Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
ону њојну т’нку снагу, па оне њојне пусте косе, па оне беле, цврсте груди, како два филџана, па оно њојно девојачко срамување! Леле, тугоо!
Ама, које песне? — Срамујем се да ти, ете, кажем! — вели Васка намештајући у уши добивене минђуше. — Ама какво срамување! — храбри је Мане. — У појење нема срам ни па срамување... Што си поје? — Па, ете...
— вели Васка намештајући у уши добивене минђуше. — Ама какво срамување! — храбри је Мане. — У појење нема срам ни па срамување... Што си поје? — Па, ете... — поче Васка — поје си песне, онеја што су од љубав и ашиковање.
— Бре! — поче хаџи Замфир — исквари се много свет! Батисаше се и селскије!... Ни има веће стид, ни чес’ ни па срамување оно старовремско!... — Па, посмешило се дете... — „Дете“ — а виде ли како уме да збори и што иска да пазари?
скутати — сакрити слази — силази смиће — смета сокаки-лаф — оговарање спацирување — шетња спроти — према срамување — стид срма — сребро срма бензилуци — сребрне наруквице станала — постала стовна — тестија строшити се — сломити