Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ
прозор у џамије ваљевске, но Турци не поплаше се, него кад виде да ће рат почети зађу по селима и покупе све оружје од Срба и однесу у Ваљево.
Ту је било официра из Срема све сами̓ Срба: мајор Лукић, капетан [Ђорђе] Кљуновић и капетан [Јован] Бежановић; а из ваљевске нахије био је: мој отац Алекса
и тако према броју глава и војску све у тефтер пописа, и сваком кнезу копију даде, колико је дужан војника Срба довести, кад и где рекне паша.
војска у по Дрине пропасти, јер кад би Срби нагазили, Бошњаци би с оне стране опалили хиљаду две пушака у гоми— лу Срба, и, осим што би побили, који се мало рани, у̓ватио би се за другога, а онај опет за другога, а пуста Дрина брза и
Мој стриц, како то чује од Фочића, које од трговаца Срба, које и ваљевски Турци даду у помоћ, са својим што смо имали накупи и састави 19.500 гроша.
Наредимо, да од Срба остане Павле из Вуконе у граду са 20 момака, док се народ ослободи Турцима долазити и доносити ко што има на продају.
И ако нас превариш те с њима не одеш, више ниси наш род; а бићеш проклет од свију Срба и од све сиротиње, аки нас не послушаш као што си рекао, кад смо те послали...
о свему, и српском востанију против Турака, и нашему ондашњему положенију, опомене величину Турака у Европи а малину Срба, који су се тако осмелили у невреме возбудити, сожаљује и рекне: „Извините, баћушка, тепер ја у оставки!
Повика Јова Протић: „Где смо да смо, дај донесите! Баш хоћемо по један попити, а у здравље наши̓ Срба у Србији, макар ја моју бунду продавао да се до Петробурга довеземо, а онде ћемо казати да немамо новаца па ако им дин
Срби јуришише и са све страна запалише куће. Наши, који су знали гди је затворено око 60 Срба варошана и сељака, отрче, обију затвор и пусте да не погоре.
(Тога смо Аврама слали у Тријест, те нам је испросио од Срба у Тријесту око 2000 фор., и то је онда лепа помоћ.) Туна, како смо умели, радимо, а све се надамо кад ћемо Београд
Од два зла бирати мање. Пређем на крај турске војске. Дођем више Уба на брдо Вучјак, гди нађем око 30 Срба у скупу; плачући се поздравимо.
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Саве, како би их, у случају какве невоље, ја погибије, могли на чамцима преко Саве превести, те их склонити код браће Срба у Срему... Ти скупови стараца, немоћних стараца, жена и нејаке деце звали су се збегови.
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
фазона, мало ће бити да кажем да је из времена блаженопочивше Марије Терезије, а врло вероватно да је запамтио и Сеобу Срба под патријархом Чарнојевићем; јер се приповедало за њ да је био наизменце час у рукама Ракоцијевик куруца, а час га
Црњански, Милош - Сеобе 2
Ум човеков не може да трпи да све те планове, израђене по логици, омете та гомила косматих, урличућих Срба.“ „Сам Бог је решио“, узвикивао је Гарсули, „да се из Европе истерају Турци, а и ти Расцијани, ако треба, са њима.
Он је гледао та сунцем обасјана егзерциришта, свестан да их можда последњи пут гледа. Гомила Срба, са својим барјацима, коњима, копљима, шубарама и црвеним гуњевима, у његовим ноздрама није смрдела – напротив, имала
А што је било најлепше, Трандафил је био прокљувио да је шеф те мисије, Вишњевски, неки сународник Срба, родом из Вишњице, код Београда. Трандафил је, код свакога, остављао утисак потпуно сретног човека.
Међутим, из саме приче Павлове видело се да је Божич, иако је био узео шездесету, био, још увек, један од оних Срба, хунгарских коњаника, који може да преигра, целу ноћ, скачући. Павлу је, међутим, био одвратан, од почетка.
Аустрија је почела да дели племства и имања онима који се одрекну селидбе. Ничу, каже, промењена, имена Срба. Претварају се у Дејовановиче, Депрерадовиче, Деруниче, Дебожиче, па их мешају у актима и молбама.
То јест – како по руски рече – има према њима сочувствије! Од Срба су му, каже, само Венгри још симпатичнији. Венгри су, каже, веселији!
амбасадор, гроф Бестушев, целе зиме, није хтео да га посети, а императрица написа, уз један рапорт, о одселенију Срба у Росију, једанаестог марта године 1752, да тим сеобама треба, једном засвагда, учинити крај.
То је велика срамота, и Вијене и Срба. Велика наша невоља. Ни прва, ни последња. Шаље им се нека милостиња, тек да не помру од глади.
Доћи ће му, чим роди прво. Не ваља, говорила је Ана, Павлу, што у нас, Срба, има исувише загрљаја и пољубаца, и међу деверима и рођакама. Код Шокаца то води браку.
Он је требао да прође сва та места, па да предложи шта да се ради, да се одселеније Срба, из Славоније, у Росију, обустави. Поменути Пишчевич пише, у својим мемоарима, да је Сербелони био гвоздене руке.
