Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
— повичу остали. Отварају им врата, оне се нећкају. Гурају једна другу која ће прва. Док, а увек она, снашка Паса, жена чича-Масина, прва не уђе, па за њом остале.
И слуге дошле у собу, стале иза пећи, до врата. Све се откравило, ослободило и само дахће од смеха, песме. Снашка Паса наслонила своје лице на руку, грло јој трепери, глас из отворених јој топлих уста иде право, меко, мило ...
— Срећна слава, домаћини! Скочише к њему, скинуше му сури шињел, поставише га за софром. Снашка Паса поче као увек око њега: да му даје јела, точи вино, запиткује га, пецка... Он нешто једе, нешто не.
То као да и снашка Паса осети, и би јој тако жао на њих, што они Томчу тако цене. И, да би Томчи то као накнадила, брзо се диже, руком
Сви ћуте. Чује се плач. Шамијом же не бришу очи. — Ту ли нађе? — одазва се мукло ч’а Масе. Врата се отворише, и снашка Паса, за њом девојке бурно уђоше, витлајући се, играјући, ударајући у дахире, обилазећи их, певајући им око глава...
Али снашка Паса! У јелеку, шалварама, разузурена. Ћерћерлије и низе бисера трепте јој испод белог нежног грла... А цела снага јој
А све то због Томче, јер је он тај због кога они не могу да искажу све што осећају. А снашка Паса се баш највише око њега вије, игра му: час као роб, погнуте главе, благодарно, до црне земље; час мило, нежно,
небо, месец, и слуша из собе игру, песму, крике и веселе, које тек сада, када он изиђе, поче у свој својој силини. Снашка Паса тамо једнако пева, а овамо Томча час устаје, час седа, хлади груди, брише зној...
У том снашка Паса запева силно. Томчи сузе навреше, саже се, загрцну... Пух! — хукну и сав дуван излете из цигаре, оста му само
Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ
Неке пролазећи поред Магде запиткују је: — Хајде, Магдо! Оде ли и снашка Тодора? | — Није, није! Сад ће — одговара им Магда, тупкајући папучама.
како Магда трчи испред матере, да тамо пре ње стигне и у кујни распреми, упали свећу и осветли собу, да јој се не би снашка, онако у полумраку, улазећи спотакла о што.
Она је и онако брљива, па још сада. Миленија, сва срећна а и уплашена да „снашка“ њоме неће бити задовољна, јер можда је она неће знати добро услужити, готово клече до Софкиних ногу и, пошто два и
најстаријем у челу софре, старом и готово слепом деда-Митру: — Деда-Митре, и ви сви, бре, спремајте дар, јер ево снашка „вашега бате“ иде да вас двори!
| Тако исто и слуге, а особито Арса. Он, само да би његова „снашка“ рекла добру реч, цео дан и целу ноћ у стању би био да је слуша, трчи.
пошто од њих из куће нико није то ни гледао, увек би се чуло како један другог нуткају: — Иди, бре, иди, нека дође снашка и окуси. Нека види да ли су већ зреле. Тако и по комшилуку.
или из варошке сиротиње, која се одозго, где је била скупоћа, досељавала овамо — за све њих она је била њихова „снашка“. Свуда су је дочекивали и поздрављали усрдно, радосно.
Станковић, Борисав - ЈОВЧА
Ех, кад бих ја био њен, на твом месту! Али, шта и мени, код мојих снашка, фали? Моје место још боље, још лепше. Ја бар нисам жељан, не трпим, не мучим се гледајући као он.
Моје место још боље, још лепше. Ја бар нисам жељан, не трпим, не мучим се гледајући као он. Ја овамо код снашка имам бар све.
Станковић, Борисав - ТАШАНА
Море, Стано, видех ти снашку и Бога Ми, снашка ти је још онако лепа«. И онда сваки пружа дуван и части. А где пазарим, наплаћује мање, те ми по неки пут и готова
(Доноси послужење свима.) ХАЏИ РИСТА (презриво): Бит! Где ти је снашка! СТАНА Снашка? Болна. ХАЏИ РИСТА »Болна«? Доведи је овамо. СВИ А — а — а! ХАЏИ РИСТА Сад ћемо да је оздравимо.
(Доноси послужење свима.) ХАЏИ РИСТА (презриво): Бит! Где ти је снашка! СТАНА Снашка? Болна. ХАЏИ РИСТА »Болна«? Доведи је овамо. СВИ А — а — а! ХАЏИ РИСТА Сад ћемо да је оздравимо. Улази Младен.
И већ тебе тражи. Виче: »баба«, »баба«. ТАШАНА (замишљено): Што га ниси донео? ЈОВАН Хтедох, али снашка не даде. »Немој«, вели, »још је хладно, бојим се назепшће, пошто је нешто слаб.