Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
су многи и многи Пупавци, коју су се тако по имену звали, а, међутим, било их је и ваљаних и отреситих да су и у соколе пристати могли.
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Турчину заигра срце од радости. Он виде већ живу, остварену слику с пред очима. И загрли Маринка. — Алал ти вјера, соколе! Ти говориш тако мудро да би могао пашовати с таком памећу!... Маринко му пољуби скут и руку. — Хвала, драги ага!
— Лијепо — рече Зеко — бог ће дати да и мене видите у окршају!.. — Добро, соколе, примам те! — рече харамбаша. Па пошто и он окуси хлеба и соли, почеше му прилазити хајдуци и љубити се.
— Тамо ћемо се склонити... — А зар не би боље било да одемо до Деве? — прекиде га Станко. — Не, соколе! Не смемо тамо. Па и шта би?... Дева је зверка. Он никад не истрчава. Он, колико чува нас, чува себе двапут више.
— То је овај! — рече Ногић и показа на Станка. — Дакле, то је Станко!... Ти си син Алексин!!... Алал ти, соколе, српско млеко које те одранило!... Само да сте видели онај лом, оно тумарање.
— Чија ово беше чета? — упита Чупић. — Моја! — одговори Станко поносито. Чупић одјаха коња. — Ходи, соколе, да се пољубимо!... Алал да ти је оно српско млеко што те задојило! Еј вала ти на оваком јунаштву!
— Мушка руко!... Одбрано нејаких, а поносе мајчин!... Иди, сине!... Мајка ће плакати, али ће те благосиљати!... Иди, соколе мој!... Иди, брани оне који се одбранити не могу!... И они имају своје мајке, које за њима цвиле!... Иди, сине, иди!...
Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ
помоћ нека дође сва царевина, и мали и велики нека се сјате, коњушар нека му ждребад подари, соколар нека одгаји соколе, нека себар да и што не може дати, нека му помогну дочекати свате.
ЗА ЖИР Бродари ти граде беле лађе, соколари одгајају соколе, пчеле ти са сунца доносе саће, злато ти рибари лове у песку, себар са поља плодове збира, ловци скупљају рогове
Матавуљ, Симо - УСКОК
Ха, попе Марко, соколе, шени! Поп убрза корачање, сви остали за њим. Кад стигоше под голему пећину што зја у брду над путом, поп стаде,
Да душманске с’јечеш главе, Мегданџио!... — Нека, Јоке! — рече он још блаже. А онда стара прихвати: Куху, Миле, мој соколе, куку мајци! Ђе остави удовицу, жалосницу! Да подиже лудо д’јете, само сама! Ал’ ће Јоке дић’ Милуна, ако бог дâ!
Огањ! Огањ сви! Сви истрчаше за њим у двориште, те стаде грмљавина пушака. Њеко викну: — Ха, соколе Крцуне, дед запој, као што ти умијеш!
Најпослије захори се смијех и учесташе узвици: „А, удри, Лабуде, погани! Удри, мрцињашу! Удри! Удри! Урте! Хај соколе! Хај жабо!“... Грјешни Лабуд бјеше сав црвен као рак и крупне капи зноја избише му по лицу.
“ И замахну на ме, господару, али немаде кад спустити, јер га саставих са земљом. — Аферим ти га, соколе — викну неко из гомиле Доњокрајаца. На то се Бајице машише пушака. — Стојте, несрећници — викну владика.
Живо! Кад се момци с Јанком упутише, он сједе крај Крцуна, затвори му очи, помилова га и рече: — Еј, соколе, Крцуне! Еј, луда, млада главо, што не послуша!
Ха, светите их! Крстиња и Јоке допадоше. — Шта је опет, за име божје? Али се кнез тек тада издера: — Ха, Јанко соколе! Хај, Јанко!... Јанко зајеча на кревету. Домаћица стаде умиривати мужа, а њих двије с лучем отидоше к рањенику.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Ој Поцерче, ој Милошу, Наш соколе, славо мила, Ал' на славу Турком лошу, Јер им сломи пуста крила, Сруши Дрини у дубину Ону страшну орлушину: Ви
Мачем бијеш, мачем сечеш, Мачем себи благо течеш, Благо турска глава сува, Кроз њу ветар горски дува. Ој соколе далматинче, Дивна мора дивни синче!
Насмеја се ја овоме здраво, Па му одо говорити право: Ој соколе над свим соколовим', Шта ти мислиш, море, с послом овим, Што магарци њему се радују, Чкаља твога што они благују,
Штира жваће, али од невоље, Шта ће јадна кад не дају боље. Ој соколе, жив и здрав нам био, Али нешто да ти кажем тио: Иди збогом, прођ' се посла тога, Веруј, красни, то је за другога;
нема, Па зато сунце западу се спрема: Пољуби успут градове и села, Пољуби реке, потоке и врела, Пољуби Србље, те соколе сиве, Пољуби мртве, пољуби и живе, Пољуби ране по груди, по глави, Пољуби крвцу што с' пуши у трави.