XВИ НИКО НЕ ЗНА ЈОАНА ТЕКЕЛИЈУ У јесен године 1752, у руском посланству, у Бечу послове око преселенија Срба, из Аустрије у Росију, свршавао је Кајзерлингу – као и Бестушеву – премијер‑секретар, Черњев.
И са уредним папирима може се завршити, у аресту! Тог септембра, поменуте године, питање исељења Срба постало је све замршеније, па се и Марија Терезија, царица, била умешала у то.
Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА
Историја нам може само донекле дати обавештења о разним етничким променама код Срба, Хрвата и Бугара, а преисторијске се промене могу констатовати само антрополошким испитивањима.
неких устезања, Бугари нове Бугарске усвојише за свој књижевни језик један дијалекат који их је највише удаљавао од Срба.
и империјалистички програм, који је подржавао краљ и политичари и који је популарисан школом и ратовима против Срба, донекле чак и у народним масама.
Ипак, по личним проматрањима до којих смо дошли мало пре рата, можемо веровати да мржња против Срба није ухватила дубока корена код бугарских сељака. Пропуштена је повољна прилика пре 1878.
— Значајно је да сви динарски Срби, од оних у северној Хрватској, на граници Крањске, па до скадарских Срба, познају најглавније догађаје из српске историје који се народним песмама и причама преносе с колена на колено.
Она је врло жива код свих динарских Срба до границе Крањске, па чак и изван динарских области. Ова тако висока народна свест још се више развила за време
нарочито у садашњој области рашких племена, још у XИВ и Ху веку остатака од племена, често мешовитог порекла: амалгам Срба са старим поромањеним становништвом. Ова су се племена претопила у велика, нарочито за време турске владавине.
становништва (правих Пипера) који чине скелет, затим од остатака Лужана и „братства“ Мугоша, који су и сами амалгам од Срба и старог, делимично поромањеног становништва.
и са малим средствима, али који су издржљиви, упорни и са тежњама за бољим животом, развио се економски покрет, код Срба нарочито изазиван и потпомаган познатом организацијом „Привредника“ у Загребу.
ШЕСТА ГЛАВА: БОСАНСКИ ВАРИЈЕТЕТ Етнички састав. — Психичке особине православних Срба. — Вештачки уговори Берлинског конгреса и национална свест. — Три католичке групе.
О групи Срба муслимана говорићемо у наредној глави. На типове старога становништва овде се чешће наилази него у Шумадији, али мање
Херцеговачки дијалекат је код Срба усвојен као књижевни језик. Многи међу најистакнутијим представницима српског народа су родом из Босне и Херцеговине.
Црњански, Милош - Сеобе 1
Дани су протицали непрестано у ходу, отегнутим, двојним редовима, а ноћу у хркању. У част Срба који су пролазили, приређиване су по селима игранке, а код богатијих поседника балови са маскама.
је у огледалу, пред којим је стајала, видео самога себе и што је, за њим, непомично, слушала њене речи читава група Срба, официра, који су дисали тако дубоко да се то чуло, и да је њин дах осећао на власима, у потиљку.
око престола бечког цесара, који је уз то још и жена, и да их одушеве за бој, величајући пријатељство Виртемберга и Срба, заливено крвљу и значајно из више разлога.
Нарочито зато што ће пронети славу Срба широм света и што је таква воља Божја. Спремајући се да се коцкају Исаковичеви официри, међутим, нису били ни најмање
Што се пак веза Виртемберга и Срба тиче, о томе су имали своје добро мишљење, псујући кроз зубе и Виртемберг и све у Виртембергу.
Карло Лотариншки међутим био је већ склопио примирје и по логорима Срба отпоче, још истога дана, дрека уз јеку гусала, лелекање и ђискање у колу.
Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
Од воћа најчешће се користе јабука и вишња. Млада кад полази на венчање, и код Срба и код Влаха, ставља у недра јабуку да би имала порода.
¹⁰ Човекова судбина у тесној је вези са звездом под којом је рођен. Заправо, код Срба, а и других Јужних Словена, распрострањено је веровање да сваки човек има свог „астралног двојника“, односно да када
¹³ ЗАДОЈАВАЊЕ (ПРВО ДОЈЕЊЕ) Код Срба и других балканских народа обичај је да дете први пут не подоји његова мајка, већ нека друга жена која већ доји своје
карактера српске религије, односно мешавине хришћанских елемената са старијим, паганским слојем народне религије Срба.
Код Срба на Косову после крштења дете, ако је женско, „прво се метне у разбој ’да зна да ткаје’, а кад је мушко дете у ’ар’ га
⁷⁷ „Име је у Хрвата и Срба оно, како кога зову по њему самому, и презиме, како кога зову по оцу“, каже Маретић.⁷⁸ Давањем личног имена детету оно
⁷⁹ Код Срба дете, све док је некрштено, зову оним именом које му је поп дао на водици или га зову „Чоре“, „Турче“, „Бугарче“,
У Речнику Милице Грковић таква имена су: Невад (невадин = невешт, неук), Нејак, Раб и сл. Код Срба на Косову из те групе позната су ова имена: Бена (сулудаст, блесавко; „да би се именом обманули демони те поштедели
Име В’лк (Вук) било је веома распрострањено код Срба још крајем средњег века. У општем катастарском попису из 1455. године области Бранковића (Косово), име Вук среће се
када је у питању стварање личних имена у чијој је основи именица „вук“, сведочи о важности и омиљености овог имена код Срба.) Име Вук је несумњиво превасходно заштитно, опасно име које треба да уплаши демоне.
