Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
њим, нешто што му одјекну у души као гром небесни; нешто што га запрепасти и пренерази, што му прекиде тај лепи нит снова његових... Учини му се да се свет сруши. А то беше совуљага на храсту више њега!...
Дучић, Јован - ПЕСМЕ
океан се пружа, Разлеће се модро јато галебова; Кроз бокоре мртвих доцветалих ружа Шумори ветар тужну песму снова.
И сва ова љубав коју срце сније Што се чини тако и млада, и нова — Све је осветнички фантом старих снова: Кобни ехо речи изречених прије.
На уснама нашим поникнути неће Ни прекор, ни хвала; нити туга нова Што не оста више од негдашњих снова Ни капља горчине, ни тренутак среће. Али старом страшћу погледам ли у те: То нове љубави јавља се глас смео!
И док носим жељу отровану своју, Као плес злих вила живот шуми, врви; И све има ритам моје жедне крви, И све мојих снова има страшну боју.
Чувају на својој бесконачној мрежи Све тамне екстазе снова које сања, Очи непрегледне, на чијем дну лежи Велика и мрачна сабласт очајања.
сад на заставама, Ти живиш у бесном поносу синова; Твоје светло небо понели смо с нама, И зоре да зраче на путима снова.
Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ
И Док си тамо, био ти си морао осећати мој дах, дах мојих најслађих снова и мојих најлепших осећања теби посвећених. Њене влажне очи, пуне оних племенитих, чедних суза, што их само ватрена
И шта? Баш тада, баш на врхунцу оне највеће славе и остварених снова ето где се урнебесно пролама вапај оних делова: ми никад несрећнији нисмо били, никад несрећнији нисмо били!
Африка
И напуштам овај крај, који је свакако најдивнији на свету, о коме као да сам сањао од својих првих снова; огорчен до гађена што сам преварен. Вуијеа сустижем у моменту када се спрема да се утовари на кола.
Савана их шиба својим биљем по прстима и ногама; њихове главе су без мисли, без снова, божански мирне и животињске. Мало пале пото–пото, пун расцветаних лотоса и ненифара; девојке и младе жене траже неко
У ту своју жудњу увео ме је као у дом. Сада сам јасно увиђао да када ме је отпраћао даље, као са прага тих својих снова о домаћинству, који се свакако неће никада испунити, ја нисам умео да му кажем ни достојно „Хвала!
Црњански, Милош - Сеобе 2
Нада се да ће, у њеној кући, имати лепих снова, које ће моћи, сутра, да јој исприча. Павле се затим оте, од ћерки домаћина, и Божича, које га беху опколиле, као
његових пенџера, својим, нечујним, корацима, својим звуцима, за које се не зна откуд долазе и како допиру до наших снова.
Лажеш ти то, Гарсули! Памти то, Гарсули! Кад би се пробудио из тих, и сличних, снова, Исакович је имао и даље, преко целог дана, да се, на доксату, крије од комшија, па да прелеће погледом, од јутра до
Иње је било почело да се топи и његов сан се, као сузама посут, завршавао. Иако се снова сад већ грозио, Исакович се сад већ био навикао да на путу проводи, време, у неком болном дремежу.
Попа, Васко - НЕПОЧИН-ПОЉЕ
се на белутак Разбили га у трави Угледали му срце збуњени Отворили срце белутка У срцу змија Заспало клупче без снова Пробудили су змију Змија је увис шикнула Побегли су далеко Гледали су издалека Змија се око видика обвила Ко јаје га
Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА
Дон Qуіјоте) — име витеза луталице у чувеном истоименом Сервантесовом роману; оличење вечног сукоба снова и стварности у животу дос à дос (фр.) — леђа у леђа; један другом окренути леђима Драј Мускетире (нем.
Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
, „Вјеровања и обичаји у вези са убијеним курјаком“, ГЕМ, 12, Београд 1954, с. 188. ³⁶ Фројд, С., Тумачење снова, ИИ, Матица српска, Нови Сад 1985, с. 12. ³⁷ Петровић, П. Ж., Живот и обичаји народни у Гружи, СЕЗ, Београд 1948, с.
Џ., Златна грана, БИГЗ, Београд 1977. Фројд, С., Тотем и табу, Матица српска, Нови Сад 1986. Фројд, С., Тумачење снова, И—ИИ, Матица српска, Нови Сад 1986. Фројд, С., Три расправе о теорији сексуалности, Матица српска, Нови Сад 1986.
Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ
глечера који следе седамдесет и седам раних вера, седамдесет седам заноса; за скамењених седам јава без усхита и без снова, без гејзера и без дуга, без колибара, без пролећних громова и одјека; за седам гладних крава без млека, за седам
ни цару царево, које нису занихале у колевци дете, за неблагословене, за жене које пред собом носе транспаренте снова и маште, у чијем крвотоку само песме шуме, за оне чија срца плоде мириси и жубори воде, чија су наручја пуна само
Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ
Маки је поносан што је она једино дете из сале које изблиза може видети свет из снова. Али, када се врате у гледалиште да виде други чин, сузе се сливају низ њено лепо лице: —Па ти познајеш само ове
Откад нису тако спавали, тако дубоко и без икаквих снова! Сутрадан, Ружа је свуда око њих, на сваком месту и у свако време — њихова Ружа, тумач обичаја и заштитник,
Матавуљ, Симо - УСКОК
По глави му се врзијаху трагови од чуднијех, неугоднијех снова. Мало-помало, почеше се будити утисци обрнутим редом, почињући од пошљедњих.
— рече Крцун смијући се. Вођ рече: — Да ми је по чему знати да Мушовић већ није прошао. То сам ја тражио од ваших снова! — А усни ли ти што? — запита га Крцун. — По њеким биљезима као да ћемо се врнути дома с образом! — Па шта ћеш боље!
Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА
) Па и речи људождерског језика, којима се смејемо, познате су нам из тих снова, и из разбрајалица којима се у игри зачаравамо: Ек-Мек-Кека, Кек-Шек-Чека! А то значи: Нема лека Смрт вас чека!
натегнута и механицистичка, а у бољем случају изгледају овако: Оловка је кројачица великих и малих слова и сејачица снова. Куд она прође војска речи ниче, роди се велика као џин а у старости је палчић из приче.
Али и човечанство у целини прошло је кроз период таквих, необузданих, дечјих снова. Било је то у време откривања нових континената, кад се нагло развила трговачка морнарица, и кад су се одједном
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
Око 1850. била је велика новина напустити средњовековно витештво или царство сентименталних снова, па обратити се сувременом животу, и у стварности тражити поезију.
Он је био песник дубоких мржњи и освета српског народа, а у исти мах и песник снова о човечанском братству, о миру међу људима, о бољем и лепшем човечанству.
ИВ РЕАЛИЗАМ КУЛТУРНЕ И КЊИЖЕВНЕ ПРИЛИКЕ НОВИ ДУХ И »НОВА НАУКА« После 1848, после бродолома снова и идеала у духовима и вере у идеје, под притиском тешке стварности, у целој Европи настало је разочарење, отрежњавање,
Место некадашњих магловитих идеала »Славјанског Царства« и снова о (ЗДЕСНА, У ГОРЊЕМ РЕДУ: ПРВИ — ИЛИЈА ДУШМАНИЋ, ДРУГИ — АНДРА НИКОЛИЋ, ТРЕЋИ — РАША МИЛОШЕВИЋ, ЧЕТВРТИ — КОСТА
Од живота њему је остајао један »бледи призрак умрлих снова« и он је најрадије певао »суморну и хладну песму«, »химну векова тавних«.
Бодлером и Оскаром Вајлдом, који негују уметност »несвеснога, подсвеснога и надсвеснога«, »поезију грча«, мутних снова, оболелих стања свести, има песника интимног надахнућа, природног и непосредног изражавања.
Он је песник »чезнућа и снова«, неодређене туге и дискретне меланхолије, нечега неодређеног, сановног, суптилних стања свести.
и, по угледу на француске декаденте, пева не бол живота но болест живота, неврастеничарске »снове без ноћи и ноћи без снова«.
У свим тим приповеткама, где се бије борба између Истока и Запада, између личности и целине, страсти и морала, снова и јаве, поезије и прозе живота, у свим тим предметима којима је он умео дати величине и поезије, Станковић је увек
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Какве т' виле савладаше? Да погледиш то сироче, То Војводство, Да му гленеш грдне ране, Да му опет снова сване. 26. Де си, Микле, де си сада, Куд се деде и изгуби? Какви тебе јад савлада?
И заче се жиће друго. Лепо беше, ма не дуго. Брзо снова све с' обрну И намаче нојцу црну: Скоро сунца успомене Проби тмине те маглене, Ето, сину дивно, мило, Кâ некада
Ох, да му се само даде Време врнут уназаде! У два лета, силни Боже, Само у два, да он може Да и зачне опет снова! Ма он свуда срећу скова.
Комад копља пребијена, Бритка сабља саломљена, Пушка без пра и олова, Чим напунит пусту снова? Слепац, слепац што је био, На бездана нагазио.
