Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
И за две стотине година сенка срама не паде на онај кров... а данас?... Шта хоћете?... Убијте ме!... Али се нико не маче.
Дучић, Јован - ПЕСМЕ
Благосиљаш ропство и тегобне узе, Срде ти је пуно небескога плама, И сишла са мном до патње и срама, И пролила си најсветије сузе.
И да је доброта, одрицање; и да У заклетви има издајства и срама; И у победама пораза и стида; Ниске безбожности у свим молитвама.
Ваше громке химне не чуше нам пути: Немо убијају деца старе хорде. Поломисте више колевки, о срама! Него херојима отвористе ракâ. Подависте више њих у постељама, Него што сте у крв срушили јунака.
Знаће да је само она земља светла Где никад још није пала суза срама; Где су деца на мач име оца метла Што живи у химни и у молитвама.
Летописи кажу: Беше мудрост сама... Сто годишта живље за музе и паре... Но сласт женског тела не позна, од срама Умре... сед ко овца, мален као јаре... Епитаф: „Ту лежи Паско Заде, мили Кнез... и тако даље, успомене јасне!
Црњански, Милош - Сеобе 2
Госпожа Јулијана, каже, није жена своме мужу, него сводница, без стида, и срама. Њу је спасла, она, друга, грудата плавуша, млађа, Бирчанска, нека јој Бог плати. Павле је био занемео кад то чу.
Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА
Подилазе их жмарци од зебње и ганућа. Имају чедности, стида и срама, које није могла много ослабити ни Војна граница ни аустријска касарна.
Црњански, Милош - Сеобе 1
Да јој се ово десило друге, или треће године, она би била умрла од стида и срама, скочила свакако у ту жуту, разливену, устајалу реку, што протиче под њеним прозором.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Те погледа клето уже, Руке њему што немило Наопако узаптило, Па од гњева и од срама Маче силним мишицама: Пуцају му беле руке, Ма су луде све те муке, Пусто уже не успреже, У месо се дубље реже.
“ Кад Радивој речцу ту зачуо, Од срама је кô огањ плануо „Ој Милета, мој Милета, Окле дође речца та ти клета? Ко је жена нек узима прелу, Ја ћу богме ову
Бегао би — од срама не море, Удрио би — то му с' чини горе. Та каква је сила у Турчина, Па још, брате, сама јуначина, Сам јањичар,
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
Отада нико није смео његово име у кући да спомене. Мати му, сирота, да пресвисне од туге и срама. Молила га, преклињала, да бар њој, ако оцу или коме другом неће, каже зашто бежи од куће и жене, али узалуд...
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
— Нестаде плама. Самртна тама; Само у руци пијаног Шваба палило гори боја и граба, просвета срама. У томе жару види се жена, по голом телу рана је силна, на ране капље с палила кивна ватра жежена.
— да боле видим срама нашег мрак. Зборујте с њоме, да вам нисам крив, ал' ја вам одох сад у недозив!” И оде кнез. У храму Дагона за богов
Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ
— Знате, кад су филозофи дошли кушати учене људе у Атини, ко је избавио професоре од срама, него ђаци? — Филозофи, страшнн зверови! Кудрава коса, нечисте аљине, набрано чело, пак ето ти филозофа.
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
»Гле, па шта ће сад бити ?... да отпусте, на свагда... са вечитим жигом срама, без повратка, без оправдања«... И тог тренутка постаде јој Гојко црњи од ђавола, страшнији од пакла...
Како ће сад у школу, како ће изићи пред децу, а нарочито пред људе, ако наиђу ?... О, да тешка срама! Па још ако је и она све то слушала... као Стојан, јамачно јесте. И све због ње!..
Црњански, Милош - Лирика Итаке
Плачи само од туге и миља и остани увек драга неродиља. Нек пљушти киша беса и срама, нико неће остат за нама. Нек се они врте као шарен врт, ко ће нам забранит да волимо смрт.
Ракић, Милан - ПЕСМЕ
У КВРГАМА У кврге су ме бацили, о срама! Да, то је било у прастаро време. Јесам ли био крив? и зашто? — Тама Ћути, и редом сва створења неме.
Јесам ли био крив? и зашто? — Тама Ћути, и редом сва створења неме. У кврге су ме бацили, о срама! Неко их стеже, а не видим ко је, Ал̓ чујем како шкрипе кврге гнусне, Под силном стегом прште кости моје, И крв из
Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ
око себе по својим хаљинама, а нарочито ципеле, и намештајући јаку око врата, — Тодора тресући се од бола, јада, срама и несреће, окренула се и, пре | но што је он изашао, она ушла у кућу, и тамо, ко зна где, у какав кут и полумрак
Сасвим убијена и не могући Софки у очи да гледа, од стида, срама, као да је она за све то крива, по неколико дана не би је било код куће.
