Јакшић, Ђура - ПРОЗА
Живко га само погледа, али не рече ни речи; диже се, оде у ћилер, па наточи сам себи ракије. „Срам те било“, рече калуђер, „пијаницо! Сад, кад је време радњи, џанум, ти пијеш, као да немаш куће, мајке и жене!
Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
А Пупавац тек стаде дрекати: — То је срамота!... Срам вас било! Зар сте ви трговац! — Ко сте ви? — скочи Никола у чуду са столице. — Ја толико потрошио...
Савка и мати јој ђипише поплашене са столице. — Вуците тога напоље! — викну Никола на слуге. — Мене напоље? Срам вас било... — дрекну Пупавац већ очајнички... — Ја толико потрошио!... То је моја девојка!... — Напоље!...
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Момчад се љутила. — Хоће да убије што му је одскочио и што га је оборио!... Срам га било!... — виче Станко Јуришић. — Онда је требало и ја њега, што ми је одскочио!... — Није — виче Шокчанић.
И пресече оком... Страшан поглед сену испод седих веђа... Народ застаде... — Распните ме! — грмео је он. — Срам вас било седе косе! Осуђујете човека, а нећете да га чујете!... Срам те био, седи свештениче!...
— Распните ме! — грмео је он. — Срам вас било седе косе! Осуђујете човека, а нећете да га чујете!... Срам те био, седи свештениче!... Зар се тако од рамена одсеца казна?... Хоћете да ме убијете?... Ево!... На!...
он, као, не може већ више ничим маћи, загледа се у Станка и сузе му ударише. — „Шта је, Крушко? Шта ти је, срам те било! Зар у сузе, као жена?... Не помаже ти, вала, па баш да пливаш по њима!...” И превуче ножем преко длана...
сад му све оде... Он је мислио светити се зликовцу, па сад види кукавицу. Окрете главу и пљуну... — Срам те било!... Ниси ни куршума заслужио!... Па викну: — Заврзане!... Почни!... Па се окрете да изиде.
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
»Срам вас било, бећари једни, грдила би их она тада, немате ни срца ни душе! А шта вам ради да га секирате тако!? Јао, наопак
« па се даље шета. »И-ју! Е, та баш не зна шта је ни стид ни срам!« чуди се и вели гђа Сида гледајући кроз чвор на капији.
— И-ју! Ала је безобразан! (Стаде Јула с радом и погледа га.) Срам вас било! Севајте одма’ с те дéре. Мâ... Сад ћу звати маму. Настаде опет пауза.
И-ју! Фрајла Јулијана, па, ’ајде будите ондак моја. — И-јуф!!! Ала сте безобразни! — викну запрепашћена Јула. — Срам вас било! Гледај ти само унцута једног!
Севајте тáки од тарабе! Мол’те бога што није тàта код куће! Срам вас било! Настаде опет пауза. Јула копа, а Шаца се ућутао и повукао па ћути. Тишина.
— Хе, хе! Ту сам, ту — понавља Шаца. — Срам вас било! — дрекну Јула на њ, склањајући збуњена бујну косу своју под плаву цицану мараму којом је повезала главу.
— Е, лепа парада! Вас треба да је срам, а не мене! Ја баш ако и гледам, а ја сам барем мушкарац, па ми се и шикује,... ал’ ви, ви!...
А њему мило што га тако држи за јунака, па онда од њу пољуби, а она се отима па му каже: »Срам те било!«, али то тако меко и нежно да му још и сад звоне у глави те речи.
и дуго није могао ока склопити, а два дана још после тога брујале му гајде Совре гајдаша и зујало у ушима оно Јулино: »Срам те било!« Сутрадан је шегра имао муке чистећи браца-Шацине чизме.
Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ
тихо, крадом уносе да нико од укућана а нарочито ко од браће му не види, јер знају колико је то за њихове газде јад, срам...
Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ
чинили нека мала божанства, он је осећао како страшно прља лепоту оних рâнâ мушки стечених и како би сав онај срам што му је онако упљувао душу могао да уклони само тако, ако би јавно, ту пред свима, просто и поштено признао све што
А онај срам осети он још више кад угледа, како два мршава, слабуњава младића дижу носила са његовим тешким телом, мучећи се да га
Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА
Оћиш да се свађиш јошт сос мене? ЈУЦА: Ја сам доста трпила. Шта ће то рећи? Кад ниси за жену, да се ниси ни женио, срам да ти буде! ЈАЊА: Срамота на тебе и на твоју род, како почитуиш свога господар.
Црњански, Милош - Сеобе 2
То дете више није дете и сваки њен корак прати. А све наслути. Исакович је завртео, срам га било, мозак њеној кћери! Понављала је, одшкринув, тихо, врата, да ће га наксутра, у својој кући чекати.
Хтео је да је узме за руку и просто изгура, на врата. Али се она опирала. Срам га било! Како би њему било, да је дошао код ње у визиту, па да га избацују? Она ће поседети мало, па ће отићи.
Какву му срећу може донети Евдокија? Њена мати јој је, и пре, све удвараче отимала, срам је било, а сад јој је отела и њега. Али њега не да.
Она, каже, није више дете! Зна да се у њега заћорила њена мати. Евдокија Божича не воли. Срам је било – њега воли, иако је удата жена. Никад пре није била луда, оволико. Не зна више шта ради.
Није им се више милило ни да живе. Али, ако и није осећао неки нарочити страх, Исакович је осећао дубок срам, да се они, сународници, туку по Вијени и вијају као жути мрави.
Теодосије - ЖИТИЈА
што би лопови могли покрасти осим поцрнела тела и на њему худих рубина власених, па и то ради прикривања удова чији срам непослушношћу Праоца познасмо.
Боже мој, дођи ми у помоћ! Нека буду постиђени и нека ишчезну клеветници душе моје, нека се одену у стид и срам они који ми зло ишту. Ја се увек у тебе уздам и свакој борби мојој прилажем похвалу за тебе“.
Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ
Нисам ни властелин ни себар који се свети, који враћа жаоку за жаоку, срам за срам, нож на срцу за нож на оку, ја се по срцу не управљам, ја сам цар заробљен законима које прописујем сам.
Нисам ни властелин ни себар који се свети, који враћа жаоку за жаоку, срам за срам, нож на срцу за нож на оку, ја се по срцу не управљам, ја сам цар заробљен законима које прописујем сам.
Поповић, Јован Стерија - ЖЕНИДБА И УДАДБА
„Господична, молим за један пољубац; ја ћу умрети, ако вас не пољубим,“ а сад, кад га жена љуби, а он се туђи. Срам да те буде! МУЖ: Знаш ли ти да сам ја муж у кући? ЖЕНА: А знаш ли ти да сам ја жена у кући, а не слушкиња?
“ Је л’ ово та фаљена кућа? Срам да те буде! ПРОВОДАЏИЈА: Али молим, то јест. МУЖ: Лепу сте ми прилику препоручили!
ЖЕНА: Нећу да ћутим, знаш! МУЖ: Оћеш ли да почнем другојачије? ЖЕНА: Само пробај, пак ћеш видити шта ће бити. Срам да те буде! УГЛЕД 4. ОТАЦ, ПРЕЂАШЊИ ОТАЦ: Шта је то, децо, ви као да се свађате, јао, јао! МУЖ (оцу): Гди су новци?
МУЖ: Ви немате овде ништа заповедати. МАТИ: Да шта, да ми изеш дете? Срам те било! МУЖ: Ви да идете напоље из моје куће. ЖЕНА (трчи му ближе): Шта, мама напоље? МАТИ: Срам да те буде!
Срам те било! МУЖ: Ви да идете напоље из моје куће. ЖЕНА (трчи му ближе): Шта, мама напоље? МАТИ: Срам да те буде! ЖЕНА: Пре ћеш ти излетити. МАТИ: Ни шест недеља нема, па си почео; а шта ће после бити?
Поповић, Јован Стерија - РОДОЉУПЦИ
“ Шта, опет да секу дуван на глави? Срам и стид да буде вашим ученима, тако народе огорчавати! Зар Маџари не уму после враћати, као што је и било свирјепства
СМРДИЋ: Ми смо у одбору. ЛЕПРШИЋ: Ја би, али шта један човек може чинити. ЗЕЛЕНИЋКА: Срам и стид! Ви потомци Душанови? Одите, родољубице, да ми оперемо образ народности! (Узме пушку која је у углу висила.