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
Сљедеће ноћи, пуне страшних снова, почех да бунцам и својом вриском узбуних читаву кућу. Одлежао сам два-три дана, блијед и замукао, а једног јутра
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
Ал' ме љуто боли глава — после оних светлих снова, оних дивних витезова, оних слика, оних слава — ова јава! Немојте ме питат' саде, да вам причам старе јаде, старе
— Ја вам не знам рећи више, до што књига ова пише, док не прође ова јава, што ми сада додијава, те се мојих снова сетим, ил' док опет — не полетим. У пештанској тамници, 1872.
Заставо моја, заставо тројна, свијено срце народа бојна, о чему сниваш? Ако још има крилатих снова испод окова, ох онда сањај облаке црне што ће их врели јуже да згрне, облаке црне, олује бесне и муње кресне и гром и
се смркну бели дани, кад потамне и побледе зраци надом изасјани, непогода невидовна кад ми сломи крила пловна, па, док снова не узлетим, хоћу мало заветрине, тад се навек тебе сетим, будалине Саведрине.
тој књизи колико још мора, колико још бити невиђених бора, невиђених бора, нечитаних слова, развалина црних изгорелих снова?
се, паде му на груди; у грудма леденим стари плам се буди, у грудма леденим, испод развалина негдашњих снова, негдашњих милина, упали се искра првога жара, успламти љубав жестока, стара; ал' она гуја, она подмукла, гуја
Жено, жено, кажи право је л' у теби бог ил' ђаво?” Кô Мојсије на Синају кад угледа у осјају снова својих овапут што народа првом сину из облака црног сину севотином обасут: делила се тако баца пред синајском
Под увером њених слова склапљу му се очи црне, црна врата светлих снова; у заносу срце трне, руса глава малаксава, на твоје се спушта крило ој, делило, — Самсон спава.
сфера звучнога мâ, богу славуја и богу гуја, господу тутња громовима: ти, клетво земне омане, ти, песмо небних снова, однес' му, свети Јоване, и гласе наших бола!
страшћу што пише рај, господу вриска очајаника, рушећи вечним надама трај: ти, клетво земне омане, ти, песмо небних снова, однес' му, свети Јоване, и гласе наших бола!
поретка вечнога сна, богу господе, господу робља, немоме богу муклога стрâ, ти, клетво земне омане, ти, песмо небних снова, однес' му, свети Јоване, и гласе наших бола!
поведе последњи бој, богу што звеком скрханих негва припевне гусли победопој: ти, клетво земне омане, Ти, песмо небних снова, однес' му, свети Јоване, и гласе наших бола!
Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ
количинама, док је зец спавао са свом оном винчугом у себи, и не сањајући да се било шта збива осим ружичастих снова о ружици. — Ну, что случилос? — упита Григорије Васиљевич, седећи на свом кревету прекрштених ногу.
Седох најпре да напишем оглас. Шта бих могла да шљакам? Све. Џоњајући онако изнад белог листа хартије, сетих се снова моје блесаве младости. Једанпут, било је то, мислим, при крају трећег разреда, у нашу школу стиже телевизија.
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
Откуда прича о томе кружи, ко ли ме тако свирепо тужи? СОВИН ОГЛАС Птицама добрим овим се нуди одличан тумач снова. Долази ноћу у свако доба. Чаробњак мудри, Сова.
Павловић, Миодраг - Србија до краја века
да једночине у човеку који се прућио да спава после заветине и подсећа ликом на супротне стране из страшних снова а снег их је све прекрио ко осмех но снега нема на овој висоравни стварно нема ни зиме час је да се појаве нова
и на смедеревском гробљу алкохолни вал пређе преко Саве и преко све три Мораве уз Тимок да подигне сав мутљаг снова у наизглед разумној глави и раздели многа обећања од којих се нико не трезни веселост се жарила у свакој жили
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
И она види да ће нестати свега и да ће после наступити црно и горко разочарање; да ће нестати снова и наступити оштра, сурова јава...
Али не ваља тако... како ће он пред свима људима причати о својој бруци ?... И Гојко се одједном сети својих ранијих снова и би му чудно како се то све редом испуњава баш онако, како је он желео...
Зашто она одједном осети неку пријатну зебњу у души?... Зашто поврвеше из душе читава јата наде и заносних снова?... Зашто јој се пронесе у памети одједном сјајна мисао: слободна !... слободна!...
Црњански, Милош - Лирика Итаке
Да живи камен и рушевине! Проклето што цвета у висине. Ми смо за смрт! ТРАГ Желим: да после снова не остане траг мој на твом телу. Да понесеш од мене само тугу и свилу белу и мирис благ...
