Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ
Зато ми је жао, зато сам сада у овом магновенију забун и смућен, од мене ништа засад не гледајте, нити могу као досад што радити”. — „Ене га сад!
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
— поче да му тепа. — Пиј, де! — прекиде га Аритон, смућен од тог његова миловања. — Пиј! — нудио га је мрачно и сурово. Мита поче, али мало. Само гутљај. — Не могу више.
Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ
тело је ветар супротних струја, смутљива напаст, страствени смутак, живичаст понор с гујом расула, пламене чашке смућен тренутак; свирала то је, крта - без писка, паклена плима, шкољка од вриска. Мирисно пуцка жаруља рупа.
Црњански, Милош - Лирика Итаке
За тамни јаз лепоте државе сам лудео, у души мирис горак рађања удисао, па и кад бих, смућен, у туђини заблудео, брак, на родном тлу, враћао је свему смисао!
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Поповић СПОМЕН ВИДОВА ДАНА (Одломци) За вечером Лазар седи, Сутра иде Видовдан, Погружена њега гледи Српске војске смућен стан. С упаљеном воштаницом Над Лазаром гениј стоји, Скорбним лицем к трону судбе Он управља поглед свој.
Бојић, Милутин - ПЕСМЕ
Блудећи је тражиш стазама живота, Очајно је кличеш својом грубом виком, А вретено своје Парка кад размота, Смућен ћеш чезнути за слућеном сликом Незнане Лепоте.
Ћипико, Иво - Пауци
— запита стари Анте, а глас му чисто подрхтава. — Нема. — Простите! — најпослије неодлучно изрече, и смућен изиђе из дућана. Кад је Иво изишао из дућана, угледа Кату у врту иза њене куће. Смисли се, и изокола пође к њој.
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
“ „Три недеље? Даћу, ето, Ал' нека је као свето: Не будеш ли спреман, знај, Твом животу биће крај!“ И смућен се абат диже, И у Кембриџ тужан стиже, И предузе дале пут И у Оксфорт стиже љут.
Речи га коснуше ове; Побожан будући здраво, радо је толковô снове, Но смисô овде је јасан. Он смућен лагано седе, Почеша кукове лењо, поражен од ове беде, И замисли се много.
Гледећи пред собом, смућен, огњено и бурно вече, Прикупи конопце снажно, пропе се и онда клече, И звук се проломи с куле.
Но муња кад плаха сену, Он стаде кô дирек право, јер своју сопствену жену Упази крај селског друма. Он смућен над њоме клече. „Ићи ћу у цвеће данас“, сети се како му рече, И задрма је руком.