) ЗЕЛЕНИЋКА: Сад ви бежите куда знате, ми ћемо остати. ЛЕПРШИЋ: Шта, Србљи! Овај срам да подносимо? Не, у ком ври српска крв, на оружије! ШЕРБУЛИЋ: На оружје, макар сви изгинули! СМРДИЋ: Тако и јесте.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Ал' тек песму што одгуди, Сам издаде, срам те буди! 19. Но што зборим од срамоте? Ти се смешиш а зашт' не би? Срам је само за сироте, А пуни су шпази
Ал' тек песму што одгуди, Сам издаде, срам те буди! 19. Но што зборим од срамоте? Ти се смешиш а зашт' не би? Срам је само за сироте, А пуни су шпази теби; Нека сирак, нека режи, Та Бог ништа не бележи! 20.
“ Па на даску ногу меће... Ал' ко плови амо крају? Ко то коре, ко то куди: „Хеј Шајкаши, срам вас буди!“ 37. Сваком сину сузно око, Свак угледа — али кога?
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
Ено јој Петрака самарџије, нек је он пази, свакако је прешао у коњску вјеру. Носи у торби коњску икону, срам га било, старога човјека.
Куд га, овако жив, теглим на леђима по овој грешној земљи, туд ми је већ и као свецу одмах нашао посла, срам га било. Баш је њега брига што ћу ја умријети. — Ехе-хе, живјећеш ти нама још колико ти драго, а брату Сави шипак!
Јошан га је правио, срам га и стид било, газда човјек, а спетљао се с лудом Савком и сад јој не да ни близу својој кући.
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
” Тако мајка од милина јуначкога кара сина, дива свију јуначина; дивак синак збори њој: „Зар мужеви? — Срам је рећи! — што их тисућ бега псећи од вилица магарећи' кад замахне синак твој? То мужеви? То су жене!
Самсон је певô. Певô је земљу, певô је небо, народ и бога, славу и срам: јунаштва свога минула дела, дивоту мушку дивскога тела, пребујне косе срезани прам, угасле звезде зеница слепих, певô
Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ
МАКСИМ: О, проклето ђаволско колено, и ко те доведе на мој врат! СОФИЈА: Срам да ти буде; напао чинити, да му се свет смеје. Што си тражио честиту жену, кад си такве нарави?
Поповић, Јован Стерија - ЗЛА ЖЕНА
ТРИФИЋ: Али девојка ти није ништа скривила, брате! СУЛТАНА: Ти видиш, срам те буди! Мислиш не примјечавам ја зашто је у заштиштеније примаш... Таки да ми другу девојку нађеш, а ову марш из куће!
ТРИФИЋ: Тебе јошт нико није обешчестио. СУЛТАНА: Није, чекаш док ме тко не попљује, пак ће онда добро бити! Срам те буди! Ти си муж! Док нисам новце донела, била сам и лепа и добра, а сад сам неваљала, сад ти нисам по вољи.
СТЕВАН: Бре, срећа је твоја што ја с мајстор Сретом добро живим, а сад би ти показао на кога ти замањујеш. Срам те било, ождркељала си се као крмача, па си дошла пре зоре да узнемирујеш људе.
Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ
Знате већ, они типови којима мирно можете да приђете и да покажете прстом на стомак па кажете: „Срам те било; што не вратиш деци фудбал!“ Песници! Па одавде је последњи песник збрисао пре једно двеста година!
Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ
- Угледају празан рам... Цикне један чворугав: Нану ли ти нанину, немаш слику - имаш рам! Зар те није, стоко, срам! — Кундак, шака - дједов крик. - Кроз копрену тамину крену даље скојевци.
- Тесан ли је рам видика кружног, чију бледу чађ облина наших орумени срам! ИИИ Хеј, исток класа! - Ми смо Стамбол град, где слаб је мужјак и жировит храст.
