Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
Сунце бјеше одскочило три копља кад стигоше ка ријеци. Стипан и возари на сву муку уведоше коња у сплату, јер се пропињао и бацао задњим ногама. „Који му је враг јутрос!?“ — вели фра-Брне.
— Магаре од магарета! Тако ме припаде, а?... А што те враг није понија с њима у сплату, него и ти чекаш брод кâ господин! — пак се опет обрну и стаде дозивати возаре. Бакоња бризну у плач... Ја... ја...
А кад Букара не требаху ни млинар ни ковач, онда га одиста требаху возари, да вуче сплату, у којој они сјеђаху смијући се и пушећи. Па га требаху сваког часа Балеган и ђаци, а увече говедар.
О, сад додај два бродића и сплату, рецимо опет стотинак талира — то ти је око дванаест стотина очишћено јутрос на чисту сриду! — Тако је, боме!...
— Тада Вртиреп нареди преосталој четворици слугу да пазе неће ли они са Срдаром довући сплату, а ако то буде, нека им помогну, а један нека дође у манастир да му јави. Па он и Тетка отидоше ка гвардијану.
Прођимо се шале и задиркивања на овај црни дан, на који ће све кршћанство процвилити... Дође Шкељо. — Јето вуку сплату и бродиће! Пуни су приковођана. — Добро је и то у воликом злу! — рече Вртиреп устајући. — Ајдемо, браћо!
У манастир можемо да и’ не пуштамо, али најпосли, нека и’ исприд мађупнице! Десетак приковођана вуцијаху сплату (весла бјеху потопили лупежи) пуну људи, међу којима бјеху Срдар и Бакоња. А бродиће бјеше однијела вода.
Бељан и говедар довезоше сплату. Оба бјеху гологлава. — Шта то значи? — пита их, мрднувши главом на више. — Саранили смо Дундака — рече Бељан тужно.