Употреба речи собе у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

банку, а главу је заронио у две суве руке; поглед му беше укочен, очајан, упрт у један незнатан предмет наше сиромашне собе...

И ја сам, одиста, тако осећала као да сам у гробу. Она четири влажна дувара наше собе изгледаху ми тавни, хладни, баш као земља на новоископаној гробници...

После сам чуо како шкрипнуше врата од архимандитове собе, и мати и њена лепа кћи уђоше пажљиво у собу. Мати је, уморна, села на миндерлук, а Стана, као у својој кући,

и бакарним судовима окићена; у соби два, белим чаршавима застрта кревета, у зачељу једна офарбана клупа, а у среди собе астал... На дувару је висио св. Никола, а на страни једна дуга пушка и један ножић.

Један, дебелим гвозденим обручима окован сандук, на њему велики црн катанац, лежаше у једном мрачном ћошету празне собе које је половина била турским креветом запремљена.

— ’Оћу, господине! После тога капетан зовну пандура. Пандур уђе гологлав, стане, ћутећи, насред собе и чека капетанову заповест. — Има ли ко да чека? — Неки људи, господине, дошли из Ратковића.

Осам је сахати избило. Планинчани стоје у ходнику пред вратима оне собе у којој чланови мађистрата држе своје седнице... Ту је Никола Белић са својом Стојном, ту Марко Ћосић.

Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ

Са пекарнице откинута фирма. Војска, иза трубе која свира, кроз спаваће собе маршира, маршира. Снег и вране попали по свему. Увија се војник у мушему и ћути, ћути, ко рупа у шлему.

Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ

” — Кнезови сви скупа оду и позадуго постоје, преко обичаја, пред собом везирском. Доцкан отворе се врата од собе везирове и, кад кнезови уђу, поклоне се и по обичају приђу скуту, потом измакну се и у ред стану.

Везир запалио наргиле па пуши, а окренуо главу и гледа у друго ћоше собе, а неће ниједнога кнеза да види. Тако стојали су кнезови читава два сата, а он нити говори да седну ни да иду, већ

Али су Турци у једне собе већ ушли и запалили, те кућа с једнога краја гори, а наша војска прелази преко Топчидера, али не може брзо да пређе

Миленко дође, он му покаже собе где су дахије. Миленко опколи, Турци угасе свеће. Миленко запали доста крпа и баци унутра, засветли се, и они споља

тек у старост о Москви штогод да казује, а не као ја, у планини почти одрастао, па као човек који из једне помрачене собе изађе те у бели свет или у снег погледи, пак му се одма и вид занесе, док мало очи протре. А ја?

Треба знати, да се ове фуруне изнутра из собе ложе, отварају и затварају. Но дрва не изгоревши како ваља, удари она сила по соби, те ти онај ћумур удари у главу

Ми узмемо прошеније и полномошчије са собом и пођемо за оним чиновником не врло далеко у један дворац. Прођемо две собе и у трећу, где нас дочека министер инострани̓ дела Чарторински.

Калуђери нас лепо приме. Поделимо собе и квартире; определимо најлепшу игуманову собу за заседаније. Са калуђерима у великој трапезарији ручавамо заједно;

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

И сад ће поп Вујица, кад чује зими какву јеину да буче, уздахнути и погледати у онај крај своје собе где је уговарао да намести ону учитељеву.

— 'Оди амо! — рече капетан па устаде и уведе Симицу у канцеларију; отвори једна врата од друге собе, где сеђаше за столом један дежурни практикант, дугачак, као притка, па му рече: »Деде, ћате, узми овог човека на

Но, може бити, ни он му не би умео то казати начисто. Капетан је још вртио главом, док ето ти из собе Симице и дугачког практиканта. Дугачки практикант чита протокол, а Симица заинтачио: »Јес', јес', господине!

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

Пандур приђе вратима и таман их отвори а из собе се зачу субашин глас: — Дође ли Маринко? — Дошао је... И довео некога. — Нека дође овамо.

Аранђео ножем дохвати. — Иди, Мехо. Мехо изиде. Обојица заћуташе. Турчин стаде ходати преко собе. Подавио браду, па грицка, види се: нешто крупно мисли. Најзад рече: — Сад, нијеси га убио, нијеси!...

— Веруј, попо, није истана! Поп ућута, пређе једанпут преко собе, па, више за себе, рече: — Да су ми рекли: Станко убио човека, веровао бих; али — Станко покрао — не верујем!...

— Сутра навече долазе просиоци. Гледај те спреми све што треба. А и њој кажи... Крунија изида из собе, бледа као мртвац. Она се сети како јој је Јелица говорила о Станку... Боже, што ти је срце материно!

— Хвала, бабо! — рече она и пође му руци. — Натраг, не погани ми руке!... Напоље!... Она се окрене и изиде из собе... Стриц Младен сеђаше крај ватре. Она га пољуби у руку и изиде у авлију. На самом прагу чу речи очеве: — Младене!

— Дева! — викну поп. — Јест, он! Он је све чуо!... — Чекај, молим те! — рече поп, па изиде из собе. Не прође много, а он се врати и седе на своје место. — О, брате! — рече радосно.

— Али ја знам да су овдје били хајдуци... — Ето па тражи! — рече Алекса и махну руком око себе. Пандур се врати из собе, пошто је све претурио, а ништа није нашао. — Шта је, Усо? — Нејма никог. — Потражи, потражи!... — Овдје нејма!...

Лазар се стаде бранити и отимати. — Пусти ме! Нећу!... — Хоћеш, ја!... И таман га до прага довуче, а из собе изиде Станко. Лазар обамре... Обневиде, посрте и наслони се на довратак.

Тај поглед је много говорио. Говорио је више од наперене пушке. И он изида мирно из одаје као из своје собе. 18. МУЧЕНИК Отворише влажно подрумче. Изнутра удари задах мема и влаге.

Жене су спремале по кући. Петра им рече да лежу. У тај пар изиде Станко из очеве собе. — Хоћеш прилећи, рано? — Хоћу, мајко... — Иди... иди... Наста тајац. Тишина као у гробу.

И они имају своје мајке, које за њима цвиле!... Иди, сине, иди!... Станко је пољуби у руку и изиде из собе. Пред кућом, држећи белу, пртену торбу, стојаше Јелица. Кад је смотри, њега мрави подиђоше.

Дучић, Јован - ПЕСМЕ

да скријем; Сва мудрост, љубави дати изглед злобе; Врлина, да презрем сузе које лијем, И покажем срце као празне собе.

гле и песма иста! И кнез изљубивши њене очи обе, Понуди јој руку (традиција чиста!) Минуше за застор од спаваће собе. А опрезно тада за њима, у часу, Два мала и бела Амора с камина Направише једну невољну гримасу...

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

Не знам зашто, али никад нисам смео завирити у собе где су болесници. Тако ми се чинило да је тамо нешто тешко, тамно, мистериозно!

шетајући по ходнику, почео о томе размишљати и падати у неки сан из раног детињства, а Јоца у тај пар изиђе из једне собе и, видевши ме у ходнику, ухвати ме испод руке: — Хајде, море, уђи слободно! Неће те нико ујести! — Знам да неће!

Нисам чуо ништа што је Јоца говорио с њима. Нисам ни осетио како сам се вукао за њим из собе у собу. У мени је било све неодређено, влажно, мекано, као она цицвара што је болничар скиде једном с образа. Ајаох!

” Неки ме хладни зној обузе. Ја побегох из собе и седох на једну клупу у ходнику. Кроз отворен прозор пиркаше са оне липе сладак, миришљав дах. — Не! — рекох ја.

— Не! — рекох ја. — Већи је онај горе и од мога друга Јоце! Он ће дати ономе. Тада чух из једне собе загушљив и болан узвик: — Јаој, моја мајко! Ах! И књига живота поче ми се отварати.

Је ли то победа, јад, невоља, чемер, што ме вуче њему, а ипак ме тера из његове собе? Зар ја нисам видео стотину слепаца, па ипак ме ниједан није потресао више од ког гроша! Јаој, та ја њега познајем!

чардак са шишарком, шупу с ветрењачама и с ракијом, па дућан с целим јеспапом, и од куће остадоше само наше две собе. Тада — али с муком и болом се сећам ових тешких успомена — тада мога оца здрпи једна ужасна грозница.

Сећам се онога првога вечера што сам провео у њиховој кући. Ах, то вече! Ушао сам, невиђен, у предсобље. Од велике собе су била врата широм отворена. Она је седела за клавиром. Гледао сам је са стране.

Узима новце, главу окренуо на другу страну, па кад прође, прогунђа као за се: „Још само ово!” И онда чисто бежи из собе. Али „још ово”, ,још ово”, уђе ти он, чини ми се, пети пут у нашу собу, а тако око три сахата по поноћи. — Дај!

— рече она. Али то не беше више глас, ни шапут, већ нешто налик на ропац. Он скопа оне новце и управо истрча из собе. Моја мати клону крај ковчега и обнесвести се. Сестра врисну. Ја скочих из постеље. И Ђокица скочи.

Онда полако отвори врата, па на прстима дође до велике собе, па прекрсти китом врата од ње. Еј, како ми је онда лако било! Како сам се осећао блажен, као окупан!

Ама што ми сад не може више да буде онако? Истом што мати прекрсти врата од велике собе, а унутра се диже жагор. Не може ништа да се разуме, само што Зеленбаћ једанпут викну, колико игда може: — А ко мене

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

већ скоро успавалом шору и селу да је једанаест сахата, подиже гђа Сида главу тужећи се на врућину, и викну преко собе поп-Спиру: — Спиро! О, Спиро, спаваш ли? — А? — Спаваш ли, реко’? — Спавам, мани ме...

чак до бáбиних чизама које се, напуњене сламом и намазане машћу, суше на банку поред вруће пећи, а ова захватила пола собе, па изгледа као чивуцка арендаторска канцеларија. Иде смех и кикот.

Сто се постави и јело се донесе. Изађе и поп Спира с домаћином из собе. Овај га храбри и вели му: — Немај ти бриге! А како те не би’ курталис’о.

Тишина. Никаква одговора. — Оче Ћиро — викну још јаче домаћин. — Спавате л’, а? Опет никаква одговора. Тишина. Из собе се чује само снажно хркање, помешано с неким звиждањем. — Дабоме да спава! — вели домаћин.

Из собе за ручавање излазиће се у кујну, а из ове у шпајз и у чељадску собу (и онда се неће моћи сваки ђаво довлачити у кућу).

« И доиста је спремљено свега и свачега. Велика соба и две побочне биле су испражњене и сав намештај однет у шупу, а собе остале празне да се на Ђурђевдан напуне столовима пуним свакога пића и сваке ђаконије.

Њега је, додуше, нудио Глиша Сермијаш да иде у собе где су господа и беамтери, али се Нића извињава тиме што тамо не би био комотан, а вели он: он и не рачуна да једе ако

Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ

А веровали су: да све што он прозлокоби, испуњава се. Тако и клисарици предсказао. Једног дана сео на праг њене собе и почео да се дере на сав глас, гледајући испред себе: — Клисаричина, ете клисаричина ћерка — умреће!

Па, кад дође код Таје не само што му не да ништа, већ га тера од себе, изгура из његове собе те он мора напољу да ноћи... А често и бије га.

Седео је тамо, или испред своје собе у коју га варошанка није пуштала или у реку, иза гробља. И, да ли од старости, или од гладовања, земљоса.

Тад би се Таја дигао, дошао пред врата и почео да је тера, гони из те своје собе. — ’Ајде, иди си мори, иди. Моје је то! — И показивао би он на собу у којој се она разбашкарила с другим просјацима.

И тако непомичан, блед, само лежи. У кући одвојили му читаво одељење, собе, дали му слуге и слушкиње који су имали само њега да дворе, чувају.

Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ

где ће толико покућство у његовој соби стати, јер у великој кући, где му је гвожђарница, осим дућана има само две собе: једна гледа у дућан, а друга је преко кујне — мала, гледа у авлију, па ако уђе клавир, неће се моћи више ниједан

Госпођа Макра пита га зашто се са фрајлом не забавља. Чекмеџијић јој каже да је фрајла побегла из собе, а не зна зашто. Госпођа Макра изиђе напоље да потражи Паулину. Нађе је у кујни уплакану. — Шта је теби, Паулина?

Три велике собе, све пуне, свуд кожна канабета и столице; кујна пуна бакра; башта велика; велика штала пуна коња и крава; авлија пуна

Баш је недеља, после подне око три сата; собе и кујна су у реду. Господин Гледић отишао је да се прође, госпођа Гледићка у трећој соби мало лешка, а шта ће сад сама

Хвала, љубим руку. Марко устане, љуби матери руку и препоручи се. Кад изиђе напоље, дочека га Мица. Она је из друге собе кроз кључаоницу гледала и све чула. — Све је у реду, Мицо, скоро ћемо се сасвим спојити.

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

Шта има? Шта каже? Па се убрзо све сазнало. Заступник председника владе изашао је из собе Министарског Савета и рекао просто: „Зовите брзо Министра Војног”. — Е па готово је! — Фініта Иа цомедіа!