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
“ Пред млином стоји дедица Триша: „Остадох опет сȃм. Савеза јака у два лудака! Како их није срам?! Кад киша дође следећи пут, опет ће оба под чичин скут.“ . . . . . . . . . . . . . . . . .
Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА
САРКА: Ију, ију, ију, срам те било, Агатоне! Како ти то мени као да ја просим од вас! Ја не просим, него тражим оно што ми припада.
АГАТОН: Може! ПРОКА (обраћајући се слици): Пфуј, Мато, срам те било! ВИДА: 'Ајде, бога ти, да не гледамо бар очима ово чудо! ТАНАСИЈЕ: Хајде, дабоме! (Одлазе у своју собу.
Црњански, Милош - Лирика Итаке
СПОМЕН ПРИНЦИПУ О Балши, и Душану Силном, да умукне крик. Властела, војводе, деспоти, беху срам. Хајдучкој крви нек се ори цик. Убици диште Видовдански храм! Слави, и оклопницима, нек умукне пој.
О правди и победи светој нек умукне крик. Оцеви и браћа и сестре беху срам. Освети, мајци нашој, нек се ори цик. Раји, рити, диште косовски храм. А сунцу и манастирима угушите пој.
Отаџбина је пијана улица, а очинство прљава страст. Смех се заори да све доврши, срам се крије иза гробног плота. А посао слуге даље да врши, за свачију блудницу, и скота, бог оставља, у ритама, част.
, све? Та то је била само шала. Треба већ нешто ново, ко би још спомињао ово, крв и срам и рат. Вечна су само тамница и вешала, њих ће ти радо нудити и брат. Што ти је жао нашег покољења?
Не тражите по улицама мрачним, риту и блуд, што црвени. Ено вам рита на постељама брачним, а срам у љубљеној жени. Кад убијете сина свог прснуће ланци, и пасти Бог.
Кад убијете сина свог прснуће ланци, и пасти Бог. Јер лаже вас најмилије, јер срам је, што песме славе. за чим вам суза лије и боно клону главе!
Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ
— вичу једни. — Матора кукавица! — вичу други. — Место да млађе куражи, а он још плаши народ! — вичу трећи. — Срам га било од оне седе косе! Наживео се, па га још страх нечега, а ми млађи јуначнији! — вичу четврти.
Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ
њину у понору јада, За дугу борбу у животу зала, За слом идеја и неуспех вере, Отрован мозак и срце прозукло, Срам сиромаштва што га немар пере И, некад силно, уздање умукло.
Ко то куца? Човек, жена, дете? Мржња, нежност, превара ил’ срам? Свеједно је да л’ ме разумете — Ма ко био, желим да сам сâм.
човек срећан, јер је сâм; Када се сумња немила не јавља; Јер свет је беда, прљавост и мрак, И невољничка болница и срам.
Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА
Какав му је то старац, срам га био! Ја опет просим мојега љубезнога читатеља да ми прости што ове непристојне вешти назначујем.
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
Кнез је погледа зачуђено. — А шта си издрељија те очурине у мене!? Зар ја не смим спомињати своје дите? Срам те било! Јер теби баш кâ да је жâ што се твоје слутље не испунише!
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
“ „Срам те било. Толу си наговорио да шири по селу свакојаке блесавлуке о Вукашину, па их после мени прича“, злоба му је била
— И ову војску Водиш на народ! Срам те било! Зато ли вас ми хранимо и одевамо — огорчено рече Аћим. — Не лај! Наредићу паљбу — официр лако скочи с коња,
„Гледај свој посао и не кели се стално као да си кошуљу умокрила.“ „Јао, чича, срам те било.“ „Шта сам ја теби?“ придигао се и, босоног, видео изазивачки осмех. „Па ти си чича.“ „Губи се напоље!
— Срам да те буде! — и опсова. — Кад се порађа, није грех да сам и у собу ушао. — Ти код твоје Анђе иди, а код Симке...
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
Падајте, браћо! плин'те у крви! Остав'те села, нек' гори плам! Бацајте сами у огањ деду! Стресите с себе ропство и срам! Гините, браћо! јунаци! људи! За пропаст вашу свет ће да зна... Небо ће плакат' дуго и горко, Јер неће бити Србина...
Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА
Али ћу вас дати укрцати на лађе републике и онде ланцима привезати као псе, јер и нисте ништа друго. - Срам вас било! Не донети рибу на пијацу - та то је издајство, злочин према држави! Чим да се хранимо? да скапамо од глади!
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
себични костур што се мучи јер га не разумеју наследници, а тражи да га негују као дете, јер хоће што дуже да посматра срам ружнога доба што је настало. — Добро, потпуно је тако.
Кад там', бога ти, њу срам, мен' срам. Части ми, бре, тако ми Бога, и мен' па уфатио неки срам. Те пи једну кафу, па опет џакање, те пи другу
Кад там', бога ти, њу срам, мен' срам. Части ми, бре, тако ми Бога, и мен' па уфатио неки срам. Те пи једну кафу, па опет џакање, те пи другу кафу, те
Кад там', бога ти, њу срам, мен' срам. Части ми, бре, тако ми Бога, и мен' па уфатио неки срам. Те пи једну кафу, па опет џакање, те пи другу кафу, те дуван, те јабуке, те слатко, све обилази жена кисела к'о киша
Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА
АНКА: Е, гле, молим те! Па шта би онда? РАКА: Ја бих онда скинуо и панталоне. АНКА: Убриши прво нос, срам те било! РАКА: А знаш ли како тебе зову у новинама? АНКА: Зар и мене помињу? РАКА: Па дабоме! АНКА: А како ме зову?
Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ
толико људи и никада ми срце није штрецнуло над њиховим телесима, а сад ми се нешто прекиде у души н осетих и бол и срам и страшну љубав према крвнику, оваком истом мученику као што сам и сам.
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
„Од куд ти таква жеља? Та зар те није срам?“ Није; јер од куд ниче То врло добро знам. Волô бих згрешит’ роду У каквој забуни, У тренутној слепоти, У
— Па зар кога прати ваља Од божанског оног плама? Зар је љубав срам за кога? — Срам је тад’ и младост сама. Та зар љубав са науком Упоредо не сме стати?
— Па зар кога прати ваља Од божанског оног плама? Зар је љубав срам за кога? — Срам је тад’ и младост сама. Та зар љубав са науком Упоредо не сме стати?
Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА
Нисам ли ти заповедила да се овамо не довлачиш? ЕВИЦА: Мене је уја силом довео. ФЕМА: Силом, да се грлиш с момцима? Срам да ти буде, каквог си момка изабрала? Гледај, пропали му лактови! ЕВИЦА: Он има новаца, мајко.
Каква те мода снашла, несрећо, кад ти стоје руке испуцане као пањеви. Ко те воспита на моду? Ваљда што си служила? Срам те буди! Обајгоро једна, лепу си ми чест учинила, и целој фамилији.
ФЕМА: Нек иде бестрага, ја га не требам. МИТАР: Зашто? Видиш како је леп, како је одевен и новчан. Срам те буди, шта си почела! Зашто не распита најпре ко је он и шта је? Не верујем да му и имена знаш.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Ах, Сербије пребједна! Гдје надежда твоја? Ризи с мене њекоји моји раздераше, и нагу ме державним на срам објавише; себи славе тражећи, мене удручајут, само что державније јешче м' зашчишчајут.
Чија носи броњу груд И дању, ноћу, в дому, пољу, радњи? Каква војна, око нас? Полк черни нек' се множи; в срам ће пасти. Чиста совест нама штит. Трпење крепко груди нашој оклоп. Пијериде! лек ваш скор.
Кад други своје несрећу куће, Деце оплакује срам, Ти си без сваке скорби ишао, од сваке беде стран. У вечном света немиру ти си Један уживао мир. О, срећан ти си!
—, Што би без тог насвагда у незаслуженој тами Остале, судби вечни прекор, и жалост и срам! 1856. Јован Суботић ВИ ХЕКСАМЕТЕР Дивни хексаметру, дико Хомерова, римска челенко!
Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА
буди бог с нама... Радоша он да прогони!... (Вуксан одлази.) РАДОШ: Е срам те било, седа старости! Кад те овако лудо дериште Овако грозно може мучити. Да ме прогони?... Да ме мушкета?...
