Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
Било је некако пред подне. Ујашем у двориште, и ту, пред кућом, угледам њену мајку. „Помози бог, снајо!“ — велим јој ја... Она ми ништа не одговори, већ ме само душмански погледа. Видим ја да нешто није у реду...
Видим ја да нешто није у реду... Посилни ми придржа коња и ја сјашем. — Је ли, снајо, како болесница?... — питам. Тек ти се она на мене разрогачи: „А ти ли си тај!“ — и скреса ми нешто по сељачки.
! — Баш зато што нас је много, немој да се плашиш... Него ми те, снајо, прво молимо, а ако не хтеднеш, богами ћеш ићи као птица — објасни јој капетан Јован. — Ама не велим ја ништа.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
Жалбу једну имам. — Ајд' улази унутра. И командант уведе сељанку у штаб. — Говори, снајо. — Ете, имам унуку, господине, девојку. — Нек' је жива. Па? — Па је нешто слаба. Рецимо струнила се ја ли шта.
— Па како, снајо, прођосте од Аустријанаца? — Не питај. Кињише нас душмани, проклети да су; то има да се прича, није нам лако било.
“ Слуша ово Митар, а никако мира нема и опет се први меша у разговор: „Па ти, вели, снајо, како видим, све здраве зубе имаш, хвала Богу. Ниси ваљда здрав зуб извадила да би златан уметнула?
— Ама, бе’ шале, газда... — Реци, реци, снајо. — Ама, остадо’ ли ја дужна вôде..., јесенас..., овај... три гроша? — Уђидер, — каже јој Икета — да видимо шта вели