Ајде тамо цено сече Влајко И тај Гојко и соколе Рајко, Њи тројица са три силна паше По пољу се бојноме поклаше: Дим и пара кâ небом облаци, Звека, цика падају
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
— Станидер мало, ево нашег Стеве. Придошлица излази из кола и весело поздравља: — Здраво, Стево, соколе, како си ми? — Како? Па нешто боље нег они горе, веселници, на брду. — Е, е, ти опет! — пријекорно ће предсједник.
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
Ујутру рано дође ловац и види гђе држи јазавац лисицу па повиче: — Држи, јазо, соколе! Ловачку ти вјеру дајем, тебе ћу ослободити!
Павловић, Миодраг - Србија до краја века
сам цар са лотос—крстом у руци и његова кћи не дижући ока с књиге па војводе у белим кожусима и монаси што крију соколе под ризом византинци никада не беху млађи но претпоследњег дана од среће сви посташе малолетни цару је кратка
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
Ћути и чини се невешт свему. — Добро, то већ хоћу... могу. Али шта мислиш о њима, шта ће бити ? — Хе, соколе, нисам ја пророк. Ту се сад нешто крупно ломи... биће грмљавине и свега.
Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ
“ 153. Трепни крилом, под небом соколе, Испод крила цв’јет босиок баци, Не би л’ цвијет на мог драгог пао, Не би л’ ми га драги сјутра дао, Сјутра
А трећи вели: “Моја је Јана“. 172. Долети соко из Босне, Ђевојци паде на раме, Питала га је ђевојка: “Соколе сиви пернати! Какви је алдет у Босни? Какви су момци Бошњаци?
Једно другом у растанку говори: “Остај збогом, моја ружо румена!“ — “Појди збогом, мој невољен соколе!“ Прид тобом је једно поље ширина, Иза поља једна гора зелена, И у гори бунар вода студена, У бунару једна груда
Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ
— МАЛО СТАДЕ, ЕВО ПОКАЈНИЦЕ УЗ ПОЉЕ, И ТУЖИ СЕСТРА БАТРИЋЕВА ПРЕД ЊИМА. СЕСТРА БАТРИЋЕВА Куда си ми улетио, мој соколе, од дивнога јата твога, брате рано? Да л' невјерне не зна Турке, Бог их клео! е ће тебе преварити? дивна главо!
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
“ рече Петар. „То је лако испричати!“ одговори Пејо. „Но прије да сквасимо зло грло, још по једном. Дај, Стане, соколе послужи!
Нека жено! Сланину и зеље остави за довече. Биће слађе пригријано... Елате људи! Цуца, соколе и ти Ђеклићу и ти Озринићу, вама се чудим а не овијема из умнине, из питомине!
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
Док ђевојка, дур ђевојка; Кад невјеста, баш ни смјеста. Ђегод руча сив — зелен соколе, Ту и врана море вечерати. Ђе се коњи бију и играју, Ту магарцу нигда мјеста нема.
Кад ти дође ова здравица, пригни шједећи и одмакни стојећи: коња уздај а више се у пићу не уздај, но на ноге, соколе, пут крчи а сватове вичи!
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
— Не бој се!... Излази!... Та знаш да Брну ни лубарде не би пробудиле у првоме сну! — соколе га другови. — Ајме мени! — шапти Бакоња, али пође за њима низа стубе у двориште.
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
Мачем бијеш, мачем сечеш, Мачем себи благо течеш: Благо турска глава сува, Кроз њу ветар горски дува! Ој соколе Далматинче, Дивна мора дивни синче!
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
“ А они се око њега силно раздрагали, смеју му се, соколе га, бодре. И све тако док не спази Скопље, кад сви умукоше, јер Јаћим понова завришта: „Где си, каже, душо наша, жељо
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
Нема више ни 'наке горе ни 'накога Јевђовића, кâ што ти причаш... — Ко, зар Јевђовић?... Хеј, мој соколе; да ли му је само да те сагледа данаске — ево моје главе, ако не би рекао: »Хајде да ми будеш харамбаша и побратим!«...
Вујо беше спреман да пође у град, па, кад виде госта, застаде. — Куд си тако поранио, соколе? — ослови га Вујо пре него што му се Ђурица приближи. — Добро јутро, чича! — поздрави га Ђурица и пружи руку.
— Дај — дер овамо — рече Вујо, и узе једну по једну пушку, те их прегледа и, нашашви све у реду остави их. — Тако, соколе! Оружје ти је сад и отац и мајка, па треба да га гледаш као око у глави. — Куд ћемо сутра?
— Но ако си ме зовнуо због чега другога, то ми кажи. Вујо нађе за добро да спусти тон. — Тако, соколе, аверим ! А јест, имам још нешто. Кад већ ударите тамо, не одвајај се од Радована ни за корак.
Наћи ћу у неколико села по две три поуздане куће, платићу људима добро, па ће нас чувати. — Е, мој соколе, није женско срце као твоје.
