Ћипико, Иво - Приповетке
онда оно чобанче с којим се најрадије играла на жалу, и мио утисак оних топлих љетњих дана, и пуста, страсна и пожудна снатрења, и све увалице свијетлога шкоља... И, осјетивши то у себи, часом сласт заструји њеним младим животом...
Ћипико, Иво - Пауци
— 'Ајдемо! — трже га из снатрења Јурин глас. У дузи привладало је црвенило; каже: обилато вино, — опази нехотице Марија. — Ниј е вироват' !
А онда, након дуљега снатрења, враћаше му се мисао к селу. Приљубио се уза њ и заволио своје сумјешћане. Дружио се с млађаријом, не с љубопитности
Дође пред цркву. Мирис тамјана и воштанице и кихот раштркане дјеце трже га из снатрења; помисли да причека, да види литију. Док се чељад пред црквом редала, дјеца су напред истрчала и галамила.
Стари, кад је осјетио поглед на себи, обикао, љубазно се насмије. Иво се трже из снатрења, и, гледајући га у очи, учини му се да се у њима одразује цијела судбина његова живота: оне измучене, кратковидне очи