Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Али једна стоји над наћвама, Замешује брашно сузицама, Њу је чудна спопанула туга, Чини јој се, изгубила друга, У сну њојзи сунце помрачало, Па с' на земљу доле стропоштало.
Плану јунак кâно огањ живи, Е га она осрамоти љуто: „Пуштај, љубо, Бог т' убио живи!“ Али она спопанула круто: „Нећу, богме, пређе ме утуци, Помоз', Боже, мојој слабој руци!
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
— (речи којима девојка тајно заклиње момка који за њу не мари, да би се њом занео). Тешка га рђа спопанула! Уста му се на затиок окренула! Црна му земља кости изметала!