¹²⁰ ОДБРАНА ОД ДЕМОНА Малу децу, према веровању Срба., угрожавају две групе демонских бића. Прву групу чине демони који искључиво или првенствено нападају децу, а то су
3. ОДБРАНА ОД СУЂЕНИЦА По веровању Срба, судбину детету још на рођењу одређују митска бића — суђенице („суђаје“, „ориснице“, „пресудњаче“).
Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ
БОЖЈЕМ СУДУ 113 О ПРАШТАЊУ 114 ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ ПРОГЛАС По милости божјој и благослову светитеља из Раса, ја, цар Срба, Грка и Арбанаса, земљама које од оцева наследих и мачем освојих, које повезах крвним судовима својих војника, дајем
О ОДБЕГЛУ РОБУ Ако одбегли роб, био од Срба, Грка или Арбанаса, из моћне Византије, или било кога краја, потражи уточиште на двору цара, да роб такав у сва
Матавуљ, Симо - УСКОК
Од Срба одвоји се двије стотине људи под вођством кнеза Драга, те у највећој врлети освоје одмах предња мала утврђења.
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
СТЕФАНОВИЋ ВЕНЦЛОВИЋ 27 ЂОРЂЕ БРАНКОВИЋ 29 И РАЦИОНАЛИЗАМ 32 РУСКОСЛОВЕНСКИ ПИСЦИ 33 1) РУСКИ УТИЦАЈИ КОД СРБА У XВИИИ ВЕКУ 34 2) РУСКОСЛОВЕНСКИ ЈЕЗИК КОД СРПСКИХ ПИСАЦА 37 ХРИСТИФОР ЖЕФАРОВИЋ 39 ВАСИЛИЈЕ ПЕТРОВИЋ 40 ПАВЛЕ
ОД РАЦИОНАЛИЗМА КА РОМАНТИЗМУ 88 КУЛТУРНЕ И КЊИЖЕВНЕ ПРИЛИКЕ У ПРВОЈ ПОЛОВИНИ XИX ВЕКА 89 НАЦИОНАЛНО-КУЛТУРНИ ЖИВОТ СРБА У УГАРСКОЈ 90 СРБИЈА И ЊЕН НАЦИОНАЛНИ И КУЛТУРНИ ЗНАЧАЈ 91 ШТАМПАРИЈЕ 94 ПРОШИРИВАЊЕ КУЛТУРНО-КЊИЖЕВНЕ ОБЛАСТИ
За ту књижевност у Срба се готово није ни знало, и ако је ко од образованих Срба и познавао није је сматрао као своју.
За ту књижевност у Срба се готово није ни знало, и ако је ко од образованих Срба и познавао није је сматрао као своју.
« Тек у најновије доба почело се и код православних Срба бавити далматинском књижевношћу, али само у облику специјалних научних истраживања.
једнога тако ваљаног и популарног писца као што је био Рељковић, која је никла и развила се у средини православних Срба, није имала утицаја на стварање наше нове књижевности.
Али ипак, релативно, за славонску књижевност се код православних Срба више знало но за остале локалне и католичке књижевности наше. 1793.
и Опит Луке Милованова,] нема примера раније везе славонске књижевности са новоствореном књижевношћу православних Срба у јужној Угарској.
ни славонска, као ни стара средњовековна, нису стварно утицале на стварање и развитак књижевности код новодосељених Срба у јужној Угарској у XВИИИ веку.
Нова, данашња српска књижевност стварала се и развила, сасвим независно од њих, код угарских Срба у току XВИИИ века.
Та стална опасност од католичког прозелитизма даје нарочито обележје животу православних Срба у Угарској, и ништа није толико утицало на стање духова и стварање идеја у том делу српског народа колико та
У том циљу прекинуте су црквене везе између Срба у Аустрији и у Турској, одвојена је Карловачка митрополија од Пећке патријаршије; све и војне и државне власти
Сремац, Стеван - ПРОЗА
И место да медицину учи десет година (као што то већина добрих Срба и чине) — он запе у нижим разредима неких шест година, и стога се, ето, и нађе у казначејству.
— Е, лепо, данас, дакле, имамо у трећем и четвртом разреду: српски језик, лепо писање, хришћанску науку, и историју Срба. Отпоче с децом граматику.
природно је било сасвим да је силно симпатисао маленим и јуначким Бурима, јер је налазио велике сличности између Срба и Бура, а још веће између Турака и Енглеза. Газда Радисав је — како већ рекосмо — држао кафану и механу.
— Казуј, дакле! — Играли смо се... — Где? — На Врачару... — Шта сте се играли? — Играли смо се рата. — Срба и Турака? А? — Јок! Играли смо се Бура и Енглеза. — Тукли смо се.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Ја млидија да је већ одавно Потлачена она гуја лута, Што удари на Косово равно Те ојади Срба по сто пута, Ја млидија да је растурише, Да јој није ни потрошка више.
