Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ
Носећи је на рукама по соби, грлећи је, говорио би: — Софкице!... Татина Софкице! И све би је јаче грлио, тако да се Софка и сада сећа његове скоро избријане браде, која би је
Носећи је на рукама по соби, грлећи је, говорио би: — Софкице!... Татина Софкице! И све би је јаче грлио, тако да се Софка и сада сећа његове скоро избријане браде, која би је тада почела по лицу да
— Доста, доста, Софкице! — прекидала је и заустављала Софку, а ипак видело се како јој мило што јој одело тако лепо стоји.
| Зато она брзо уђе у собу, и пошто тамо још брже размести и почисти, позва Софку, као тешећи је: — Оду, оди Софкице. Седи, одмори се. Ништа није, и не бој ми се! И не могући да издржи, заједно са Магдом отрча Софкиној кући.
Али се брзо трже. Изиђе у кујну. Када је на светлости од огњишта и свеће угледаше, тетка јој само промуца: — Куда, Софкице? — Дај ми шал! Идем до куће, нешто сам заборавила.
се око себе, да ово, што ће сад бити, можда и сама ноћ не чује, тихо, гробно поче: — Или, зар, синко, чедо, Софке, Софкице моја, не верујеш тати? Мислиш да тата лаже, да има пара, него тако хоће, ћеф му да те уда.
Хвала, Софкице! А то Софку највише потресе, до срца је расплака, јер у том његовом унезвереном дрхтавом грлењу њене главе, љубљењу
— Па зар, Софкице, ти не спаваш и не одмараш се? А ја мислила... — Не... — Ао! Па ти ниси ни јела, мори, ништа — пљесну се Магда,
Мати јој последња дотрча, поче да је љуби и јеца: — Софке, Софкице! Али Софки су чело и уста већ били хладни, те се она брзо и немо са матером пољуби и пође, изиђе из собе.