Да дамо тачну слику мисли, што спиритуалније! Да употребимо све боје, лелујаве боје, наших снова и слутњи, звук и шапутање ствари, досад презрених и мртвих. У форми то није богзна шта!
Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ
Народ се згледа: Ко је и шта је? Нико је не зна нити познаје. Ко дух, ко авет поноћних снова Ил из пророчких да је гробова: Брада се вије, прамење бело, Занесен поглед, дуго одело, Погледом густу таму
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
се јединиш са тим високим светилима, чујеш њихов шапат, осећаш како те машта вуче у висину и ствара безброј младачких снова, и ти живиш другим, чаробним, животом, па ти је тако лепо, тако слатко....
»И свега ће тога нестати: и мојих вечерњих снова, и моје слободе, и мојих навика, — и ја морам постати роб другога лица, које ће, за тренутак уживања што ми пружи,
Ракић, Милан - ПЕСМЕ
ко подсмех на ту срећу ташту, Весела зора на истоку сине, Са три свирача у црноме плашту Поћи ћу — да ти сутра дођем снова..
Смрт је тако лака. Ал̓ пратиља њена — Сва таштина што се пред смрт снова буди, И занатске сузе забрађених жена, И бол извештачен равнодушних људи, И мантије црне, чираци, и чоја, Све то тако
И снова месец трепери на води, И спава река, и поље, и гора, И свуд тишина што крепи и годи. — Исток се ведри, звезде гасе...
Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ
онда, сасвим сама у ноћи, покривена јорганом, настави што јаче грлење, миловање, тонући и губећи се од среће због тих снова.
Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ
је био плав, мутан и чедан, Сјај морем скривене, скупоцене шкољке; Он је дав’о дубок незнан израз један Чежње наших снова и минуле бољке; Он је скрив’о благо успомена чедних, Нежност жутих ружа и кринова смерних.
И отад владаш ти, без брáна, Пространим царством снова моји’, Сказаљка Вечног где лагана Часове општег мира броји.
Прокапљује. Ноћ. ВРЕМЕ Ја видим, ти си најлепше јединство Свих мојих снова од њиног постања; На лицу твоме још сија детињство, У очима један сетан зрак сазнања.
деца, и на трошној клупи, У старој порти, испод кестенова, Побожно, када Мај и нада пупи, Слушасмо тихо, на помолу снова, С невиним хором скривених славуја, Мутну и тужну песму: Алилуја!
Заборавили смо после прве дане Вере и мира; сасекли смо брзо Младачких снова мирисаве гране; Оркан је страсти душу нам растрз’о. Били смо глуви, поносни кад бруја На истом месту старо: Алилуја!
ЊЕН ОДЛАЗАК Оставила си дух прошлих времéна У одајама својим оног дана, Кад су те немо од твојих драцена, Ружа и снова однели из стана. Жалила ниси, изгледа, што мéна Живота у смрт беше тако рâна.
увек суморне тишине Облака, лишћа, нечујних ветрова, Глед’о сам широк израз туге њине Кад су те дали месту мртвих снова. И ако живот овај вео скине Некад с равница, неба и брегова, – Ја знам да опет неће ми помоћи. ...
Ти си светлост моје радости и туге И молитва чиста срца у самоћи, Радост мојих снова у бојама дуге, Вера мога бића у дану и ноћи.
И сто тамних веза у нама се спаја: Веза раних снова о вечној лепоти, Веза нашом децом, радости и ваја, И перверсне страсти и душе и плоти.
Свака идеја лепа брзо се, чудно квари У мени самом сада, н извориште чисто Негдашњих снова талог живота прља стари.
Тако се бели вео са чедних снова свлачи, С вољених ствари што ми излазе сада голе. Ја видим како све то жалосну пропаст значи И ниске страсти стално
Заспаћу мирно под Истине велом Са венцем снова преко мртвих груди. СТАРИ МОТИВ Разнежена јесен: млаки дани неки, С мирисом давнине, пролећа и чежње, С радошћу
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
Ћути ли, може бити, да ће брзо умрити? Баш је и Барица ништа ружна снила... — Остави, се ћаћа, крижа ти, снова, него ајде право на оно шта си тија рићи! — Па јето шта: ове ће јесени бити благо код стрица, па... овај...
Бакоња се тек машта изоглави. Он зажмури и звекећући талијерима, које је имао у шпагу, занесе се на крилима снова. Бакоња видје себе у мантијама, на добру коњу, који под њим подиграва кроз њеко лијепо село.
се себе у беневрецима и опанцима, глибава и сметена, па онда, у свијем потанкостима, разговора с оцем и њиховијех снова. Како је све то далеко и како је све друкчије било оно што је замишљао да ће бити!
