Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше
Кад већ не спаваш, ред је да пијеш или да бар причаш нешто смијешно. А мјесец се на то само смјешка, облијева сребром чича-Тришину сиједу косу и крчмареву ћелу, огледа се у води, у очима мачка Тоше, који се пење уз
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
Не прође ни пет минута, кад ево га опет, провлачи се кроз рупу на зиду и смјешка се као кривац. — Ето ти, ја опет заборавио како се зове она старетинарница. — Музеј, музеј.
Куд ли ми се само журило? — А ти је сад потражи, брзоплети мој пријатељу невесело се смјешка просиједи саговорник. — Нигдје више на свијету нећеш наћи једно тако безазлено босоного дјевојче, које појма нема да
понекад врате као смијешна и закашњела дјечја бољка од које га подузме грозница, која и није баш тако безопасна. Смјешка се просиједи путник и себи и свом недораслом саговорнику, смијеши се опроштајно и с разумијевањем над глатком
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
Вечери сваке он тако ходи и небом коло звјездано води. Баки се смјешка лукаво лице, па на пут крену тихо ко сјена, унука прати назорице облаком сивим обавијена: куда ли скита и шта ли
Кроз грање вири од страха жут и пита: „Бако, носиш ли прут?“ Бакица руке предано шири, унука зове, топло се смјешка, а Мјесец, лукав, опрезно вири и пиргав носић лагано чешка. „Зашто ме нећеш да бијеш, бако?
Жарко и Жућа у чуду стоје, пред њима бљеште чаробне боје, смјешка се ведри безбрижни дан. Жарку се чини као да снива: какве ли тајне љепоте скрива предио овај, из прича знан?! . .
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
Шћућурени у сјенци, пуни чудне треме, дјечаци очекују кад ће да груне гарав топ, али све је уоколо тихо, над Гајем се смјешка златно љето, а пуцањ никако да се чује. Давно је нестало и топова и тобџија и малог Јованчета са сребрним токама.
Ако би малишан казао да неће, он би почео злурадо да се смјешка: — Нећеш, је ли, момче? Е да видиш како ћеш сад хтјети. Дедер, испружи длан, да ти ја покажем како нећеш батина.
— Све ме мјери испод ока, па некако укриво, па нахеро, па се смјешка, па брк чупка. — Шуљају се они са свих страна — шапатом рече Луња. — Како ти то знаш? — обрецну се Стриц и претрну.
Ђоко Потрк нешто се замисли, поче да се смјешка и неочекивано рече: „Лазар Мачак, вешти брат, више вриједи нег сав рат.“ — То ти је добро — сложи се с њим Јованче.