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
— Није силе над љувеном. — Љубав је почетак и добра и зла. — Љубав разлог заслијепи. — Љубав срама не позна. — Тко љубав сије, љубав и жање. — Што га није на очи, није га ни на срцу.
Станковић, Борисав - ЈОВЧА
Ниси требао, јер (показује на Анђу горе) сад, од оволиког срама, шта јој још остаје? Или у свет да иде или у бунар да се дави! МИТА Неће, неће да се дави. И не могу ја више.
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
И земља је женско, јер је ору, сеју, заливају, и она рађа. И цвет и трн. Ако. Она је увек жена без срама а муж јој сунце. Иако јој сваког пролећа долази исти, целог марта се стиди да навали и притисне на њу.
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
Ј. Јовановић 3мај XЛИИИ ДИЖИМО ШКОЛЕ! Дижите школе, Деца вас моле! Јер има л' гора срама и стида Нег' своме чеду не дати вида! Јер ево светлост свету се спрема, А ваш да пород очију нема!
Летописи кажу: - Беше мудрост сама... Сто годишта живље за музе и паре... Но сласт женског тела не позна: од срама Умре... сед к'о овца, мален као јаре... Епитаф: „Ту лежи Паско Заде, мили Кнез... (и тако даље), успомене јасне!
М. Ракић ЦXXВИИИ У КВРГАМА У кврге су ме бацили, о срама! Да, то је било у прастаро време. Јесам ли био крив? и зашто? Тама Ћути, и редом сва створења неме.
Јесам ли био крив? и зашто? Тама Ћути, и редом сва створења неме. У кврге су ме бацили, о срама! Неко их стеже, а не вадим ко је! Ал' чујем како шкрипе кврге гнусне.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
И усред оне збуњености од срама, од кајања, од страха, од гриже савести и жаљења себе сама, он, први пут, јасно и оштро, осети како нешто као ужасна
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
И желећи да се заклоним од срама Пијем, и зажелим да сам пијан довек; Тад не видим порок, друштво где је чама, Тад не видим ни стид што сам и ја човек.
збогом! СТАРА ПЕСМА За мном стоје многи дани и године, Многе ноћи и часови очајања, И тренуци бола, туге, греха, срама И љубави, мржње, наде и кајања.
Пет векова влаге, тамнице и мрака, И мука на коцу са именом Бога, Пет векова срама, уз проклетства многа, Пет векова нада, пет векова рака — И да опет дође најезда јунака!
Они су остали на Ретким буквама, Око Брегалнице и Велбужда стара, Бранећ своје земље од навале срама, Од пљачкашке хорде и крвавих кама, Од отровне мржње подмуклих Бугара.
која диван народ прати, Велику неман коју даде тама, Што зна да рађа к'о проклета мати, Изуме пакла и плодове срама, И још невољу која народ прати.
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
Тешке сузе сиротињске Боле ме у души. Човечанство да би стресло Иге срама свога — Ето то је старо гесло Старовољства мога.
Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН
Знајући да је већ све свршено, јер чим га је он звао к себи, то се зна [да је за казну], он, не знајући шта ће, од срама, стида и бола, зграну се и, покрив лице рукама, одједном, место да назове бога, проговори ма шта, он, као дете, груну
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
Ако већ мора да се јаше, нека то чини са мужем, а не да хара по манастирској братији и наводи на пут срама и греха честите монахе. Тражио се најпогоднији момак.
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
Мртва тишина. Смрт је према томе мала ствар. Стид и срам су опоганили живот. После смрти остаје туга; после срама остаје смрад. Људи се гаде себе, повраћају себе. Ко је крив? Како? Зашто? Људи, браћо!...
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
“ То се моли, ал' јој не помаже, јер ђевери у њу и не гледе. Тад се прође срама и зазора, паке моли свога господара: „Не дај мене, добри господару, да ме младу у град узидају!
Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
Слуге с господари, учитељи с ученици у неверству, у опадању, прогони бораве. Немарни ни послушни низашто, срама ни стида, пожаљења ли кога ни у кога неста.
спречајући се, а ништо не знајући ти које зло, квар ли који, право изрећи на њу, кроме своју ти кривицу што покриваш срама рад непрочувена се што те је где снашло; зачепркавајући то, со том ти ивтиром сплећући лажу.