Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ
— Снашке, како си снашке? — поздрављала се она, истина промукло, али некако страсно па од онога што јој даду и она је одвајала и
— Снашке, како си снашке? — поздрављала се она, истина промукло, али некако страсно па од онога што јој даду и она је одвајала и давала Таји,
— Чисто, чисто брашно, снашке, искам. XИВ Ч’А МИХАЈЛО Био је из планина. Мени је увек било мило да га видим. Као да се од њега ширио онај
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
им се млада, тек набубрена тела показују, ма да су ту сви своји, а нешто и од велике пажње, којом прате игру њихове „снашке“. Остали, изненађени, подигнути, са испруженим рукама и отвореним устима, гледају је жељно, прате...
Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ
— Па, снашке, како ја више нисам код вас... — А да беше среће, ја до смрти нисам мислио да напуштам вашу кућу. — Ех, зар вашу кућу
— Снашке, звала си ме? — упита је Тоне мећући бројанице у појас и клекнувши понизно испред ње, уза стуб куће. — Седи, седи поче
Знаш ти оне наше бачве? — Како да не, снашке? Памтим још кад су прављене! Морали смо капију да порушујемо и разваљујемо док их унесмо! Како да их не знам!
— А већ за то. И Софка по гласу његову осети како Тоне већ унапред све зна. — Па снашке — поче се он нећкати — то би добро било! Добро би било да ја то... Имам ја нешто вина, па кад би мене хтела пустити...
— Баш добро. Боље ти него туђин — одахну мати. — Е добро. Хвала ти! — настави брзо Тоне. Само, снашке, знаш, ја ако могу једну или две бачве да захватим.
— Па колико можеш, Тоне. А за више даће Господ! — Дај Боже, дај Боже, снашке! И свакоме нека дâ што жели. А како је бата Мита? Чујете ли што за њ? — Јутрос ми долазио трговац. Здрав је.
— А дође ли? — трже се мати, кад је виде тамо у кујни. — Ето, снашке, једва стигох — поче да јој се правда Магда. — Они моји на селу ухватили ме тамо, па де ово, де оно.
— Магдо! — понова је зовну мати. — Чујем, снашке! — Истрча Магда, а већ јој биле умрљане руке и засукани рукави од судова што их почела да пере.
Знају већ они какву ће да пошљу, кад је за нас. Само брзо, јер после морамо да идемо. Сад знаш. — Знам, снашке! И Магда, стара, суха, кошчата, обучена пола сеоски пола варошки, брзо навуче на босе ноге неке старе спечене папуче
заклонио целу главу, и ваљда загрејана од оне вреве, граје из чаршије, сваки час навирује овамо и виче: — Хајде, снашке, већ сав свет оде на гробље!
И Софка овамо зна како јој сада она тамо сигурно говори: — Како си, снашке? Ето ја данас имала неко рочиште у суду, па ето једва стигла да и ја пођем на гробље. — И продужује са њоме пут.
Што толико парче, готово пола тепсије да ти дâ? Нема ни она да једе, а камо ли другоме... — Па нисам могла, снашке — поче да се брани | Магда. Када одох код ње, она ме једва дочека: „Седи, Магдо! Од кад се нисмо виделе!
Станковић, Борисав - ЈОВЧА
Да се излуди. Не смем. Борим се. Шта ја знам, и откуда смем да помислим на то?! Газдарице су ми, снашке! А морам једнако са њима да сам, да их служим, дворим.
) СОФИЈА (повлачи се, одлази у кујну). СВИРАЧИ (доле, кад је смотре, обрадовани): Снашке, газдарице, вина, ракије! СОФИЈА (одмахне им само руком, замакне у кујну). Пауза.
Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН
Он се чинио невешт. Унесено, мирно, завијено, одговори јој: — Снашке, коме ја на пут стајем? Она, надајући се тој његовој мирноћи, као да се није дала да збуни, већ наставила, чисто
Станковић, Борисав - ТАШАНА
Опет чивчије? СТАНА (прилази јој насмејано, ужурбано): Ништа, ништа, снашке! Знаш ти њих, они кад год дођу и донесу берићет, онда да им је само што више да једу и пију, и једнако траже: »дај
ТАШАНА (равнодушно): Нека их. Је ли долазио ко? СТАНА Нико, снашке. ТАШАНА Ни отац? СТАНА А, он? Био је, али са хаџи-Ристом.
ТАШАНА А мајка није долазила? СТАНА Није. Није ни она. ТАШАНА Никога... СТАНА Него хајде, снашке, хајде да се обучеш. Немој да си таква, и да те такву сад ко затекне. ТАШАНА (одбија руком): А, нека то.
ТАШАНА (одбија руком): А, нека то. СТАНА (с наваљивањем, чуђењем): Како, снашке? Ред је. Знаш да може, уочи недеље, ко наићи, и онда зар да те такву нађе? Ето, хаџи Риста тек што није дошао.
СТАНА (облачећи је, намештајући је, дивећи јој се): Е, лепа си ми, снашке! ТАШАНА (неугодно): Ћути, Стано! СТАНА (не слушајући продужава да је намешта, удешава уживајући): Лепа, лепа си
СТАНА (не слушајући продужава да је намешта, удешава уживајући): Лепа, лепа си ми, снашке! Право је имао мој покојни млади газда што, место толиких хаџијских и газдинских кћери, тебе узео.
(Одмичући се од Ташане, гледајући је): И сада ево, заиста лепа, лепа си ми, снашке! ТАШАНА Остави то, Стано! Него хајде што пре са тим облачењем.
Како ти то да не видиш? Ти си бар одавно овде. (Показујући на Ташану.) Ако ти снашке не зна, од скора је, не памти како је овде, а и можда нема када, јер има децу да гледа и њих да пази; онда ти, ти бар
Све то мећу пред Ташану и откривају показујући јој што су понеле. ПРВА СЛУШКИЊА Еве, снашке, све је понесено. Није ништа заборављено. Ево и свеће, и тамјан, и кадионица. ТАШАНА (пошто прегледа): Добро, добро.
СТАНА (двосмислено): Биће, биће и друго, све ће бити. (Раздрагано): Знаш ли, снашке, откад поче да живиш, крећеш се, да примаш госте, а покаткад да излазиш, да се виђаш, цела варош, све се опет у тебе
нека те чује само хаџи Риста и други па ћеш видети! СТАНА Ех, не знам ја те хаџије. Па они су ме, снашке, на све ово и научили. Сам свекар ти, хаџи Стеван, први ме је он све научио.
СТАНА (наставља још одушевљеније): А што ми је мило, што је ове хаџије деда Мирон толико изгрдио. Знаш ли, снашке, причају да их је позвао, они сви дошли и затекли га где служи у цркви. Он никога од њих не погледа.