Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА
живео је господар Софроније Кирић, трговац. То је било пре шездесет и пет година. Тојест, он је већ и пре тога а и после живео, али година 1812-13
Варош У. лепа је варошица, крај Дунава. Господар Софроније Кирић, или да рекнемо господар Софра, имао је кућу и трговину баш код бајира, на најбољем месту.
„Господар Софра” — тако се звао у послен дан — свецем и недељом, у цркви или каквој црквеној седници звао се „господар Софроније Кирић”, и тако се и потписивао. У кући је имао красну трговину, па и механу.
, с друге писмо К., значи „Софроније Кирић“. Враголан тај молер, намалао га да десни прст пружа на госпођу Соку, која је до њега, па онда у целој његовој
Господар Софра устане. Комесар мери га, гледа му ноге, па промумла: „То је тај!” — Ви се зовете Софроније Кирић, трговац из У.? — На служби. Забележи. Сад приђе Кречару. — Ви се зовете Јован Кречар? Трговац из У.?
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
“ риба говори, „Иди само натраг својој баба-Анушки, Нек’ јој кућа буде срећна и берићетна.“ Кад се деда-Софроније баби вратио, Морао се прекрстити, — чудно и јесте: Где је била кровињара стара њихова Ту сад нађе лепу кућу, лепшу
Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ
Причини се Старцу да то и није Страшило, већ стари пријатељ Софроније који му иде у сусрет. Најдужи и најмршавији је био Софроније у девет села унаоколо. Куда је отишао? Одакле стиже?
Најдужи и најмршавији је био Софроније у девет села унаоколо. Куда је отишао? Одакле стиже? Стресе се Старац, подиже руку: — Ипак си се вратио? — рече.
Па после: лубеница поједена, шаран весело плива, а Софроније се смеје. — То си ми ти рибарску срећу урекао! — каже. Баш да му овога пута не подвали!
Али, шта се то тамо, насред бостаништа збива? Је ли могуће да је Софроније к њему кренуо? Протрља Старац очи: сања ли он? Ах, покварењак један!
Већ из бостана излазе и хватају се житног поља, а Софроније стално испред њега. »Гле, он то к реци хита!« — помисли Старац. »Мора да се присетио старог дуга!
« Кад, одједном, Софроније викну: — Не кради, Стари, не кради! — Ко би врбово лишће крао? — окрете се Старац и виде Страшило како стоји на
Ти крадеш! — топну Старац љутито ногом, али се Софроније и не помаче с места. — Украо си ми најлепшу лубеницу! — Није то твоја лубеница! — одврати Софроније мирно. — Погледај!
— Украо си ми најлепшу лубеницу! — Није то твоја лубеница! — одврати Софроније мирно. — Погледај! — Па, и погледаћу! — приђе Старац Страшилу и додирну лубеницу, зачуђен бљеском који је из ње
— Ево ти је! — спусти Софроније златну лубеницу крај пријатељевих ногу И звизну некако тихо и умилно један, па други пут, а из воде која се тамнила у
— Сад знаш зашто никада нисам донео шарана у замену за лубеницу! — рече Софроније и осмехну се. — Дању су оне рибе, бар људи мисле да су рибе, ја једини знам шта су...
— рече Софроније и осмехну се. — Дању су оне рибе, бар људи мисле да су рибе, ја једини знам шта су... — пружи Софроније руку, а на то као на неки тајни знак заиграше она малена створења лелулајући косама и хаљинама.
« »На кога ли га сећа?« врти се Старац у својим сећањима као миш у клопки, никако да се сети. Можда и зато што, се Софроније лукаво, из прикрајка, смешка.