, Украј мене Срба ниједнога, Све прснуло а од јада мога, Већ прискочи проклети Турчине, Већ замахну да ми главу скине, Већ помислих:
“ кô ван себе врисну, Па вођице оберучке стисну. Ох срамоте што с' на Срба оте! Од срамоте пламом запламтио: „Пуштај, љубо, Вишњи те убио!
Ето једном: поцрвене трава, Оставише пет хиљада глава, Што претече, стругну без обзира — Ал' ко рече да у Срба дира.
Угледала краснога Србиња, Угледала и запе јој око, Ал' и јесте Радивоје соко, Баш је мало такових јунака И у Срба, камол' у Турака.
Сјајан Тале дотле њојзи био, Ал' крај Срба сјајност изгубио Кано месец кад гране сунашце — Утече јој на око срдашце: Тек спазила па Хајка планула, И у срцу
“ Већ га стиже, већ — ох љутих јада! Обрте се Тале изненада, Пушку малу на Срба обара, Погоди га сред живих недара, Паде Стојан с коњица претила: „Збогом, Мило, јеси погодила.
Још де у Срба Србљанин корачи. Маџара бије и можди и тлачи, Па ако ту му час самртни дође, Са света барем певајући пође.
“ момчад викне. 40. Ал' тек њега што избију, Опет одма ох милоте! Коло с' игра, песме вију, Нико Срба не преоте: Хеј Србине, славо стара, Та ни сад ти нигде пара! 41.
136. Па с' устави — сад ће бити! „Вос ис тен тес?“ — То је доста! Стаде бојак страовити... Од Срба је госпа проста; Још умукну клета она: Што ће — дође цар од дома. 137.
Клону мени низ доламу рука. Украј мене Срба ниједнога, Све с' уплаши а од јада мога; Та страшно га беше и гледати, А камоли њему ударити!
Паде од њи јоште неколико, Али што је, да је још толико: Десет Срба, Турак' две стотине — Шта ће један на две десетине? Ускочише Турци већ у тора — Помоз' Србу, Боже, одозгора!
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
Под златним жигом царева грба сви су се сагли; ал' сви баш нису: једнога само не беше близу, не беше Срба. Нема под отим златним резама ниједног знака животног врела, ни бар уздаха јуначког мрела рода песама.
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
он Копитару — ја управо и не знам шта је то; него ако су то оне приповијетке, које народ прости приповиједа, таквих у Срба има као и пјесана. Ја сáм, колико их у глави имам, могао бих једну књижицу напечатити, као што је мала пјеснарица.
Од материјала смо узимали у обзир само онај прикупљен у српској средини и забележен од Срба скупљача. Отуда и наслов овој Антологији, на који нас уосталом обавезују и најважнији извори за њу (в.
115). 17. М. Б. Милићевић: Живот Срба сељака, Београд 1894 (друго изд.) 18. Кићине приче — народни хумор — св. 1, Београд (1923?). 19.
107. 56. КАКО ЈЕ ПОСТАЛА КРТИЦА: Објавио Милан Б. Милићевић у својој етнографској студији Живот Срба сељака, стр. 52 (друго, прерађено и попуњено издање, 1894). 57. КАКО ЈЕ ПОСТАЛА КОРЊАЧА: Забележио Вук Ст.
Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ
ТРЕЋА ГРАЂАНКА: Газимо по крви као по кишници! ЧЕТВРТА ГРАЂАНКА: За једног Немца стрељају стотину Срба! ДАРА: Пола се Србије у црно завило, а они глуме! ПРВА ГРАЂАНКА: Курво неморална!
Црњански, Милош - Лирика Итаке
То је био Темишвар Срба, остатака, варош стара, умирућа, фанатична, верска. Дијаспора, као и Темишвар Јевреја. Тај Темишвар био је срастао са
гроб Христа, у цвећу, а чувала га је стража војника домаће регименте Темишвара, двадесет и девете, састављене у 80% од Срба.
За Видовдан, удружење је било спремило велики, патриотски збор Срба, Хрвата и Словенаца, у просторијама Штатпарка. Увече је требало да буде бал, на који су били позвали и србијанског
Међутим, за атентатора Сарајева, није имала добре речи никада. Па и Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца није било очарано тим својим поданицима.
па се, најпосле, појављује и делегација Народног вијећа из Загреба, која нас зове да се закунемо новом суверену Срба, Хрвата и Словенаца, Петру И. Идемо, дакле, у ту делегацију и тамо нам одређују дан када ћемо полагати присегу.
Месец је, међутим, засјао кроз маслине и мрак се спушта. Враћамо се у Крф путем који води кроз та гробља. Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца није на њих потрошило досада ни толико колико кошта, на Крфу, магарац. 1925.
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
Пре две године није могао да савлада читава два одељка из историје Срба, па опет — провуче се. Еј, кад би Бог дао да и сад буде тако. И зрачак каде обасја му душу.
Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ
Али знате како је: Срби смо, а тиме је све речено. Знам да ће ми многи читаоци из свог искуства признати да код нас Срба што се тога јављања и представљања тиче, није боље ни по варошима а камоли по селима, где смо ми сада.
Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ
16, По целу ноћ гори лампа, ко успламсала савест Народа који не хаје за чист и правилан говор: Сам против свију Срба за правопис ратује Тодор!
Сви су народи детињасти и хвалише, Само се то код Срба запажа понајвише. Па иако о себи имају одвећ повољан суд, Тај луди свет, без њих, не би био довољно луд.
Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ
препоне на пут бјеху, к циљу доспје великоме: диже народ, крсти земљу, а варварске ланце сруши, из мртвијех Срба дозва, дуну живот српској души.
Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ
Та књига, Историја Срба од почетка 1813. године до краја 1815. године, била је разгоропадила кнеза: он је, природно, своју улогу у српској
На слици Ђуре Јакшића Бакљада пролази кроз Стамбол-капију прво што се опажа, кроз дим бакљи, то су победничка лица Срба који наступају између Турака притајених под сводовима Стамбол-капије, али се и те како опажају и ти сводови, од цигле
у годинама Кочине крајине и пре првог устанка, пред Стамбол-капијом су, над шанцем, у низу, излагане главе угледних Срба, набијене на кочеве и загледане у нејасна небеса над Шумадијом.
Да се пољубимо; па отсад нити могу ја тебе чувати од Срба, нити ти мене од Турака. Него да те испратим до пола пута, па иди у Београд!
Ливаде су бујале, неизгажене, али су Турци опет држали страже на градским капијама, мада су сад они зазирали од Срба. Од њега, Узун-Мирка, склањали су се а он их је изазивао. Због тога га је кнез Милош, често, звао у Крагујевац.
Све је било лепо замишљено, јер и Турци су желели преговоре. Тако, код Срба остану, као добровољни таоци, четири бега; код Турака постану добровољни таоци преговарачи Прота Матеја и Стојан
У том је лому Вишњићев глас одјекивао али је Вишњић знао да га Срби све слабије слушају а Турци све мање чују, јер је Срба бивало све мање а Турака све више. Карађорђе није стизао нити је могао да стигне.
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
Не штеди, бабо, рад добра мога, Смилуј се, бабо, тако ти Бога! Јер биће дана, ал' неће среће, и биће људи, ал' Срба неће; Помози, бабо, помоћ' ћу и ја, Да српско име јоште просија!“ Дижите школе, Деца вас моле! Ј.
Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА
да прогрмиш хулом страховитом на Вујицу, Вука, Вукашина, богомрске Српства отпаднике - злоћа њима мрачи име Срба, тартар им је наказа малена!
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
као у некаквом певчијем кадрилу или шимију, док не набаса и не упаде у некакву „Српску кујну“, пуну оних незадовољних Срба и детектива што су се све једнако љутили на онај фронт који се никако не помера и мотрили на оне сумњиве што понекад с
онај доле на Земљи, а због кога нас двојица не могасмо ништа да радимо, не потиче ни од кога другог, већ главом од Срба, од оних који Ти иначе никада мира и спокојства давали нису. — Гле! — зачуди се ипак Господ. — Шта ми кажеш?
— Гле! — зачуди се ипак Господ. — Шта ми кажеш? Дакле од Срба? А шта би они хтели? — Срби — настави св. Петар — Срби хоће да ратују! — Да ратују? А с ким и зашто?
— А шта би сад хтели? — И опет рат, Господе! — промуца св. Петар као да се он стиди уместо Срба. — А с ким, да од Мене нађеш? — не кријући своје узбуђење упита Господ. — С ким сад? Зашто сад? — Сад са Швабом.
дани и месеци, све до једнога дана кад се наједанпут, а при особито доброј вољи својој, Господ опет не опомену Срба.
Обрете се св. Петар на Земљи и стаде тражити Србе. Па их је тражио, тражио, али све узалуд. Нигде Срба ни од корова, као да су у земљу пропали. Где није ишао св.
Таман се св. Петар стао љутити на самога Господа што га по најгорем времену шаље ради Срба који су, по његовом мишљењу онакву судбину потпуно и заслужили, кад се наједном обрете над неким маслинама.
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
Ту је Банат, Бачка, ту је и Срем равни, Далмација, Босна — све то земље Срба, Ту је и Хрватска: свуд спомени славни Чувају се тајно место српског грба.
дуго на подземне стазе, Које све иду против једног грба, И на подлости што упорно тазе Јединство светло и долазак Срба.
Над мојом земљом надви се жалосна врба, А туђина мене прими са слободом Срба. Лепо ме прими туђина та: Све неки добри, од срца људи Ал' бити распет на крста два, То је тек тешко, не лечи се
Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака
које се налази у близини главног пута у Банату, који је тада припадао Аустро-угарској, а сада је важан део Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Ову покрајину су на Мировној конференцији у Паризу 1919.
Од када се памти, идворски Срби су се сматрали браћом Срба у Србији, који су се налазили само на неколико пушкомета даље од Идвора, на јужној страни Дунава.