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
владика, а да и не мећемо у рачун овог бањалучког трбушастог Ликоту што носи шкрљак кô и сваки швапски шикутор, срам га и стид било Кристова лишца! — И ја се, људи, томе чудим: што би то могло бити по сриједи?
Немој завијати. Часног ми крста, не крстио се њим већ клањô кô Турчин или носио шкрљак кô трбушасти Ликота — срам га и стид било Кристова лишца!
— Боље да и то раде него да носе шкрљаке и да се по Бањој Луци шајцају са швапским роспијама кô трбушасти Ликота, срам га и стид било Кристова лишца! И то ми је владика и један Кристов свјештеник! — викну мајстор Глишо и презриво пљуну.
владике почеше кô и шикутори носити шкрљаке и шајцати се по чаршији у по бијела дана са швапским роспијама, стид и' и срам било Кристова лишца! — уздахну мајстор Глишо и опет презриво пљуну.
Бојић, Милутин - ПЕСМЕ
У кланцима сам и реч моја трне И моја вера и понос се гаси; Нада мном лете облачине црне. Срам тешки пада на још младе власи. Преда мном стоје завејани пути, Звезда за звездом очајно се гаси. Разлоге знадем...
Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ
” КАПЕТАН: Свирајте ми, тамбураши, један, два! Је л' тако, господин-Жико? ЖИКА: Па личи помало. КАПЕТАН (Боки): Срам те било, и ти си ми револуционар! Дванаест марама за нос, пешкири, гаће. Камо ти пушке, бомбе, а не „четири пара гаћа”!
Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ
Плин’те у крви! Остав’те села, нек’ гори плам! Бацајте сами у огањ децу! Стресите с себе ропство и срам! Гините, браћо, јунаци, људи! За пропаст вашу свет ће да зна... Небо ће плакат дуго и горко, Јер неће бити Србина.
Ћипико, Иво - Пауци
— Чисто ми је жао овога раднога дана, и срам ме је сама себе! — рече стари Рајић, кад су од тежака одмакли. — Ово нам је добродошло да опочинемо!
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
Шта се ти мргодиш, баба Като? ти то не разумеш! — А ти разумеш, срам те било, балавац! — Госпа Ноли су то препричали. Она је знала Србу, и волела га.
За вас је син, срам вас било! — И жене се побуниле, и псују на свој начин. — Не можеш ону љутицу Розу нигде сагледати, па да имаш очи
А у том очајању још једно очајање: кривци нису злочинци, него бесрамници и несрећници. Стид и срам је погодио паланку право у образ и у срце. Мртва тишина усред поднева. Људи, браћо! Мртва тишина.
Мртва тишина усред поднева. Људи, браћо! Мртва тишина. Смрт је према томе мала ствар. Стид и срам су опоганили живот. После смрти остаје туга; после срама остаје смрад. Људи се гаде себе, повраћају себе. Ко је крив?
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
сивоњу... рогоњу — говорио је Лука плачевним гласом, подражавајући Исајла. — Срам те било! Исајло и нехотице стаде мирно. — Ја баш нисам тако казао, господине поручниче... — Ниси?...
Петровић, Растко - ПЕСМЕ
ствари што као да се прикрадају са другога света; уста ми ево пуна крви, а усна напета, распињу ме ужасни болови и срам, груди побледе а трбух зажари; а увек сам тада у гужви неке гомиле, патећи сам, болничким колима одводе ме на
И рука на трбуху је самопоуздање за тело чија је рука, а узнемиреност и срам и огорчење за тело на које је положена. Држиш ли дакле још увек да нема великих говорника - тела?
па, и ово, малочас сних: Толико ме је сад грозно срам, Одвратим главу, затворим очи, и плачем сам. Бацих се на колена, испружених руку, у очајању, Од страсти, муке,
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
А теби само, кô псу у синџиру, Бациће мрве... О, срам и грдоба!... И нико неђе чути јад ни вапај — Нити ће ганут бол пјану господу...