Мислиш ли да је мени тешко прећи преко пута? Од ове последње речи до оног момента кад се Христић из друге собе вратио с бровнингом у руци прошло је мање од муњиног блеска. Он напери у сред чела, али се рука укочи. — Пуцај! Пуцај!

пренеражен, зинулих уста, широко отворених очију, радостан као у сред неког чаробног открића, слуша ово из своје собе, задржава дах, не дише. — Станите, станите!

прављао, цепао, дизао се, шетао по соби амо-тамо час лакше час брже, скоро трчећи, опет седао и понова започињао А под собе белио се од ситно исецкане артије по којој је он газио, пљувао, трљао, смејући се, привиђајући, плашећи се.

А кад је пусти јурну у своју собу и закључа се. Онда стаде на сред собе, закашља се грозно, зацерека и рече: — Ја сам срушио сву мудрост мудрих. Ја сам сума свију појава кретања.....

Смртно блед дисао је као у ропцу, кривио устима, тресао главом, кашљао и дрхтао целим телом. Идући тамо-амо преко собе ослушкивао је: „Гле — мислио је — не чује се шкрипање патоса. Пст! Не чује се. Један... два, један... два.

Ја сумњам. Али улазим унутра да из жара ж своје драге успомене. И усред собе своје видим вешала спремљена за м ене. И смејем се. Бога ми, сумњам и не верујем. Не верујем! Знам ја да сањам.

Африка

Тако испред собе у којој је бој развио моју постељу, теб, сто и столицу, налази се велика тераса као на крову свих урођеничких станишта.

Дајем му одмах и десет франака за биоскоп. Види се да отпора више уопште ни нема. Деран одлази да из собе свог оца узме кључеве, и ево ме сад, пошто сам прешао цео храм, у једном ниском мрачном ходнику, чија су сва друга

Црњански, Милош - Сеобе 2

На другој страни трактира, собе нису биле раскошне, али су биле простране и удобне. Нису имале ни прозоре, али је светлост у њих допирала кроз врата,

Он их је имао у истој згради, где је и сам становао. Биле су то лепо окречене, светле, собе, чисте, патосане, а ложиле су се добро и ветриле лепо.

Он је стајао, насред собе, крај стола, прекрштених ногу, пушећи лулу, а посматрајући подругљивим осмехом затвореника.

Насред собе, на столу, од порфира, угледао је своју абу, своју торбу, и на њој сабљу. Учинили су му се још сиромашнији, него у

Плава, бледа, не рече му ништа, него окрете леђа и оде из собе. Павле је тек тад угледао, крај своје постеље, на другој страни, Божича и ветеринара ди Ронкалија.

Нека се дакле махне тога. Исакович онда, погнуте главе, оде до своје собе, да легне. Павле је, по свом обичају, дуго седео, са главом у шакама, погурен, у својој соби.

Јерменин га онда одведе до једног ормана, и показа му вратанца, која су из те собе – која није имала прозора – водила на доксат, изнад оближњих кровова.

Разлика је дабогме била велика, између оног затвора у Темишвару, у подруму, у мемли, са пацовима и мишевима, и ове собе, у огледалима, и ораховини, али је унутрашњи смисао био исти.

Го, до паса, Исакович је имао само толико времена да обуче своју плаву, хусарску, куртку. Стајао је насред собе, занемео. Док је она брбљала, он се био, толико, скаменио, да није чак ни шафољ, прљаве воде, склонио.

Треба, каже, што пре да из његове собе изиђе. Енгел је пун сербских официра, који ће, ако је виде, брбљати, којешта, и, ко зна, како ружно, описати, и

Исакович, видев да време пролази, а она остаје, поче да је мази и мољака, да изиђу из његове собе, да иде из Енгела. Опет јој је предочавао, колика ће бити срамота, ако се о њеној посети код њега сазна.

Исакович је хтео да одспава и на то. Није могао, међутим, да заспи, мирно, ни после тога. Изнад прозора његове собе, у том трактиру, у Рабу, био је велики сат, из којег је, сваки час, излетала дрвена кукавица, која сате кука.

Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА

Куће су унутра уређене слично турским, са доксатима (балконима); собе су са миндерлуцима, са долапима (орманима) у зиду итд. Све женске носе шалваре.

На висинама су од 1000 до 1200 метара и на ветровитим положајима. Куће су високе и зидане од камена: собе, унутрашњи распоред, намештај, све подсећа на куће аромунских печалбара.

струшко-охридске области су све једног типа, са чардаком (доксатом) на горњем спрату, из којег се улази у кућу и у собе. доле је „ћерач“ за стоку.

Кућа је дакле доста празна, уз то чађава и махом прљава и у нереду. Имају собе, једну или две-три, ако је већа задруга. Тако је нпр. кућа једне велике задруге од 30 душа у Вратници имала више соба.

Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК

РИНА (долази из своје собе обучена за излаз, упућује се излазним вратима и не осврћући се ни једним погледом на Павла).

Збогом, господине! СПАСОЈЕ: Збогом! ЂАКОВИЋ (оде). ВИИИ АГНИЈА, ВУКИЦА, СПАСОЈЕ АГНИЈА (излази из Вукичине собе): Укус, укус, укус! Укус у свакој ситници, то ти се мора признати.

(Нуди га цигаретама.) ПАВЛЕ (седа у фотељу и загледа је): То је она фотеља из моје радне собе. СПАСОЈЕ: Нећете ваљда рећи да су и цигарете ваше? (Пошто је и сам припалио и сео.

СПАСОЈЕ СПАСОЈЕ (гледа за њим као човек који не зна шта ће и одакле ће поћи; најзад прилази вратима Вукичине собе и довикује): Љубомире! Љубомире! ЉУБОМИР (долази). СПАСОЈЕ: Био је овде Марић, сад је изашао. ЉУБОМИР: Шта хоће?

АНТА: А гледао сам уз пут и локале за канцеларије „Илирије”, нашао сам два-три, али две собе. СПАСОЈЕ: Мало је то. Нама само за чиновништво треба три-четири собе. АНТА: А имаћете велико чиновништво?

СПАСОЈЕ: Мало је то. Нама само за чиновништво треба три-четири собе. АНТА: А имаћете велико чиновништво? СПАСОЈЕ: О, па посао ће бити огроман.

ИX ВУКИЦА, АГНИЈА, ПРЕЂАШЊИ АГНИЈА (излази из Вукичине собе): Ми смо готови. СПАСОЈЕ: Што сте се толико задржале? АГНИЈА: Па знаш, забога, девојачким разговорима никад краја

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

Пузале су уза зидове његове собе, спавале му на раменима и трљале му своје олињале хрптењаче уз колена. Прилог времена прошлог!

Већ сам осећао мирис путовања и видео сва она луда места кроз која ћемо проћи. Испод кревета собе у поткровљу лежале су ствари без којих не бисмо смели ни да помислимо на пут.

Али, то сада није важно! - негде у својој глави он је већ видео огроман мртвачки сандук насред собе. Наставници и ђаци држали су говоре и плакали. Био сам добар ђак. Добар друг.

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

Лако му је кад је пуна кућа. Главна кућа му је била на један кат. Његов стан имао је четири собе. Једна соба за посету, „физиту“.

Бирташ отворен човек, али из разговора види се да је „шарен”. Чамча пита има ли за њих собе. Одговори бирташ да има за госте једну, и ту ће им дати.

Девојке су у другој соби, соба до собе, и то врата мало отшкринута, тако за три палца да се може чути онде шта Профит говори.

Шамика је био на стану у кући градоначелника, у две лепо уређене собе. Јело се доносило из гостионе. Од куће је донео сав „сервіце” од сребра. Белих хаљина, „веша” сијасет.

Катица, ћуталица, завукла се у своје собе, а Ленка, — о њој нећу ни да говорим. Ленка, сенаторовица, није оцу долазила.

Нато изиђе из друге собе стари Полачек, види да кочијаш држи писмо, мисли да се њега тиче и пита га од кога је то писмо.

Црњански, Милош - Сеобе 1

чохе, њему се потпуно учини да се то облачи неко други, а не он, и да ће то неко други сад изићи, накинђурен, из те собе, а не он.

Пред жутим зидом собе, између два чирака, у којима је горело шест свећа, под сликом Св. Катарине Сијенске, стигматизоване и загледане у

Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ

³⁵ Гата се веома често још и овако: „Кад трудна жена изађе из собе напоље, онда нека комшика метне на клупу или кревет испод поњаве или ћилима на једно место нож а на друго маказе, али

Познато заштитно средство, које спомиње Вук, јесте и метла наопако окренута и стављена иза врата спаваће собе. Као заштита од море стављају се у колевку, под узглавље детета, огледалце и бритвица.

би дете проговорило, у врањском Поморављу, пошто га запоје водом из звона, заљуљају га на љуљашци закаченој на вратима собе.

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

Увукли смо се на прстима у њен собичак кроз неке тамне ходнике и простране собе, у којима се чуло мешкољење спавача у сну, и тада, пошто је навукла резу — показала ми карту трећег разреда за Париз.

купила карту за Париз, али да ја, на жалост, немам уопште пасош, а она ме је само гледала са два свица кроз полутаму собе. Бедно се извукох на прстима истим путем којим сам и дошао.

Ваша кћи се љуби на улици у по бела дана, а кроз прозор ваше хотелске собе сваке вечери видите љубавне нарове како се огрћу песком и месечином.

Смењивале су се собе у поткровљу, апартмани, крстарења по Средоземљу и тужне ноћи на станици у метроу — до њега су стизали различити

Бел Ами узима девојку за руку и одвлачи је до средине собе. Небо прелази из тамног у сиво и ружичасто. Девојка се кокетно отима — не сувише.

– Како стоји са приватним преноћиштем? – Овде ти нико не издаје собе. Нисмо туристичко место. Понеки од возача остане да стражари покрај кола и чека помоћ, а онда диже руке од свега и

Пратила те је попут лоше среће. Иза фасада тргова упознала си суморне дворишне зграде и собе које гледају на тамни понор што га зову »светларником«.

Још топле мрвице служити... Изволите! А сад трк у собе и напишите шта смо вечерас радили! — нареди шеф сале, па разбијена војска келнерских приправника напусти поприште,

— рече Азра. — Аутобус је близу. МИС Одселе су у хотелу »Парк«, трошном аустроугарском здању дугих ходника чије собе подсећају на самоубиство. Мајка и кћи.

Једнога дана, преселише га због неке важне делегације из најбоље хотелске собе са балконом у једнокреветну собицу с погледом на стену иза хотелског здања.

Та позна, усамљеничка вечера у јединој отвореној кафани јединог месног хотела, у ствари, обичног свратишта с три собе на једином спрату, била је крива за неприлике које ће, осећала је то читавом површином коже, ускоро наићи.

Оставили су »дијану« у гаражи и попели се мрачним степеништем које је мирисало на медикаменте до простране собе у неописивом нереду, типичном за мушкарца који живи сам.

Поповић, Јован Стерија - ЖЕНИДБА И УДАДБА

(Одлази.) МАТИ (спрема с астала): Добро је, добро је. Фала богу, кад се сврши. - Јулка! ДЕВОЈКА (из друге собе): Чујем, мамо. УГЛЕД 9. ДЕВОЈКА, МАТИ ДЕВОЈКА: Шта ме зовете? МАТИ: Довече ће ти бити прстен. ДЕВОЈКА: Ала врагу..

Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА

Родитељи су свом потомку удесили легло насред пшеничне њиве; стан му се састојао од спаваће собе и дневног боравка. Сваке вечери, пред спавање, тата исприча свом мезимцу по једну кратку причу о зечјем репу.

Поповић, Јован Стерија - РОДОЉУПЦИ

дајте астал, дајте астал пак ћете се дивити. (Довуче астач насред собе, пак се попне на њега.) Господо и браћо! Ви знате шта су Србљи били у старо доба.

(Узме пушку која је у углу висила.) Ми ћемо спасти Српство. НАНЧИКА: Право кажете. (Изнесе из друге собе сабљу, коју припаше, а Милчика узме два пиштоља.) ЗЕЛЕНИЋКА: Сад ви бежите куда знате, ми ћемо остати.

(Међутим су женске побацале оружје, Зеленићка побегла под кревет. Нанчика и Милчика шћућуриле се у једном углу собе.) ЖУТИЛОВ: Куд се знам окренути? Враг да носи и војводину и све! СМРДИЋ: Убио бог који је први започео!

Милићевић, Вук - Беспуће

у руци мали, позелењели, бакрени свијећњак са накривљеном свијећом која је капала, и отворио нагло врата од своје собе. Гушио га је рђав ваздух: соба је била неизвјетрена и одавно неотварана.

Он воли те полумрачне собе са спуштеним завјесама, гдје само одјекују, празно и поплашено, његови кораци. Он се кадгод боји да корача гласније да

и свим оним немиром који заталасава и гони напријед; он страхује од вјетра који пролази дрско и извиднички кроз собе, да му не однесе тај замрли живот, да не донесе свјежине, кретања, струјања, буре, међу ове занијемјеле зидове.

А кад се појави у дну собе старачко лице пуно бора, кад се засребрени њезина сиједа коса, кад угледа два ока, пуна суза, упрта на њега, у којима

једном, инжињер му каза зашто је дошао; чуо је да он има у својој кући довољно мјеста, молећи га да му уступи двије собе, јер нема гдје да станује. Гавре Ђаковић се малко замисли и више да га скине с врата него да му учини услугу, обећа му.

