Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА
— Како? — Дошао сам да од вас просим руку Јуцину. — Какву руку?! — рече убезекнута Соколовићка. — Руку ваше Јуце, да се за мене уда. Соколовићка гледа укочено Шамику, мисли да је полудео.
— Какву руку?! — рече убезекнута Соколовићка. — Руку ваше Јуце, да се за мене уда. Соколовићка гледа укочено Шамику, мисли да је полудео. — Шта ви, господине, говорите? Да узмете Јуцу? — Јест, да узмем Јуцу.
— Питајте. И сад ћу се опростити, да вам времена на то дам. Клањам се, збогом! Шамика оде, а госпођа Соколовићка као громом ударена, не зна шта да мисли. Разбере се, иде к Јуци. — Јуцо је л’ ту био данас Кирић?
— Дакле, ти знаш да те проси? — Знам, већ ме испросио, дала сам му руку, само је теби ишао да даш благослов. Соколовићка оштрим оком гледа на кћер, држи да је и она полудела. — А знаш ли ти да си болесна? — Знам, и скоро ћу умрети.