако чудно чисти тога вечера кад је снежна белина била сакрила и сву ону ружноћу београдских страћара које

“ Он се мало замисли: „Ови моји? Стари су, задовољни да ме виде ожењеног. Све остало је споредно.“ До зоре смо остали у разговору.

Све остало је споредно.“ До зоре смо остали у разговору. А сутрадан кренусмо се у сусрет вереници, који смо имали да сачекамо на једној малој станици нишке пруге.

А за то време и док смо ми унапред замишљали како ћемо у пријатном разговору провести на путу, ја приметих: како нека мршава прилика, као

држањем пошто позва своју жену, која се иза његових леђа нешто мало видела, да му следује, процеди кроз зубе: — И ми смо, ваљда, платили карте.

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

У те собе ми дјеца ријетко смо улазили; а кад бисмо ушли, говорили смо шапатом и ступали на прстима. Одмах иза куће почињала се пењати кршевита

У те собе ми дјеца ријетко смо улазили; а кад бисмо ушли, говорили смо шапатом и ступали на прстима. Одмах иза куће почињала се пењати кршевита стрмина, тако да су на стражњој страни

Њихово је плаветило било замућено, а у средини као да се назирала рана, попут црва у срцу јабуке. Ми дјеца говорили смо да је у њима убијен живац.

Зар, при помисли да бисмо били други него што смо — далеко успјелији, далеко чаробнији, па и далеко сретнији — дубоко у нама, ипак, нешто не засебе?

Истина, малко смо хладни у међусобним односима (хладни но нимало непријатељи), али се добро, баш врло добро познамо.

А умрла је нагло, у неколико дана, од упале плућа, послије једног излета на коме смо се лијепо забавили и о коме су на повратку старији неуморно понављали да не памте љепшег и да ћемо га се задуго

Ваљда смо једно другом већ све рекли. Осјећам поуздано да ће сутра опет бити сунчан и ведар дан. И радујем му се, као сеоско

За њим, у отвору врата, два болничара у бијелим капама. — Дошли смо да изнесемо овај други кревет. Тако, сад можете бити мирни; никог вам нећемо увалити у собу.

Морила ме питалица: је ли то стога што смо ми овдје некакав привјесак свијета, његово слијепо цријево? Или се и у другим странама кугле земаљске „догађајем” зове

Живот је био прешао преко ње; умирала је од рака у утроби. „Извадили смо из ње све што се дало извадити!” рекао ми је у ходнику доктор.

Ако баш хоћете, рецимо (да задовољимо умјерене и опрезне) један мали козмос; толико се може концедирати; јер кад смо рекли козмос, тад постаје беспредметан, па и бесмислен , дометак „мали “ или „велики“.

Наравно, они се не слажу, они не одобравају. Схватљиво. То је њихово. Они се тиме бране. Сви смо ми најогорченији онда кад бранимо једну невриједност у нама.

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

— Зар су те тако почастили Маскарци, болан? — рече неки непознати. — У стању смо умирити вашу велику бригу о ручку, јер смо били очевици, кад је госпођица куварица вашега дома носила овоме Мити

— рече неки непознати. — У стању смо умирити вашу велику бригу о ручку, јер смо били очевици, кад је госпођица куварица вашега дома носила овоме Мити Стрижибрку два гушчета на заклање, а миледи Соја

у очи оно лукаво жмиркање малих и сјајних Радисављевих очију, које ћутећи, али веома речито говораху : »А, лијо, ту ли смо !...

— поче Вујо, пошто га је нарочито пустио да мало промисли под утисцима оне плашње. — Ја морам сад знати на чему смо, треба до зоре да посвршавам са људима. — Па... кад није друкче, оно... нека буде тако! — прошапта Ђурица збуњено.

— Хоћемо ли имати скоро посла ? — Мораћемо, ја како. Сви смо се добро истањили. Ја сам већ промерио и нашô сам прилику, само чекам згодно време. — Кад буде време само ми јави.

— Није, Ђуро — упаде му кмет у реч — ово смо ми тек ’нако... само да га заплашимо, да боље чува стоку... Не бих ја то дао, Бог с тобом.

Али ти ја, црна, умрех од стида. — Што болан, биле смо све у кошуљама. — Јест, али опет... И продужи се шала и задиркиване, нарочито на Јеличин рачун.

— Што ви, море, не идете дању заједно, као прави хајдуци, него се завлачите сваки у своје село ? — Па... сигурнији смо овако. Мене чувају моји сељани, њега његови — одговори Ђурица. — Вала, мени је право, како хоће побратим.

— Где си, болан; полудех од муке — рече јој Ђурица, погледавши је страсно. — Видео си да смо радили сами ових дана; па смо на њиви и ручак готовили. А данас нам враћају позајмице. — Па ...шта велиш ?...

— Видео си да смо радили сами ових дана; па смо на њиви и ручак готовили. А данас нам враћају позајмице. — Па ...шта велиш ?...

— викну Радован, улазећи у собу и смејући се гласно. — Где га нађе? — Онде, где и нама не би било лоше, само да смо малко млађи. Ха-ха-ха... — насмеја се хајдук, сукајући густе, прогрушале брке. — Под кецељом, је ли?

И јесте позадружна, јади је убили, таман да загреје ’ваке старце, кâ што смо нас двојица. Вујо беше задовољан. Надао се каквој неприлици, а ово му је већ обична, добро позната појава.

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

Онда баба изиђе напоље, а царев јој син рече: — Е, баба, ја сам тебе служио поштено, сад ми дај што смо погодили. Баба му одговори: — Синко, што је погођено, оно ваља да буде. Ето, од дванаест коња бирај којега хоћеш.

Они се препану и отворе врата и неке силе страховите почну говорити: — Дајте ђевојку, средњу сестру, ми смо дошли да је просимо. Вели најстарији брат: — Ја је не дам. Средњи вели: — Ја не дам сестре наше.

Онда отпочне најстарији брат говорити: — Кад сам пошао с мојом браћом по овом путу, прву ноћ кад смо дошли коначити код једног језера у некој великој пустињи, кад браћа моја оба спаваху а ја чувах стражу, наједанпут

Онда најмлађи брат отпочне да казива: — И ја сам нешто мало учинио. Кад смо заноћили ону ноћ код језера у пустињи, ви сте, браћо, спавали, а ја сам чувао стражу.

за БашЧелика казати: оног истог дана хад је твоју жену уграбио, ја сам га дочекао са пет хиљада соколова, па страшно смо се побили с њиме, крв паде до кољена, и ништа му учинити не могосмо, а ти да му један нешто учиниш!

Кад га стиже, рећи ће му: — Е мој драги побратиме, ми смо сад готови. Боље си прошао него што си и мислио. Добио си сад очев трс, златну јабуку, златног коња и златну цуру.

Наједном срете их гвоздена планина, која се свезала с небом и земљом. Сад царев син пита: — Шта ћемо? Све смо некако прешли, ма ту нећемо.

— Не брини се ништа, господару! — рече слуга. — Ето и прије ти је био рекао да не ноћивамо гдје нас акшам затече, па смо ми ноћили и није нам, богу хвала, ништа било. Друг је пречи на путу од оца. Везировић слеже раменима, те отоварише.

— Оне вечери када смо овдје ноћили хтјела је она господара прождријети, али сам је ја претекао и посјекао. Везировић се зачуди па стаде

Пошто узеше све и потоварише, рећи ће слуга везировићу: — Ево видиш, ово смо ми заједно стекли, па ћемо сада све попола подијелити, — и подијели коње и товаре, половину на једну страну, а

Он, изишавши преда њих, поздрави их: — Помоз̓ бог, браћо! — Бог ти помогао! — дочекаше они. — А откуда смо ми теби браћа, та ми не знамо још ко си ни откуда си.

Већ нам је толико дозлогрдио и додијао да нам је постао и живот овдје тако досадан да смо се већ неколико пута спремали да бјежимо одавле куд било у свијет.

Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ

Где нема зала. Са заносом неким Ја често идем из тужних долина Негде, далеко, са звуцима меким, И ту смо срећни ја и виолина.

За рођење? Покров бео? — Нисмо знали. Нисмо знали Из те слике Са очима пуним сјаја, Пуним суза и музике, Ни када смо, када пали Сред великог загрљаја.

Зар већ утеха? Од кога и коме? Познајем добро. Ево је. Ево ме. О нисам знао да смо тако близу. О нисам знао да си у том низу Боје и снова, светлости и душе.

У самоћи нам станује, к'о у ћутању, Велики страх; Без лека смо. С нама ту је, ноћу и дању, Ледени дах. У игри, у пољупцима тражимо бесно Израза, сна; Плачемо, мртвима што је у

Не видим тебе и младост у свили С кораком среће; не размишљам о том, На овом свету што смо са животом Трајно к'о гробом растављени били. Сад не размишљам.

СЕДМА ПЕСМА Прошли су априли. И ми нисмо више И нећемо бити оно што смо били. Све тише и тише Подносимо дане, Овај видик сунца и магле и кипте.

Данас нам не блиста Као некад, пређе, Победа и љубав и будућност чиста. Дошли смо до међе. Још једино јава Сећа нас на доба све блеђе и блеђе.

Нама доћи неће Снови што се крију, Забуна живота коју крв покреће. К'о хаљину чију, Меку и у свили, Носили смо прошлост као срећу свију. Прошли су априли. И сузе се лију Што ми нисмо оно што смо некад били.

Прошли су априли. И сузе се лију Што ми нисмо оно што смо некад били. ГЛАД МИРА Саранио сам љубав к'о дан црне шуме, К'о дубине остареле непознати мрак: Саранио сам љубав што

Можда спава са очима изван сваког зла. МИ ЧЕКАМО ЦАРА ВЕЛИКИ ДАНИ МИ ЧЕКАМО ЦАРА Понели смо у рат своја срца мушка, Сузе седе косе, загрљај девојке, Осмех деце своје и сан што их љушка, И веру у Бога, пушке и

Знајућ ко нас зове, и зашта, и куда, Научисмо брзо како да се гине: Из борбе у борбу, са победом свуда, Ми смо нашли земље старе царевине.

Обишли смо места световна и света, Развалине славе, изворе јаука И домове, камо страх једино цвета; С буктињом слободе прогнасмо

Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ

Његова прерана смрт је учинила моје родитеље неутешним. Имали смо коња, поклон драгог пријатеља. То је била сјајна животиња, арапске расе, готово људске интелигенције, коју је цела

Илустрације ради, могу да наведем један или два примера. Међу послугом смо имали и неког разроког момка по имену Мане, чији је посао био да испомаже на имању. Једнога дана, Мане је цепао дрва.

Јонсон), председник Едисонове компаније за осветљење, господин Бечелор (Батцхелор), управник радова и ја ушли смо у мали ходник преко пута зграде 65 на Петој авенији где су се налазиле канцеларије компаније.

У то време смо се преселили у оближњу варошицу Госпић. Промена места становања за мене је била права несрећа. Готово ми је срце

Двадесет пет година доцније, када сам упознао господина Клеменса (Цлементс) и када смо постали пријатељи, испричао сам му то своје искуство и са запрепашћењем сам гледао тог великог мајстора смеха како

На другој години студија добили смо Грамов (Грамме) динамо из Париза који је имао пљоснате магнете у облику потковице и жицом намотану арматуру са

Онда се инжењер забринуо и рекао да треба обавестити инспектора Авердека (Авердецк). Позвали смо ту важну особу, са њом разговарали, испитивали, расправљали и одлучили да сијалица треба да се помери два инча,

“ Сходно томе договорена је посета овога угледног човека. Почели смо да чистимо и полирамо рано ујутру. Сви смо се уредили, ја сам навукао рукавице и када је Функе дошао са својом

“ Сходно томе договорена је посета овога угледног човека. Почели смо да чистимо и полирамо рано ујутру. Сви смо се уредили, ја сам навукао рукавице и када је Функе дошао са својом пратњом, био је церемонијално дочекан.

