Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
” — Па кад прснусмо, Нано, нестадосмо! Душко пропаде у сунчаној прашини као у амбизу; ја сраст'о с Лабудом, и вриштим с Лабудом, и ветар нас носи, и земљу не осећамо, и нигде краја пољу.