Послије се покаја. Биће узнемирен, Можда има још неко с њим кад је узео двије собе. Уосталом, и онако су му новци били на измаку; они ће га се мало тицати. Он ће опет да живи сам за себе.

у школу, и била тако расијана цијело вријеме; кад се враћала као преплашена птица, плашљиво отварала врата, и налазила собе ненамијештене, и сто од ручка нераспремљен; кад се на њу сасвим заборављало; оца није било код куће, мати, у јутарњем

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

— Ђеде, ђеде, ено брадоња слика! — Гдје слика? — прену се старац и погледа пут наше гостинске собе. — Ено га код појате. — Код појате? — избечи се дјед. — Откуд код појате? Како се тамо може сликати?

Дјед је, издужен и свечан, лежао насред велике собе и као да је у тишини, под жутом свијећом, још увијек нешто напето ослушкивао.

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

Онда би набрао цвећа за Тоду, донео јој воде и сео би на праг од њене собе, чекајући да га она позове, те да је полије, помогне при облачењу и чешљању. Она се није њега стидела.

— ’Ће иде? — промуца он. Па готово бежећи, натрашке изиђе из собе и завуче се под амбар у башту. Завуче се и поклопи ничке к’о нека клада.

Њене суве руке само лете, а око ње разбацано по пет, шест парова готових кошуља. Прозори собе ћилимом застрти, да се споља из собе светлост не види. Ја је гледам, чудим се и питам: — Нано?! — А?

Прозори собе ћилимом застрти, да се споља из собе светлост не види. Ја је гледам, чудим се и питам: — Нано?! — А? — тргне се она и баца рад, па кад види да сам то ја,

Али и томе дође крај. Сећаш ли се тога тренутка? Тек што сунце да зађе. Отворио сам оба прозора гостинске собе и бех засео те читах неки роман. Светлост је долазила кроз прозоре и јасно осветљавала све. Одједном уђе и ти.

сувота и драж; кад зелено и чисто модро небо срце драга и пуни га опојним, раздраганим миљем — тога дана изиђох из собе саломљен од силне ватре и узбуђења. Не знам шта ми је било.

Ко ће то да зна? В Беше почетак зиме кад на глас тешке болести моје старе мајке опет дођох. Из гостинске собе виђаше се мала светлост. Уђох право тамо.

Како се није подавала болести; како сама, ноћу, није могла да наиђе на врата собе; како је ломила ватру у мангалу место у пећи; како је хтела да падне у бунар не могући да се врати у кућу; како није

То беше први снег. Из гостинске собе светлуцаху свеће више материне главе и каткад допираше тихо, једва чујно, нарицање неке старије жене, ваљда њене

кад спази чак и крупне, вруће сузе како из старчева ока капљу и падају му на руке, он устукну, препаде се и побеже из собе. И од тога дана за неколико месеца Стојан се поправио, замиловао са женом и отпочео да живи кô други ожењени луди.

И кад би увече све спремио, децу намирио, успавао, онда би сео на праг од собе у којој лежаше стрина и целу би ноћ нробдио, чекајући да јој штогод не затреба.

Станоја, као увек, сео до врата њене собе, скупио се и ћути. Одједном се врата отворише и изиђе стриц. — Иди! зове те — рече Станоји, а он седе на столичицу до

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

собу и тако редом све осам соба, и види у њима свакојакијех драгоцјености, напосљетку кад дође и на врата од девете собе, рече у себи: „Ја сам много чуда претурио, а сад да не смем отворити ову собу!“ — па и ту собу отвори.

Кад буду већ далеко од града, царица се пробуди, и осети одмах шта је, па скочи из собе и стане викати на ону девојку што град полева: — Тамо она оваквица н онаквица!

Ал ти нећеш погннути. Нато узме своју алемову штаку, па превуче штаком у накрст преко собе, онда посади осуђеника до себе да седне.

Кад ујутру дан осване, и они поустају, али насред собе велика гомила мртвих мишева и пацова, а по соби слабо је који још трчао, него су извиривали из јама.

Кад калуђер изиђе из собе, онда ђак узме сирац да одсијече мало, а кад види на сирцу иже, он одсијече повелику кришку, па запише опет онако иже,

Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ

МАКСИМ: Бар је моје друштво. СОФИЈА: Ваљда си и ноћас имао кога познатог. МАКСИМ: Шта сам добио? Идем из једне собе у другу. Ви поседале наоколо по клупама као вештице.

ДЈЕЈСТВО ПРВО ПОЗОРИЈЕ 1. (ВЕЛИКА ОТВОРЕНА ДВОРАНА, КОЈА НА УЛИЦУ ИЗГЛЕДА. ИЗНУТРА ВИДЕ СЕ ЈЕДНА ВРАТА ОД СОБЕ, ИЗ КОЈЕ ИСАЈЛО ИЗЛАЗИ.) ИСАЈЛО: Е, де, де! Сад и тај покор на моју главу. Да ме чује кум, прекрстио би се.

ПУТНИК: Пустите, кад вам кажем! (Приђе и растави и, који се страшљиво један у један, а други у други угал собе уклоне). ДОКТОР (дуго ћути, па после као из сна): Шта се са мном учинило? ИСАЈЛО: Опростите, г<осподин>.

ВУЧКО: Па чибук је наш. ЉУБА: Није ли те псовао и јуче за то. Па још простро ћилим насред собе. ВУЧКО: Ја чистим. ЉУБА: Ти знаш да ја не трпим то по соби. ВУЧКО: А што, кад је лепше, него оно швапско?

(Одлази.) ЉУБА: Видиш мајка, ћирица, па се и њему допада театер. СТАНИЈА: Ама које је то чудо? ЉУБА, Начине лепо собе, сокак, тавницу и што год оћеш; па онда тако раде, канда су живи. да видиш како се ту прави кур. СТАНИЈА: Шта је то?

Поповић, Јован Стерија - ЗЛА ЖЕНА

Сестро Луциферова, ти ћеш мене у гроб отерати. Шта си стала као проштац насред собе? ПЕРСИДА (пође). СУЛТАНА: Али докле ћеш ме јести, забога и побогу! Зар не видиш каква ти је соба?

Лалић, Иван В. - ПИСМО

ти сваку црту лица У мрежи остакљене паучине У напрслом огледалу; тишина Мрешка се као скоруп од твог гласа Из друге собе, где је помрчина У којој трептиш ко паслика спаса — Лептире сиве шаљеш, да ми круже Около лампе у крхкој орбити, По

Павана За инфанткињу. Музика тескобе Што раствара се у ваздуху собе И слеже као талог на дну дана. Корак у празној соби. Гласови Под куполом од кости. Дечији су. Секунде дуге као часови.

Клонула си од шетње, оно поподне, кад смо Супијани од сунца упловили у сенке И свежу хладовину собе у Уја Фірензе. Волели смо се.

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

Као свилена буба? — Истина, ти непрестано пиљиш у те своје уџбенике; не може се рећи да не пиљиш и не мичеш се из собе, истина, не може се рећи да се мичеш, али тај проклети радио!

— Осамнаест ... У твојим годинама мени је већ било двадесет и три! — рече тај геније од човека, одлазећи из собе у коју је управо уфуравала маман у свом најновијем јутарњем издању.Прва страна, сва у сликама. — Опет буљиш у празно?

У ствари, највише ми је било криво што му нисам треснула у лице да су, захваљујући баш њему и њему сличним, спаваће собе претворене у психијатријске лабораторије, где се свако самоиспитује, проверава и хвата партнера у потиснутом либиду,

— Ко каже да није? — слаже се матори. Питам се само због чега спавају са отвореним вратима од собе? Е, ту, маман, наивна као што је Бог дао, улети и по други пут у конопце: — Како са отвореним вратима?

Увек јој се прикњава кад се човек томе најмање нада. Једанпут смо је тако пробудили усред собе која је била пуна гостију као око. Зевајући, она у потпуној тишини рече: — Шта, јесу ли се оне креатуре већ разишле?

Осећам да сам ту сувишна и излазим из собе на врховима прстију. ГЛАВА XВИИИ Историја неколико удара који су потресли Анину породицу.

Тренутак касније зачу се одушевљено кликтање из суседне собе. Појуримо као опаљени из циркуског топа, с коцкицама шећера и флашицом валеријана, мислећи да је бакута добила један

Суле такође. И ту почне хичкоковско зезање и шуљање њих двојице кроз Зокијеве собе. Траже један другога, а бога моле да се не нађу, јер што онда да раде?

Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ

Залелуја кућне душе мирис. За зрцалом гранчица од дренка. Голо тело - јабука руменка! Уздуж собе пукнут мограњ, гримиз. Руј-стидница зуји о вретену. Веје перје - зујац у рефрену. Залелуја кућне душе мирис.

- Празне се собе Доњега шара, крчази тмуре. (Њине ногаре могу да сломе нâјтиши звуци - када зажмуре.) Хитри јахачи Апокалипсе

Ћопић, Бранко - Чаробна шума

Опраштај се с пустопашном браћом, поздрављај се заувијек с Бихаћом. Замукоше собе интерната и у њима смицалице Бачке, оста пуста цеста за Притоку гдје смо крали орахе сељачке.

Павловић, Миодраг - Србија до краја века

Неко удара на врата, не баш на врата моје собе у Карејском конаку, нити на врата терасе којом се долази овамо, али неко сву ноћ лупа у врата, бије по дрвеним плочама.

из прса и пресече гнусобу кћер само што покрива рањена ждрела има ли кога још стварно жива да га пренесемо у своје собе крај црвеног гумна испод сунца на горње чаршаве ветра где се калпак за калпаком котрља? Децо где је семе?

Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА

АГАТОН: А зар ја знам? Знам да овде у дворишту има она мала кућа, две собе и кујна, што је покојни Мата зидао пре осам година. Знам да у тој кући још од почетка седи та тетка.

АГАТОН: И још кад би знали чега ти све ту нема? Све су собе препуне скупоцених ствари, све чисто сребро... ПРОКА: И све то чува некаква тетка. СИМКА: Баш срамота!

ПОРОДИЦА (замакне лево). ПОЈАВА ВИ ДАНИЦА, АДВОКАТ ДАНИЦА (остаје насред собе са пуним служавником и гледа за њима). АДВОКАТ (наилази): Добар дан! О, како је то лепо; дочекујете ме пуним рукама.

АДВОКАТ: Па имамо времена за то. ДАНИЦА: Ипак, да свршимо. Тетка ме је нарочито молила. (Чују се гласови из собе.) АДВОКАТ: То су извесно они? Ја нисам рад да ме сретну овде. ДАНИЦА: Зашто? АДВОКАТ: Та, досадили су ми.

(Оде.) ДАНИЦА (узима поново служавник). ПОЈАВА ВИИ ПОРОДИЦА, ДАНИЦА АГАТОН (излази први из собе, а за њим сви остали.

) САРКА: Ама, прија-Гино, зашто сад плачеш зато што ћеш да се уселиш? Док ти плачеш, Агатон ће да заузме све собе. ГИНА: Право кажеш! 'Ајде, Проко! (Пође.) А ти, Сарка? САРКА: Ја нећу да се натурам.

МИЋА: А је л' још ко дошао? САРКА: Сви су дошли. МИЋА: Ама, зар сви? САРКА: Па сви, дабоме! МИЋА: И заузели собе? САРКА: Заузели, него! Ето, ту су, у тој соби, Агатон и Симка. Овде сам ја. МИЋА: А овамо?

А одакле ти, бога ти? ГИНА: Отуда... била мало... изишла сам мало из собе као да се прошетам, па свратила у трпезарију да обришем прашину.

САРКА (излази из њихове собе носећи у џепну марамицу увијен неки предмет. Њу непријатно изненади сусрет са Агатоном и Симком и збуни се, те стрпа

АГАТОН: Ја ти говорим о ономе будилнику што си га узела из наше собе. САРКА: Ију! СИМКА: Боже мој, ко ће као бог! А ја кажем јутрос Агатону: навиј, бога ти, тај будилник да га чујемо

Зато сам ја и узео ово, него зашто? САРКА: Па зато, дабоме! АГАТОН: И није да сам се ја увлачио у туђе собе па да узмем, него сасвим случајно, више онако успут. САРКА: Па јест, што кажеш.

(Разилазе се свако у своју собу.) ПОЈАВА ИВ МИЋА, ДАНИЦА МИЋА (силази низ степенице долазећи из своје собе). ДАНИЦА (долази истовремено са средине). МИЋА: Какво пријатно изненађење? У новоме стану па први сусрет са вама!

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

У једнога се груди снажно надимају, а полуотворене очи већ су потамнеле. Допире однекуд самртни ропац. А из кафанске собе, где раде лекари, чује се ужасни крик.

Већ по навици одговорих: „Разумем!“ Али сам одмах увидео колико је то грубо од моје стране. Очајан изиђох из собе. Сем сазнања да сам изгубио оца, увиђао сам како су ме људи лишили сваке воље и без потребе угушују и моја интимна

Чак ни посилнога нема. Неке кокоши су само чепркале по дворишту. А када смо обазриво отворили врата собе, на кревету се налазио велики картон, где је писало крупним словима: апри-ли-ли-ли!