Снег је био доста дубок и топао јужни ветар нам је ишао на руку. Забављали смо се бацајући грудве, које су се саме котрљале неко време, сакупљајући мање или више снега, и покушавали да надмашимо

Размишљања само о корисности не могу да претегну већу добит за цивилизацију. Суочени смо са кобним проблемима који не могу да се реше обезбеђивањем материјалне егзистенције, ма како она била обилна.

Данас нема трагова од тих Херцових апарата и метода. Ми смо наставили развој у сасвим супротном правцу и оно што је урађено резултат је умова и напора грађана ове земље.

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

Земља која им је дата постала је њихово власништво. У нашем селу ми смо се сами бринули о својој школи и цркви, а свако село је бирало своју сопствену управу.

Попови и народ бирали су своје духовне и световне старешине, патријарха и војводу. Ми смо били слободни, независни власници земље.

Међутим, није потребно ни наглашавати да смо ми преко дана трошили вишак енергије на хрвање, пливање, играње по трави и на друге заморне игре, а тек онда смо

да смо ми преко дана трошили вишак енергије на хрвање, пливање, играње по трави и на друге заморне игре, а тек онда смо приступали вежбању у пастирској вештини која нам је била потребна, нарочито ноћу.

прислоњеним ухом, имали задатак да одреде правац и растојање звучног извора. Вежбајући, постали смо стручњаци за ову врсту сигнализације.

Вежбајући, постали смо стручњаци за ову врсту сигнализације. Запазили смо да се звук много брже простире кроз земљу него кроз ваздух и да чврста земља боље преноси звук од растресите, узоране

Знали смо, према томе, да се звук произведен на овај начин на пашњацима у близини растресите земље у кукурузима, неће чути у

И тако румунски крадљивци стоке, који су се ноћу тамо крили, нису могли чути наше сигнале којима смо се дојављивали кроз земљу и нису нас могли открити.

У време таквих ноћи тешко је било уочити наше волове на испаши ни на неколико корака од нас, али смо их могли пратити но ходу, ако би наслонили ухо на земљу и ослушкивали.

У тим приликама дечаци су разрадили специјалну тактику чувања. Распоређивали смо се дуж једне одређене линије на међусобном растојању од неких двадесет јарди.

Наше брице би биле дубоко заривене у земљу, а наше уши прибијене уз њихове дршке. Могли смо пратити сваки корак волова који су се кретали тамо-амо, а чак бисмо чули и како пасу, ако би се довољно приближили

Знали смо да су се волови на испаши кретали према добу ноћи, а ово време смо процењивали по положају звезданих јата као што су

Ћипико, Иво - Приповетке

Није веровала својим очима. Пребаци га преко руку неколико пута. —Мало је, господару! — и загледа у шаку. —Колико смо се погодили? —Је... Но није ни толико. Мањка шеснаест новчића. —Није могуће!

Јеси ли задовољна? Цвета узе и тих пет новчића и добаци скањивајући се: —Ништа ми не дометнусте за оно што смо воду из конобе грабили и смочили се до коже. А сва је прилика да ми се син тада напатио. Гле ти ње!

—Хоћемо ли махом кући? — упита Марко. —Без пара смо, сине, — одговори Цвета. Ако нађемо рада, да останемо овдје који дан... Дигоше се.

— очајно нарицаше Цвета. —Хвала богу! А да коме ћемо? — мирила је кума, па настави: — Сахранили смо га по кришћанском и сеоском обичају. Бог никога не запушта, неће ни тебе! —Од чега умује? — Цвета каза као за се.

Њега не нађоше код куће, већ брата му замјеника. Нуде му духан и веле: „Договорили смо се с Османом; прими га и измјери, па да га платиш пошто га и други плаћај у”. Али брат му неће ни да их чује.

—Да га јавимо суду! — настави млађи. — Зашто да оставимо радњу? Потребни смо. Опет обојица ћуте, размишљај у, али залуду: не могу да се одлуче што да ураде.

млађи брат прозбори: —Затворили нас, — и дохвати Спасојеву руку, као да помоћи од њега тражи, и надода: — Срећа те смо заједно! —Нека су мене, убио сам! — одговори он. – Но што ће с тобом? Сјутрадан изведоше их пред суца.

— Видио сам те с мора, а једва сам ухватио крај — рече јој кад стиже до ње, па настави: — Видиш, да смо удвоје, било би пуно лакше! — и, погледавши у њу, десно му око заигра као у разрока и дође му јасније.

— Биће јур година да ти је мајка умрла, а одонда те ријетко виђевам... — Сам сам... а опет дошао бих, близу смо. Но некако теби није мило... . —За послом сам.....

Боље би било да смо на шкољу остали... На врху брда, код цркве светога Николе, прекрстише се, па онда почеше ћутке силазити узбрдицом

Срчући топло млијеко, ослушкуј ем хармонију морскога шума и затресених борових грана, и разговарам са старицом као са смо стари знанци. —Како сте могли тако весело провести дане иза мужевљеве смрти?

—Могли сте се удати за онога.... —За старога Андрију мислите... То је добар човјек; познавали смо се из дјетињства — благословени они дани! Послије је пошао по свијету, нешто стекао и настанио се у селу.

Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ

и откриће наступа онда кад се суочимо са другим и другачијим системом навика, јер нам тада до свести долази оно што смо одувек и несвесно практиковали, јер увиђамо да културни круг у коме се крећемо и који представља нашу другу природу

Овде се све оно што је било – на неки начин може тек да збуде; а све што јесте – као да се једном већ збило. Тако смо доспели до места када се може говорити о односу који књижевно или, тачније, модерно песничко обликовање има са

Ми смо овде пре у природи него у миту и култури; у ствари, ми смо овде у заборављеноме, дубоко запретаноме преклапању једнога

Ми смо овде пре у природи него у миту и култури; у ствари, ми смо овде у заборављеноме, дубоко запретаноме преклапању једнога и другога.

А, ако је пак становиште спољашње, ако описујемо туђу културу према навикама које смо стекли у својој сопственој, највероватније је да ће се добити делимично померена, делимично искривљена слика културних

Из друге, Призрена, по прадедовском пореклу, браћа Настасијевићи. Да ли смо ми сами ову културу – ваљало би се питати – недовољно проучили, него да ли смо јој са исправне стране приступили кад

Да ли смо ми сами ову културу – ваљало би се питати – недовољно проучили, него да ли смо јој са исправне стране приступили кад год бисмо се нашли у прилици да конкретно вреднујемо поједине њене појаве из

И ми смо у својој сопственој култури налик на стоногу: спонтано се понашамо, служећи се многобројним културним навикама, све

Разуме се, примери које смо навели и узгред описали нису ни приближно довољни. Али њихова сврха и није да створе целовитију представу о српској

и зато што су напуштањем народног стиха напустили језик који је из њега ишао – у суштини „вуковски језик“, онако како смо га раније описали.

Али је однос између језика и поезије, па и уметничке прозе, замршенији него што смо га ми овде описали. Њихов развој не мора тећи (не мора увек) паралелно, и стабилизовани књижевни језик не служи само

Утолико пре што су Дисове најгрубље погрешке управо синтаксичке. Већ смо имали прилике да истакнемо како је он у изврсној песми „Тамница“ доследно замењивао ништа мање него однос агенса и

Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА

(Анка одлази.) Још каже није се тукô! РАКА (упорно): Нисам! ЖИВКА: Него шта си? РАКА: Правили смо демонстрације. ЖИВКА: Какве демонстрације, бог с тобом? РАКА: Против владе.

ВИИ ЖИВКА, ЧЕДА, ДАРА ЧЕДА (улази са женом. Они су обучени за посете): Ето нас. Вратили смо се као што смо и отишли. ДАРА: Бамбадава смо ишли. ЖИВКА: Што, нисте никог нашли код куће?

ВИИ ЖИВКА, ЧЕДА, ДАРА ЧЕДА (улази са женом. Они су обучени за посете): Ето нас. Вратили смо се као што смо и отишли. ДАРА: Бамбадава смо ишли. ЖИВКА: Што, нисте никог нашли код куће?

Они су обучени за посете): Ето нас. Вратили смо се као што смо и отишли. ДАРА: Бамбадава смо ишли. ЖИВКА: Што, нисте никог нашли код куће? ЧЕДА: Чујте, мајка, ја више нећу да слушам те ваше савете.

ДАРА: Е, немој тако. Она одиста није била код куће, видели смо је после на фијакеру. ЖИВКА: Ето видиш! А не иде то ни као што ти мислиш, зете.

Прођи свуда, промувај се, па кад чујеш што, а ти дођи одмах. Знаш како смо ми овде, као на жеравици. ЧЕДА (узме шешир): Не брините, јавићу већ! (Одлази.

Зар није? ЧЕДА: Дозволите... ЖИВКА: Хоћеш да кажеш: кад си такав, што смо дали дете за тебе? Е па тако, видиш, закачио си се за њу, а ми тада нисмо били богзна шта, а девојка замакла у

ЖИВКА: Па добро, де, кад си баш запео, нека буде две класе. ЧЕДА: Ама, како ви то, као да смо на вашару? Молим вас, реците ви мени, мислите ли ви озбиљно све ово што говорите?... ЖИВКА: Па озбиљно, дабоме!

ЧЕДА: Слушајте, па поручите проводаџији да дође к мени да проговоримо. Реците му, врло ћемо се лако споразумети, јер смо од истог заната, и ја знам да вадим зубе. ЖИВКА: Ти? ЧЕДА: О, те још како!

Него тако, заћорила си се, а ми попустили, па сад трљамо главу од бриге. Добро, што смо досад трпели, није нам се могло друкчије па смо трпели. Али сад, бога ми, може нам се, па не морамо више да трпимо.

Добро, што смо досад трпели, није нам се могло друкчије па смо трпели. Али сад, бога ми, може нам се, па не морамо више да трпимо. ДАРА: Мама, забога, мама, шта ти говориш!

ЖИВКА: Па, мушко је, мора да вара жену. Тако је то од бога. ДАРА: Кад бих то знала! ЖИВКА: Е, па нек смо живи и здрави, па ћеш знати и то! ДАРА: Догод се не уверим, не верујем, па ето ти! ЖИВКА: Е па уверићеш се!

Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)

је само на први поглед, јер кад се нешто помније разгледа текст, разазнаје се оно активно учешће јунакињиног тела које смо малочас истакли.

у крупним сегментима, приповедање изједно тече сукцесивно и у ауторово име, и не може се уочити много шта од онога што смо у првим верзијама могли да подвргнемо ближем посматрању.

Насупрот томе, у првој половини реченице онако како смо је последњи пут написали (са заменичким обликом њиховим, не њеним) све се рачуна са ауторове објективне тачке гледишта.

као кад бисмо о извесној особи до пола реченице говорили у трећем лицу (она), а отпола у првом лицу (ја) пошто смо се потпуно пренели у њен положај.

и даље претке као њене), и то је морало да изазове извесно „искривљавање” које је Бранко Лазаревић тачно осетио, а ми смо га именовали као неправилност у дистрибуцији.

Њу елиминишемо чим одстранимо речи стављене у заграде. Врстом реченице коју смо добили приповедају се романи у трећем лицу, али када аутор узме улогу спољњег (или дистанцираног) посматрача.

Нејасноће више нема, али је зато дошло до понављања, гомилања. Тиме смо уједно доспели до средишњег механизма који генерише изузетно честу али и чудновату метаболу као што су ова два примера

А да се објасни чиме је улом оба пута изазван, чини се, није тешко. Јер су задње половине, које смо подвукли, очито синтаксички другачије уређене него предње.

виђења толико је слободан, кат-кад се чини и недовољно контролисан, да се повремено добија замршен опис (а то, како смо видели, најчешће и узрокује синтаксичка померања), при чему искачу и неке врло необичне слике настале тренутно и као

Рано, дечје страховање њено од губитка куће Станковић је, видели смо, употребио за лажну мотивацију, коју је доследно провео све до почетка Х главе.