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
располућен, разголићен, осрамоћен, хоће да побегне од ове куће проклете, ове ноћи јалове, и својих мисли јалових, и снова јалових, а нема снаге ни руку да помакне с прозора. Таман ветар баци на прозор шаку семења. Семења мокрог, без клица.
Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ
Био је то сан без снова, али када се пробудио, виде како га, једва педаљ удаљена, пажљиво посматра црвена жаба. Да он то овога пута не сања?
Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ
Последњих дана и ноћи све ређе и све слабије. У почетку битке причинило му се да је у неком од оних снова што се понављају: опет је седео иза оног шанца, опет се око њега пуцало и псовало, јаукало и гинуло, Турци су
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
убрисана; Полетеће велико и мало, Да одбрани што се српско звало; Заиграће коло витезова, Дивна слика мојих младих снова, Што сам негда тако жељно чек'о, - А мој пеп'о да је на далеко!
вртовима океан се пружа; Разлеће се модро јато голубова; У бокору мртвих, доцветалих ружа Шумори ветар тужну песму снова. Два грдна Сфинкса према небу златном Стражаре немо и безгласно тако, Док она плаче...
к'о посмех на ту срећу ташту, Весела зора на истоку сине, Са три свирача у црноме плашту Поћи ћу - да ти сутра дођем снова! М. Ракић ЛИВ ЛЕТЊА НОЋ Откуд долазиш, разблудна ноћи, Те влагом мире твоје тамне власи?
Смрт је тако лака. Ал' пратила њена, Сва таштина што се пред смрт снова буди, И занатске сузе забрађених жена, И бол извештачен равнодушних људи, И мантије црне, чираци и чоја Све то тако
Народ се згледа: Ко је и шта је? Нико је не зна, нити познаје. К'о дух, к'о авет поноћних снова, Ил' из пророчких да је гробова; Брада се вије, прамење бело, Занесен поглед, дуго одело; Погледом густу таму
Попа, Васко - КОРА
ту више нисам Нека уђу Нека прегледају нека претраже Воденица у сенци ребара Зрелу празнину меље Опушци јевтиних снова У пепељари се диме Нисам више ту Привезан чамац њише се На црвеним таласима Пар недозрелих речи У облачном грлу
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
— Драги побратиме, баш зато што нисмо сваки дан... — Е код нас је тако. Паланка као паланка... То ти је гроб свих снова, мој побратиме. Нема, да кажем, старог живота, нема пријатељства, нема ничега.
се танким и дугачким рукама, не скидајући погледа с Николе, рецитовао је: Ја сам газио у крви до колена и немам више снова. Сестра ми се продала, а мајци су ми посекли седе косе. И ја у овом мутном мору блуда и кала, не тражим плена.
Па из вртлога ове борбе полусвести и снова извлачила се и с муком чупала извесност нека донекле, она извесност последњих тренутака што је преживео на путу и он
дивље срушен, оборен, крваво смрвљен у сав онај бесмислени вртоглави бездан живота пун страха и пун сумње, пун рђавих снова и пун ужаса! Ох Боже! Била је недеља. Под небом, у плавом ваздуху, лебдели су бели голубови.
Тада, у својој мирној повучености, усред својих снова и чежњи, ја сам назирао жену коју сам данас први пут срео лице у лице. Ја се не варам, госпођо.
пијанству, чијој се сласти никад нисам надао и које није било ни у каквом плану чак најсмелијих мојих ратничких снова.
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
Јучерашња наша ствар, дијете наших снова, творевина наших руку, постане нешто изнад нас, нешто што нас потчињава себи и упреже у своје циљеве и интересе.
из дна искрене душе присеже да је то управ њен, и ничији него њен човјек, одувијек, још из првих дјевојачких снова!...
починка опкољаван кружењем времена које учарано око њега струји, он већ одавна фатаморгански лебди над маглицама мојих снова. Некад се говорило да тамо намјеравају уредити колонију за распуштену дјецу. То сад мами моју мисао.
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
Као стара тајна ја почех да живим, Закован за земљу што животу служи, Да окрећем очи даљинама сивим. Док ми венац снова моју главу кружи.
трава И очију што их види моја снага, Очију што зову као глас тишина, Као говор шума, као дивна драга Изгубљених снова, заспалих висина. И очију што их види моја снага.
2 У тренутку када човек сам са собом разговара, И занесен смело иде у пределе својих снова, И разгледа доживљаје и измишља, срећу ствара, И моја се мис'о буди, ал' к'о мис'о песникова.