Светом ради тога што је ту проливена хришћанска крв у време битака Срба из Идвора против турских освајача. Свака посета том старом селу освежавала би приче о херојским традицијама којим су
Када је цар открио сјајне ратничке способности Срба из Војне границе, удесио је да се првобитне одредбе ”Привилегија” измене тако да су војни граничари постали обавезни
Верни старим обичајима Срба, у дугим зимским вечерима Идворци су одржавали своја посела. Као дечак ја сам био на многима од њих у кући свога оца.
Светозар Милетић, велики национални вођа Срба у АустроУгарској, посетио је Панчево а народ га је дочекао свечаном бакљадом.
У математици сам увек био добар, а добро памћење је карактеристична особина Срба. И зато нисам имао великих тешкоћа у учењу класичних језика са Билхарцом.
Онај који је видео велику групу Срба који су се обично на народним светковинама окупљали око слепог гуслара и сатима слушајш у гробној тишини његово певање
Поздравио сам Београд као акрополу свих Срба и изразио веровање да ће он ускоро постати метропола свих Јужних Словена.
У Карловцима је требало да се окупе представници Срба из свих крајева и да испрате посмртне остатке славног песника до његове вечне куће.
ова свечана поворка разбуктала у срцима великог народног скупа, у коме су узели учешћа представници свих разједињених Срба, никад је не би одобриле.
Поздравио сам Београд као акрополу свих Срба и изразио веровање да ће он ускоро постати метропола свих Јужних Словена.
Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ
С једне стране је као тамна слутња, с друге је оличење тихе али тешке туге. Радост у куће косовских Срба долази – како се то каже у песмама о невести – као мало сунца под марамама: Ој убава, убава девојко!
Отац му ради као писар на фару. Рајић чак с њим у епистоларној форми расправља о могућим односима између Срба и Хрвата по завршетку рата.
неба и храма, и то словенскога храма у несловенскоме свету (песма се зове „Сентандреја“ и прва строфа евоцира бежање Срба са Косова у далеку Мађарску): јер је он бог, јер је он бог са небеским стаништем, и јер је он словенски бог.
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
као и у првоме делу Пишчевићевих мемоара, описан војни поход Славонско-подунавског пука, састављеног од три стотине Срба из Угарске, поданика и војних најамника Марије Терезије.
Од оних ,наиме, Срба који почев од велике сеобе 1690, предвођене патријархом Арсенијем ИИИ Чарнојевићем, нису престајали у већим таласима
А ваљда су и зато ретки писци који су се с подједнаким успехом огледали и у стиху и у прози. Код Срба доста редак изузетак представља управо Милош Црњански, јер је познато да лиричар Црњански не уступа романописцу, а
А и цела историјска фреска о животу Срба у Угарској средином XВИИИ века такође представља позадину - али ширу и значајнију - на којој се развија радња романа и
Жеља пак да се у Русији види обећана земља поготову је код Срба у Угарској - избеглих испред иноверних Османлија, а доспелих у верски нетолерантну Хабсбуршку Монархију - морала имати
Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ
Нико га није видео да се разведри или насмеје. Кад су му по очевој смрти пале у део оне две-три куће Срба чивчија, околина је помислила да ће од његове злоће пропиштати и мало и велико. Међутим, било је друкчије.
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
И глас један српски превари се, кличе: „Тâ хрватска борба Срба се не тиче“. (Глас је овај само тренут бола кренô — Ал’ то не би било српски ни поштено).
Ти нам шириш крила нади, Оче Срба млади’! Ко те не би диком звао, Славу ти одавô! Ко се не би заносио Блеском духа твога, Текелијо Саво!
— Ђивовотле, Дубровник. Ђорђе Натошевић (1821—1887), заслужни радник на просветном пољу код Срба у Аустрији, дугогодишњи референат за српске школе.
Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА
у дугим редовима клизе ти испред замућенога погледа и ти заиста чујеш клепет њиних сувих костију А кад се сетиш Срба, своје браће, који су често тако исто остајали по бојном пољу, као ово Турци на Шуматовцу, ти осетиш као да ти је
А и Висока Порта била је задовољна од овог разумног поведења верних своих поданика Срба, тако што, осим привилегије, које им бјаше даровала от пре, одобрила им и неке нихне желе, а нарочно, да би показала
осим привилегије, које им бјаше даровала от пре, одобрила им и неке нихне желе, а нарочно, да би показала што не дели Срба од других своих поданика Мусулмана и не-Мусулмана, да би с тиме дала још едан знак поверења, поверила је србскоме
»При све то неки чиновници врховног управлења Србије, да би постигли своју алчност, учинише орудије искреност Срба, преварише неке од народа и дадоше помоћ Херцеговцима и Бошнјакама, који су се узбунили против царске државе.