За њих би се могло рећи да су упросторени чулни утисци. Осмотрићемо изблиза призор из В главе пред којим смо се малочас зауставили, кад на улици Тодора са женама „губи се испред Софкиних очију”, а „Софка остаје и даље нагнута

Уклоњено је и место које смо навели. Но оно, чим га почнемо упоређивати са паралелним местима у Станковићевим приповеткама, тако рећи допунски

Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ

— Може... ти да си здраво н то дијете покрај тебе!... Може, Богдана, на велику срамоту нашу. Виђели смо својим очима... И за име смо чули: од јуче ти је он злосрећник не више Милоје, но Мустафа, син Мухамедов...

Може, Богдана, на велику срамоту нашу. Виђели смо својим очима... И за име смо чули: од јуче ти је он злосрећник не више Милоје, но Мустафа, син Мухамедов... Ти да си здраво!...

— Ни за нас сад није срамота: ето и Шумадинци се враћају, а дошли смо до границе... ... Неће бацити пушке. Он има у недрима сакривен ћулав.

Тада средиште за Стару Србију беше Приштина с митрополијом н консулатом. Ми смо нарочито рано долазили у митрополију, да бисмо могли посвршавати на миру канцеларијске послове, како би нам претекло

Чудни старац не пита само за моје здравље. Широко и далеко иде његово питање. Пита он јесмо ли још живи сви што смо под Турцима, је ли жива Србија, камо при питању окрену главу, те да ли му се вреди прекрстити кад се довече буде

Стискох му журно јако жуљевиту руку и рекох му како умедох, да смо не само живо–здраво, но и јаки при том. Он се прекрсти широким крстом и грцајући, а са просветљеним изразом, поче да

— Викам, господине, зашто да бега у Србију? Србија има доста људи, а ова јој земља ваља, а ми смо, викам, тапија за њу.

— подиже свој трубни глас чича Мојсил. — Али ето, не жалим њих. Чим је овде на Косову омркло, ја знам да смо сви за трошак Турчину. Но стар сам, деце немам више, унучади не. Ће остане пуста земља. А њу жалим.

је душманин, па ми је тешко да умрем, а нико мој да не дочека мајку Србију, те где ми се родија дедо и татко, где смо сви плакали и молили Бога — ту да је дочекамо. Ах, авај!...

Старац, спазивши све то, усправи се у столици, а преко лица му прође тих, али крепак осмејак. Он осети да смо слабији од њега и да смо ганути његовом причом. — Неје време за плакање, мој синко!...

Он осети да смо слабији од њега и да смо ганути његовом причом. — Неје време за плакање, мој синко!... Ја сам дошаја код вас не да жалимо моје синове и да

Зато дрекну, на своје другове: — Пијте!.. Што се се смрзли?.. Ако смо изгубили државу, повратићемо је опет. Пет стотина година смо Турчину робо– вали, па можемо који мјесец и Нијемцу...

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

Своме смо јаду вични, он је већ испеван, Ал’ ране српског рода тиште нас сваки дан. И кад се анђô среће насмеши на наш род

Беси се стреме од горе, од доле Знамо ли сутра шта нас може снаћи! Дужни смо сваком у помоћ притећи, А трипут више најближој нам браћи. »Стармали« 1880.

Ви’те л’ алу ближу, која Само нама прети? Што се свести нашег рода И имену руга — Према њој смо ево сами, Без помоћна друга. Док ми мача изоштримо Против општих âлâ, Наша мала, ближа ала Нас је прогутала.

Ја се бојим нашег духа, Лако странпутнога. Ми смо брзи, каткад бржи Од разума свога. Заведе нас, занесе нас Наше срце живо; Бива у нас и светиња Да се схвати криво.

Ох, Божић је празник мира. Падај, снеже, падај с неба: Сад нек нам се барем чини Као да смо — какви треба. »Стармали« 1888.

): „Ми се нисмо одмарали — Свађасмо се најсвојскије. Душманима својим дасмо Радост нову пљуском сваким; Крстили смо један другог Именима свакојаким.

На нама је много рана; Те су ране наши труди. Издајнике штедели смо — Јер имамо ближих груди. Вежбали смо мушке страсти — С којим’ срећник кукољ треби — Кидали смо лепе везе: Још

На нама је много рана; Те су ране наши труди. Издајнике штедели смо — Јер имамо ближих груди. Вежбали смо мушке страсти — С којим’ срећник кукољ треби — Кидали смо лепе везе: Још тупимо мач на себи.

Вежбали смо мушке страсти — С којим’ срећник кукољ треби — Кидали смо лепе везе: Још тупимо мач на себи.“ — Е, то вам је стара песма И у ствари и по слову: Примите је — ил’ ми дајте

ПОЗДРАВ НИКОЛИ ТЕСЛИ при доласку му у Београд 1893. Не знам шта је, је л’ суштина Ил’ то чини само мисô — Чим смо чули: долазиш нам, Одмах си нас електрисô. На што жице спроводнице!

И кад срце у дну стрепи Твој нас наук крепи. Нас облећу твоје душе Зраци богодани Кад смо братски загрљени И на правом путу Врли и ваљани. Ти нам шириш крила нади, Оче Срба млади’!

Кад већ мора бити борбе, Бар не гон’мо турске хајке; Сећајмо се усред боја Да смо синци једне мајке. То ја кличем са дна срца, Исред душе задрхтане, И те речи страха мога Ја на обе шаљем стране.

Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА

ПОЗОРИЈЕ 8. САРА, ФЕМА, БИВШИ САРА: Службеница, службеница, како, ви сами? ФЕМА: Коми фо! Ми смо на вас заборавиле. РУЖИЧИЋ: Колеро земли, лице твоје јест предјел руготи.

РУЖИЧИЋ: Горе тебје Израиле! ПОЗОРИЈЕ 11. ЕВИЦА, ВАСИЛИЈЕ, ПРЕЂАШЊИ ЕВИЦА: Ах, ујо, добро кад смо вас нашли, молим, вас, ви нам помозите. Мој је Василије добио лутрију, али је решконта у овога господина филозофа.

Он је, на моју душу, зашто смо чули да се после некако на науку дао. Еј, Фемо, Фемо! А ко ти је то до тебе, откуда је та опет?

Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ

у песак ова пустиња где се спрема крвожедна тишина коју својом љубављу хранити треба у овом изобличеном простору чија смо поломљена ребра из чијег камена чудовишне птице вире Руко испружена према другој обали клони Ако смо пали били смо

простору чија смо поломљена ребра из чијег камена чудовишне птице вире Руко испружена према другој обали клони Ако смо пали били смо паду склони Овде је ноћ што се животу опире ТИН С друге стране гроба жива звезда куца И запаљени ветар

смо поломљена ребра из чијег камена чудовишне птице вире Руко испружена према другој обали клони Ако смо пали били смо паду склони Овде је ноћ што се животу опире ТИН С друге стране гроба жива звезда куца И запаљени ветар на почетку

ископаног ко жива Овде камење пева и птица се скамени сива Овде су сви први пут мртви иза последњег сунца О зашто смо тако сами и слаби и крти Док се земља окреће око своје смрти негде испод земље зри тишина зла Најзад сам довољно мртав

У шкртости тишине без себе и иметка ми смо последњи заточници почетка под каменом што име има. ТРИПТИХОН ЗА ЕУРИДИКУ И На уклетој обали од дана дужој, где су

Тебе три света воле три те ватре прже. А ми идемо испред наде коју лутајуће пустиње прогањају. Они смо што су све измислили и остали сами, жено од светог мермера бела утехо којој се приклањају.

се завршава звездама изнад назначених Гора И наказом у пољупцу која се родити мора Својим доласком измислили смо сами.

XИ ЗАЧАРАВАЊЕ Закопани лелек и ненађено благо стоји О звонка росо ту где смо ми пали У чаролије касне које нисмо знали Кад воде не теку, јер ништа не постоји Ако престало није.

Тај сан је смели силазак под тле где слепе птице певају у тами. У свакој има једна шума. Гле што више говоримо све смо више сами. О ветар с црном кичмом тамни рој и пакао разноси светом, мења ток онесвешћеној реци.

Горке обале на којима неумешни стојимо окренути своме почетку грешни због губитка вида када светлост згасне. У сну смо они чије заљубљене усне траже речи без циља, без измишљених предела. Ох те речи како могу да ублаже ако су од сна.

мој обрачун са мном тај нокат неба и пејзаж задње светлости, то су предели пресликани са очију мртваца чије речи залуд смо хтели да никад не оду са земље све смо заборавили осим своје властите смрти коју живимо молитва Треба се молити смрти

задње светлости, то су предели пресликани са очију мртваца чије речи залуд смо хтели да никад не оду са земље све смо заборавили осим своје властите смрти коју живимо молитва Треба се молити смрти за свој живот а тишина ће сачувати

Краков, Станислав - КРИЛА

А—ха, а—ха, — капетан се суво накашља. — Изгрдио сам га. Пипав је. Шта ћете, младићи. Ха, изгледа да смо данас сјајно прошли (капетан је био са четом на челу). Као гренадири. А пуковник се опет нешто љути.

Сећао се и Мија. — Ех, дабогме да смо имали успеха. Те каквог. Душко је добио пољубац од мале Викторије, кроз ваздух; на вас се, чика—Јоцо, много смејала

- - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - — После?... Ама и нема никаквога после. Ми смо људи за које то после не постоји... Људи осуђени на смрт...

Одједном се десно на руменом јутарњем небу оцрташе туђе сенке као претња. — Бугари... одсечени смо... Паника зацари. А четврти јуриш са фронта отпоче. Гребен за тренутак би освојен.

Петровић, Растко - АФРИКА

Птице су се мењале, наилазили смо на рибе које излећу из мирног, зеленог или азурног мора, а покоји брод, који је пролазио хоризонтом, био је за нас —

Ноћу се за бродом вукла фосфорна река, свако вече, што смо били даље на југу, све светлија. Читава звездана кола одскакала су од брода, и губила се у води.

“ Ми смо таман били усред разговора о сликарству, о Монтичелију и Сезану, кад се архипелаг Лос појави на хоризонту у предвечерје

“ Оставили смо ерхипелаг Лос, продужили кроз вече. И била је већ сасвим ноћ кад се приближисмо Конакрију, главном месту француске

Шаљемо још по две-три девојке из кућа кроз које смо прошли, и ево је пуна мала просторија, њих и дечака којих се у почетку нико не стиди.

Избацујемо дечаке напоље. Пажљиве су, насмешене, али равнодушне и упорне. Излазе, улазе, уистину заборављају да смо ту.

Излазе, улазе, уистину заборављају да смо ту. Оној најлепшој најзад врућина и, кад смо већ уморни од наговарања, без икаквих увода одбацује свој „пањ“, и остаје мирна и бестидна као деран.

Забадава му се нуди да му плате и остали, забадава му се објашњава да ми који смо платили имамо права да идемо на свој брод. „Ви право, ви право, али сад не може, сутра!

Кад су завршили, пироге осташе празне. Певачи су били у води, ронећи за новцем којим смо их наградили. Више од сата слушали смо их како певају, весели, радосни, сложни и музикални до несвесности.

Певачи су били у води, ронећи за новцем којим смо их наградили. Више од сата слушали смо их како певају, весели, радосни, сложни и музикални до несвесности.

Више од сата слушали смо их како певају, весели, радосни, сложни и музикални до несвесности. Бацали смо им цигаре, које ће после исушивати, писаљке жижице, све што бисмо нашли у џепу, а што би они после ређали по својим

Изиђосмо на кров: лимунаде и лед. Док смо разговарали, небо се стаде облачити и неколико далеких муња објавише олују.

Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ

А његово је деце обоје: Сина ми може свакад убити, Мене смрвити, ћерку љубити; Господар он је!... Ми смо робови!

СПАСЕНИЈА (у себи): Ах!... То је он!... СТАНА: Ми нисмо овде дошле у госте — Залутале смо ту! ГЛАВАШ: Не чини ништа. Нама сте тиме много милије. РАДАК: Па да, Што ненадније, то пријатније!

Као да си ти најпаметнији! И као да се нико неће твоме марифетлуку досетит!... Е, лепо!... Синоћ смо га и којекако утопили, ал’ де, како ћеш га вечерас извући?... Па влажан чамац!... Мрка ноћ!... Хладан ветар!...

