Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
А ја, сирота, мислим да се оасним штогођ, па кажем сама себи: дај да одем часком до госпоја-Соке; она ће то знати, кад држи дућан! О, о, баш ми је жао... — Молим вас, ни речи, к’о што вам кажем, нисам чула!
Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА
Даље на десној страни на дувару две велике слике. Једна је господара Софре, друга госпође Соке. Господар Софра насликан у свој величини и дужини, у потпуно парадном оделу, у долами, па још преко исте долама, па
био прави газда у својој кући, али у важнијим, особито ванкућевним стварима, увек би се упитао за савет код госпођа Соке, например приликом „рештаурације“ кога ће за што бирати, и онда како је госпођа Сока казала, тако је морало бити.
Уме управљати, али за дућан много не мари. Пера је сад у дућану и у механи газда. Отац госпође Соке, покојни Угљеша, био је касапин од заната, и негда јако имућан.
Шамика, Марко Ћебетаров, шегрт и слушкиња су код њега. Господар Софра поглед баца на контрафу покојне госпође Соке, па онда управи очи на лик светог Николе, стресе се и уздахне.
Као год врана кад осећа мирис какве стрвине. Лепо га укопају, метну га у гроб с десне стране покрај покојне госпође Соке. Сад су заједно. Софра, Сока, Пелагија, Катица. Сви су жалили Софру, али највећма Кречар.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
“ Па у вино соке врже. И он беше, уђе, седе, Већ вечеру згодну једе. Вино пије, и већ попи, Напољу се нојца склопи.
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
оне, који нису једно за друго, ја гледам, синко, да не буде само дар на прстену, него да се и доцније сећају баба Соке и да је благосиљају; па ето сад и онај враг код Перића, ти га знаш — Васица, од Нове Године отвара сам радњу, вредан и
Коме год помену, сваки тражи бар две стотине дуката. Снаша Јула оби ноге трчећи око баба Соке и молећи је да нађе какву било прилику. Једва једном дође бака и пита их: да ли би дали Кају за Милоша Ђурића, трговца.
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
и мирише; дише на фине чипке што јој цепте по грудима; од дијаманата на прстима и у ушима сва „блицука” — реч је мале Соке, иначе позајмица немачко-српска, уобичајена у целој паланци; — коса јој стручним рукама прибодена тако да од лица