ономе брегу што је над животом, Тражио сам место где станује срећа, И ишао дуго окружен лепотом Из предела снова у пределе цвећа.
њој оно место мене само плени Где станује љубав, где је радост млада, Пролазна и лепа, к'о цвет драгоцени, Као престо снова, као живот нада.
Мину све што беше, хтеде бити икад. Тама се увуче у идеју снова: Раскошније смрти нисам глед'о никад. Имао сам и ја веселих часова.
Прилази ми једна земља снова, С белим небом и црним очима; Прилази ми шум лепих ветрова: Мирис туге видик ми отима. Мртви људи и мртве
И тек беше наслонила главу На узглавље од плавих цветова: Ноћ желећи за вечиту јаву, А за живот небо својих снова, Ал' смрт дође из даљина, муком, Додирну јој уста својим дахом, Помилова њену косу руком И испуни земљу чудним
ДУШЕ Још једном само, о, да ми је дићи Испод живота свет умрлих нада; Још једном само, о, да ми је ићи Простором снова под видиком јадâ.
Из снова прошлих, пријатних к'о дýге Нисам видео овај живот груби, Већ моје небо, мој завичај туге И тебе с венцем што ти косу
Свирала је: венац снова, И висине, Немир срца и маглине, Што поничу из болова Од колевки до гробова Свију душа и векова.
А из венца, а из снова, Мелодија и звукова Забрујаше песме цвећа, Песме сунца и облака И анђела и јунака И младости и пролећа: То је била
Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ
Читао сам у арапским причама како добри духови одводе људе у некакву земљу снова да тамо доживе чаробне пустоловине. Мој случај је био управо обрнут.
Мој случај је био управо обрнут. Из света снова мене су духови одвели у свет стварности. Оно што сам за собом оставио било је прекрасно, надахнуто уметношћу и
Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака
Али доживети да будем враћен без паре у џепу и без ружичастих снова, било би превише за сваког човека, осим ако није лишен сваког тананијег осећања.
Кос је био Словенац, пореклом из оне дивне долине у Крањској, у самом срцу Доломитских Алпа. Та долина ближа је земљи снова него иједан други крај у Европи.
Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ
Дис је, према томе, посредством синтаксе рашчињавао „геометрију мисли“: отуда у његовој поезији толико мрака, ноћи, снова, слутњи, подсвесног и ирационалног.
тоне... вечно тоне... И ритмично струји, к’о шум меких крила; Преко моје душе, сањиве и боне, Снова неког Бога расипље се свила („У мајске вечери“) Поезија Рада Драинца, за разлику од Радојка Јовановића, почиње тек
Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА
Знате шта, Анка, ви ћете ми тај сан доцније испричати, сад сам моментано у таквим приликама да ми је јава преча од снова. Него, дедер ви, душо моја, видите је ли ту гдегод моја жена. Хтео бих да разговарам с њом.
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
управо отац има у Софкиноме врло раном истискивању ма какве препознатљиве личности из својих еротских жеља и љубавних снова: „Још у почетку, кад је почела да осећа како јој се све више прса разапињу, пуне, како јој тело бива све заобљеније;
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
На мору ћеш увек видет’ Далеких бродова — Исто тако плове нâди Морем њених снова. Посестрила с’ морем сињим У јави и сању, Сродила се с морем сињим У дугом чекању.
Ко се не би заносио Блеском духа твога, Текелијо Саво! Буди јава твојих снова Од твојих синова! СПАСЕНА ЈЕ Ех, радуј се, Црна Горо, Ти што за страх ниси знала, Сад си стрепом задрхтала, —
Петровић, Растко - АФРИКА
И напуштам овај крај, који је свакако најдивнији на свету, о коме као да сам сањао од својих првих снова; огорчен до гађена што сам преварен. Вуијеа сустижем у моменту када се спрема да се утовари на кола.
Савана их шиба својим биљем по прстима и ногама; њихове главе су без мисли, без снова, божански мирне и животињске. Мало пале пото–пото, пун расцветаних лотоса и ненифара; девојке и младе жене траже неко
У ту своју жудњу увео ме је као у дом. Сада сам јасно увиђао да када ме је отпраћао даље, као са прага тих својих снова о домаћинству, који се свакако неће никада испунити, ја нисам умео да му кажем ни достојно „Хвала!
Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ
У младости, у прозорју снова, У то бујно чиловања доба, Имао сам од срца другова, И од срца — и до њина гроба. У зрелости на оствару жеља Кад
— Та страхота даклем уме Да се стиша и затаји! Ко га гледа, не би рекô Кол’ко с’ у њем мртвих снова, Кол’ко с’ у њем изгубило Жеља, нада и бродова.
