Матавуљ, Симо - УСКОК
— Фала ти, кнеже, то су твоје лијепе ријечи! — рече Марко смјерно, оборенијех очију. Пошто два-три пута уздахну, настави: — Е, мој бане, право рече: е ми се све чини као сан један!
Тако наизмјенце поиграше њеколико пута на једноме мјесту, он све јаче кликћући и размахујући рукама, она једнако смјерно и као плашљиво, само што ће каткад и она затрептати рукама и подвикнути: ха.
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
„А камо га?“ „Ето га ваистину у тријему!“ Сви се обрнуше пут врата, откуд ће ђакон да га уведе. Јан смјерно ступи па застаде. Као да си га жеравицом посуо по бјелутноме лицу, тако се зарумени.
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
Ако је тако, нека буде! Нико задовољнији од мене. Радо ћy вјеровати том бољитку, смјерно као сељак, чак и не питајући је ли то дјело аспирина или дјело сугестије. ЛXИ Лоше сам провео ноћ.
Ћипико, Иво - Пауци
изнебуха дође јој као да је откинута од цијелога свијета и плашљиво погледа у суху траву, како се на удару вјетра смјерно пригибље к земљи, као да жели лећи, завући се у њу; а затресене гранчине и сјенке џбунова само што се клањају.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Јесу л' здраво Србљи витезови, и честити цареви и краљи?“ Чауши се смјерно поклонише: „Господару, Краљевићу Марко, све је здраво, али није мирно: господа се тешко завадила на Косову пољу
Кад сретоше Ђурђеву војводу, о скуту му обискоше младе, љубе Рада у скут и у руку, па одоше смјерно говорити: „Богом куме, Облак-Радосаве, богом куме и светим Јованом!
Она јој се смјерно поклањаше, ал’ од коња неће да одјаше. Изишле су сеје Радулове, изнијеле злаћено прстење: „Одјаш’ коња, мила снахо
На част тебе злаћено прстење, те ти носи докле си нам млада“. Она им се смјерно преклањаше, ал’ им коња неће да одјаше.
Када кнеже књигу проучио, уд’рише му сузе од очију, а гледа га ћерка Иконија, па му оде смјерно говорити: „О мој бабо, Милутине кнеже, откуд књига — огњем изгорјела! — те је учиш а сузе прољеваш?
Хитро га је Стојан послушао, те отиде у турску ордију пред чадора од Кладуше Муја, пред Мујом се смјерно поклонио, а вели му силна потурица: „Што је, море, Јанково копиле? Што ли те је оправио Јанко?