Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
прози крајем XИX века прилично помодна - о психофизиолошком изрођавању, и то на двама породичним стаблима, укрштеним у Софкиноме лику и продуженим у њеноме потомству.
А већ из досадашњег излагања могло би се знати, или барем наслућивати, да ће његов видокруг бити врло близак Софкиноме, с њим ће се често подударати и још чешће укрштати.
Премда се споља даје, у ауторово име, опис се код Станковића окупља око субјективног доживљаја, са језгром у Софкиноме телу и са чулним утисцима који одражавају смештеност тела у конкретноме простору.
У Софкиноме доживљају управо то и налазимо: с једне стране, одвећ велик простор (ВП), преко мере оног кућног на који се навикла; с
које Тодора (сама та „мама”) може преузети једино у облику „маму њену”, а онда се у том облику поново појављују у Софкиноме немом размишљању.
Одатле се, постепено, све јасније почиње да разазнаје и улога коју управо отац има у Софкиноме врло раном истискивању ма какве препознатљиве личности из својих еротских жеља и љубавних снова: „Још у почетку, кад
Има у Софкиноме уверавању себе саме да нема и неће бити „таквога” који би био „достојан ње” нешто од заверавања оцу; боље рећи, она се
Још на почетку овог рада показано је да је у обема недовршеним верзијама приповедање било засновано на Софкиноме сећању, што даље значи и на њеноме немом, латентном говору.
У Софкиноме опраштању од тога старог света (старе културе) који се споро мењао, а у новим је историјским околностима брзо потонуо,