Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
године. Још као ђаком почео је певати на латинском језику. Првим својим течним стиховима, који су носили потпис »Срб-Милутин«, одскакао је од гомиле многобројних »стихокресатеља« онога времена, и његове родољубиве и сентименталне песме
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Сунце грану — ох јад тек је сада. Пламте њима браде на све стране, А полећу тикве обријане, Срб удара и тамо и амо — Но да махнем кад је игра само, Скоро свуд их Срби већ сломише — Ма ће сутра бити муке више.
што ми дивни чине, Гледни оне — али нашто, брате, Давно зна се за тиће крилате, Па кâ увек тако је и сада, Где Срб бије, ту је пуно јада.
Паде Русто, паде Сулејмане, Збунише се Турци на све стране, И пре Срб им пуно удри мука, Ма сад тек им обрте нерука.
Сунашце јарко још је на висин(и), Па чудно гледа што Србљанин чини; Маџари топим' оће да га сатру, Срб на њи пали сиротињску ватру. Још де у Срба Србљанин корачи.
И на ноге поскочише; Ал' међ њима виде млоге Дено крвцу потурише И одоше у злотворе, — Ма и брзо Срб прегоре. 15. „Нека кукољ, нека иде, Бар је сама сад шеница!
Ал' га нане бес случајно На кицоша неква стара Што ту, не знам, нешто тајно С момом неквом уговара; Гурну њега Срб у плеће, Ето јада и несреће! 56.
своје злато, А оклизну нога моме, Па на леђа, па у блато Паде јадна, а он с њоме; Покри старац злато своје, А Срб озго на обоје. 57. Стење старац, стење цура, „Јао, јао!“, виче млада.
114. Веће стиже Срб напоље, Украј зида нешто бело, Опет стаде гледат боље: Ништа друго, женско тело. Дође ближе, шапну: „Ко је?
А ти, гуско, још поможе!... Ох, пустите да ј' удавим, Да је смождим, да је смлавим!“ 130. Опет наже — Срб не даде...
Ох, те ако на другоме свету Њине душе једна другу срету, И онде ће пусте се побити, Ал' друкчије и не море бити: Срб и Турчин злотвори довека, Ту не беше, ни ће бити лека. Ал' погледај сад оног јадника!
Ал' баш то је за Срба прилика; Срб злотворе оће да освоји, Ал' и оће да се малко зноји. Сече Вељко аге и бегове, Сече Раман помамне Србове, У њи њине
“ Месец сину више стене голе, А да види шта с' ту ради доле. Ох, Турцима мука ли је вела, Срб од воде узаптио ждрела, Други Србин с друге стиште стране... Шта ће Турци?... Ваља да се бране.
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
Ти науч' нас том! Ал' ако мислиш, силних слава сит, да, лакоми на блага твога мит, изневеримо драго име Срб, у онај народ де се прелије ливена толко душанова крв, што теби може зборит смелије, угледније што те је славит знао,
Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ
Сад те виђу на твојега Ждрала ђе разгониш код шатора Турке. Што ће бити, ко ће угодити? Срб и Турчин не слаже се нигда, но ће приђе море ослачати.
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
Ја сам његов слуга, Срб, као што видиш. Јутрос ми је наредио да оседлам два коња, и да га пратим. Ја сам мислио да ћемо на Цетиње, па и
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
Диже се велика граја. Ришћани викаху: „А, ко ће кô Срб.“ Католици пак, у огромној већини, а јетки што ркаћ однесе славу, навалише молити фра-Бакоњу.
— Богами, брате, он је прави Срб! — рече један кнез ришћанин. Слава Бакоњино разнесе се надалеко. Фра-Бакоња не само што угоди својим парохијанима,
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
Сад с’ не мери што си жешће рекô У очају свог поштеног смера, Ал’ ко с’ на твој гроб каменом баци Тај не тражи Срб’ма карактера. Прими ово неколико речи Што узданух при вечном растанку.
Твоја дела вечан су ти крас. Јадовању коротних Хрвата Придружујем срб-братински вај. — Гле, како нас општа жалост ближи Занос бôла, гле, како је свет!
Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ
“ Љубим ти, душо, недра; — Ал’ ја сам увек Срб, И сад сам ту нашарô Пољупци српски грб. Па чуј шта звезде поје, Ту радост велику: Срб љубећ’ љубу љуби По
Па чуј шта звезде поје, Ту радост велику: Срб љубећ’ љубу љуби По крсту челику. ЛXXИИИ У одаји свећа гори Што најбоље зна, Дркће, пламти, нешто гледи — Ко би
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
у песмици некога Стефановића из Сомбора која, у Драгољубу за 1845, у целини гласи: СРПКИЊА СРБЉИНУ Српски сине, Срб сиви соколе! Своји својства себи срца српска. Светска свету слава светом сјаје, Срб Србљину са српством србује.
Своји својства себи срца српска. Светска свету слава светом сјаје, Срб Србљину са српством србује. Славан сваки свом сабира, Сади, стани, слади, среће, славе, Стазу, стабла, стубе, стене,
Сузе, ах, лије И прси бије Сербија. Срб Србина довикује, к обрани позива, Диже гласе до небеса и Бога призива; Руса виче и нариче, сињи пуца камен, Али
красног Србина, Правог Србина, Мати ми је Српкиња, Српског оца кћи, Оца си ми дојила, Српска мајко, ти: Срб Србина родити, Српска сиса дојити Мора новог Србина, Правог Србина.
маја 1842, ч. 21, стр. 161аб. Потпис је, као најчешће у овог песника: С. Милутин, тј. Срб-Милутин. Као да је песма тада одмах запажена (да би се убрзо потпуно заборавила): њена огорчена последња два стиха
гласи: Мати ми је Српкиња, Српског оца уд; Оца ми је дојила Српске мајке груд: Срб Србина родити, Српска сиса дојити Мора новог Србљина, Новог Србљина.
Мати ме је Српкиња Срба родила, Срб ми отац улио Чувства премила: Српско име хранити, Српску славу множити, Дужност да је вечита Срба Милоша.
1933, 42, исто је онолико Андрићева колико и Суботићева (цитирам по Мамузићу): Ја сам Славе славни син, Име ми је Срб, Први ми је сада чин Српски стећи грб, И под грбом земље све, Које душман ногом тре: Вели прави српски син, Прави
Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА
Дакле, месече, Послушај молбу сина гоњеног, Отровну капљу Иван-бегову — Те савет носи правовернима, Будућој браћи Срб-издајника — Да ову хрпу зверске пакости, Прот Карадага што су подигли, Са новом злобом журно умноже; А ако треба
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
“ О, тешке ријечи, крст јој љубим! Прије би' сломио језик, него што би је изговорио... „Јеси ли, Давиде, таки Срб?“ „Шта је то, газда? Каква је то сад нова вјера настала? Да ви нас, газде, нећете поримити?
Каква је то сад нова вјера настала? Да ви нас, газде, нећете поримити? Није вам вјеровати, газде сте. Ја сам Срб, а таки Срб, Боже сачувај и заклони!
Да ви нас, газде, нећете поримити? Није вам вјеровати, газде сте. Ја сам Срб, а таки Срб, Боже сачувај и заклони!“ Он се ражљути, па подврисну: „То је наша, газдинска права што тражимо од 3емљане Владе!
Али ми је врло тешко што ми газде кажу да нијесам Срб. Ја нијесам Срб! (Устаје са столице, и живо сијева и стријеља очима суца.
Али ми је врло тешко што ми газде кажу да нијесам Срб. Ја нијесам Срб! (Устаје са столице, и живо сијева и стријеља очима суца.
А кад се Срб у мени напири и надме, нема тог царског кантара на 'вом свијету који би ме могô измјерити!!! Судац (у себи): Ово је
Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА
Или ју је Бог проклео да никад нема мира зато што је одала Христа сотони, или Јеврејима (Милићевић, Кнеж. Срб., 638). Упор. и ГЗМ, 6, 371; и 19, 320. Мезгра од јасике привија се од опекотина (ЖСС, 274).
Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА
Напред! јуриш! кољи! пали! Изрод који крвце жали! За слободу се злотвори Срб јунак се радо бори. Љути змаји и лавови У рукама са громови, Челик срце, бритка ђорда – Па шта ће ти турска чорда.
Никанор Грујић (1810–1887) био је богослов: архимандрит Крушедола и владика у Пакрацу. Потписивао се као „Срб Милутин“ (Милутин му је световно име) и показивао је интерес за народни језик и поезију.