Сад, Раде, сад!... Опреми весла!... Даске намештај, Како ће људи згодно седети. Ха, тако!... Сад смо готови!... ПОРФИРИЈЕ (излазећи на видело, а за њим иде Јања): Готови, ја!...

ПОРФИРИЈЕ (излазећи на видело, а за њим иде Јања): Готови, ја!... Али не ти, моја ће грбина памтити како смо једанпут чамац песком пунили да се утопи, па после како су хајдуци дошли, па како смо га вадили...

ти, моја ће грбина памтити како смо једанпут чамац песком пунили да се утопи, па после како су хајдуци дошли, па како смо га вадили...

Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА

Наше нападне операције свршене су још крајем месеца јуна, дакле на десет дана по објави рата, и ми смо после десетодневне офанзиве прешли у дефанзиву.

Затим је на целој тимочко-моравској линији наступила мала пауза у ратним догађајима. Ми смо се спремали на одбрану, а Турци су довлачили поткрепљења из дубине своје велике царевине и прибирали се да јаком силом

и Делиграда (или да им не дођу с леђа), а друга брани да Турци то исто не учине продирући друмом, који, као што смо видели, води од Зајечара преко Лукова опет у Параћин.

То су дакле Турци попалили сва села у нишком пашалуку, која смо ми били заузели, крстили их »Новом Србијом«, а њине становнике наоружали.

Турци се дакле свете својој раји, што је уз нас пристала. Што смо ближе долазили Алексинцу, видели смо све више села где горе.

Турци се дакле свете својој раји, што је уз нас пристала. Што смо ближе долазили Алексинцу, видели смо све више села где горе.

— Хм, хм... Не, не, то није могуће! Ми смо предузели све мере, предвидели смо све; Турци нам се и не надају, ми ћемо их напасти ненадно: они овде и немају

— Хм, хм... Не, не, то није могуће! Ми смо предузели све мере, предвидели смо све; Турци нам се и не надају, ми ћемо их напасти ненадно: они овде и немају великих одељења, то су само појаче

Комаров и тој војсци заповеди да се крене полако за њим. Ми смо ишли у источном правцу; пред нама и за нама ишли су друмом батаљони војске и батерије.

од друма не слију у једну повисоку косу која од саме наше границе иде паралелно са суповачко-тешичким друмом (којим смо ми ишли) све до Ђуниса. Ова коса местимице је обрасла младим шумарцима.

У тој је долини и Тешица, са својим положајима које смо ми јуче изгубили и које смо данас хтели да отмемо натраг. Ово ради разумевања онога што ће малочас доћи.

У тој је долини и Тешица, са својим положајима које смо ми јуче изгубили и које смо данас хтели да отмемо натраг. Ово ради разумевања онога што ће малочас доћи.

Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ

магловитој тмини, Старих доба у мутном облаку, Давних лета пепељастом зраку — У давнини, тако ми се чини, Живели смо и нас двоје, Срце моје, срце твоје Једно друго волело је.

— Јер се никад нисмо загрлити смели, Већ смо чежњу ту, љубав нашу сву И у гроб понели. А гробове наше раставила ј’ злоба, Ох, та ја се сећам и мог црног гроба,

“ Знаш у хладу, испод оне гране, Бистри извор, где смо били лане, Кажу да је из велиних двора, Од њег’ болник оздравити мора. „Оздравити мора...

Све остало као нека Увреда голема, Пак ми виче: Ту смо, ту смо — Ал’ ње нема, нема. „Ви лажете, нема ни вас, Нема света, сјаја!“ Тако виче из мог мозга Лудило очаја.

Све остало као нека Увреда голема, Пак ми виче: Ту смо, ту смо — Ал’ ње нема, нема. „Ви лажете, нема ни вас, Нема света, сјаја!“ Тако виче из мог мозга Лудило очаја.

“ А кад сване зора бела, Кликће као соко сиви, Она ти се прва јави: „Добро јутро, још смо живи! Од јесени до јесени, Од пролећа до пролећа, Од дан’ на дан бива јача, Од час’ до час’ бива већа.

ЛВИИ Кад нам мили на пут пођу, Пуни смо жаљења, Рукујућ’ се говоримо: „Збогом, — до виђења!“ Лепе речи, топла нада Из груди их креће; То велимо, то

Њена с’ међа тужном крије, — Ал’ бол ипак испуни је. ЛXИИ Гроб је трулеж, — он не уме Брзо пепô стварат’ — Ту смо близу, кад ће мртве Живи огањ згарат’. Ако тада будем имô Живих пријатеља, Сетиће се мојих тијо Прошаптаних жеља.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

ТРЕЋА КАПИЈА СЛОБОДЕ ОТВОРЕНА — Док су се на Кајмакчалану водиле ове крваве борбе, ми, четници, налазили смо се око Лерина... — Молим! — упаде капетан Радојчић. — Сад ступате на сцену ви? — Да.

О Кајмакчаланској бици појма нисмо имали. Иза положаја свили смо се одмах у маршевску колону и кренули журно. — Који су војници сачињавали четнички одред? — запитао је поручник Мишић.

Сви ти људи, ступајући у добровољачки одред, знали су да су они унапред жртвовани. Док смо били у земљи звали су нас Четнички одред или комите. Овде на Солуну називају нас Добровољачки, или Вуков одред.

Овде на Солуну називају нас Добровољачки, или Вуков одред. Маршевали смо без предаха. Још из даљине чули смо грмљавину топова, која је допирала однекуда са кајмакчаланског масива...

Овде на Солуну називају нас Добровољачки, или Вуков одред. Маршевали смо без предаха. Још из даљине чули смо грмљавину топова, која је допирала однекуда са кајмакчаланског масива... Сећам се, дан је био ведар, сунчан, топал.

Одатле су баш и допирали пуцњи. Повремено се извије у висину таман стуб дима, од неке разорне. По томе смо закључили да је тамо ситуација опасна. А и где би могли да нас на друго место упуте.

По томе смо закључили да је тамо ситуација опасна. А и где би могли да нас на друго место упуте. Ми смо били јединица која је запушавала све рупе. У одступању заштитница, а у наступању претходница.

Сматрали су нас за лако покретну групу, те су нас одувек бацали лево и десно. Задатак смо извршавали без роптања. Јер ми смо били добровољци... Комите!

Задатак смо извршавали без роптања. Јер ми смо били добровољци... Комите! А ова реч као да је била нераздвојно везана за појам неустрашив.

Такав је, уосталом, био наш неписани закон. То се знало и ишло се тога дана до умирања. Предвече почели смо се пењати уз неку планину. Чули смо још јасније пуцње топова. Бог би знао шта ови артиљерци гађају по ноћи.

То се знало и ишло се тога дана до умирања. Предвече почели смо се пењати уз неку планину. Чули смо још јасније пуцње топова. Бог би знао шта ови артиљерци гађају по ноћи.

Бог би знао шта ови артиљерци гађају по ноћи. Са једнога узвишења угледасмо и једну нашу батерију. Близу смо положаја. Али нисмо ни стигли до њега, а стиже наређење да се стане. Но, хвала богу!

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

„Ми смо несрећни по многоме којечему (да не речем у свачему)“, — писао је Вук Караџић баш негде почетком године 1848 — „али смо

несрећни по многоме којечему (да не речем у свачему)“, — писао је Вук Караџић баш негде почетком године 1848 — „али смо у књижевности најнесрећнији.

од тога тренутка, сва предбранковска поезија била је, море ѕербіцо, безмало у потпуности збрисана до те опаке мере да смо се читавога тога у поезији занимљивога столећа одрекли једним махом, великодушно, као да нам се збиља пресипа.

Јербо Сфрауцхен имадох ти, Па од тога и Копфwех! А и онај ту је био, Па знаш да смо ми фâцхеуx. „Ја бих дошла, али, Ліебе, Знаш ли за меин неуеѕ Клеід? Како ми је, да ви'ш, шнајдер Ферфушов'о цели Леіб!

изразио довољно снажно у песми Моме роду: Расути свуда, српски смо народ ми, И горко пиће гаси нам често жеђ Кад нож неправде љуте коље Децу и жену, и старце, или Кад тајна замка веру

Или, као што се још и данас може чути од наших кафанских певача: Ни бриге те, Сиветићу, Ми смо с тобом, Светозаре Милетићу...

Ономе по небу дурма памет ходи, Овај у процесу цео живот проводи. Дакле, која полза, раде смо ми знати, Што ћемо се с људма такима венчати?

с природом у стварању слаже Тако да је, всељубезна, и у нашеј власти Само суште создатељство чрез љубови сласти; Ми смо доста једно другом, доста за потомство, У нами сва сокровишта, ту наше лакомство; Свако наше внушеније, сваки подвиг

У отчизну! Може ли што више бити благо? Ја полазим у отчизну, не већ име наго. Синови смо, Мати зове, љупке су ње р'јечи, Подигла се да дом строји, ког' боли да л' јечи.

чувство, Петар, кајући се, Ђорђеви бабо, жељаше се вратит; Озбиљом стаде одвраћати сина и гомилу света: „Ми ли смо људи под седима власима? Камо нам разум?

Што имамо још, самељи, Па колаче справи беле, И сваком по штап одељи. Ми смо чули, људи веле, Да имаде тамо, тамо На истоку доста злата, И ко тамо стигне само, Имаће га као блата; Кâ у

Стога мислим да смо на правом трагу мелодији Горестнога плача када је тражимо у Флеминговој композицији: њена свечана, химничка узнесеност

Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА

С мачеви голи да јој потисну С темена ропског — покров мртвила?... КАП. ЂУРАШКО: Па ти кô мислиш Ми смо браћа та? БОГДАН: Ми, — а да ко ће бит?... БОШКО: Ми смо, Ђурашко, ми!

КАП. ЂУРАШКО: Па ти кô мислиш Ми смо браћа та? БОГДАН: Ми, — а да ко ће бит?... БОШКО: Ми смо, Ђурашко, ми! На нас је пало часно жребије Да пред олтаром оне светиње Којој се пуци света клањају Поотварамо

— Ми смо, Ђурашко, богом избрани За спаситеље српског народа, Ми да служимо слободу свету, Ми да будемо њени робови — Не

ВУКСАН (за себе): Јест о нама, О цени нашој — Кô пошто би нас боље продао? Па опет хвала му!... Какви смо ми, Могао нас је и поклонити. КНЕЗ ЂУРЂЕ: Вас видет, браћо, Жеља ми беше, — Вас, дико српска, седи главари!

Насиља турског плахи потопе! Планина ових сјајни оклопе! ВЛ. ВАВИЛА: Ох, кад те видесмо! А стрепили смо много за тобом.

стазу разорим, По којој ће нам тужне синове У поганичко јато мамити — А спасење је књига — то сам искао — И добили смо слова, штампару, Да православне књиге штампамо, Да их шаљемо браћи несрећној, Нека се уче бога славити...

БОШКО: Немамо више оташтва! СТАНОЈЛО: Сердару седи, ми га немамо! БОГДАН: Без оташтва смо, бабо, остали, Откад у њему жена вољкује, Откад се гази света слобода, Откад се подлост смеје светињи, Откад нам,

Ха!... МИРА (клечећи): Бабо! Ах, бабо! Опрости браћи — своме породу, Опрости мени — ћерци јединој, Та ми смо добри... Ах, бабо, бабо! Али...

Да смо пропали!... ПЕРЈАНИК: Не бјеше се лијепо ни разданило — још је и мјесец помогâ сунцу сјат — кад се бој заче; и крваво

— ПРВИ СЕРДАР: Чули смо сви. — ДРУГИ СЕРДАР: Ал’ ћемо силу силом одбити! КНЕЗ ЂУРЂЕ: Душман је близу. ПРВИ СЕРДАР: То знамо ми — Мораче

Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА

Забасали смо... Забасали смо!... Његов изнемогли глас дочекаше и зграбише вихори и, као осветнички, помамно га растргоше и разнијеш

Забасали смо... Забасали смо!... Његов изнемогли глас дочекаше и зграбише вихори и, као осветнички, помамно га растргоше и разнијеше по

Кад се мало, за часак један само, стиша бура, он опет викну: — Помагајте, забасали смо... забасали смо! Помете нас мећава...