— Да видите само... посилни, носи ову чорбу! Дакле... уђем. Кад се тек отворише врата, и из једне собе истрча једна омалена, сува, сва рашчупана и раскопчана, па ће тек: „Ју!“ — Знате, стиди се женска.

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

Ја имам по закону право на добро озидане две собе, кујну, подрум и дан орања земље ... Ви ми то набавите, па ја вам не тражим ни паре.

Њу опет прођоше трнци, а писар брзо узе капу и, поздравивши је у ходу, изиђе из собе. Она скочи са столице, држећи украс у рукама, притрча прозору, па видевши да писар изиђе из дворишта, врати се на

одједном затрепта очима, затресоше му се вилице и опет се заплака, јецајући као дете. Веља се намршти и прође преко собе. — Јеси ли луд?... Плачеш као дете, кад те други бију... Еј, грешниче!...

Веља виде да овде нема више никаква посла, па се спреми за одлазак. — Никуд немој из собе излазити, док год ти то не прође, рече он Гојку. — Метни мокру крпу, па држи тако непрестано... нек извуче....

била несвестица... и сад ме глава помало боли... Гојко затресе плећима и изиђе из собе, не рекавши никоме ни речи. Стојан стајаше уз пламен, грдећи онога дечка што их намучи узалуд. Вратише се одмах кући.

! викну он, дижући се. — Седите, седите ви ту, док се ја не вратим, рече он Гојку, који такође беше устао, па изиђе из собе. Гојку мало одлакну кад остаде сам.

И Гојко се већ наже оној страни до врата, па чим она у ходању обрте леђа, он скочи, па на прстима изиђе из собе... Нема, дакле, ништа од разговора. два дана по том дође јој мати.

Ја ништа не знам и не могу да мислим. И она изиђе из собе, гледајући у тамне облаке, који се ношаху висином, и уздишући за изгубљеном срећом и младошћу...

Гојко то опази, па чим виде да је Љубица свршила посао, приђе јој и одведе је на дно собе у последњи ред клупа. — Тамо је, чини ми се, Веља ? запита она, бришући лице и посматрајући измењено Гојково лице.

Осврте се по соби, гледајући зар шта би радила, па се опет намршти и изиђе из собе. Гојко се подиже и погледа по соби несвесно, па се полако обрте и изиђе на врата.

— Хајде... чекам те... Љубице, друже !... Она се изненади од тога гласа и стаде насред собе, да чује боље, али се баш тада отворише спољна врата и Влајко викну гласно: — Ко је то?...

узвикну он, уздахнувши... А лудо си га, вала, и свијао!... Љубица се диже, па лагано изиђе из собе; не би је целе ноћи... А Стојан седе са Вељом и настави причати о последњим догађајима.

Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ

Које стварности? ВАСИЛИЈЕ: Ове! Ове овде! Ове у којој се налазиш! Ове у коју си нас довео својом глупошћу! Ове собе, овог стола, ове фуруне! Овога олајисанога патоса! Овог господина, овог поднаредника, Јелисавете, Софије, мене!

Овде вам заиста не бисмо сметали... ГИНА: То се ви договорите са Симком, она вам је издала собе, а не ја! ВАСИЛИЈЕ: Она је рекла да нема ништа против, под условом да вама не смета... (Без речи, улази Дробац.

Јелисавета преко ограде пребацује позоришне костиме, да се проветравају.) СИМКА: Из обе собе имате излаз на веранду! ЈЕЛИСАВЕТА: Видела сам! СИМКА: Ту су вам лигештули, слободно их користите!

СИМКА: О каквој ви то риби говорите? Филип: Говорим о овој кечиги! Као да сте је поховали у Струготини! Собе нисте проветравали месецима, прашина је прекрила целу кућу, све се бели од прашине, по целој кући цеди се паучина!

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

Кад се мало поврну од чуда, нареди млађима да што пре донесу десетак ордена. Из побочне собе одмах донеше ваздан разних ордена, звезда, ленти, ордена о врату што се носе, и ваздан медаља.

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

Пред њим је чкиљила димљива лампа и бацала неку плашљиву светлост на суморне и суре зидове његове собе. И како је нераван пламен горео и дрхтао, тако су и зидови били час осветљени, а час су се њихали и трептали у некој

Да ли је узалуд прошао мајчин благослов?... Чинило му се, да га суморне зидине његове собе с прекором гледају, и он је тај прекор осећао јасно, као на јави. А због чега?...

Насред собе, ове исте у којој он спава, стоји његова мила мама, сва у белом, као кад се спрема да спава; низ леђа јој пале дуге

Он стајаше насред собе обучен, онако како се вратио из вароши; капу држаше у једној руци, а другу, десну, беше подигао у вис и шаку стегнуо у

њено страшно дејство — жена испусти детињу руку коју је досад држала, отвори очи јако, погледа га, па полако пође из собе...

Мајка му ижљуби косу, ручице, полако му наслони своје хладне усне на чело, па се диже и, не окрећући се више, изађе из собе... ...Да ли је он то сањао, или је све тако било на јави — мисли се Бора, па наједаред викну: — Мамо!

Отад журно изађе из собе, а дете остаде опет само. »Шта је ово ?« — чудило се оно и домишљало узроку ових необичних поступака својих родитеља.

Сва се соба сија, као да је упаљено хиљаду електричних сијалица... На средини собе стоји висок сухоњав старац у белу руху, са белом дугом до појаса брадом. — Шта желиш, сине ?

Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК

На средини собе сто са куповним чаршавом и око њега столице. Над њим виси са плафона већа лампа. Паланачка соба из осамдесетих

ПАВКА: То што сам се стегла као кукавица па хоћу да уштедим. „Издај, Јевреме, две собе; нама је много пет соба, што ће нам пет соба”.

Аха, аха! Дакле, мислиш због избора у Београд. Хм, хм! (Маше за леђима руком Даници да се уклони из собе.) ИВКОВИЋ: Мораћу! ЈЕВРЕМ: Па јесте! (Маше енергичније Даници, која га први пут није довољно разумела.

ИВКОВИЋ: Збогом, газда-Јевреме! (Одлази). ВИИИ ЈЕВРЕМ, ШЕГРТ ЈЕВРЕМ (враћа се и стане насред собе замишљен. На лицу му се оцртава брига која га све више обузима.

(Пауза.) Павка, пошљи ми, бога ти, тога Младена. (Стане насред собе и дубоко се замисли.) МЛАДЕН: Звао си ме, газда? ЈЕВРЕМ: Иди преко, знаш онога господина Срету! МЛАДЕН: А, знам!

а то што кажеш... ако сам баш и завезан мало... то онако... XИВ ДАНИЦА, ПРЕЂАШЊИ ДАНИЦА (из десне собе): Мајка хоће нешто да разговара са госпа-Марином што ја не треба да чујем, па ми казала да ја изађем у ову собу.

Е, и ја, видиш, хоћу, на пример, да разговарам нешто са господином Сретом што ти не треба да чујеш, зато изађи из ове собе па иди у неку трећу. ДАНИЦА (радосно): Да изађем у ходник? ЈЕВРЕМ: Дабоме, да изађеш! ДАНИЦА (весело отрчи).

ЈЕВРЕМ (забринуто): Само... овај... XВИ ПАВКА, ПРЕЂАШЊИ ПАВКА (излази из собе): Јевреме... да те припитам. ЈЕВРЕМ: Немој, молим те, да ме питаш, јер нисам ни за какво питање!

ЈЕВРЕМ: Дај боже, Спиро, брате! (Потресен грли га.) XXИИ ПАВКА, СПИРИНИЦА, ПРЕЂАШЊИ ПАВКА (долази из собе, за њом Марина и Спириница. Марина одмах журно одлази на задња врата.

СПИРИНИЦА: 'Ајде. (Одлазе сви у десну собу.) ИВ ЈЕВРЕМ, СЕКУЛИЋ ЈЕВРЕМ (за њим Секулић): Ево, из ове собе. Ето, тај орман затвара врата која воде у његов стан. СЕКУЛИЋ: Баш у његову собу?

Он узноси обрве размишљајући и издржавајући незадовољство). СПИРИНИЦА (излази из собе, за њоме Спира и Павка која их испраћа): Гле, па ту је и Јеврем! Баш добро, могли би одмах да проговоримо и с њиме.

СРЕТА: Како да пробаш? ЈЕВРЕМ: Чекај да видиш. (Погледа најпре на врата леве собе и затвори их, завири затим кроз кључаоницу Ивковићеве собе, а затим куца на врата.) Данице, Данице! (Гунђа сам за себе.

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

Одмах распита колико има ђака и одмах извади цолшток па измери дужину и ширину и висину собе. Затим израчуна кубну садржину у кубним метрима и подели број добивених кубних метара са бројем ђака и викну: »Ужасно!

О куку су јој висили многи кључеви; кључ од сарачане, од подрума, гостинске собе, од магазе, а можда је ту и кључ од ћир-Ђорђева срца, само не од ћир-Ђорђеве вертхајмове касе.

— О, Максо — викну Сретен фамулуса, који је у другој одаји спавао, па ослушне. Из друге собе се Чује сомо страховито хркање Максино. — Максиме, море! — викну јаче. Максим настави хркање још јаче.

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

Ноћу и дању, из тесне собе, одашиље громове На Романију, на Козару, на Ртањ и на Комове; Ко Зевс с Олимпа, ил Прометеј с кавкаске стене Шаље,

О ОДБЕГЛОМ МАЧОРУ Децо, тужан сам да би ми срце могло пући: Седам је година један мачор живео у мојој кући, Из собе у кујну, из кујне у собу шетао; Понекад ми је сметао; чешће, није ми сметао; Изјутра је јео, пред вече тихо прео И

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

Сазидао је капију на свод и јаку као град. Горњи спрат куће подигао, окречио га и ишарао резбаријама. Собе | је раскошно искитио најскупоценијим ћили мима, и старим и скупим сликама из Пећи, Свете Горе и Рила; по рафовима

Једнако се гледало да се живи што тише, лепше и у што већем изобиљу: да су собе једнако окићене и што топлије, утуткани је, намештене; да по кући, по дворишту шуште меке женске халине; да се виђају

да оде горе и види га, па пењући се на степенице почели да вире кроз решетке од ограде на доксату, испред његове собе, он приме|тивши их, го, само у гаћама и кошуљи, висок, блед, почео би к њима да подскакује и виче: — Ох, Марија курва!

Као да је била из прве и најбогатије куће, тако је намештала собе, тако готовила јела, дочекивала госте и родбину. И даље се цела родбина ту скупљала, долазила.

Мати горе, на кули, сва срећна, једнако је била на прозорима од собе, које тобож ветри и паје. Магда вечито у свађи са чивчијама и слугама, што јој не доносе како треба из села масло, сир

Па се тек занесе, почне на сав глас. Мати не сме да га прекида. Само га отуд, из обасјане собе, слуша. Софка по материном лицу види да она речи у песми не разуме, стране су јој, али се види колико их осећа, како

ма да је била уверена како се неће удати, ипак, ипак сви су се ти снови стапали у сневање брачне среће, брачне собе, постеље, намештаја... И тај сан један исти: у великој, раскошној соби, пуној изукрштане разнобојне светлости.

И тај сан један исти: у великој, раскошној соби, пуној изукрштане разнобојне светлости. Око ње остале собе, такође намештене, окићене пешкирима и даровима што је она донела...

Доле, у дворишту, бије шедрван, његови млазеви, капље воде према светлости из ове њене собе, жуте се и шуште као ћилибар. Чује се свирка.

празника, ништа није радила доле у | кујни, већ је била једнако горе, на горњем спрату, распремајући и намештајући собе. Тако је било и сада.

Ветрила је и пајала собе. њене нануле звечале су по сухом доксату горњег боја. Доле, испред куће, двориште је било давно поливено и почишћено.

А доле, из куће, из кујне и оне велике собе, ништа се није чуло; такође ни из дворишта, ни из баште. Зато се Софка и трже, јер, узнемирена баш том тишином,

Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ

БЕЛИ МИР Аветињске буре оргије се чују Крај пећи, у куту моје мале собе; Изгледа да сикћу, бесне, куну, псују, Урлају, и вриште, и грме, и кòбе Над грâдом страсти, греха, мржње, злобе.

Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО

„Иво!“ зовну старац. „Чујем Господару!“ озва се крупни неки глас из оближње собе. „Дижи се, разданило се већ, реци Стевану нека звони на јутрењу!“ „Одмах, Господару!

„Е, утили свијећу па ајдемо!“ рече владика. Оба изиђоше из спаваће собе те прођоше малијем ходником па уљегоше у другу собу. Та је соба била пространија барем четир пута од прве.