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
— Ехе-хеј! Ту ли си опет! — клицала је она. — Дошао си, дојурио, дотрчао! Срам те било, стид те било, бруко једна! Јао-јао-јао, како сам ноћас туговала, како сам само цвиљела.
Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
буде, — ето, такав велики божији човек и на гласу цар и пророк и он паде у прељубодејство, уједно со тим кроз тај свој срам и у крвништво. Виде кроз свој пенџер младу белу жену у туђој башћи јер пере своје ноге. И срдце му задрхта за њом.
а после тога таки дође му памет, раскаја се: виде, жена од њега затрудни, а господар јој давно на војски. Срам га велик преузе. Препаде се и за жену, јер ће од господара јој погинути; врло узшеврда.
Зашто ако своме господину новине летње не донесем кога рода, срам ће ми бити. Зато не смим се усудити много ни усева у суху земљу метати, ако попре не узвидим наспоравају ли се њиве, —
Ваше жене и девојке не имајући на себи лепа одела у цркву не долазе, срам чини се им то, а седећи на улици и шетајући се беспослене по пијарци, то може се и низашто није.
Лише по пазари, по пиарци, колико се безбоштва проводи, штоно је све очно на виделу, студ и срам. Играчина, спрдачина, пијанство, блудно љубљење, подзирање, подмигивање, клетва, лажа, крађа, мрзост, криво мерење, и
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
Ама ништо, стринке, напрајише оди момче!... И чочеци и ченгије турише на куп сас њега у новине. Леле-е! Срам да ме изеде; ем што сам сал комшика, па иска срам и резилак да ме изеде! Чети си свет, па се смеје!
И чочеци и ченгије турише на куп сас њега у новине. Леле-е! Срам да ме изеде; ем што сам сал комшика, па иска срам и резилак да ме изеде! Чети си свет, па се смеје!
Та да те турају у новине и да те чете по махале и по чаршије?! Зашто, Мане, дете моје? У зêм да пропаднем, оди срам и резилак! Жива ти ја! Узми си, доведи си дом невесту! Погле кол’ки човек стаде!
— ’Адје ћути си, несрећо! — обрецну се Јевда на њу. — Неје те ни срам?... Како збориш то?!... — Ето што?!... чуди се и брани Дока. — Што си лошо зборим?...
— Их, — гракнуше неке — што је брљиво! Неје те ни срам! Пи, какво зборење! Иди си дом! Несрећо бећарска!... Дом да си идеш! — повикаше и скочише све на њу. — Кој те је зваја?
Кад ћеш си, мори, Доке, црна Доке, ете, памет да спечалиш! Тој ли је зборење? Неје те ни срам оди овој чупе? — рече и показа на измећарку Дену, којој одмах затим даде очима знак да покупи филџане и ракијске
Ба! Не чекам си ја!“ Па си сас оно сикирче обијем катанац и улезнем у сопче... А у собу што ће да видим: мој срам!... По дувар, бре брате, све слике, ем девојачке! Ама, рече, не од наши девојчики, веће од ники из бели свет... па...
ете, како да се бањају; ама, брез пештимаљ, ели на Ђурђовдан у зору, кад си фаћају мају, да прошћаваш!... Срам ме, рече, изеде! „Погледа’ на сандаци, а и на сандаци катанци!
Кад си подиго’ капци, — леле мајке, што ће да видим у сандаци! Срам ме и да ти кажем; а њег’, рече, не било срам да збере и скута све тој!
Кад си подиго’ капци, — леле мајке, што ће да видим у сандаци! Срам ме и да ти кажем; а њег’, рече, не било срам да збере и скута све тој! Два санд’ка пуна, бре брате, ете, да прошћаваш, све курвинске ствари!...“ — Лелее!
Кој гу знаје куде је саг!... У циркус ники зар... — Леле, да не дава Господ никому такав срам и резилак! — узвикну Јевда када Таско заврши Петракијеву причу. — Мори, Јевдо, зар сал Петракија што има муку?!
— вели Васка намештајући у уши добивене минђуше. — Ама какво срамување! — храбри је Мане. — У појење нема срам ни па срамување... Што си поје? — Па, ете... — поче Васка — поје си песне, онеја што су од љубав и ашиковање.