Кад се мало, за часак један само, стиша бура, он опет викну: — Помагајте, забасали смо... забасали смо! Помете нас мећава...

Сједимо ја и Дуле пред колибом. У хладу смо. Изнад нас се дигло неколико крошњастих смрчика, па суморно бацају преко нас дебеле, шиљасте сјенке.

— Куд сте то наумили. ако Бог да? — питам ја. — Пошли смо тражити своју прáву... своје старо огњиште и земљу. — Е, мој Мијо, тешко да ти то... — Ма, што тешко?!

— Имам кравицу, узећу је преда се, па у чаршију. Сјутрадан иза тога свеза краву и пође с дјететом Сви смо га заустављали да не иде, јер се спремала велика мећава, а ваљало му је преко планине пријећи.

— Нађосте ли пара при њему? — упитах ја Дулу. — Нашли смо двадесет и пет воринти. Десет узе поп себи за опијело, а петн'ест однесе кнез суду и сасу у царску касу.

! Глас му је злобно, пакосно грмио, а кроз рапаво, промукло грло пробијала је дрхтава узнемиреност. — Па онако смо се, оче прото, мало наврнули... — Ама како сте ви ушли да вас пас не опази и не залаје?...

— врисну, упути се, дрхћући, вратима и стаде снажно теглити за дебео конопац, који ми нисмо ни опазили кад смо ушли. Конопац је био везан за кућни комјен.

Надамо се ми теби има већ неђеља дана. Довели смо и двије Влахиње. О, да и' видиш, Асан-беже, па да ти се очи двије нагледају, дао би пола Крајине!

То не би могô ни у сну сањати. Здраво сванô, господине? Судац: Ти да се са мном рукујеш и здравиш?! Давид: Здраво смо, 'вала Богу! Како си ти, како је госпоја? Је л' она здраво? Судац: Да теби не фали што? Јеси ли ти потпуно здрав?

Бојић, Милутин - ПЕСМЕ

Јер не плашим се лешева што веле: И ми смо хтели то, што ти би хтео, Но залуд божју искру људи желе: Пашћеш под јарам као и свет цео; Дуге су борбе тај закон

Те вечери Воља роди се у мени. (1910) МРТВИ БОГОВИ Мудрости доста! О, пали смо ниско. У вечну ноћ нас наше воде зубље, А чини нам се сунце нам је блиско. Мремо без свести, тонемо све дубље.

Мремо без свести, тонемо све дубље. Раскрстили смо са прошлошћу гњилом, У ноћ зала је погребосмо целу, Будућност својим љуљушка нас крилом.

Кријемо прошлост с похлепношћу врана, Грцамо у сну вечних маскарада, А чини нам се да здерасмо маске. Разлупали смо богове и горди Слушамо голих речи празне праске. И слични дивљој Атилиној хорди, Жртвенике смо развејали давно.

Разлупали смо богове и горди Слушамо голих речи празне праске. И слични дивљој Атилиној хорди, Жртвенике смо развејали давно. И сад без вере у магле јесење Дршћемо бледи и плачемо стравно: Срушеног храма дави нас камење.

(1911) ПОЉУБАЦ Ми смо деца среће и живота зрела, Наша чудна љубав до нискости нага, Мрзи легендарних ноћи чеда свела: За њу младост Бог

Опијени мржњом, опкољени вриском, Припијене усне до крви смо гризли, Моћна су нам ребра дрхтала под стиском Прстију, што међ њих незнано су склизли.

Ми смо деца среће и живота зрела, Наша чудна љубав до нискости нага, Мрзи легендарних ноћи чеда свела; За њу младост Бог је

И све ми се чини: то смо негда чули, И чекамо дан да златне кише пљусну; Само нема Прошлост своју децу хули, Док Будућност празна тутњи као

Сва та прошлост свој је одиграла танац: Вратити се неће. Ми, синови њени, На путањи блатној непознат смо странац, Наш хор слаб је њине трубље да замени.

Лозама је нашим саломљена розга, У буктињи нашој нестало је плама: Херострати ми смо без факље, без храма. (1912) ПОД ЛЕТЊИМ СУНЦЕМ Како опојно мирише липа И тихе ноћне сени мру, Док црвен бакар

Пустиња је наша страшнија од оне Којом ишао је народ изабрани. Појени смо крвљу вриштеће Горгоне, Но сумњом нам нису затровани дани.

Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ

можеш мислити већ!... Узмем ово писмо, погледам, кад... „Госпођици Марици Пантићевој”. Охо, рекох, ту смо! Отворим га, по Миришем, кад... замириса Ђока. Ето ти! АНЂА: Ја не знам, бога ми, шта ради ова држава!

А не мислим ни ја, ако хоћеш право да ти кажем. Доста он зарађује од овог народа, а ми смо, као власт, позвани да узмемо у заштиту народ од таквог глобаџије.

Морамо сви вршити дужност, јер ствар је озбиљна... Ствар је, како да кажем... да, господо, ми смо се овде сабрали... управо, ја сам вас позвао, господо!...

Газда вели: не зна. Кад је питао, он му није хтео да каже име. ЈЕРОТИЈЕ: Аха, ту смо! Није хтео да каже име. Упамти то г. Вићо! ВИЋА: То је врло сумњиво! МИЛИСАВ: То је он! ТАСА: Он је!

И ево, читава два сата прошло како је у 'апси, читава два сата како смо спасли државу, а ја о томе не извештавам министра. Идем овај час на телеграф, понео сам шифре па ћу тамо написати.

МИЛИСАВ: А тек да си га видео јутрос. ЖИКА: Кад јутрос? МИЛИСАВ: Па кад смо напали Европу. ЖИКА: Е? А како је било, бога ти? И не причаш ми. МИЛИСАВ: Како?

ЖИКА: (и не обраћајући пажњу на Миладина): А Вића? МИЛИСАВ: И ја и господин Вића стигли смо у исто време. МИЛАДИН (који је пришао столу Жикином): Овај ... господин-Жико, отишао је гоподин капетан.

У брзини га примиш, у брзини га и даш! СПАСА: Јес'! ЖИКА: Знам, де! Него, не ваља му само што смо ти у фиоци нашли сто и неколико лажних динара. СПАСА: Па набрало се. Од дана на дан па се набрало.

БОКА: Не могу... то је тајна! ВИЋА (значајно): Тајна? Аха, ту смо! Тако те хоћу! Пиши, господине Милисаве: „Упитан зашто је дошао у овосреску варош, изјављује да је дошао по извесним

БОКА: Молим вас, ја сам казао да је то моја тајна. ВИЋА: Па твоја, дабоме да је твоја! Али сад, кад смо те уловили, сад је наша. Пиши ти само, господине Милисаве, како сам ти казао.

ВИЋА: Па тако он каже. КАПЕТАН: Па дабоме да он тако каже. Он може рећи и да је певац у цркви Светога Марка – ал' смо зато ми ту да ценимо његов исказ... Апотекарски помоћник. Откуд апотекарски помоћник може бити револуционар?!

И сви остали поскоче преплашено.) ЂОКА: Пре ћу погинути но што ћу дозволити! КАПЕТАН: Аха! Аха! Ту смо! Нагазили смо на жуљ! (Дочепа звонце и звони.) Ту смо, дакле, голубе, пипнули смо тамо где боли!

Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности

Сарбским начином....", а судећи по објашњењу које даје рибар Никола Зет - "Како меу дружином васда смо чинили", начином увелико уобичајеним за јавно извођење.

Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ

Ми несмо браћа, ми Срби несмо! Или ви несте Немањин сој? Та да смо Срби, та да смо људи — Та да смо браћа — ох, боже мој!... Та зар би тако с Авале плаве Гледали ледно у огњен час?

Ми несмо браћа, ми Срби несмо! Или ви несте Немањин сој? Та да смо Срби, та да смо људи — Та да смо браћа — ох, боже мој!... Та зар би тако с Авале плаве Гледали ледно у огњен час?

Ми несмо браћа, ми Срби несмо! Или ви несте Немањин сој? Та да смо Срби, та да смо људи — Та да смо браћа — ох, боже мој!... Та зар би тако с Авале плаве Гледали ледно у огњен час?

Ми смо мале, Ал’ смо знале Да нас неће Нико хтети, Нико смети Тако волети, Као ти — Ћију ћи! Моје тице лепе, једини др

Ми смо мале, Ал’ смо знале Да нас неће Нико хтети, Нико смети Тако волети, Као ти — Ћију ћи! Моје тице лепе, једини другари, У

Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ

Негде зàпева труба. То иза гора и вода лелек је рушне сељанке. Род смо. Кад умре човек, и моје срце рушно је.

Ћипико, Иво - Пауци

Зашто смо ми живи? Чудо!” Па му паде поглед на изблиједелу српску тробојну заставу са грбом, што је над газдиним столом; газда

А простите на којој сте, — пресјече старац и завика: — Нека даде свакоме по двадесет и пет талијера равно... Нека смо једнаци! — Нек буде како хоћеш!

—Па је ли то право? Срамота! — љути се газда. —Срамота, разумије се... Потписали смо неки дан протест у име цијелога народа, — прича одвјетник. —Послаћемо га свим опћинама. Доћи ће и на вас.

Кукавице смо! —Пустимо политику, — прекиде Петров одвјетник, учинимо партију преферанса! Било би и вријеме, — опази један од

—И то је мени фук! — одговара Војкан. — Знаш чије је то? Газда—Јове, болан, као и што је и твоје његово... Једнаки смо, брате! ...

— Што се срдиш? — опет ће Илија. Знао си да је моја крава, ниси марио гонити је... Могли смо као браћа... —Нека, болан, знам ја што си ти и твоја питома бесједа! Какова браћа?

—А отац ми? —Не знам... Биће се и он негдје склонио... Није далеко одавде, јер, онако, судећи по ходу, мора да смо били на помољ, кућама . . Раде се нагло диже. —Куда ћеш? — упита старјешина. —Идем . —Де ти...

издалека тек назријела свога пастира, дочекала би га стојећке, прихватила се руке и почитала га, а ево сада што смо дочекали: да једно голобраче усуђује се тужити свога духовника, челик—домољуба и народнога добротвора.

—Пусти ти њих... Кад они варају, вараћу и ја ... —Тако је! И опет се диже старац отац Дионисије и вели: — Ми смо заборавили у нашем весељу да испијемо чашу у здравље — знате кога?

Сјетимо се да смо и ми из народа и закунимо се да ћемо га само добру учити! Је ли тако? Нека бог поживи дакле наш народ обију Вјера и

— Раде, болан ... што је с тобом? Откада се не видјесмо! —Та видјели смо се овај час! — одговори мирно Раде. — Не бројим ја онакова виђења, већ овакова .....

— Не мари што смо политички противници; башка је то, а башка су наши интереси... Нећу доћи сјутра на дражбу, радите како знате...

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

Димитрије Помогао сам му да скине пртљаг с коња. Упалио сам жижак у ћелији која је за њега била одређена, затим смо почели да вадимо из бисага оно што је. донео.

Ова несрећна створења верују да је Доротеј чудотворац. Јелена Данас смо сазнали да је у манастир дошао неки калуђер из Ариља, за кога кажу да је вешт видар. Могла би то бити прилика за Лауша.

На жалост, те ноћи, као за инат, никоме се није журило да спава. Била је топла летња ноћ, звездана и тиха, па смо седели под липом. Све смо видели.

Била је топла летња ноћ, звездана и тиха, па смо седели под липом. Све смо видели. Ситним корацима, главе забачене уназад, изашао је Прохор, направио неколико корака и онда је чучнуо.

та прљава светина ништа боље и не заслужује него да је чаролијама и ђавољим вештинама заводе белосветски мангупи какви смо ја и Доротеј. Јелена Богдан се вратио из манастира без калуђера.

о томе да је Лауш добротвор и заштитник, да је као такав и задобио рану бранећи овај крај од разбојничке најезде, да смо ми незахвалници и да брзо заборављамо учињена нам доброчинства. Прохор Игуман се узврпољио.

Али видело се да му је све то веома пријатно. Главно славље наступило је пошто смо из трпезарије, где смо по обичају морали да ћутимо за време обеда, изашли у двориште и поседали на клупу под липом.