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

— Записао калуђер на сирцу (ђе се реже) „иже“ (и), да би познао ако ђак одсијече мало. Кад калуђер изиђе из собе, ђак узме сирац да одсијече мало, а кад види на сирцу иже, он одсијече повелику кришку, па запише опет онако „иже“ као

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

Записао калуђер на сирцу (ђе се реже) иже (и): да би познао, ако ђак осијече мало од сирца. Кад калуђер изиђе из собе, онда ђак узме сирац, да осијече мало, а кад види на сирцу иже, онда осијече повелику кришку, па запише опет онако

Попевши се горе, стане ићи из једне собе у другу, и тако наиђе на једну собу у којој види своју сестру ђе сједи а змај јој метнуо главу на крило па спава а она

га кћи стури с крила, па притрчи брату своме, те се с њиме пољуби, па онда узевши га за руку стане га водити кроз све собе.

| Кад прође те собе, онда га сестра одведе у једну собу у којој је ђевојка једна сједила за златнијем ђерђефом и златном жицом везла.

Из те собе одведе га у другу у којој је друга ђевојка златне жице испредала. А најпослије уведе га у једну собу у којој је трећа

Кад у јутру дан осване, и они поустају, али насред собе велика гомила мртвих мишева и пацова, а по соби слабо је који још трчао, него су извиривали из јама.

Кад зора забели, он устане па седне. Сви су у двору мислили да ће га извући мртва из собе као и друге просиоце. Кад царева кћи пошље једнога од дворана да види јели он жив, и ако је жив, да га доведе преда

И заиста нађе кућу лепу и велику; врата су била отворена, она уђе унутра, кад тамо, собе не може лепше бити, и на асталу у једној соби свећа гори.

“ Онда цар оде, а зета остави код куће; овај чим цар отиде, отвори једну па и другу собу и тако редом све осам собе, и види у њима свакојакијех драгоцјености, напосљетку кад дође и на врата од девете собе, рече у себи: „Ја сам много

собу и тако редом све осам собе, и види у њима свакојакијех драгоцјености, напосљетку кад дође и на врата од девете собе, рече у себи: „Ја сам много чуда претурио, а сад да не смем отворити ову собу!

Кад буду већ подалеко од града, царица се пробуди, и осети одма, шта је, па скочи из собе и стане викати на ону девојку, што град полева: „Тамо она оваквица и онаквица!

говори и оће да је млијеко најбјеље, пак по вечери справи га у своју постељу да леже, те пошто леже, однесе свијећу из собе у којој му је пријатељ лежао, и пошто заспи, принесе му пунан шкип умузенога млијека при постељи.

Станковић, Борисав - ЈОВЧА

САУГА (одлази лево). МАРИЈА (гледа око себе да ли је све у реду. Када види да испред његове собе до прага још нису донесене очишћене ципеле и нису спремљени леген, ибрик и пешкир за умивање, сва преплашена окреће се

Већ се сви искупили. Сви се збили, па од њих човек не може да се макне. Из Јовчине собе, десно, чује се кашаљ. СОФИЈА (оставља ципеле на крај прага).

Готово шапатом): »Не даш је другом!« ВАСКА (излази из своје собе, унезверена; кад види Јовчу пође брже к њему с болним осмехом): Ох, тато, где си?

Пусто! ЈОВЧА (у пролазу поред Васкине собе, лупа; и поред љутине што их ни она ни остали у кући, сви скупа, не дочекаше како се надао, ипак нежније): Васке, чедо!

Аферим, Јовче! па тиха, мека, чежњива свадбарска свирка. ЈОВЧА (излази из собе на доксат; љут што се његови не појављују; с почецима већ сумње и слутње неке тешке тајне јер види да Васкини прозори

ЈОВЧА (опази куда би она, прискочи, ухвати је за руку и тргне натраг): Куда ћеш тамо? (Затвори врата од собе где су гости и свирка): Овамо! (Истргне јој свећу, отвори Васкина врата, осветли собу.

ЈОВЧА (од беса угриза се за језик.) Ав! (Нагло отвара врата од гостинске собе, стаје на осветљена врата.) Пријатељи! Свирка и песма, прво појачане отварањем врата, прекину се.

Пауза. Доле у кујни и на прозорима гаси се светлост. Позорницу осветљује само млаз светлости озго из собе, испреламан решеткама на доксату.

Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

Останите, барем, те ручајте с нами, пак онда идите збогом куд [х]оћете.” Опростимо се ми и изиђемо из његове собе. Рече он нешто латински другим децама, ноја изиђу за нама и љубезно нас моле да останемо обедовати с њима.

Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ

“ доведи га посли к меника. Балеган одведе Бакоњу у средњи тријем, гдје је Наћвар имао своје двије собе као и сви остали фратари.

Кувар изнесе из те собе у предњу једну пустину, покривач и кожни подглавач, које предаде Бакоњи. Док је то радио, он и фратар говораху

Вртиреп нагло уста, а за њим и „комишијун“, те отидоше у гостинске собе, а љекар са фратрима ка болеснику. Бакоња сврати у стару мађупницу. Она бјеше пуна прековођана.

Тетка, чим би се затворио, запали лулу, па ходај горе и доље кроза двије собе. Пуши човјек, бобоњи њешто у себи, пије воду, пљуцка, хода и хода, докле не падне мртав сустао.

Да испричамо укратко како је фра-Брне проживио тијех десет мјесеца откад га Пјевалица истјера из собе. Прво што треба споменути то је да је приложио цркви педесет талијера, а не двјеста или триста као што су се сви у

Већ су три мјесеца откад свакога дана нестрпљиво очекује позив да отиде да се зафратри, те већ и не излази из стричеве собе, осим у цркву и у трпезарију. Бутре је пак долазио касније, као оно њекад Бакоња. Бујас уђе. — Нема скуле! — вели он.

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

А она, одједном уморна, свила би руке под главу и мрак собе испунила дубоким уздасима. У зору, кад би се Ђорђе преокренуо на последњи сан, она би се из ината и љутње, врела и

— Санке су спремне! — сада већ љутито понавља, јер Аћим не воли да гледа упрезање коња, и никад не излази из собе да се попне у санке док га не позову. Аћим ћути и гледа у колена. Нема црвених вунених рукавица, и очима топлих.

Милунка се тромо извуче из собе, удављена сукњама, хукћући. Он је није чуо, није ни гледао, брзо се суљао низ стрмину, смрт изненада дође, толико

Моја соба, рече гласно, а зимски мирис воћа и сувог ливадског цвећа у венчићима на зидовима и стари мирис ове собе, само ове собе на свету, потече свим његовим жилицама као крв.

рече гласно, а зимски мирис воћа и сувог ливадског цвећа у венчићима на зидовима и стари мирис ове собе, само ове собе на свету, потече свим његовим жилицама као крв.

Ко год од живота нешто више тражи — рубе му главу. А шта чека њега, који жели Европу у Србији? Стоји насред собе: шта то он хоће од себе и живота? С чим то он ноћас раскида? Чему ово позориште на Бадње вече у Прерову?

Носећи дрхтавицу и шкрипу снега од брзих корака, уђе у мрак очеве собе. Аћим га заустави код врата. — Свршен је наш вечерашњи разговор. — Ја сам се овде родио. Ја сам овде...

И тако, у плашљивој и молећивој нежности остаде до зоре, која Симку извуче из постеље и без иједне речи и из собе. Поред њега, у њен поткорућен лежај брзо се увуче студ, језива као одран човек, и он виде Мијата како се, дугачак и

„Кажи, јесу ли?“ ,„Људи причају.“ „Сед си, а лажеш!“ Тад је Аћим Симку и Милунку истерао из собе. „Јавиће сигурно“, из ината му је рекао. „Неће.“ „Хоће за сина Аћима Катића.“ „Знам те као кошуљу.

Страх пререза њен бол, и она, понесена звоњавом и још нечим, брзо изиђе из собе у узбуну свитања зимског јутра. Не сумња да Тола звони. А Ђорђе је рекао да иде војска. За ову узбуну Толу ће убити.

„Па ти си чича.“ „Губи се напоље!“ Гласан, мумлав смех сјурио се у галаму испод собе. Увече није дозволио собарици да упали лампу, одбио је вечеру, обукао се и, с једном мучном намером, припио се уз

Није ни осетио да већ иде путем кроз село, не чује да је шуморење пола умукло, а већ је пред вратима своје собе. Ивица довратка жуљи му чело. дуго не сме да уђе. Себе се боји. И ње.

Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Око ње је брујао град, али кроз прозор своје подрумске собе могла је да види само стопала пролазника у непрестаном покрету. »Куда ли иду? Шта траже?

— Али само ако се ти преобратиш у Звездана, а болеснику даш свој живот! — невидљиву за друге, опази Златоусти у куту собе Рибљу Главу.

На глас његове песме, као на уговорени знак, из свих кутова собе, из свих зидова, похита ка старцу чета малишана, не већих од жира, али светлокосих, светлооких, раздраганих.

Каквога ли шашавка, мајко рођена! Трачнице му иду од једног краја собе до другог, а он тврди да ће, једнога дана, изаћи кроз прозор и прошетати се долинама и горама чак до мора.

Зар није духовит? Зар није оштроуман? Мали воз постиђено саже главу. Његове трачнице иду од једног краја собе До другог, али на свом путу прелазе преко моста и кроз тунел. Испред тунела је скретничар начињен од шареног лима.

Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ

манастирску трпезарију ушла је, дакле, Љубица и упутила се полако, корак по корак, према Господар-Милошу, тамо, у дну собе. Поред Милоша су седели високи свештеници, игуман и архимандрит, ај трпезарија је била препуна.

У Београду је почињао октобар 1837, сав од просењене топлоте. Са прозора своје собе са којих је, кад год је била у Београду, посматрала време како се мешкољи над равницама и над рекама, Љубица је

Попа, Васко - КОРА

си 25 Патос сам жут У празној соби у којој седиш Само да ме твоја сенка утеши И степениште сам дрвено Којим из собе на улицу силазиш Само да се са сенком твојом поиграм Лишће сам суво Дуж улица којим пролазиш Да твоју сенку чујем И

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

Моје занимање стварало ми је илузију да путујем, иако се нисам удаљавао из своје собе за рад. Књиге прикупљене у њој предочавале су ми царство наука у току времена.

Архимедес закључа врата своје собе, оде до капије и отвори је. „Шта хоћете?“, запита војнике. „Шта питаш, старкељо?

Напослетку примети један од њих забрављена врата геометричарове собе за рад, не посумња да се ту налази домаћинова ризница, па похита да је отвори пре но што је његови другови пронађу.

Архимедес чу како неко обија врата његове собе. Усплахирен повика: „Пљачкашка стоко! Није ти доста што си ме пљачкала, већ хоћеш да прљавим ногама згазиш и моја

- Вала нећеш!“ Он похита у кућу, стаде раширеним рукама пред разваљена врата своје собе и узвикну: „Не разоравајте моје кругове!“ Војник, хитајући да уђе у собу пре осталих, зари му своје копље у гркљан.

један округао сто, неколико тешких наслоњача и један јеврејски чирак са седам кракова употпуњаваху намештај ове собе. Ја седох на једну од наслоњача, а Мардохај се згрчи на миндерлуку. „Ви сте се Герардом подуже забављали?

“ У глави Николиној помрсише се мисли и осећања. Пред његовим очима поче да игра шарени мозаик собе, а наде и сумње ломише се у његовој души. Он се запита: „Није ли ово ватрено вино ускомешало моје тело и душу?

Дрвена галерија, подешена за одбрану против непријатеља, водила је из те собе дуж градског зида. Са те галерије отварао се широк видик на целу околину вароши и на звездано небо.

на свом столу и пустих га да помоћу једне гвоздене цеви усисава у себе воду из лонца који је стајао на патосу собе, запитах се колико високо би он успео да посиса ту воду. Да то не може ићи до произвољне висине, изгледало ми је јасно.

Из оба оџака куће дизао се лак, беличаст дим у вис и показивао да су све собе куће добро загрејане и да у њеној кујни гори добра ватра.

Њутн се обрадова овој призми, углача је и дотера колико год је могао, затвори капке прозора своје собе и начини у њима само једну округлу рупу.

Онда забрави врата своје собе и сеђаше онде, забављен својим опитима, данима, од јутра до мрака, догод му Сунце шиљаше кроз ону рупицу танак сноп

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

А тек што је спровод прошао кад се глава и рука поштанског разносача помолише на вратима моје собе. Рукопис на писму које ми ова рука пружи, иако нешто измењен, познао сам одмах.

Има више од године дана. Потказан од суседа, он је осуђен зато што је под патосом спаваће собе пронађен Мој турски карабин... Мој отац био је велики јунак. Ти си га врло мало познавао.

Није се мицао. Заиста много муке беше ме стало док сам га изнео и положио у постељу његове спаваће собе. Али у том напрезању које ми је снајка олакшавала придржавајући га, она и ја додирнусмо се неколико пута н увек се

— Остаћете... морате, свакако морате остати. — О, хвала... молим... кад кажете. Из дечије собе зачу се испрекидан, гласан уздах у сну.

Али поред све моје пажње да не причиним ни најмањи шум, иако сам преко собе прешао као сен., командант ме, на моју несрећу, осети, па ме са отвореним крајичком једнога ока испрати до врата.

— Јуначки, Стеване, не бој се! — Прикупим сву снагу и укочим се, али осећам је Добро како гази преко собе на прстима и како ми се приближује.

пао негде кроз патос, у подрум, амбис, пакао, шта ли, и тек кад ме она позва: „Пођи“, па лагано, на прстима, изађе из собе, ја се повратих.