— Ко те пита, ко ли хаје, Што је доле у дубина. Ко те пита, ко ли хаје, Кол’ко ј’ на дну мртвих снова, Кол’ко с’ у њој утопило Жеља, нада и бродова! ЛИ Од чега си, Боже, срце знао створит’?
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
Нешто ме дави. Сећам се речи: „Сан је лажа...“ Аја!... И без оваквих снова људима се у рату догађају свакојака чуда, а тек неће мени, који сам још сањао.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Пливајући ако с' на час смете, већ прогутан јест! Бивши несрећан славе на путу, ти снова се крепи: Крепкој се намери зар икада отело што? Имаш у души ти велику силу, у духу пак храброст.
Бојић, Милутин - ПЕСМЕ
Крвава и бела Јованова глава Јавља јој се обноћ, звона кад заћуте, Сред збрканих снова кад занеми јава, Месечево млеко кад посребри путе И кад сладак мирис проспе смоква зрела.
ведре цуре Палестине, они Пили су пожар и небеса сиња, Секиром рили земљу што се рони, А тужном песмом плели венац снова.
И, осамљени, крај својих ватара Вере су нашли у песмама снова. И сад у оку њином се одмара Сен давно мртвих северних богова.
Туђ поглед као сен преклизи њима, Жуди се распу у колуте дима. Очи, ја у вас тонем препун снова, Мир пружате ми, докле из даљине, Преко гробова, кроз светост тишине, Кô позив чујем нови звук ветрова.
И кад разгрнемо пепелишта снова, Стари ће се дани уз реч да помену: Слушаћемо ватру и веселост њену, Кô домаћин што се вратио из лова С песмом, с
И док ум слепо по словима пипа, Ја чекам тице да се снова јаве. ВИ Бол ме и туга научише вери У празном храму, уз шум кипариса Чуо сам одјек сахрањених миса И чуо Бога
Блеснуће стари твој осмех и њиме Ти васкрснућеш све, и маскарада Прошлих целова, снова, серенада Прхнуће као прездравело крило.
невиних и слабих, Уздахе свих ноћи, свих лета и зима, Песме свих сотона и свих серафима Хтела си у један кип свих снова слити.
пакосно се сладиш новом раном, данима душу варала би маном, Да тобом задња заврши се гама, Стара се прича поновила снова: У стари гроб је дошла туга нова А мислио сам младалачком чашом Да певам химну, појен срећом нашом.
Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности
Повратак изгубљеном завичају код Црњанског је књижевно стилизован као један од утопијских човекових снова. У књижевним иновацијама даље је ишао Растко Петровић (1898-1949).
Надреалисти те слике које потичу из снова и потајних жеља дају у својим текстовима као лабаво повезане, мутне, често и гротескне.
Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ
10 И снова да саставимо се, и снова да видимо се, и снова у Христу да сјединимо се, самоме том, коме слава са Оцем и са Духом
10 И снова да саставимо се, и снова да видимо се, и снова у Христу да сјединимо се, самоме том, коме слава са Оцем и са Духом Светим у бескрај на
10 И снова да саставимо се, и снова да видимо се, и снова у Христу да сјединимо се, самоме том, коме слава са Оцем и са Духом Светим у бескрај на веке, амин.
Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА
Да п. стоји у вези са болешћу богиња види се и из символике снова: п. сањати значи разболети се од богиња (СЕЗ, 17, 584; 32, 119). Уопште, сањати зрелу п.
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
Ил' гробове бројиш туђинских синова, Што падоше редом под зидине твоје, - Занесени чаром освајачких снова Далеко од крила домовине своје?
То је, можда, израз дубокога бола? То су, можда, речи које клетвом звоне? О, колико снова, надања и мука Заривено лежи у камењу твоме, Што их сруши смрти оружана рука У данима славе, у помаму своме!
И ти јоште живиш!... Твоју седу главу Не положи у гроб тако бурно време! Можда чекаш снова поништену славу, Тај блеђани призрак будућности неме? 1880. ЉУБИМ ТЕ, ДУШО!
Вечно ће ти мирисати Са мирисом прошлих дана, Сећаће те свију снова, Што просања младост рана. И у болним твојим грудма Васкрснуће живот нови, Оживеће премалеће, Старе жеље, стари снови.
