Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ
Ви сте ми, драга пријатељице, много и живо причали о Вашем ловачком псу спри-у, који се својим потпуним именом зове еспри.
Све је то било због тога што је мој спри одјурио тога дана у лов за оном астрономском дивљачи. То његово одсуство доказује јасно његову егзистенцију, но још
Јер на вече тога дана, када сам се повукао у своју собу, мој спри се вратио из лова, али без плена, са испруженим језиком. Ја сам се стидео, очајавао, беснео.
Покушао сам поново да размишљам и напрегао све мишиће у мозгу, али узалуд, мој спри је лежао опружен и није могао да се макне. Но добра природа побринула се за своје створове.
После треће луле и четврте каве диже се мој спри на ноге и протегли се. То сам јасно осетио јасније када је застригао ушима и затреперио ноздрвама.
И мој цео интелект то је постао. Мој спри је јурио из све своје снаге, провлачио се хитро кроз најгушћи математски шипраг, прескакао поноре; савлађивао све,
Мени нешто шкљоцну у глави, мој спри залаја, скочи на плен и зграби га за врат. Упалио сам светлост. Било је сат и по иза поноћи.
Тако сам посматрао само магнолије које су цвале доле у врту; мој спри, преморен од напора последњих дана, мирио је лежао поред мене.