Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ
Нека он оде код газда-Марка. Нека му јави да довече дође на „пијење“ Софкино. А ви (жене) сада тамо по кући, спремајте и удешавајте!
Чинила се да ништа не зна. На Софкино: — Хајдемо, тето! — она само што одговори: — Хајде, Софке! И то њено „хајде Софке“ тако се слагало са Софкиним
је и он доцкан дошао, када је био сигуран да су до тада жене овамо већ биле све посвршавале што треба: и оно купање Софкино у амаму, слагање дарова њених по доксату, дочекивање свирача, играње првога ора, просипање шећера.
Опет поче кроз ноћ да трепери грнета. А ту свирку, хуку, он, Марко, као да је једва чекао. Јер, на изненађење Софкино, не врати се овамо к њој, него оде право, ка прозору собњем.
Софка чу како отац, видећи све то, а сада још и Софкино овако укопано стајање, у иронији одговара: — Ех, ех, зар сте нас толико жељни?
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
И Нечиста крв није роман о греху и казни. Премда се Софкино жртвовање може схватити и као казна, а ни грех није далеко од њенога лика: повремено ју је као могућност заносио и
Отуда и тело Софкино није дато само онако како би га спољње око видело, као тело-објекат, него опис често креће изнутра, из субјективнога
Могло би се без претеривања казати да се радња развија, призори и описи се смењују тачно у два корака: прво Софкино предвиђање, па испуњење.
кад се прелази с једне на другу временску раван, и са „меким” прелазима између ауторове и Софкине тачке гледишта Тело Софкино, као што ће се касније видети, у роману тако често усмерава читаочеву перцепцију (тактилну, просторну, визуелну и
разазнаје грешка у дистрибуцији: прво су преци именовани само као Софкини, а онда испада да су заједнички, при чему се Софкино име двапут појављује, као знак двојне улоге.
104 Колико је Станковићу стало да што јаче удари гласом на кућу, и свакако тиме подржи Софкино учитавање, види се, прво, по томе што ефенди Мита употребљава туђе речи „ефенди-Митина кућа” (као: други говоре, сав
Стога и можемо најлакше до њих доћи, и расветлити их, ако пред очима држимо цео призор и у њему пратимо Софкино кретање.
У простору цркве, као нигде другде, Софкино тело трепери са осетном унезвереношћу. А пошто је из цркве изашла, она „чисто одахну”, па „поче савијати и силазити
]”. 161 По свему судећи, узрок овој појави може бити Софкино потискивање објекта еротске жудње: пошто се искључује „други”, јунакињино се „ја” удваја тако што се према сопственоме
Агонално стилизован плач у XВ глави, грцање Софкино у хамаму, није - изричито се каже - „због тога што полази за недрагог, нити што је другог волела, јер никог није
Временско преокретање укинуло је ретроспективност. Самим тим је на композиционој равни укинуто и сећање Софкино, које је с почетка степенасто враћало читаоца од јунакињине старости уназад све до њеног раног детињства.
У српској је књижевности, раније, можда још само Софкино тело на страницама Нечисте крви живело толико самосталним животом.