Али видело се да му је све то веома пријатно. Главно славље наступило је пошто смо из трпезарије, где смо по обичају морали да ћутимо за време обеда, изашли у двориште и поседали на клупу под липом.

Макарије Имао сам дугу и оштру препирку са Прохором. Рекао ми је да смо сви (осим њега, разуме се) повиленили од среће што је Лаушево здравље пошло набоље.

Рекао сам му да је Лауш много учинио за наш манастир и да смо дужни да му будемо захвални због тога. Поклањао нам је храну у неродним годинама и дрва за време дугих зима.

Дао нам је имање у Карчу, засеок Палиће, сазидао капелу, о његовом смо трошку поправили конак. Али, одговорио је Прохор, то је он чинио да бисмо га ми чешће помињали у својим молитвама него

је Прохор, то је он чинио да бисмо га ми чешће помињали у својим молитвама него што помињемо друге људе, а ми смо овде да се молимо подједнако и за оног најбеднијег који нам никада није дао ни кокошије јаје ни шаку жита; за таквог

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

Ветар је силно пољуљиво Ваш танки вео, вашу влас, А у зраку је одјекивô Безмерно сладак, звучан глас... Шта ли смо цвећа погазили, То бог једини само зна! Но ви сте онда срећни били, А с вама срећан бејах ја.

Да, ми смо већ стигли тамо. Око нас младост је бујна, Под нама руине стоје, одломци времена давни'; Над њима бокори шуште и ружа

Па и овај спомен, где замишљен стојим, Јесте неми сведок о витешкој сили... Међе царства свога гробницама својим Ми смо бележили. 4. Ни црни кипарис, ни зелена трава Твоју свету хумку не покрива собом, Дојчине-витеже!

Ми смо од њега чули како је на небу био, Јер нам је причао увек о рајском животу своме; Али од тога дана мајку је слушао лепо,

Но храм славе и витештва, Храм витештва и слободе. Нека муња небо пали, Олуј шуми по долини С олујом смо друговали На Дервену и на Дрини.

“ И чувши беседу ову, и појмив дубину јада, Сви смо му за право дали, и сви смо пљескали тада. Редактор једнога листа, с довољно нервозном мином, Промумла кроз зубе

“ И чувши беседу ову, и појмив дубину јада, Сви смо му за право дали, и сви смо пљескали тада. Редактор једнога листа, с довољно нервозном мином, Промумла кроз зубе нешто, држећи боцу са вином; И

Цар је на то пажњу обратио много, Сваки свога „фаха“ да се држи строго: Тако смо позвали и једног сељака, Да представља собом хромога просјака.

1888. ЈЕДАН МОНОЛОГ МЛАДОГ СЛЕПЧЕВИЋА „...Кратка смо вида“ Кошутић Подне је. Млади Слепчевић седи у својој соби и баш се озбиљно дао у мисли.

“ „Чудна посла, смешно дело! Узми свиту и одело, Јер смо, збиља, слични ми, Јер на мене личиш ти.“ И са свитом свињар пође, И у Лондон весô дође, И краљ диже поздрав

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

„Све смо ми такве! Хтеле бисмо много да знамо, и толико смо љубопитљиве да нам наше нестрпљење не дозвољава да учимо.

„Све смо ми такве! Хтеле бисмо много да знамо, и толико смо љубопитљиве да нам наше нестрпљење не дозвољава да учимо.

Стигли смо у трговачки део вароши, у главну чаршију. Немамо, на жалост, времена да се овде задржимо, робу разгледамо и пазаримо,

По нашем убрзаном дисању, и по свежијем ваздуху, који са задовољством удишемо, осећамо да смо се попели врло високо. О томе нас уверавају и наше очи.

Ми се пењемо брзим кораком том завијеном рампом, и ево нас на врху куле. Но, шта је ово? Над платформом на коју смо задувани стигли, уздиже се нова кула. Како то да је нисам од доле сагледао!

Од њега нам цело здање изгледа друкчије него што је у истини. Иако смо били јасно уочили да је свака нова кула нижа од претходне, оне нам изгледају све више, и расту у бесконачност.

Зато сам и ја у стању да одговорим Вашој жељи, драга пријатељице, и да Вас упознам са тајанственим личностима које смо на Вавилонском торњу из прикрајка видели.

Да смо се онда усудили приступити им, ја ниједног од њих не бих ословио са титулом „Ваше преосвештенство“, него са „Ваша Ексел

Они свештеници које смо затекли на врху Вавилонског торња како посматрају Месец, Јупитер и Марс, скупили су тим својим послом драгоцених

Сишли смо са Акрополе. Оно што онде видите је Ареопаг, а онде на брежуљку Пниксу, где се држе народне скупштине, види се говорниц

То је Аристотел! Ми се враћамо натраг, поноћ је давно прошла. Цела варош лежи у дубоком сну. И ми смо осањивили, па тромо корачамо кроз тиху, пусту улицу. Чујемо топот коња.

Цела варош је поустајала, нека вест се шапуће од ува до ува, ко је чује, застане, запањен. Приближили смо се Пниксу.

Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА

Романтичарска поезија, као што смо видели из Поповићевих антологија, представљала је интегрални део поезије, или, тачније, лектире за децу.

Љути змаји и лавови У рукама са громови, Челик срце, бритка ђорда – Па шта ће ти турска чорда. Мало нас је ал' смо људи! Челик срце је у груди! Челик срце, боже свети, Тврђе него бајонети!

Сви тежамо поље, Знамо још за мобу, Не знамо за злобу Сви смо крепке воље, Мило моје село, Буди ми весело! У нас вера тврда, У нас пуне чаше, Гостољубље наше Време не похрда.

Ори, плуже, заори: У земљи је злато! ВЕСЕЛОСТ ПЕТАР ДЕСПОТОВИЋ (ЧИКА ПЕРА) Ми смо деца весела, На овоме свету, Весела је и чела Кад лети по цвету.

Станковић, Борисав - ТАШАНА

Идем си ја сам да си наточим. Шта ми ти ту: те ово, те оно. Као да ја не знам где су бачве! И као да смо ми, док је био жив и стари и млади газда, каткад одавде одлазили трезни.

Оно је прошло. Деда је он, калуђер, Божји човек. Да смо те њему дали, сада би и он био баштован, а не ово што је! СТАНА (појављује се на вратима): Ево деде!

МИРОН Ама зашто земљу једеш, за Бога? ПАРАПУТА Једем, једем! Земља сам... И ти си земља... И сви смо земља. И сви ћете бити земља. МИРОН Јест, јест. Од земље смо, и бићемо земља.

Земља сам... И ти си земља... И сви смо земља. И сви ћете бити земља. МИРОН Јест, јест. Од земље смо, и бићемо земља. Али зашто ти земљу да једеш, кад су ти недра пуна комадима хлеба.

(Одлази.) ПАРАПУТА (одлазећи): Земља сам, и ти си земља. Сви смо земља. И сви ћемо бити земља. ДРУГИ ЧИН Док је у првом чину све тужно, дотле је све у другом весело, светло, пуно

Две служавке певају: Живовале две другачке, Међу себе говориле: »Како смо си две другачке Да је да смо две јетрве!« То зачуле старе мајке, Раздвојише две другачке.

Две служавке певају: Живовале две другачке, Међу себе говориле: »Како смо си две другачке Да је да смо две јетрве!« То зачуле старе мајке, Раздвојише две другачке.

Поче да муца и моли: »Дедо, попе«, вели, »ја сам се много пазио са покојником, Ташаниним мужем. Као браћа смо живели, па сада на овај ваш празник бива ли, ред ли је, могу ли да и ја код његове куће одем и видим његову децу?

СВИ (пију). ХАЏИ РИСТА (Стани): Стано, за вечерас да ми спремиш... Али, да ли има још оног, мога вина, што смо га ја и побратим пили? СТАНА Има, има. Чува се.

Недра им пуна цвећа, босиљака и колача). МЛАДЕН (с улаза, сав срећан): Па, чедо, Ташана (показује на децу) ми смо већ огладнели! Готов ли је ручак за нас? ДЕЦА Нано, нано, даде нам бака цвеће.

Погле син мој, побратимче моје!... Ваш деда, хаџи Стеван, и ја, као рођена браћа смо били, ваш отац као мој син је био, па сад сте ми и ви моја деца! Чекај да дâ деда пару. Па зашто и код деде нисте ишли?

у теби оно што сам сасвим заборавила; сад тек све више видим онога Станка, комшију мога, лудога Станка, што ме је, док смо били деца, кријући се, из баште гађао. И (црвенећи) немој да ме кориш, немој на мене да се љутиш.

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

овај посвећујем сени мога оца Данила Секулића Нас двоје, иако још млади обоје — свако својом младошћу — уочавали смо летописе малих наших градића, села и гробаља.

„Није три, него два. Онај Срећко несрећко, сећате ли се, њега ту више нема. Кад смо се оно једаред, има година, почели расправљати са швапским гробљем: ко коме прелази границу и сахрањује мртве у туђу

” — Да, да, оштра, оштра и пред црквом, и кад дође из цркве. Ми, њени пословођи и слуге, долазили смо недељом, после службе, на правдање и на молбе. Ту ти ври од салашара, наполичара, преподаваца.

Оца мога је требало видети, и веровати да смо од соја, да смо с планине сишли. Нас две, његове кћери, изневерисмо обадве.

Оца мога је требало видети, и веровати да смо од соја, да смо с планине сишли. Нас две, његове кћери, изневерисмо обадве.

А моја сестрица, сасвим друга, ударила сва на своју мајку. Ми смо од две матере деца, и ја сам од Јулице скоро осамнаест година старија.

После једне оснивачке седнице, шаптали су чланови у шали: Тошу смо требали метнути у секцију за ликвидирање друштва и плаћање дугова.

— Како да вам кажем, госпа протинице. Увек вам је у кући „разни свет”. Док смо били сами Тодор и ја у кући, опет је то био ”разни свет”... Не знам, заиста, шта је у тој деци око мене.

Запитах, и чисто се појаках, јер ми паде на ум да ће га тако доброг тражити натраг. Кад вам она, као да смо уговор направили, не само ја и родитељи, него и жупник: „Господин жупник каже: дете је Божје, а не материно и очево.

да, поручио ти, Нано, господин Милушић из банке да ће доћи због рачуна. — Па био је јуче, и све смо средили. Шта ће опет?

Стали би на ноге у послу свом. А због посла неког смо се сви и родили. И ја сам се удала за посао, и да њега није, реците сами, ко би била госпа Нола!... И сад да свршим.

Господин Јоксим, као увек, имао је одвојено мишљење: — Гле, оде нам Офелија! Штета. Сад смо без Офелије. Уосталом и без Хамлета смо, и били, и бићемо, верујте господо!

Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА

парентум, пеіор авіѕ, туліт ноѕ неqуиореѕ, моx датуроѕ прогеніем вітіоѕіорем (Наши су оцеви гори од дедова били, ми смо од њи, а наша деца јошт гора од нас).

Нек помисле само са мном заједно, а то је најлакше, да смо у Египту, ево и њега у Египту. »Ви опет почињете ђаволити, г. сочинитељ?

— Он легне на десно уво и јуначки поред свога оружија зарче. Може бити да ће гдиком неправо бити што смо Роману у присуствију нас свију отпочивати допустили; но кад помисле колико људи целог века свога преспавају, кад

Да је Роман у тамницу одведен био чули смо, али онај би се преварио који би помислио да је дух Романа клонуо. Зар ји је мало било у тамници, и опет су се лепо

) За длаком је остало те се није Роман свога обећања одрекао, и једна мисао да је може бити она, као што смо рекли, волшебница (надежда је од свитака јело) принуди га да за њом из тамнице изиђе.

— Често се враћам постељи, викајући: притискивали смо те двоје, кревете, дај двоје! — Куд се знам окренути? Могу ли оцу од жалости?