Озарен буктињом славе, Он тајом жуди, ил' кроз ноћ суморно блуди, Кô бледи призрак умрлих снова и јаве И тихом песмом, и благим небеским гласом, Он с тугом буди прошлости давно време; И смерне звезде трепере
И зора сину већ, а он је стојао будан; И снова тавна ноћ распусти чаробне власи, А он је сневао сан - и прекор из сна га трже, Кроз бурни, цели град, што тајни
И окисли врапци мали, Пуни жагора, Гласно су се церекали Поред прозора. 1883. НЕБЕСНИ ЗВУЦИ На крилу рајских снова, у часу тишине бајне, Побожну душу диже лахора благи лет, Кô мирис руже мајске на крилу зорице сјајне, И смерна душа
У крв огрезну, трупином се покри, И цирк, и форум, и поље, и град, И снова вера из крви се диже, И снова светли заблиста се над.
У крв огрезну, трупином се покри, И цирк, и форум, и поље, и град, И снова вера из крви се диже, И снова светли заблиста се над.
Кад помамни оркан дŷше И помрачи дан У бокору рујних ружа Он почива сан. А кад сунце снова сине, 3амирише свет, Он спокојно опет лети Са цвета на цвет. Што ја тужим? Што ја венем? Што да плачем ја?
“ „Јаш'те сунце место хата, И за дваесчетир сата Проћи ћете земљу сву, И бићете снова ту.“ „Врло добро!“ цар му рече, „Један дан и једно вече, То је, збиља, кратак лет, За широки овај свет!
И то га болело здраво. Хајд што је певала, тешто! Ал' та веселост беше овај пут сумњива нешто, После онаквих снова. И зашто гледаше крадом Кад кравар од куће пође са својим рогатим стадом? Ова га мисао уби.
Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ
Ми путујемо... Трзам се, као опарен, из слатких снова: отпутовали смо сувише далеко, изгубио сам сасвим из вида, да се налазимо на научном путовању.
Колико пута ме је окупао и освежио, колико ми је месечина разменио својим талашчићима у златне дукате, колико сам снова просањао у чамцу што га је он љуљушкао!
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
Спида се наслони на један од њих и прочита текст још једаред. „Дакле, између смрти и снова — живот... мало живота! Не, не! снови, живот и смрт, заједно, то је велики, моћан живот човеков.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
— И један ауто, да ме не мучи више ова ћорава џукела. И тако, сваки додаје понешто, као израз својих снова, међу овим пустим планинама црногорским.
Петровић, Растко - ПЕСМЕ
А колико супом појих заносних својих снова, Колико врућих небеса кусах то из тањира: Трбух још памти тежину и грч богова, Остатке чије протера са мучног трбушног
Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ
Како им умаћи ако реше да се помере? Сравниће те са земљом, а да не примете ни да си постојао! Из таквих снова Цар је излазио сав слеђен од ужаса. Узалуд је тврдила Царица да су снови бесмислица и бапска прича.
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
Али драги спомен негдање милоште Као младо сунце сву му душу грије, И ја снова чујем звекет твојих гривна, По лицу ме тиче твоја коса дивна, Док мјесец кроз врбу чисто сребро лије...
Полагано сриче уклесана слова: ''Ратко, Ђорђе, Дејан'', па грца и стане, Срце стиска, затим сриче, сриче снова, А при сваком слову нова суза кане.
Она снова види све вечери касне, Кад је у колеби сваки кут грохотô; Види сва три сина, све ликове красне, Огњиште и ватру, вер
Сјутра, кад оштри заблистају српи И сноп до снопа као злато пане, Снова ће тећи крв из моје ране — И снова пати, сељаче, и трпи...
Сјутра, кад оштри заблистају српи И сноп до снопа као злато пане, Снова ће тећи крв из моје ране — И снова пати, сељаче, и трпи... Сву муку твоју, напор црног роба, Појешће силни при гозби и пиру...
Преко зида и сад висе гране ротке, С којих ме плод румен у детињству зваше; И мени је — кô да куком наврх мотке Снова свијам рачве и крадем главаше, — Муктар виче, а ја, бос и голих гњата, Преко плота с венцем распуклих граната.
Малена. Но мени велика је башта, Гдје над потоцима тихим трепте јоште Лептирице сјајне мојих снова, машта, Радости и среће, мира и милоште.
Но зачас згасну све чари пламне, И снова витез сред своје тамне Песничке собе сам бдије. 1 У дивном мају, кад сваки Цветô је ружин чар, Тада је у срцу
16 Реци мени, моја драга, Зар ти ниси слика снова, Какву лети, у дан врео, Ствара машта песникова? Но не, таке усне, таки Сјај чаробни ока твога, Тако слатко дете
Све је немо и мрачно! Цвет је раздуван цео, Згасла је звезда и с песмом Потонô лабуд бео. 60 Мене бог снова у дворе огромне вину, Где се опојни мирис и блесак лије, Где разнобојни валови људи теку Кроз чудни заплет соба