Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
породици обухвата како експлицитне, намерне методе и технике васпитања, тако и спонтане, ненамерне, имплицитне видове социјалног утицаја на личност детета. Кажњавање и награђивање.
То је и разумљиво јер се женско дете од почетка свог социјалног и психичког развоја осећа инфериорнијим, слабијим и немоћнијим бићем, осуђеним да слуша.
поткрепљења, награђивањем пожељног и кажњавањем непожељног понашања, у традицијској култури веома распрострањен облик социјалног учења јесте учење по моделу.
Тако дете овладава усправним ходом, усваја говор, учи се правилима социјалног понашања итд. Чак и усвајање извесних моралних норми, система вредности и сложених знања у међуљудским односима
Учењем по моделу усвајају се читави обрасци социјалног понашања, као што су агресивно или алтруистичко понашање, а и значајне социјалне улоге (нпр. оца, мајке, мужа итд.).
вековно искуство многих генерација, а поебно оно педагошко искуство које се показало погодним за подстицање социјалног развоја деце и култивисање њихових разноврсних способности.
У социјализацији деце помоћу усмене књижевности води се рачуна о узрасту детета, о ступњу његовог интелектуалног, социјалног и емоционалног развоја, односно о његовим могућностима рецепције појединих усмених творевина, као и о његовим особеним
сврставању детета у лиминална, гранична створења, која због самог свог двосмисленог положаја, недефинисаног социјалног статуса, изазивају узнемиреност и противречна, амбивалентна осећања.
дивергентног развоја, различитих рекомбинација и преобликовања, представља основу за уобличавање новог психичког и социјалног стања.
у обреду крштења, дете заувек губи име које је добило на „водици“), без социјалног статуса, што све указује на њихов неодређен положај, а њихово унутрашње стање је стање пометње.
одрастању), док су други релативно мање важни и безопаснији (периоди латенције и периоди после освајања новог узрасно-социјалног ступња).
поступке у нашој култури којима се код детета социјализују примарни нагони, усађују елементарне норме и облици социјалног понашања (навикавање на чистоћу, храњење, обликовање агресивности, сексуалности, развој моралне свести), онда ћемо
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
Он је први у свом добу видео могућност социјалног романа у српској књижевности, и још 1857. тврдио да он »има велику будућност«.
Модерне идеје духовног, политичког и социјалног ослобођења он је сматрао као једну изопаченост духова, болесно фантазирање, залудно трошење српске народне снаге,
изједначио са тенденциозношћу, и што је сувише желео да књижевност стави у службу идеја и осећања једног политичког и социјалног покрета.
Роман има својих мана: мешавину између једног социјалног романа са тезом, врло спорном уосталом, и личне, аутобиографске сентименталне исповести, поред тога ту има остатака
Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ
разишли, свако својој кући, свако се поновио, чак и онај блесави Кепа што је највише лајао набацио нове њупавце, преко Социјалног: каже, сад ћу и ја напредовати у животу, каже, могу и ја да држим сада језик за зубима, а не као до јуче, нигде
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
по убеђењу; а у његовим су делима, опет, проналазили веродостојне описе крупних друштвених промена, дубоког социјалног раслојавања, и помоћу њих углавном објашњавали понашање његових ликова.
Занимљиво је да уз промену социјалног положаја иде и једна врста преименовања,197 на шта Станковић особито удара гласом: „она престаде да је удовица, већ
Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности
у туђем граду и повратак у завичај, на који се већ гледа другим очима, а у другом Пауци (1909) развијена је слика социјалног раслојавања.