Јакшић, Ђура - ПРОЗА
оно мало мршаве хране којом сиротиња свој гладан стомак залаже, да овај жалосни живот за неко време продужи; седне за совру, сети се давне прошлости, а сузе јој теку низ збрчкано лице. „Ненад је“, вели, „и у овој колиби било срећних дана!...
Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
Дође ти на сабор код цркве сваког празника тушта света. Лепо се помоле богу, па онда заседну за совру, призову богме и своје старешине, па се ту гости и весели до неко доба ноћи. — Јес̓, богме, господине!
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Пошто испратише ову двојицу, они заседоше за совру. Пред саму ноћ диже се Станко иза совре и стаде обилазити башту. Дође до обора и виде Јелицу где краве музе.
— одговори Милош. — Па лепо — рече Алекса. — Ни то се не да карати! И стаде дрешити кесу. Спусти десет дуката на совру. — Је л̓ доста у кућу? — Доста. — Шта још треба? — Да позовем чељад!... — рече Милош.
Богами!... — Не богми се!... Кад ти кога хвалиш, он вреди! — рече Станко. Позваше их те заседоше за совру, коју тада скоро свака кућа имађаше.
Одмах заседоше за совру, која се часком препуни ђаконијом, а чељад стаде дворити и служити. Разговор се водио о ратовању и о сукобима, који
Ваздух беше свеж, те прожмаваше снагу... Заседоше за совру, а чељад им принесе варену ракију. — Хајде, Сурепе, — рече Заврзан пошто попи ракију — да се посао гледа! — Хајде!
Мало затим дође и старојко, Јова Јуришић... И њега тако исто дочекаше... Заседоше за совру пред кућом, која се све више пунила одабраним узовницима. Станко беше отишао да се опреми.
Зека се диже у вајат с деверским даровима. Отпоче ручак. Јело се онако сватовски, рукама. Младеж није ни седала за совру него се прихватала с ногу... Пуцањ за пуцњем грмео је... Кад изнеше печење, Зека изведе запревежену Јелицу.
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
Бечкеречки нотарош кад тера кера — обично после асентирунга — не може без њега; одмах: »Дај Совру — вели — дај, дај десну руку нашу«, вели господин нотарош, па му залепи пола десетице на шешир, а Совра дува за ону
траје све до медљане ракије ујутру, кад се господин попа искраде, да му не би пијани сватови из силне почасти придали Совру гајдаша да га прати до куће.
Зачас се искупило друштво из комшилука. Нашли су и Совру гајдаша. Отпоче игра и песма и здравице, и ређа се једно за другим наизменце.
Матавуљ, Симо - УСКОК
“ За оцем благослови је и мати тако исто, ако је плач не омете!... Шеста је здравица за совру и дружину, а њу, кити њихов стари сват, па повикне: „Ха, на ноге, на путовање!
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
« Љубица, и ако не имађаше у кући скоро никаквих судова, спреми леп ручак, постави совру у хладу, и позва госте да заседну. Беше све лепо, и чисто.
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
слави, на састанку, на моби, на сваком раду и залудничењу; он га прати и у гроб, па и после његове смрти обилази тужну совру за пуну годину дана, «у оно именије«, покојниково. То ви је... ал' доста, смејаћете ми се, што пишем оду бардаку.
Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ
Од жеље се сад наједох меса. ВУК МИЋУНОВИЋ Фала Богу, јест велико чудо! Видите ли овде у Котору баш овога Совру провидура и осталу господу млетачку? Воли су ти кокош али јаје него овна али груду сира.
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
је дивно одијело: Све у чоси а голи трбуси, Два пешака, трећи коња нема; Кад одоше свати по девојку, За готову совру заседоше: Што год треба, то на соври нема! Б) ДЕЧЈА 1.
У домаћиново здравље, а и у наша леђа! 2 (ПРИ СЕЧЕЊУ СЛАВСКОГ КОЛАЧА) Здрав онај јунак који ће ’љебац изломити, совру поновити и браћу разговорити! Ово је тежачка, јуначка!
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
Свако племе имало је своју совру — четири дирека, по бодена у земљу и спојена пречагама, преко којих су намештене уздуж две широке тренице; на њих се
Ђурица не имађаше ни совре ни племена. Он, са неколико вршњака, који не беху гладни те не седоше за совру, стаде да чека док попа напије у славу, па да почну играти. Чим народ заседе, поп се диже, а Обрад зазвони меденицом.
Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ
затражи да спава, те га мајка положи иза огњишта, па ни речи не говорећи испече мужу каву, једну и другу, и постави му совру да вечера. Али се утом нешто присети: — Пићеш мало ракије? — Што да не, ако је Бог дао, Богдана!...
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
совре стари Југ Богдане, с десне стране уза рамо своје сједе зета Страхинића бана, и ту сједе девет Југовића, низа совру остала господа; ко л' је млаћи, двори господаре.
Мијајла Грчића Манојла, до Манојла Шајновић-Дамњана, до Дамњана Облачића Рада, а до Рада Кајицу Радоњу; Кајицом је совру зачелио спроћ' честитог лица краљевога. Каква ј' красна Кајца војвода! У каквом ли господском оделу!
Ево т’ браца, господара мога!“ Кад зачула сеја Стојанова, она стрча доле низ чардаке, трипут совру очима прегледа док је брацу лице угледала; а кад брацу лице угледала, руке шире, у лица се љубе, једно друго сузама