Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ
Али опет све занемело, све са тајанственим и готово уплашеним изразом лица. Сигурно горе отац, саопштавајући им Софкину удају, у исто време наређује им да нико о томе не писне, да не би ко од комшилука и осталог света дознао, док се удаја
Зар ја не знам колико је то што ја то морам? И то ја, ја! Ох! И разгневи се на неблагодарност Софкину, јер он се само за њену љубав вратио, да је добро удоми.
Чим се изгубише из вида чаршији, опет почеше да се погуркују и обазиру. А већ када као намирисаше Софкину улицу, све појурише. Свака је трчала, да што пре стигне.
Већ су околни комшијски зидови начичкани суседима, особито девојкама, које су доведене да тако преко зида гледају Софкину свадбу. На капији улаз је већ био закрчен. Већ и туђи момци из целе вароши почели да долазе, и хватају се у оро...
Миленија видећи како Софки то годи — а не, како се они бојали, да ће бити горда — до суза тронута на ту Софкину љубав понова би је нудила: — Хвала, снашкице, хвала... Узми, узми још.
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
Иначе врло брзо док се приповеда о прецима, протицање времена осетно се у роману успорава чим се пређе на Софкину породицу, на њено детињство и, још више, на њено девојаштво проведено у кући с мајком.
за ћерку обећао Марко, што је изазвало, дотле притајену, жестоку Томчину нарав и коначно одлучило жалосну судбину Софкину онако како нам је она на почетку прве верзије - уосталом, са нешто више појединости - била приказана.
Станковић је, међутим, раздвојене половине повезао тако што је Софкину потенцијалну тачку гледишта из друге пренео и у прву половину (именујући и даље претке као њене), и то је морало да
Затим ближе објашњава шта би била та несиметричност. А углавном је у овоме: „Он се, на пример, дајући историју Софкину, толико задржао на сцени у амаму, на свадби, на игранци, пред свадбом и тако даље, да дело, посматрано као целина,
то је, разуме се, сасвим тачно: свадба заузима средишњи део романа, четири петине његовог текста односе се на Софкину удају.
само догађај на коме се јунакињина судбина ломи него да је можда и догађ који чини сижејну окосницу, да је Станковић Софкину удају учинио основним предметом романа.
Поврх тога, чак и раније анализирану Софкину бојазан од отвореног простора на периферији вароши налазимо код неких других ликова.