„Кретени, брука, магарци, све је пропало, страшна срамота“, допирало је из собе иследникове. Онда је Петроније Свилар уведен натраг у собу и строго му нешто иследник говорио о закону и истражној

упијач међу кратким прстима, нервозно увлачио маншете у рукаве од капута и великим, неприродним корацима шетао преко собе.

као огромна посмртна плаката њена, виси од тада, и од мога детињства, увек на истој страни, на истом зиду спаваће моје собе. Ја сам често, ноћу, сатима гледао у њега.

Уверен да болесна жена спава он је желео да се умири, али је његов немирни поглед лутао на све стране: час по угловима собе где се низ укусне полице од цвећа спуштале зелене вреже лозица и ружа пузавица, час на тоалет начичкан скупоценим

Држећи га тако и носећи преко собе њему се чинило да у рукама држи врео костур по коме пада дуга плава коса, па се ужасну и опет га остави у постељу.

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

Рачунам: посљедњи пут био је код мене бријач у уторак. Сутрадан су опет дошли по ме, извели ме из собе на нечујним бијелим колицима, провезли кроз празне звонке ходнике и угурали у лифт.

И долази ми идилично узан и безазлен тај мали шарени свијет што наглавце шета по бијелом стропу моје собе. Тако сам се забављао и некад давно, давно.

На десној страни, према мору, била је благоваоница, примаћа соба, наше спаваће собе; на лијевој, радне просторије, одаје мојих двију неудатих тетака, кухиња, собе за служинчад.

примаћа соба, наше спаваће собе; на лијевој, радне просторије, одаје мојих двију неудатих тетака, кухиња, собе за служинчад. Просторије према мору биле су свијетле и ведре, поплављене сунцем.

У те собе ми дјеца ријетко смо улазили; а кад бисмо ушли, говорили смо шапатом и ступали на прстима. Одмах иза куће почињала се

— сваку најмању шару, сваку најмању вијугу и коврчу на тој плафонској сликарији. Остале собе у кући током времена су премазиване, али благоваоница је увијек остала поштеђена, још од прадједових времена, да се не

Покућство је било наслагано без реда, кревет растављен, а преко њега пресумићени мадраци; један крај собе потпуно испражњен, на поду велик лавор, а над њим на плафону мрља влаге око пукотине из које је за јачих киша

То је било као звонце пред обредни опход: ускоро ће се зачути из дједове собе громко пушачко искашљавање, а мало затим његови тешки кораци, под којима ће шкрипутати даске пода у ходнику, Појавио

Дјед је стајао насред собе, с чекићем у руци, велик у своме дјелу; посувраћени рукави кошуље откривали су му бијеле, од сунца скривене унутрашње

), и сам жупник. Дјед је још увијек стајао насред собе, с чекићем у руци и засуканих рукава, али је био скинут с постамента.

светит ће се за оне часове зебње које је, одмах послије догађаја, блијед и презав провео међу четири зида своје собе. Други, нешто финијег зрна, вољет ће естетскије алире усамљеништва, доживотне закриљености сјетом.

Колико смо пута, послије претрпљене представе, у ноћној тишини наше собе посегнули за књигом на полици да између двију склопљених страница опет нађемо она велика мјеста која су нам на

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

Отвори се и један прозор на горњем спрату, из пандурске собе, и на њему се појави други, бунован пандур. Погледавши на улицу он се почеша по глави, зевну добро и обрте се

— Једва жив дођох — одговори Ђурица слабим гласом — но склањај ме сад, ако имаш где. На северној страни собе, у којој лежаше Ђурица, беше помањи прозор, олепљен, уместо стаклета, дебелом хартијом, пенџерлијом.

Ја одох да посвршавам још неке послове, а ти седи ту. — Зар опет сам? Вујо му не одговори ништа, но изиђе одмах из собе. Ђурица стаде да премишља. »Дакле да се почне! — оно...« а то оно не смеде још да разгледа из ближе, бар у памети.

— Добро јутро! — поздрави се капетан, седајући за сто. — Чујем ја још из собе, да се овде претреса велика философија.

Дању се спавало а ноћу живело. И живот је тај био необичан. Најпре није смео ни главе помолити из собе. Станка је излазила и набављала најпрече потребе. После се упозна са Тимом Банаћанином, који је становао у суседству.

— Та ма’ни, човече ! Само се ти пожури! — рече Тима, излазећи из собе и пипајући по мрачном ходнику. После неколико минута Ђуричин стан беше празан, а Ђурица и Станка остављаху иза себе

«... Као одговор на његову зебњу зачу се из отворене собе сухо слабо кашљуцање и за њим се појави на вратима суха увенула старица.

— Маро!... о Маро!.... — викну Новица на другим вратима, преко од њихове собе. — Устани, дијете, испеци нам каву. — Сад ћу, не улази овамо!... — одговори отуд женски глас.

— Мислиш остаћу једнако код мајке, па да ти се скинем с врата... Јово, видевши да наступа домаћа драма, пође из собе, али га Ђурица задржа, јер му беше тешко да остане овако са њом.

Једва си чекао, ваљад’, да ме ухвате, па да тражиш другу... Јово изиђе из собе полако. — Море, прођи се комедије, кад ти кажем. Најпре сам заборавио, а после је било доцкан...

Врата шкрипнуше и она изиђе из собе... Учини јој се да он проговори, пошто се затворише врата, али се она више не обрте назад...

То беше капетан. — Шта је то тамо, Милисаве? — Викну он, не излазећи из собе. — Дошла, господине, она девојка што иде са Ђурицом... Тражи вас, каже, да преда Ђурицу.

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

Попевши се горе, стане ићи из једне собе у другу, и тако наиђе на једну собу у којој види своју сестру ђе сједи а змај јој метнуо главу на крило па спава а она

кћи стури с крила, па притрчи брату своме, те се с њиме пољуби, па онда, узевши га за руку, стане га водити кроз све собе. Најпре га уведе у једну собу у којој је био један вран коњ за јаслима привезан с цијелијем такумом од чистога сребра.

Кад прође те собе, онда га сестра одведе у једну собу у којој је ђевојка једна сједила за златнијем ђерђефом и златном жицом везла.

Из те собе одведе га у другу у којој је друга ђевојка златне жице ицпредала. А најпослије уведе га у једну собу у којој је трећа

собу, и тако редом све осам соба, и види у њима свакојакијех драгоцјености; напосљетку, кад дође и на врата од девете собе, рече у себи: „Ја сам много чуда претурио, а сад да не смем отворити ову собу!“ — па и ту собу отвори.

Стога ти узми ова три кључа од три тајне собе, па их чувај кô очи у глави! Док њих узимадеш, неће ти ништа мањкати. Жена узме кључеве, а везир до неколико дана

А неко ти дочује за тајне собе његове матере, те разгласај по граду, док глас дође и до његовијех ушију. Једнога ти се дана он смисли, па оде матери,

Сјутрадан отиђе везировић опет својој матери, те је замоли да му даде и трећи кључ од треће тајне собе. Мати помисли: „Та није било ни у ове двије собе какве вриједности, па неће ни у овој“, те даде и трећи кључ своме

Мати помисли: „Та није било ни у ове двије собе какве вриједности, па неће ни у овој“, те даде и трећи кључ своме сину.

Кад калуђер изиђе из собе, онда ђак узме сирац да осијече мало, а кад види на сирцу иже, онда осијече повелику кришку, па запише опет онако иже

Ћипико, Иво - Приповетке

Дјевојка се постиди тога погледа, јер се махом сјети о чему господар натуца, па изиђе из собе у кухињу. Сви су тога часа мислили на њихова негдашњега слугу Спасоја, који се бијаше отраг неколико година иселио у

Он је набрзо запазио разлику између фратарских речи и њихових дела; они су пресити, а он је гладан; њихове собе су загрејане, а њега студен бије; они се возе колима у шетњу, а он пешачи; он не сме да пуши, а њихове собе су

њихове собе су загрејане, а њега студен бије; они се возе колима у шетњу, а он пешачи; он не сме да пуши, а њихове собе су задимљене од херцеговачког дувана. Бунио се, није им више веровао.

Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА

Троја врата. у дну, десно и лево и један прозор десно. У средини собе велики, застрт сто, по њему прострте једне старе очеве панталоне које ће госпа Живка прекројити за сина.

(Враћа се и, пошто је завршила кројење, умотава панталоне.) ВИ ЖИВКА, РАКА РАКА (излази из собе, умивен, и упућује се спољним вратима). ЖИВКА: Ехе, где си нагао? РАКА: Тамо!

ШЕГРТ (оде). ИИ ЧЕДА, ДАРА ЧЕДА (отвори пакет, вади једну визиткарту и слатко се смеје). ДАРА (наилази из собе): Шта се ти тако слатко смејеш?... ЧЕДА: Ама, како да се не смејем? Читај, молим те! (Даје јој визиткарту.

Она испада узбуђена из собе). РАКА (долази за учитељицом). УЧИТЕЉИЦА: Пфуј! Пфуј! Шокинг?!... ЖИВКА: Шта је, забога?!...

Он мисли да ће му се само на грдњи проћи. Чекај само!... (Одјури.) Х АНКА, ЧЕДА ЧЕДА (на вратима своје собе): Анка, јесте ли сами? АНКА (кокетно): Јесам! ЧЕДА (излази.

(Одлази у собу.) ЧЕДА (погледа за њом, па излази на задња врата). XИ ЖИВКА, АНКА ЖИВКА (долази из собе држећи визиткарту у руци, за њом Анка): А он вам ово дао? АНКА: Да, господин зет. Он чека у предсобљу.

Ту је огроман отворени кофер, у који Дара пакује све ове ствари, доносећи их из суседне собе. И АНКА, ДАРА АНКА (долази споља, носећи свежањ новина): Ево, госпођо, нисам могла више да купим од двадесет

Тако, на пример...” ИИИ ДАРА, ПРЕЂАШЊИ ДАРА (доноси још одела из собе и затиче их): Па зар ви ту седите и читате новине? Нека само наиђе мајка, па ћете се лепо провести.

Молим стране персоне да се удаље из собе. ЧЕДА: Молим! (Одлази лево.) ДАРА (одлази за њим). ЖИВКА (гледа запрепашћено за њом, па онда бесно баца сунцобран и

Покушајте, можда ће њу заболети срце. Извол'те овамо! (Оду заједно у десну собу.) XВИ НАТА, ЖИВКА НАТА (излази из собе, Живка за њом): Кажем вам, госпа-Живка, немојте ви то узимати к срцу.

Збогом! (Оде.) XВИИИ ЖИВКА, ВАСА ЖИВКА (гледа поражено за Натом). ВАСА (долази из собе). Оде ли ти та? ЖИВКА: Оде, море, али ми наслути. Шта мислиш ти, може ли то одиста да се деси да онај да оставку?

ДАРА: Па шта ми можемо? ВАСА: Да ми помогнете, силом да је задржимо. XX РАКА, ПРЕЂАШЊИ РАКА (излази из собе са огромним кухињским ножем, а Анка за њим држећи га за пешеве од капута): Пуштај ме, пуштај ме кад ти кажем!

Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)

доста необичан опис мимике на Томчиноме лицу у приповеци Стари дани: усамљен седи у мраку иза куће, док из осветљене собе једнако допире страстан и заносан Пасин глас, па он онда узме цигарету коју је пре тога завио, почне „да је пали, али

почне „да је пали, али невешто, гризући је, жваћући, трепћући очима, челом, целим лицем, од песме која долажаше из собе“. 9 Рећи да неко не очима, него челом и целим лицем трепће, врло је чудновато.

Али чији утисак? Томча, који је из собе побегао у мрак, свеједно није ни ту сам: у потаји га прати и помно осматра исти онај Миле, и то Миле још једном у

Не би смела да се макне, а камоли врата да затвори, већ у жарку румен што је улазила на прозоре и трнула кроз собе у башту она би откопчавала минтан, разгртала кошуљу на прсима и посматрајући с чежњом и болом своја пуна, као млеко

је у предњим половинама: аутор споља описује Магду, али онако како је у тим тренуцима види, заправо из суседне собе чује и замишља Софка.

налазимо га на путу, ни у далекој трговини, али се зато до у танчине описује како се креће од дворишне капије до своје собе: „Па онда, кад Младен затвори капију, оно његово долажење, приближавање чесми, кући. А мрак, сумрак.

дубина одваја прохладна влага; да доњи и горњи спрат куће повезују споља видљиве степенице; да је доњи спрат увучен, собе тамније, понекад влажне; да је горњи спрат избачен напред, са великом светлом собом, чији прозори отварају широк

сунчева се светлост зауставља, трне у дотицају са собним сумраком; при чему се прекрасно запажа да и због одраза (из собе) црвених ћилимова светлост изгледа ружичаста.

Једновремено осећа оно што се збива у близини и доле, под њом: „А доле, из куће, из кујне и оне велике собе, ништа се није чуло; такође ни из дворишта, ни из баште. Зато се Софка и трже [. . . ]”.