јој на главу неке жуте капље (какве су то капље биле, остављам механицама на расужденије), и будући да је, као што смо опоменули, имала црвену косу, претвори се овај феномен у злато, и то је онај венац што је Либер отац у звезде

коју је сад први пут као при првој просидби искусила, она би се јамачно бедног свог живота лишила да није, као што смо видили, Судбина у протокол ставити дала да мора избављена бити; друго: да није и њој самој било жао да тако млада и

« вичу; па кад смо сто пута исту реч »разумете ли?« чули, онда тек примечавамо да нисмо ништа разумели. — Асцетично живити значи кротко,

— Чимпеприч, »хи, хи, хи! ја би баш зафалила мом куму на таквом имену.« »Ала би се ја једила!« Јошт смо ми срећни, господичне, што се знамо помоћи.

Гимнософиста: Наши закони забрањују нам донде женити се докле гођ не постигнемо оно на шта смо заклетву положили. Чимпеприч: Смем ли питати које су точке заклетве ваше? Ја умем тајну хранити.

Гимнософиста: Како гођ што не могу сви људи под један шешир ући, тако не могу сви ни једнаки мисли бити. Ми смо филозофи, и будући да филозофи оно само испитују што се не може пронаћи, зато су на различите секте подељени,

Попа, Васко - УСПРАВНА ЗЕМЉА

је у црвеној капи росе Игра у запаљеном колу божура Пева у песми коса на овом пољу БОЈОВНИЦИ СА КОСОВА ПОЉА Овде где смо Загосподарили смо плавим пољима И рудогорјима без подножја И венчали се Сваки са својом звездом имењакињом Овде у

росе Игра у запаљеном колу божура Пева у песми коса на овом пољу БОЈОВНИЦИ СА КОСОВА ПОЉА Овде где смо Загосподарили смо плавим пољима И рудогорјима без подножја И венчали се Сваки са својом звездом имењакињом Овде у царству које смо

смо плавим пољима И рудогорјима без подножја И венчали се Сваки са својом звездом имењакињом Овде у царству које смо стекли Скрштених руку на грудима Настављамо бој Настављамо га унатраг Још нисмо децо стигли И бог зна хоћемо ли

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

“ Нас тројица смо из једне душе кренули у свет, још одмах по моме рођењу. Чим сам се први пут у крилу мајчином насмешио, из тога осмеха

Можете мислити како смо се сви у кући изненадили кад смо сутрадан, још рано изјутра, сазнали да сам мушко. Бабица се за своју погрешку

Можете мислити како смо се сви у кући изненадили кад смо сутрадан, још рано изјутра, сазнали да сам мушко. Бабица се за своју погрешку извињавала слабим осветљењем које је

У то доба пада и моје добијање првих зуба. Ох, то вам је била читава комендија, тако да смо сви попуцали од смеха. Ја лично нисам био толико претенциозан да што пре добијем први зуб, али ми је отац досадио

Али, у тренутку кад сам корачио да узмем пару, ње неком мађијском силом нестаде са погаче. Тражили смо је и тражили, али је не нађосмо.

Тражили смо је и тражили, али је не нађосмо. Доцније смо тек сазнали да је мој старији брат, у моменту када сам ја пошао погачи и када су сви погледи и сва пажња били

Из те заблуде ме је извело једно створење које смо звали Лулу. Како је Лулу дошло до тога открића, то ни дан данас не знам; сећам се само да ми је једнога дана шапнуло:

Упознао сам се са једном необично лепом и интересантном младом госпом и из дужег разговора сазнали смо да смо вршњаци и да смо у детињству заједно припадали средњем роду и друговали. Звали смо је Биби.

Упознао сам се са једном необично лепом и интересантном младом госпом и из дужег разговора сазнали смо да смо вршњаци и да смо у детињству заједно припадали средњем роду и друговали. Звали смо је Биби.

сам се са једном необично лепом и интересантном младом госпом и из дужег разговора сазнали смо да смо вршњаци и да смо у детињству заједно припадали средњем роду и друговали. Звали смо је Биби.

Звали смо је Биби. Слатко смо се смејали сећајући се свих појединости из тога доба. И она ми рече да је тад веровала да сам женск

Звали смо је Биби. Слатко смо се смејали сећајући се свих појединости из тога доба. И она ми рече да је тад веровала да сам женско.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

84 АЕРОПЛАНИ ТУКУ 90 НА ДОМАКУ МОРА 95 УСОПШИ, РАБ БОЖЈИ... 98 ЖИВЕ ЛЕШИНЕ ОСТАЈУ 101 СМЕЈАЛИ СМО СЕ ГЛАДНИ... 106 НА ИВИЦИ ЖИВОТА 115 КРАЈ МУКА... 120 САН ИЛИ ЈАВА 126 ОСТРВО СМРТИ 133 У ФРОНТ!

120 САН ИЛИ ЈАВА 126 ОСТРВО СМРТИ 133 У ФРОНТ! 141 ТАМО ДАЛЕКО 146 КАПИЈА СЛОБОДЕ 151 СОЛУН 152 ХИЛИ 157 САД СМО ОПЕТ ВОЈСКА 162 ПОКРЕТ 167 МОГЛЕНСКЕ ПЛАНИНЕ 172 ОСВЕТА 175 НА ДНУ

Обично у осам часова, па до подне. Онда од два часа до пет. Нико није био поштеђен њених граната. Са језом смо помишљали на онај дан, када ће наступити „премијера“ — као што рече потпуковник Петар.

Са лудачким бесом заковитла шрапнел изнад наших глава и стотинама куглица запрашта око нас. Сви смо се прилепили за земљу. Једино је остао потпуковник Петар и гризао доњу усну. — Ах, страшно!

Али нико не узмиче, док се непријатељ не појави да нас побије. Ваљда смо зато овде и постављени. А тешко је, несхватљиво мучно.

— Свршено је — рече потпуковник Петар. Бежали смо низбрдо. Сретосмо наше сеизе са коњима. Пред нама сукну пламен из земље, затутња, ми се повисмо по коњима.

Прескочисмо неке ограде. Артиљерија заошијава са свих страна. Налетесмо на неке пешаке. Јурили смо путићем један за другим, и улетесмо у село, у које су замицале и батерије... Као да чујемо врисак жена и деце.

Тек иза села застадосмо да се прикупимо. Коњи су бректали. Но, хвала богу, живи смо и живећемо још целу ову ноћ. Падала је јесења киша.

Погледа нас и тужно проговори: — Господо, данас смо доживели ново Косово поље... ЗАРОБЉЕНИ Иако непријатеља нисмо честито видели, осетили смо јасно да се за нама ваља

ЗАРОБЉЕНИ Иако непријатеља нисмо честито видели, осетили смо јасно да се за нама ваља нешто велико и гломазно. Тешка артиљерија рила је земљу вулканском снагом, и пред

Било је то негде иза Паланке. Спуштала се мрачна јесења ноћ пуна влаге. Извукли смо се били из наших рупчага и усправљени удисали снажно.

“ И сигурно су Немци у сумрак ударили поново, да грешници нису ни стигли мене да известе. Силазили смо ка селу. Широко отворених очију зверао сам лево и десно, страхујући да не плане пушка иза некога жбуна.

Петровић, Растко - ПЕСМЕ

Масни. Пуни смо истих опојних мириса и болова, О хој, топографски радници, - браћо моја, Још смо јаки, још смо млади, држава је за нас

Масни. Пуни смо истих опојних мириса и болова, О хој, топографски радници, - браћо моја, Још смо јаки, још смо млади, држава је за нас боја.

Масни. Пуни смо истих опојних мириса и болова, О хој, топографски радници, - браћо моја, Још смо јаки, још смо млади, држава је за нас боја.

Та између тисућу надсведених мостова гле, Па укрштених, па надвишених, гора свих лукова, Стигли смо да међ сводове без броја поставимо и ребра своја. Па гле, па како!

Једном сам руком узео ручицу Перину, другом сам руком узео ручицу Стевину; Тако смо пошли пут неба, далеко, хој, хој!

Кад смо дошли пред рај, закуцасмо на вратнице: Љупки нас је бог дочекао исто тужан као и ми. Како смо се дуго цењкали да нас

Кад смо дошли пред рај, закуцасмо на вратнице: Љупки нас је бог дочекао исто тужан као и ми. Како смо се дуго цењкали да нас пусти, Сетих се да смо заборавили прво умрети. Мали Стева је врло поштен а кажњавају га једнако.

Како смо се дуго цењкали да нас пусти, Сетих се да смо заборавили прво умрети. Мали Стева је врло поштен а кажњавају га једнако.

Ми артиљерци смо тешки сељани који димом гоне комарце; Сва ноћ била је ноћ електричних таласа, светлог челика и Несавладљива

Будимо хајка! Ево друма по ком газимо пук људи, на коњима смо, младци смо, ступамо крепки гвожђа воље: осврнем ли вам лице, на њему осмех, туга и ћуди, али управљеном у напред

Будимо хајка! Ево друма по ком газимо пук људи, на коњима смо, младци смо, ступамо крепки гвожђа воље: осврнем ли вам лице, на њему осмех, туга и ћуди, али управљеном у напред значење мора да

проклет! Проклет! Пили смо до ригања и ништења на мужи, на врелу, Не кидајући с уста мешину једа Прокључалу мишицу ти белу Ја сам читао, као у

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

— питале су се, а за то време Капљица је путовала, мало стешњена у устима рибе, али безбедна. — Гле, стигле смо! — отвори риба уста, а Капљица скочи на репић Сунчаном Зрачку и заједно с њим паде на ружу. — Ах, како сам лепа!

— Дај да је видим? — рече један беспосличар. — Пих! Па још моја баба имала је такву метлу и бацила је кад смо набавили усисивач.. — Гомилом окупљених људи просу се смех, а дечак поцрвене.

Ругала јој се: — Сада си моја обала! Моје дно! Али, и обала и дно одговарали су: — Стена смо и остајемо стена! Коначно, моћна планинска стена би претворена у округле, блиставе белутке, али су и они викали углас

— Обећали смо да не пуцамо у птице! — подсети га један домаћин, али младић се наглас насмеја и подиже пушку увис. Звизну метак, чу

Станковић, Борисав - КОШТАНА

Сами, код нас и у нашој башти играћемо. СТАНА (отимајући се): Нећу, Васка, нећу! (Плачно): Сами смо код куће. Отац љут, прек... ВАСКА (прекорно): Хајде, Стано! Што си таква? СТАНА (одлучно): Нећу, не!

ВАСКА (с досадом): Ћути, молим те! Цео свет лаже, само он, твој брат Стојан, не лаже. (Јетко): Ево, ми смо му сестре, ти чак рођена, па шта нам је за овај празник дао и чиме поновио? Ништа. Ни »зелен лист«.

ТОМА Па Магдо, како... МАГДА Немој, слатки газдо, немој да се љутиш што смо младога газду... Ти знаш да сам га ја дојила, па да ми је он као друго моје дете.

ТОМА (мало топлије): Јесте, Магдо, верно си ме служила. МАГДА Служили смо, газдо. И сада те служимо. Живимо у твојој кући. И ево колико те волимо и поштујемо.

(Одлази.) САЛЧЕ (кричи вијући се): Не, газдо! Шта учини? Куку, аман, газдо! ГРКЉАН (расплакано): Стари смо, газдо! За хлеб ћемо без ње да помремо и изгинемо!... ЧЕТВРТИ ЧИН Циганска махала. Сниске ограђене кућице.

Ја, Коштан, у мој живот још бробињка несам нагазија, а камо ли на брата руку да дигнем. Брат је брат! Једно млеко смо сисали од нашу слатку мајчицу. И, боље ја, него он! Више у механу — не! Вино — не! Песна — не! Дом, уз огњиште!

Шантић, Алекса - ПЕСМЕ

С болом куда ћеш и гдје би?! Ми пјесме твоје, и другова свију Што своје душе на звјездама грију, — Света смо жива породица теби!

За друштво некад не бјеше нам стало, О себи само говорисмо дуго; Но данас, драга, све је, све је друго: Сада смо мудри и зборимо мало... Прошло је љето! Мутна јесен влада.

! Вај, узаман море наше крви оде... Моја јадна земљо, ми смо и сад слуге. Гдје су наше муке?... Гдје су наше жртве?