— Шта ти уради, соколе : дуну једнога дана, па оде; нит’ се ти коме јави, нит’ ми што чусмо за тебе. — Морао сам тако, ча-Вујо.
Свакад нек се зна унапред колико коме од нас припада... — Тако, соколе, то је паметно — узвикну Вујо радосно. — Дај да се ја и ти погодимо, а шта ми причаш за ону гладну фукару, којој никад
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
Ујутру рано дође ловац, и види ђе држи јазавац лисицу, па повиче: — Држи, јазо соколе! Ловачку ти вјеру дајем, тебе ћу ослободити!
Ћипико, Иво - Приповетке
И настави. Мајка га погледа и, гледајући га, чуди се звуку његова гласа, и у очима му као види усељену беду. — Да, соколе, да сјутра кући кренемо... Слаб си! рече му тише.... — А гледај поред себе сиротињу голу и босу, изгладнелу...
Нека, нека, оздравићу... — Хоћеш, даће бог, — тужно одговара стара. — Али заспи, свиће! Заспи, соколе, заспи! Свиће! ДОМАЋИН Кад њих двоје стигоше до речице што кроз поље вијуга, сунце је било на заходу.
Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ
овде жена се заједно са соколом у лету, а то значи високо на небу појављује, и обучена је у небеска тела: Полетио сив соколе, За њим Мара капиџија, Сунцем главу превезала, Мјесецом се опасала, Звјездама се заклонила.
Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ
— Шта говори овај гост? — збуњено промуца Арнаутин још збуњенијој дружини. — То, да је то место моје, бре соколе! — одговори му сам поп.
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
Мој Стеване, наш соколе, Сећам ти се младих струја: Соко ј’ постô од голуба, Од голуба и славуја. А сад соко у гроб паде, А наша се крила
Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ
Буји, паји, мој соколе лепи, Нека ти се мишица окрепи, Твој бабајко другог чеда нема, Па јединца већ на бој отпрема, Да с’ вратите, -—
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
некога Стефановића из Сомбора која, у Драгољубу за 1845, у целини гласи: СРПКИЊА СРБЉИНУ Српски сине, Срб сиви соколе! Своји својства себи срца српска. Светска свету слава светом сјаје, Срб Србљину са српством србује.
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
Да, да, ко коцку заволи, тешко ће бити ваљан човек. Али, борићемо се, Србо и Соколе! Још си у Наниним шакама! 'Одићеш ти мени преко длаке, или ће се затворити пред тобом и зелена капија и гостинска
Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА
у десетерцу почео и да говори са нама: Дедер, Жико, из четврте клупе, Ако ли си јунак од мегдана, Реци мени, мој соколе сиви, Ко то беше Лазаревић Луко?
Петровић, Растко - ПЕСМЕ
Али шта сним, Шта сним? Кад знам: Пођи, пођи, па сврни! И тако стално даље: Пођи, пођи, соколе, па сврни! Кроз вечери, гле, целе, и све ноћу, и све ноћу, и све даље...
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Страхин-бане, ти соколе српски, твоме ђогу и твоме јунаштву свуд су броди ђе гођ дођеш води. Волим с тобом часно погинути нег' љубити на
Но се дервиш богом проклињаше: „Ти, соколе, Страхинићу бане, тврђа ми је вјера од камена. Да ћеш саде сабљу повадити, да ћеш пола војске погубити, невјере ти
“ А дервиш му право одговара: „Страхин-бане, ти соколе српски, твоме ђогу и твоме јунаштву свуд су броди ђе гођ дођеш води“.
у камену гује; Марко узе својега сокола, пак му стаде завијати крило и с љутитим гласом говорити: „Тешко мене и тебе, соколе, лов ловећи с Турци без Србаља, лов ловећи, криво дијелећи!
“ То изрече, па се с душом раста. Краљ закука кано кукавица: „Јô Кајица, мој соколе сиви! Ал' ти баби крила одломише и обадва ока извадише! Како ће те преболети баба?
господско од'јело, пак заплива у тихо језеро, те извади сивога сокола, па он пита сивога сокола: „Како ти је, мој сиви соколе, како ти је без крила твојега?“ Соко њему писком одговара: „Мени јесте без крила мојега као брату једном без другога“.
у хиљади нема, вољећу га него око једно, вољећу га нег’ једнога сина; ја ћу њему даре приправљати, приправљати коње и соколе, и ковати чекркли-челенке, и резати коласте аздије, нека носи, нека се поноси; ако л’ тако то не буде, пријо, хоћеш
књигу варош-Подгорици, Подгорици, бутун-породици, на рођака главнога јунака, на сокола Кујунџића Бура: „Ти, соколе, Буро Кујунџићу, виђи књигу, не почаси часа, но ти купи кићене сватове, скупи браћу све Подгоричане, па ођени коње и
гласовито: „Вила гњиздо тица ластавица, вила га је за девет година, а јутрос га поче да развија; долети јој сив-зелен соколе од столице цара честитога, па јој не да гњиздо да развија“.