И заиста, када у Нечистој крви, у ВИ глави, описује изглед гостинске собе у благо и свечано ускршње јутро, Борисав Станковић тачно тако приказује просторне односе: „Поред она два прозора, са

Формално гледано, искључиво ауторово; стварно, међутим, знатним је делом Тодорино. Она је у том часу била насред собе („Горе, насред гостинске собе, стајала је мати”), стојећи је испијала кафу, и нигде није речено на коју је страну била

Она је у том часу била насред собе („Горе, насред гостинске собе, стајала је мати”), стојећи је испијала кафу, и нигде није речено на коју је страну била окренута.

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

Зашт’ да не рекнемо? Пећи су нам мале, а гдегде и фине, Не мож’ у њих бадњак, онај од старине; А собе су наше сад већ патосане, Хвала милом Богу и напредном труду, А где јоште нису ту треба да буду.

Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА

ФЕМА: С пандури, дакако, с пандури се терају они који чест ноблеса дирају. (Евици.) Шта си стала, те га не тураш из собе. ЕВИЦА: Али, слатка мајко, ово је наш Васа. ФЕМА: Наш Васа, паорска траго! Оћеш да се љубиш с њиме? (Василију.

Кревети морају доћи насред собе успоред, и то један за госте, а други за мајсторицу. Ова полица... МИТАР: Доста, имена ти божија, преврћу ми се црева.

ФЕМА (ђипи): Та ја нећу ово у мојој кући трпити. Ко си ти, шта тражиш ти овде? Марш из моје собе, хинауз, марш, апорт! МИТАР: Шта, ти ћеш ме јошт истерати?

Краков, Станислав - КРИЛА

Један официр је спавао пред улазом малога хотела, у коме су собарице биле скупље него собе. Патроле су крстариле градом, и купиле поспале пијанце. — Да се спава, рече мајор. — Лаку ноћ.

Фиве—о—цлоцк. Избријани и румени официри дошли су да свој чај попију. Доцније ће играти покера. Из једне собе допире страшна граја. Гласови су оштри и пискави. И обојена власница морала је да покрене урањено тело.

Вратар се дигао и скинуо капицу. Авијатичари су улетели као помамљени. Покотрљали се по трави, преко жена, улетели у собе где се парови знојили у загрљају, уштинули власницу за дебело месо — један од њих је био њен љубавник, — задигли

Мали Анамит је носио Душков ручак на дрвеној табли. Из суседне собе се ускоро чуо пуковников глас. Протествовао је што их једнако кљукају сардином.

Петровић, Растко - АФРИКА

Тако испред собе у којој је бој развио моју постељу, теб, сто и столицу, налази се велика тераса као на крову свих урођеничких станишта.

Дајем му одмах и десет франака за биоскоп. Види се да отпора више уопште ни нема. Деран одлази да из собе свог оца узме кључеве, и ево ме сад, пошто сам прешао цео храм, у једном ниском мрачном ходнику, чија су сва друга

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

Велико предсобље, многа врата, старински намештај. У некој соби залаја куче. Она журно пређе и откључа врата једне собе, одакле нас запахну тежак ваздух од разних мириса. Потом упали сијалицу. Тамна плава светлост обасја собу.

Сигурно су поклони — размишљао сам. Једна бомбонијера и стона лампа са плавим штитом. А на средини собе округао сто и две фотеље. Тешки застори падају испред прозора, чувајући брижљиво ово склониште и од најмањег зрака.

Она се љутила што јој намећу некога на кога она и не мисли. Хтела је да изиђе из собе, али је „Шарл“ задржа. Тада Одета приђе мени, обухвати обема рукама моју главу и погледа ме право у очи.

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

Подунуо вихор ветар, Отворио стаклен прозор, Угасио огањ жишка, И у среди собе мале Стоји оно Сабља-момче У мртвачком огрталу. Двоје младих загрљених У камен се претворило.

јавне погибели; може ли жалосније бити миле сроднике своје гледати како мртвеукопатељи са клештама и чакљама из куће, собе или које друге стаје немило, као скота гола нага извлаче, на кола товаре и у гробнице опште между многе мертваце

Сјутрадан испред подне ја изиђем пред манастир и ондје станем с њеким, у томе он отворивши прозор промоли главу из собе и смијешећи се запита ме шта оно ја кажем да чине хајдуци кад чују кукавицу гдје кука.

Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА

— Ђе ћу сад наћи ђезву, вилџане, шећер? А! Ево и'! — чује се из собе. — Млого ме је, кажем ти, — настави, излазећи — Џибо облагивô и код владике и код овог швапског суда.

Она моја Ђурђијетина остала сама код куће. Враћô сам се покасно из села. Прилазећи кући, чујем из собе Ђврђијин кикот и некакав мушки глас.

Вјенчасја раб божји Џибукарда, раба божја Ђурђија!“ — смијем се ја и раздраган одам испред собе. И данас ми се чини да ми је то био најзадовољнији час у животу!

Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ

И ЈЕРОТИЈЕ, АНЂА ЈЕРОТИЈЕ (шета узбуђено с рукама позади и држећи једно писамце). АНЂА (долази из леве собе): Шта си ме звао? ЈЕРОТИЈЕ (подмеће јој писмо под нос): Помириши! АНЂА: Ала лепо мирише! ЈЕРОТИЈЕ: На шта?

МАРИЦА (одлучно): Слушајте, оче! ЈЕРОТИЈЕ (као горе): Пст! Ствар је врло важна! Изађите из ове собе. АНЂА: Морам да разговарам с тобом насамо, јер немамо вемена.

По свима кафаницама. Нека оде и до оне Кате код горњега бунара, и она издаје собе за самце. Нека сврати и код онога газда-Јоце малога — и то је канда некакав револуционар; могао га је и он сакрити.

Молим за хитну размену!” Ја, тако уме Јеротије, него! ВИИИ ЈЕРОТИЈЕ, МАРИЦА МАРИЦА (долази из собе): Јеси ли сам, оче? ЈЕРОТИЈЕ: Нисам. МАРИЦА (гледа): Нема никог? ЈЕРОТИЈЕ: Нисам сам кад ти кажем...

Што ти је живот, мајку му, човек није кадар ни заклетву да одржи, а камоли што друго! (Из практиканстке собе излети лењир, затим упијач и чује се отуд граја.) Хеј, шта је тамо! Они се практиканти опет туку!

(Звони. Јоси, који се појави.) Донеси из практикантске собе две столице. (Јоса оде у практикантску собу.) СПАСА: Ако, да постојимо, господин-Вићо!

КАПЕТАН: Сасвим. Поднеси је мени! ВИЋА: Знам ја коме ћу поднети! (Из капетанове приватне собе чује се тресак, као кад се разбијају судови.

Сви запрепашћени скачу са својих места. Отварају се врата од практикантске собе, те сви практиканти нагрну на врата.) КАПЕТАН (скочи престрављен): Шта је то, море?

Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ

На таваницу јер не засипе, потајни о зидове одбију се шапати Бога. Собе то испуни, собичке, чкиљи из кутија њин дан. XИИ Ниско и ниже, Бога дном, наличје где изврне се у лик.

Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН

Приближујући се већ би свлачио колију и одмах право ишао у собу у којој су ручавали. И отуда, из собе чуло би се како баца колију у кут међ јастуке, како седа, и одмах његов крупан глас: — Хајде да се руча!

окренут наниже, окречен, белео се, док од доњег спрата само се видели диреци трема и тамо унутра у полутами кујна, собе. Лицем куће, целом њеном ширином, испред ње, протезала се башта и губила наниже.

И што се приближавало крају вечере, време дизању, одлажењу, оне би собе, цела кућа чисто биле све хладније. Истина се и даље ложило и даље послуживало, нудило, тек...

Чак ни то: што изван кујне и оне собе где је она радила, распремала, даље, изван, по дворишту, по кући, као да није ни постојала, јер ни комшинице или ма ко

не бринући се ни о чему, не осећајући никакве бриге, мисли до једино осећајући око себе утутканост, сувоту простране собе, мекоту и топлоту постеље и напољу широку бескрајну, до на крај света топлу ноћ.

И Младен изишавши и прошавши поред те њене собе, трзао би се од страха видећи како, макар поноћ била, она једнако још седи.

А опет сваког дана се кућа, нарочито горњи спрат, собе, балкон чистили, намештали, намештај се разастирао и као да то што има да дође, ма какво да је страшно, поражавајуће,

Мајка, као преболевши неку болест, опет се одаде на своју кујну, на своје собе, намештање, чишћење, готовљење и надгледање млађег брата.

Баба, осећајући како јој тесна постају врата, улази, собе, од задовољства, среће, једнако... Једног јутра, у понедеоник, баш је био у највећем послу, јер после суботе и после

— У недељу пијење — одговара јој, а ова не може да се уздржи од бола, радости, излете из собе. Зове бабу. Баба, као увек, мирна, строга, улази. — Е срећно, пријо!... — вели јој и љубе се.

Све она то махну. Чак и кључеве од подрума, магазе, собе стајаће, и то махну. Истина, не сасвим, али већ није их онако вукла за собом, чувала.

Смирила би се, заборавила у послу. Али ноћу, кад све легне, поспи, Младен би горе чуо одоздо како кроз таванице из собе њихне допире плач, јецање, уздаси, и то такви дубоки, жалосни уздаси, да би Младену постеља испод њега задрхтала...

Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА

Код нас, као жртва мртвима или демонима, ораси се остављају по гробовима, о Бадњем вечеру бацају се уз оџак и у углове собе (где се замишљају душе предака) а у кући умрлога те године деле се деци уместо колача, док се за време епидемије

У Банатској црној гори забележен је веома занимљив обред: омладина уочи Нове године чува ј. која »на среди плафона од собе о концу виси« (ГЕМ, 33, 1970, 167).

Ћипико, Иво - Пауци

узглавља, над којима виси о зиду сијасет икона и пред њима дан и ноћ горе два жишка, и кадгод газда прође поред њене собе, осјети мирис тамјана, као у цркви светачнога дана.

је у њедра, у сијасету страствених пољубаца, осјети његову пожуду на себи и, истргнувши му се из руку, побјеже из собе. Други дан кад дође, није је дирнуо, већ јој вели: —Лудо, што јуче побјеже?...

Иво уђе у кућу, а Марко затвори врата и закракуна. Уза стубе узађоше оба на први таван. —Ко је то? — зачу се уто из собе женски глас. —Дошао је Иво, — одговори Марко. —Бог с тобом! — јави се јаче стара им мајка. Ето ме удија...

Но засве, кад наљезе поред очеве собе, зачу му глас. Заустави се, сустављајући у се дах. — Да ми је знат' куд се је до ове уре скита! — говораше отац.

На огњишту би покатшто запуцкетало, док пламен помало замирише. Наједном из покојникове собе изиђоше жена му и сестра. — Јесте ли видили ча нас је снашло?

У тијесноме, мрачноме ходнику поређала се чељад, жаморе и препиру се, а очима упиру у врата од собе, к'о да их одонуд чека бог зна што. Најпослије отворе се врата и — наста мир.

Мајка као да се је тиме задовољила, јер тога часа не рече ни ријечи. Али кад је из собе одилазила, с врата му опет напомене: Угледај се у оца! — говори му.

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

пропланке, начиниће скровишта од грања и бујади, саградиће брвнаре, колибе од облица, сазидаће камене куће, издубиће собе у стени, запатиће стоку. Оживеће празна, некорисна шума. Јер, то су очајници који знају да ће или поцркати или успети.

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

тек зимус клостер оставила, А Олга јој сестра несравњено мила; Рукавице носе до лаката обе, Читају романе и спремају собе. б. Ето ту је песник са дугачком косом, С избијеним оком и руменим носом. Имање и морал шћердао је давио.

Мамузе му ситно звече, А мач звони о степене... Он је дрхтô кад је стигô До мирисне собе њене. Већ две ноћи и два дана Како страстан заспô није; Већ две ноћи и два дана Како слатки отров пије.

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

личностима овог духовног царства, а сада бих само хтео да са достојним признањем напоменем два нарочита украса моје собе за рад.

Други украс моје собе је велики романски двоструки прозор кроз који се - иако се његова окна перу у најизванреднијим приликама отвара диван

То је мој програм за наше путовање. Ја већ сада чиним потребне припреме. Отворене књиге покривају све столове моје собе, проучавам планове старих градова, Вавилона, Атине и Александрије, правим прибелешке, јер хоћу да Вам на нашем путу

Куд погледаш, господство и удобност: спаваће собе са широким меким креветима, у купатилима, каде обложене јасписом; поред кухињских просторија, рибњак са морском водом

Једна слика на зиду моје собе, коју често посматрам, претставља га замишљеног, у наслоњачи, у мраморној соби његовога господскога дома.

Пролазимо коридоре, претсобља, собе и сале - свугде дочекани од по којег достојанственика са високом камилавком. После много таквих дочека стижемо у

Једне непроспаване ноћи, седећи крај отвореног прозора своје собе, увидео сам да се, баш тим захтевима, заметнуо у крилу конгреса један велики научни проблем.

То је било и са мном. Мој поглед се баш тада био закачио, сам од себе о једно округло асталче моје собе, на којем су лежале разноврсне луле и чибуци, од црвене земље, стиве и шимшира, а и једна оригинална цариградска

Ја познајем - то је дужност мог позива - живот и дела славног математичара, а његова слика виси на зиду моје собе на Универзитету. Зато сам био у стању да одговорим на сва питања господина изасланика.