Он је бачвар. Овдје станујемо оба. Још од ране зоре па до глухо доба Он теше и бије и маљима туче. Ми смо једно исто — људи са занатом, И с нама се само чедне мисли друже: Ја стихове гладим, а он дýге струже, Па велика

1911. МЕТЕОР У старој башти, на прагу од врата, Пуни звијезда сједили смо сами... Ноћ бјеше плава, и у полутами Руменио се плод здрелих граната. Тихо... Све ћути...

ти дршће и скривен бол љути, Притајена суза сјај ти ока мути, Тајни уздах цепа горде груди твоје; Моја драга, ми смо бедни обадвоје. 20 Флауте и виолине Звоне и бубањ бије; Ту моје лепе драге. Свадбено коло се вије.

'' хладно једно другом. И уз отмен наклон ти коленце сави. 26 Ми смо се волели заносно и слепо, И слагали ипак узорно и лепо, Играсмо се често ''супруга и жене'', И не бесмо ипак главе

Клицали смо скупа, шалили се красно, И љубили нежно и грлили страсно. На концу у дечјој радости и сјају Ми се ''сакриваче''

'' 42 далеко на сиње море Ми смо пловили, драга, У лаком чамцу сами; Ноћ беше тиха и блага. духова острво лепо У месечини је било.

У срцу ми много змија, Међу њима, драга, и ти. 52 Опет сам сневô о добу давном: Ноћ мајска, а сретни цели Ми смо, седећи под липом тавном, На вечну верност се клели.

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

У вавилонском Епу о Гилгамешу Енгиду — после победе над не беским звером — каже Гилгамешу: „Пријатељу мој, победили смо небеског звера, зар нас потомство неће славити?

Он ту чињеницу увек истиче да охрабри, да одушеви, да покрене на борбу. Он као да говори: ето, имали смо моћну државу, моћнију и од турске и од латинске, зашто не бисмо могли опет да је имамо?

Народни певач као да говори: имали смо некад моћну државу, њеној пропасти највише су допринели великаши издајници; ако сад сви сложно прегнемо, ако међу нама

Ње много више има у садржини, у ликовима и поступцима јунака. Ми смо већ обележили садржину, видели смо главну тему.

Ње много више има у садржини, у ликовима и поступцима јунака. Ми смо већ обележили садржину, видели смо главну тему. У потпуном складу са таквом садржином, са таквом темом, стоје ликови и подвизи јунака наше народне епике.

Излазило би да су свакојако неки узроци још у XВ веку уврзли име Бранковића као издајника у ту причу. Ми смо некада помишљали на династичку борбу међу Бранковићима и Лазаревићима на крају XИВ и у почетку XВ века (до 1413).

Излазило би да су свакојако неки узроци још у XВ веку уврзли име Бранковића као издајника у ту причу. Ми смо некада помишљали на династичку борбу међу Бранковићима и Лазаревићима на крају XИВ и у почетку XВ века (до 1413).

други пут, да би обмануо турске уходе, он учи сватове да измењају коње, и тако доводи шпијуне у смешну недоумицу: Ми смо свате уходили дивно: кâ да бјеше Краљевића Марка, ма не бјеше коња Марковога; кâ да бјеше војевода Јанко, ма не бјеше

Та борба је у ствари, као што смо то већ рекли, наставак вековног хајдучког војевања и низа већих и мањих устанака.

Паланци имао сам гусле у кући, и, осим различних војника који су ми певали, једно момче из нахије шабачке највише смо зато држали у служби (као кувара) што је врло лепо знало уз гусле певати“.

То нарочито вреди за словенску антитезу (о којој смо већ говорили) и за алегорију. Колико ретка и лепа, алегорија је у нашем песништву толико и природна.

Код нас, и кад је развијенија, она никад не достиже снагу описа с којима смо се малочас упознали: На лоше га место ударила: међу пуца, ђе му срце куца, на плећи му зрно излазило, и јуначко срце

Ршумовић, Љубивоје - МА ШТА МИ РЕЧЕ

ГДЕ ЈЕ ОНАЈ РУЧАК ЛАК РУЧАК ЛАК ТУ ШТО БЕШЕ НАДОМАК НАДОМАК Ја му рекох СТОМАЧЕ РУЧАК НАМ СЕ ОМАЧЕ ПРЕМАЛО СМО РАДИЛИ ДА БИСМО СЕ СЛАДИЛИ Једном кад је пао мрак Пао мрак Ја обукох црни фрак Црни фрак И кренух на свежи зрак

СЕЛА ДО СЕЛА ПУТЕЉАК Од села до села путељак И багреми се стисли Путељком иде сељак Води коња и мисли РАДИЛИ СМО БЕЗ ГРЕШКЕ ИЋИ ЋУ КУЋИ ПЕШКЕ МАКАР ПАО НА ПРАГУ АЛ ПОШТЕДЕЋУ РАГУ Коњ гази прашину меку И мисли о човеку ЗНАМ

Ћопић, Бранко - Орлови рано лете

Сутрадан је и Стриц, као што смо већ чули, добио батине због ријеке Дунава и одмах одјурио у Прокин гај, до Тепсије, да се нађе с другом.

— инати се Стриц. — А ја и Жуја чекаћемо триста година! —пркосио је Николица. — Ми смо понијели ручак. —А ја ћу остати хиљаду година! — викну Стриц. — А ја и Жуја чекаћемо хиљаду стотина и педесет година!

Кад су се враћали натраг у своју омиљену Тепсију, први се јави коловођа Јованче: — Сад смо тек права дружина, права чета. ИX За малу дружину сад је настао најзанимљивији посао: уређивање логора Тепсије.

— Ма која она, слоне један? — Луња, човјече! Ко ће други бити него Луња. Јованче се уозбиљи. — Е, онда смо пропали, открила је логор.

— Онај ко је тучен, више се не враћа у шаке учитељу Паприки. Потрк одмахну руком. — Ехеј, знам то и ја. Ми који смо добили батине, не окрећемо више тамо, али Јованче се може преварити. Он једини мећу нама није био тучен.

XВИ Оставили смо Јованчета и Мачка у пећини баш у ономе страшном часу кад су угасили лампу и у истом тренутку поново чули из подземног

— искрено признаде Мачак. Жив ме страх појео у овој пећинетини. —А шта ћемо сад? — забрину се Јованче. —Рекли смо да ником не причамо о овој нашој пећини. Мачак искоса погледа у Луњу. — Сад смо готови, она ће све испричати.

— забрину се Јованче. —Рекли смо да ником не причамо о овој нашој пећини. Мачак искоса погледа у Луњу. — Сад смо готови, она ће све испричати. Знам ја како се дјевојчице расторокају.

— Рећи ћемо да нам је Луња повјерила шта ће јутрос у школи закувати, па смо ишли у љескар близу школе да је дочекамо. — То си се добро сјетио — сложи се Мачак.

— То си се добро сјетио — сложи се Мачак. — А ти, Луњо, добро упамти што смо се договорили па немој шта друго кокодакати. — Их, кокодакати! Немој ти мијаукати!

и још... Каквих ли смо се оно игара играли прије тридесет-четрдесет година, еј колару? — Руса и Турака! — ускликну дјед Алекса.

У цедуљи је, као што смо видјели, било и љутње због пољарева страдања код Жујине тајне куће, и зачикавања да ће дјечацима подвалити, и напомена

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

моја налико, мој зраче — на мој образ си ти саздат; устан' и пођи одатле, ти си мој и ја сам твој: једно смо, нераздељено светљење. Ево, рад тебе, твој бог учини се твој син!

пак и њих с почитовањем тројицу обжели сав христјански народ; тако и ове наше српске просветитеље нам прве, и ми смо их по дужности с почитовањем миловати: тројицу светитеља: Саву, Арсенија и Максима.

ПРСТЕН НА ПРСТУ У Богу ваља да смо тако израсли, кано гране на дрвету; ш њим тако се држати и боравити кано невеста с младожењом, ка пчела на цвету, ка

сваки по камен у руку, а и сам диже један камен, и рече војски: »Ово је глава нашега праоца, вала нам је початити, што смо и учинили, ама кроштоно је он послушао своју жену и преступио је божију заповест, те нас је свију со тим смртно

Он је за то крив, а не ми, нека се он попре с нама за то опрости и помири се! Пак ми после тога да смо му опет покорни у служби што нам заповеда!

ЈУДЕЈСКЕ ПОВЕСТИ Код вавилонске реке, тамо смо седећи плакали... Пророк Указујем вам овде нешто и не од наших ама с промотривањем и врло је наше!

то и сами знамо да је тако: кад људи оговарају кога хрсузина, крв ника ли, лажу, мусевеџију ли, или блудника, а и ми смо у чему томе шувртни — стога стинемо и све нам се чини да оно за нама се говори, те сећамо се свога зла: на другога се

И она овде нас доведе да изгинемо сви широм, јер ми смо њему баш тако учинили: он донесе нам јести и живота се лиши. Што ли од њега би? Давно је било, не знамо.

И што се они путем преплашени разговараху међу се? То говораху један к другому: »Хеј, брате, врло смо ми скривили рад нашега брата Јосифа. Он нам се плачно мољаше да га не дирамо, а ми ништа не хајасмо!

ли ја вама много викао и говорио, подајте ви мира детету и ништа му зла не чините, брат је он наш, од једнога отца смо сви ми! И ето, сад је приспело оно доби те његова се крв изсикује из наших руку!

А ако ли ви то нећете учинити, знајте да не дамо, ако што било! Ако вам је што мучно и тешко од нас, ми како смо овде дошли тако ћемо узети што имамо своје добро, те ласно на страну и отити.

И крошто ли си дошао овамо? Какво ли је сједначење светлоће с мраком? А ми смо та иста права помрчина, зато и у гробному мраку приличноме нам живимо се.

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

— Е, што си је за зборење? — Ја што сам ти? Тетка ли сам ти, што ли сам?! Што си ћутиш како нèмâк? Род смо си... Кому ће да кажеш муке и дертови ако на тетку си нећеш да кажеш?!... — Ама што да си зборим? Што да казујем?

— Де, мори, — умирује га Дока — ти ме знајеш убаво! Не ли смо родљаци? Несам говедо, селска несам, та да си не знајем што је чаршијски ред. Ласно за тој! Ја ћу си све полако...

— Е, лошо ли сам зборила? — брани се Дока. — Што да неје прилика кад смо, ете, једна вера... Стари Замфир је умирује, и све би се мирно свршило да Дока није дирнула у сталеж.

— Коритар, а његов па татко, како га зваше у чаршију? — Вртиваган... Та саг: „Ми смо чорбаџијски“!... — Е, доста веће! — рече Замфир и диже обрве. — А што па?

— „Свирите, ништо, виче стари Замфир, што заћутасте! Што је овој саг?! Је ли панаија, та да смо жални и да плачемо, — ели свадба, та да смо весели и да трупамо?!...

Што је овој саг?! Је ли панаија, та да смо жални и да плачемо, — ели свадба, та да смо весели и да трупамо?!...“ Тада засвираше Цигани и све полете и поче се хватати у коло.

Излазећи, мислио је у себи: Боже мој, много ли смо још иза срећних, цивилизованих народâ! Много ли ће још воде Нишавом протећи докле наш свет не осети благотворну моћ

су се споречкала двојица, и после краће амалске и аласке свађе и грдње, и потукли и узнемирили читав овај крај, као да смо у централној Африци, а не у цивилизованој Јевропи... Шта ће странци рећи на то?

А кад се господа потуку с амбрелима да све пршти, — а они само укратко пишу: „Били смо“, веле, „очевици једне непријатне сцене; жалити је и желети је да се таково што више нигда не понови“...

Не сме нико преко јавних гласила ни речи зуцнути о томе, иако штампа постоји, иако смо се ми крвавили и по апсанама трунули, и коске наше остављали — само да је добијемо. И што ће нам онда све то?!...

— Шта искате? — пита их Мане. — Ја нећу да пазарим, сал прајим друство... из једно смо село, и комшије... Она иска да купи ништо... саг први пут купује, па се срамује...