- Ми, домаћини, становали смо увек угодно у приземљу, јер су његове собе, засвођене, а дебелих зидова, биле зими топле, а лети хладовите.

Ја сам постао нови комад намештаја ове собе. Уживео сам се у тај нови позив, обуставио ток мисли, и, са тупим изразом на лицу, бленуо пред себе.

После подне радим на пространој тераси моје собе. Сада вршим неке астрономске рачуне које је Гувернеман Туниса од мене затражио и испитујем термичку конституцију

Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА

– ЂАЧКИ ЈАДИ МИЛАН КУЈУНЏИЋ АБЕРДАР Каткад ми се чини небо Грдна совра мермерова. А крај собе облачићи То су јата ђаволова.

Станковић, Борисав - ТАШАНА

С десне стране улаз. Улази се степеницама. На левој страни су врата од спаваће собе, а спроћу, на истој страни где је улаз, још једна мања врата, која воде у друге собе.

левој страни су врата од спаваће собе, а спроћу, на истој страни где је улаз, још једна мања врата, која воде у друге собе. На зидовима обешено оружје: јатагани, пушке, пиштољи, разни бичеви и камџије.

Слушкиње одлазе. Из спаваће собе излази Ташана. У најбољим годинама. Као свака, веома рано удата, а једнако негована, тек сада, после мужевљеве смрти,

Хоћу, по обичају, да их пољубим и дарујем. (Полази дечјој соби.) ТАШАНА (га прати). ХАЏИ РИСТА (враћа се из дечје собе мећући у недра кесу из које је децу даривао. Ташани): Како ти? Добро? (Брижно): А деца, јесу ли здрава? ТАШАНА Јесу.

Чује се лупа на кафанском улазу. Из своје собе иза келнераја истрчи кафеџија бунован, чеше се, зева, протежући се. КАФЕЏИЈА (обучен упола грчки упола цинцарски, у

МИРОН (крстећи га по лицу, те му руку Парапута љуби; узима га за руку и доводи крају собе): Ходи. (Хоће да га посади на миндерлук): Не бој се. Седи.

У те собе пење се степеницама. Ниже степеница види се Парапутина кућица. Проста, четвртаста озидана соба са јаким вратима.

Не бојте се! ЈЕДНА ДЕВОЈЧИЦА (одупирући се и уплашено гледајући у Ташанине собе): Немој, немој, Маро. Бојимо се да не изиђе па да је видимо. МАРА Ама, није она тако страшна. И никада она не излази.

Отац и мајка нису код куће. Отишли су на чивлук. (Показујући главом на Ташанине собе, слушкињи): Баба је горе? СЛУШКИЊА Горе. МАРА (отрчи у башту). СЛУШКИЊА Та доста то цвеће. Већ га и нема.

СЛУШКИЊА (уплашено): Па што га сасвим чупаш? (Показујући на Ташанине собе): Па после можда мене да грди. МАРА Кажи да сам ја. СЛУШКИЊА Па иди јој ти кажи.

ЈОВАН и СЛУШКИЊА (доносе из собе убрус, јастук и јорган и услужно дају Ташани). ТАШАНА (место своје руке подмеће под главу Парапути јастук, кваси

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

Тачно је било, код Лазарићевих, да се у обе половине куће из по једне собе могло мердевинама узаћи на таван. Јер су тавани код њих били израђени као магацини, били пуни полица и фијока.

Јулица се забављала с двема младим мачкама и са својом дугом златноцрвеном витицом. Госпа Нола је ходала из собе у собу, учвршћивала на окнима све куке, да ветар мање тресе прозоре.

И пошла је вучена за руке, према соби где је држан новац. Док је откључавала и вадила новац, из друге собе се опет зачу крик девојчице, ужасан, онда збрка шумова од покрета безгласних људи, и напослетку све пресече тежак мир.

кључем улазна врата, а њој заповедио да на том месту стоји док не прођу и она двојица, да не писне, а да се не враћа у собе док с друма не чује звизак.

Све на исти начин, без јасна и видна отпочетка, једнога је дана нестало из Србине собе госпа Нолино „књиговођство”, а створио се у том углу још један кревет, и уселио се у кућу мали Шваба Ханс, која је

Пред њима сребро, цвеће; у три угла собе запаљене су велике зелене порцеланске лампе; топло је, и потпуно мирно. Њих двоје разговарају, паметно, озбиљно, тихо.

Госпа Нола устаде да види, кад се врата њене собе отворише и упадне чудно друштво. Напред Срба и Лука у јахаћим костимима, а за њима сви млађи, и два шегрта, и двоје

— Прилог у новцу! Што ти значи! Јеси ли ти ђак, или ниси? Пази Ротшилда! — Павле је нагло изишао из собе. Одједаред је неко врло дрским гласом викнуо за њим: — Гле бившег нашег тандлерчића, претворио се у банкара, човек!

— Чика Сава није више излазио из собе. Кад је пало вече, дошао је и Павле. Миланове очи затворене, кркљање непрекидно, загуш измара срце, срце још ради.

Први је у кућу ушао Бранко. Језовито. Фрау Розе нема; биро је затворен; собе пуне кофера и путничких торби; јединац син и наследник је енглески поданик: чика Јова остаје на гробљу потпуно сам.

Кад се подови осуше, Марко приклекне у дну једне собе, дограби и хитне ћилимче, и оно сад има да клизи по патосима кроз неколико соба, док се не заустави при зиду.

нико је није ценио и ништа од ње очекивао. По читав дан, лети и зими, лута она кроз забран, бежи од собе и од оних који су у соби. — Хладно је, Леско, иди кући — рећи ће јој неко. — Не осећам да је хладно.

Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА

« (»Добро и немецки говори«.) Старији, међутим, из друге собе дошли, и девојка изилази напоље. Прводаџија. Е, како се допада мома, јесам ли казао да је лепа? Младожења.

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

Он је седео код једног кројача, који му је за четрдесет динара месечно, сем собе, давао свако јутро по једну кафу и уз то му бесплатно пеглао панталоне.

— Била ваљда несташна? — додао сам ја своје резоновање, а мати је побегла из собе да би избегла одговор на ово накнадно питање. И да је цео разговор остао само на овоме, никоме ништа.

Разуме се да ми је на то одговорила мати, и папучом изјурила из собе, што мени није било никако јасно. А није то једини случај код којег је моја радозналост била награђена батинама.

Но све су то биле моје забаве мањега значаја, оне ширега значаја развијале су се напољу, ван собе. Тамо је мене очекивала увек читава чета одметника од родитељске власти, са којима сам изводио разне екскурзије по

Разуме се да је за мене то била сјајна сатисфакција и необично задовољство када сам затим из друге собе слушао очајне вриске: „Ију! Ију! Ију!

— Јух! — врисну и иначе врло осетљива стрина и заклати се да падне у несвест. На њен крик дотрча из друге собе мајка и стрина јој се узе горко јадати: — Ја, ја, која твоју децу волим као очи у глави, ја то да доживим!

вероватно, довела је до тога да је Чича-Илија, враћајући се једне ноћи после поноћи кући, затекао пред вратима своје собе један пар наредничких чизама. Можете мислити како су те чизме потресле уметникову душу.

Али, најзад, то још и разумем: због собе која носи број 13 упасти у туђ брак, али због тог фаталног броја упасти у свој сопствени брак, то се могло само мени

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

Сјахасмо да се јавимо црногорским властима. На улазу ме запахну мирис кафе, а из једне бочне собе чуо се весео жагор. Хтедох да уђем, али се преда мном испрси један стари Црногорац. — Ђе ћеш...

Мала је варош, те је одмах нађох. Ходници су били пуни наших официра, који траже разна обавештења. Пред вратима собе где је командант, стоји војник са пушком. — Код нас војник стоји пред спољним вратима. Али кога овај чува?

Она као да опази, јер познаје добро људе. Онда скочи хитро са кревета и дохвати хаљину. Ја за њом, али она истрча из собе. Остао сам сâм, па ме, људи, спопаде неки бес. Сав сам цептао.

Драги и једини друже, Много времена протекло је од онога дана када нас је живот извукао из наше студентске собе и као нека центрифуга разбацао по беломе свету.

Били смо надахнути младошћу. Носили смо бујне косе и разбарушене кравате. Кроз отворен прозор наше собе допирао је мирис трешњина цвета, а ми смо певали: Вы жертвою пали в борьбе роковой за честь и свободу народа...

Седели смо за ручком, кад низ леђа поче да ме жмари, и ја се најежих исто онако као кад необучен човек изиђе из топле собе на хладноћу, па се стресе од зиме. Руке ми хладне... А сунце пали и земља трепти од топлоте.

Петровић, Растко - ПЕСМЕ

Има оних који проклињу! А ја сам у стању да пођем за пуком Из собе своје која нема прозора, Треба мишљу и вољом да их пробијем, Сад је доба мраза, ревматизма и умора; Тамо где кроз три

Нисам ли исцепао на четири Свето писмо! Нисам ли га том јарошћу поделио на четири јеванђеља! Али нема до једне собе у свету, куд бих хтео ући.

Избљувах целу прошлост по поду своје собе, Руке ми беху крваве којима је нисам убио, Јечао сам тада бесвесно над трагом своје ругобе: Довукао сам се до албума,

О те руке, руке, благости дотицања! Изиђох пред врата, из замрачености своје собе, Да бих те видео још једном; Соба је пуна крви; Табах по крви расејан, као дечак кад уби свог оца.

год бих управио поглед насмешио би ми се њен лик, А затим бих скакао ноћу чувши материн крик Изишао бих тад из собе, смешећи се колико сам сâм, Сузе теку низ лице: једино за Њу што знам.

Станковић, Борисав - КОШТАНА

А то све надвишује стари кров саборне цркве на коме се блиста златан крст. Зидови собе су у »долапима«, узиданим орманима, за чување празничног одела.

Зидови собе су у »долапима«, узиданим орманима, за чување празничног одела. У углу собе је мањи иконостас са запаљеним кандилом, опкољен сребрним и златним хаџијским јерусалимским иконама и иконама из Свете

Чекај, боб да му бацим! Да видим шта му стоји. (Одлази и брзо се враћа са ситом. Преокреће га и ставља насред собе. Клекне, и нагнута над њим почне по њему да размеће зрна. Месечина јако продрла у собу. Окреће леђа месечини.

Сутра, сунце већ изишло високо, високо — а ње из собе још нема. Мајка јој дошла у походе. Она се још не буди. Свекрва стоји пред вратима, буди је и тужно поје: О јансана

Све бре, све зови овамо на радост и весеље! ТРЕЋИ ЧИН ПРВА СЛИКА Гостинска соба Хаџи-Томине куће. На среди собе, на душецима, лежи Стојан, опкољен, утуткан јастуцима и јорганима.

и само хаџију, оца твога и мајку твоју да дворим и да служим? Да пред њима клечим и ноге да им перем? Из собе да не изиђем, већ само да седим, ћутим, трпим? (Изван себе.) Ох!

А кад ноћ падне, месечина дође, сан не хвата, око се рашири, снага разигра... шта онда?... Зар да се не мрднем, из собе не изиђем, већ само ту да седим, ћутим, гледам у месечину...

Шантић, Алекса - ПЕСМЕ

Капије твоје нико не отвара, По њима мирно црв дубе и шара — Гризе, кô чежња једно срце боно. Ево ми собе! О дувару јоште Икона виси, прашљива и сама, И у ме гледа и шапће из рама о до6у среће, дјетињства, милоште.

Но зачас згасну све чари пламне, И снова витез сред своје тамне Песничке собе сам бдије. 1 У дивном мају, кад сваки Цветô је ружин чар, Тада је у срцу моме Плануо љубави жар.

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

Ал’ то су тек једни масали: ветар у собе и у подруме дубоке залази, ама где уђе, ту се и стани, теке га нестане а не затреса с подрумом зашто спред више духању

Ако ко испред себе и истера, иде си човек дома и на свој посао, ама Бог не тако исто из собе на сокак истерује!... Добро је и запитати може ли се улести ако пред кога било.

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

Ту у авлији су чељадске собе и кујна. Кујна је по правилу увек мало подаље од одаја једне такве чорбаџијске куће да се не би осећао задах од

Дуго је седела тако на миндерлуку у једном ћошку од собе и мислила. Шта све није помислила. Бранила се од тих многих и свакојаких мисли. — Леле тугооо!

— А мајка плаче, ударе јој сузе на очи, па је јури папучом из собе у собу и преко басамака, а Зона се смеје кроз плач, па вели: — Ама, ја ћу ти умрем, нане!...

— У другој соби, одмах до собе Замфирове, поређале се на миндерлуцима: домаћица Ташана, Таска и тетке Калиопа и Уранија.

Васка је истину казала. По одласку тетка Доке настао је код Замфирових прави лом. Зона је из побочне собе све чула, а ону сцену између Доке и Замфира и чула и видела.

Бацио се онако обучен на дуги миндерлук што се пружао уз читаву једну страну простране гостинске собе. Била је субота.

Окни гу при нас. — Зоне, мори! Ела ’вам-ке при тету ти! — раздера се тетка Таска. Зона се одазва на позив и изађе из собе.