— Тако мисли ваша партија? — Не, тако мислим ја лично. — А полажете ли ви што на уједињење Срба? — Полажем толико да би ономе који би ми ујединио све српске земље драговољно дао десет година најкруће диктатуре у
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
Али Срба тамо није било. Уплаши се свети Петар за нашу судбину. Оде и саопшти Господу. Реше тада да се прати један херувим на
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
ставља веома позно, у годину појаве Бранка Радичевића, читав ранији, њиме заклоњени период песничког развоја код Срба, а који је трајао безмало такође читаво једно столеће, јесте оно време када се зачела и у правим порођајним мукама, уз
Нема, ах, Ђорђа, високог духа, Ком' срце зрака подиже небесна, Да Срба брани, врага му прогони, И стуб утврди славе роду — — — — — Па ипак, и поред све своје аморфности, „расутости“ и
Занимљива, скоро до потпуне несличности издиференцирана двојност паралелних језика код Срба почетком XИX века и током читавог XВИИИ ретка је појава у књижевности уопште у ново доба.
Све прогута Косово, Оде српска слава, Гди су били градови, Сада расте трава. Косово, црно поље, ти Срба друже неверни, Кому цветом цветаш, ком’ ли се ресиш тако?
Брат вам се вије, Нек’ срце бије Србину. Ах, хоће ли божје око Срба озарити, Хоће ли се кадгод сунце опет нам родити, Љубвом, слогом и јунаштвом крст и образ белит, И кроз силне ове
От оца ми остала Лепа дара три: Име Срба, мач и крв Што м’ у срцу ври; От матере свети дар — Српски језик н олтар — Има сваки српски син, Прави српски син.
Сербије, а у коректности форме и од његове је боља, тако да је то најбоља песма што је дао XВИИИ век код православних Срба. Његове друге ствари, иза Плача, очевидно су слабије.” Још је важан следећи резултат Остојићевих анализа: „...
нарочито стр. 253—8, забележио је неколике трагове веома убедљивих књижевних утицаја које је Плач вршио и код Срба и код Хрвата.
драме за нарочит тренутак школскога живота, вешто окренуо и уздигао до много значајније јадиковке над тешким положајем Срба у тек досељеној новој постојбини, па је ова Рајићева а не Казачинскога песма, свакако због своје патетичније и
Занимљиво је и лепо, а умногом и прихватљиво објашњење Теодоре Петровић Мушицкога става према романтичном патриотизму Срба у њеној студији Лукијан Мушицки и наша народна песма. Прилози проучавању народне поезије В, 1938, а нарочито стр. 37—9.
” Осамдесетих година XИX века, у доба великих политичких борби између Срба и Мађара, Змај се у своме Стармаломе ругао претензијама Мађара на „мађарски” Гибралтар, тј. Петроварадин.
ПИТОМИЦА (стр. 225). Прештампано из Седмице од 9. фебруара 1858, стр. 41аб. — Тужбе на незнање српског језика код Срба у ово доба су честе и тешке; честе су и осуде што Срби радо говоре туђим, дабогме најчешће немачким, језиком,
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
контати ― рачунати, мислити крсно име, крсна слава ― „празник у спомен онога светитеља којега поједине породице у Срба славе као свога заштитника“ кршњак ― „онај који слави крсно име, свечар; крсно име; крсни колач“ ктитор ― оснивач
Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности
Језик којим говоре Срби најчешће се у науци назива српскохрватским. Њиме се служе осим Срба и Хрвата и словенски муслимани у Босни и Херцеговини, као и у Санџаку (некада Новопазарском), одн.
Црквенословенски и народни језик аједнички црквени језик и заједничка азбука у Бугара, Срба и Руса омогућили су лако прелажење књижевних и учених дела из једне средине у другу, тако да се у знатној мери може
Заједнички књижевни језик Срба, Бугара и Руса учвршћивао је припадност свих тих народа православном културном кругу, увек отвореном према грчком
Кад је реч о књижевном језику, основну оријентацију код Срба у средњем веку давала је црква. Па ипак, у том раздобљу се јавила и књижевност на народном језику.
Том притиску одупирала се црквена хијерархија, која је и у Аустрији остала једино вођство Срба толерисано од државе.
нетакнуте оне црквенословенске и руске речи, махом апстрактних значења, које нису имале еквивалента у народном језику Срба. Његови следбеници наставили су правцем који је он означио. Почетком 19.
Све се то одлично уклапало у општу културну оријентацију Срба у оно време. Природно је што је у књижевном језику Срба остало много мање црквенословенског наслеђа него код Руса или
Све се то одлично уклапало у општу културну оријентацију Срба у оно време. Природно је што је у књижевном језику Срба остало много мање црквенословенског наслеђа него код Руса или Бугара.
Оваква хрватска језичка политика, често праћена изјавама о језичком, па и етничком јединству Хрвата и Срба, створила је нову констелацију у српскохрватском језичком простору: ијекавска верзија караџићевског књижевног језика
И главна разлика између српске и хрватске варијанте књижевног језика тиче се веће спремности Срба да прихвате страну реч, насупрот склоности Хрвата да је преведу кованицом. Главнину страних речи усвојених у 19. и 20.
У југословенској држави, створеној 1918. године, изменио се однос Срба и Хрвата према заједничком књижевном језику. У 19.
Тиме је развој књижевног језика код Срба сачуван од екстремизма и штетних заокрета. Политички и ратни догађаји 1991. и 1992.
Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН
Седе да мирно, строго чека шта ће бити. Да слуша како чаршијом крче једнако кола бежанаца Срба и Турака, и варош се празни, камени, очекујући грмљавину топова и пушака, која се још није чула разговетно али
Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА
фüр Релігіонѕwіѕѕенѕцхафт АСПх — Арцхів фüр ѕлавіѕцхе Пхілологіе БВ — Босанска вила Беговић — Никола Беговић, Живот Срба граничара, Загреб, 1887. Болте—Полíвка — Јоханнеѕ Болте унд Георг Полíвка, Анмеркунген зу ден Кіндер- у.
ЖСС — М. Ђ. Милићевић, Живот Срба сељака, Београд, 1894. ЗНЖОЈС — Зборнік за народні живот и обічаје Јужних Славена ЛМ — Ауѕфüхрлицхеѕ Леxікон дер
СКГ — Српски књижевни гласник Софрић — Главније биље у народном веровању и певању код нас Срба. По Ангелу де Губернатису. Скупио и саставио Нишевљанин (Павле Софрић). Београд 1912. ТРЂ, КНР; ННЖ — Тих. Р.
прича се да је поникао из помешане крви Срба и Бугара, који су се некада ту сукобили (Караџић, 1, 1899, 12). Најзад, за б.
Упор. П. Софрић, 60. Као и код других народа (‹Индијаца, Грка, Римљана, Талијана, Немаца, Лужичких Срба) в. Софрић, 60 ид), и код нашег народа в. има изванредну апотропајску моћ. Против вампира употребљује се в.
10 идд; 63, 629; Марзелл, Дие хеіміѕцхе Пфланзенwелт ім Волкѕбрауцх унд Волкѕглаубен, Леипзіг, 1922, 99 ид›), и код Срба демонско дрво.
Интересантну жртву (домаћем) извору или бунару [свакако: душама предака које се ту замишљају], који је код Срба важан центар за домаћи култ, имамо приликом свадбе.
(»ћетен«). Отуда се ово место прозове Ћетениште (Караџић, 2, 1900, 65). У религијским схватањима и пракси л. се код Срба, као и код других народа, везује за горњи свет и сматра за култички чист (код Јевреја и Мисираца »wеіл еѕ ніцхт вом
), носили су такође л. хаљине, упор. и »човека обученог у ланено платно с оправом писарском« у Језекиљ, 9, 2. Код Срба лан се не сме узимати ни у руке преко Беле недеље (СЕЗ, 19, 33) — а ми знамо да је то недеља мртвих; мртвачки покров
ЛИПА Лінде (тіліа). Липа. Реч је прасловенска. Шулек, Рад, 39, 12. Л. је, код Срба и Словена уопште, била свето дрво (в. уопште В.
, 3101; не треба заборавити да су крстови код Срба заменили старе идоле, СЕЗ, 31, 106 ид). Да је л. арбор феліx види се И из обичаја да сватови, кад дођу, барјаке
Ораси у сну значе сиротињу и штету (СЕЗ, 32, 1925, 119). По старом веровању Срба и других индоевропских народа — каже Чајкановић у овом чланку (Неколике опште појаве у старој српској религији, ГНЧ,
Ћипико, Иво - Пауци
тробојну заставу са грбом, што је над газдиним столом; газда је био, давно, високо у зид прибио за жестоких борба Срба и Хрвата. Повише ње, у углу, паук разапео своју паучину... — Слушај ме! — трже га из мисли газда.
— И то је велико зло! — прекиде га газда. — А ко вели да није? И у свој Хрватској нико се не нађе од Хрвата и Срба да усред бијелога дана убије онога тирјанина и ослободи свој народ... Кукавице смо!
Хвала вам! и хиљадили се такови...” Снашао се и, кад се пооштрише размирице између Срба и Хрвата ради заступничкога мјеста у покрајинсксм сабору, пристаде уз најљуће радикале и потајно приправљаше се на
У вароши и околици заметну се борба између кршћана и хришћана, а у покрајинским листовима одјекну као борба између Срба и Хрвата.
Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ
Тај је родослов, због своје старине и потпуности интересантан и за историју живота Срба у хабсбуршкој монархији, зато сам начинио и његов тачан препис да се, са потребним коментаром, сачува у Архиву Српске
Успеху мог испита они су се радовали као да сам им син, а не странац, дошљак из Славоније. Тако сам, први од свих Срба, постао доктор техничких наука. Такав национални догађај морао се достојно прославити.
Свршио је бечку Технику и као машински инжењер дотерао најдаље од свих аустриских Срба. Постао је шеф-инжењер познате Шкодине фабрике топова у Плзену.
Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА
Крајем 18. века нека од ових дела преводе се на српски језик – читају их, пре свега, деца Срба у Аустроугарској. Тридесет година после француског издања школски надзорник Аврам Мразовић (1756–1826) (иначе један од
Тридесет година после француског издања школски надзорник Аврам Мразовић (1756–1826) (иначе један од првих Срба, по речима Д.
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
Трећи муж Јуличин, Марко Поповић-Срба, још је доскора живео на последњем остатку гос-Тошиног салаша. Живео је некадашњи лепотан запуштено и недостојно.
Два пута је са успехом био оперисан од рака. „Па шта! Ако је рак, није лав.” Срба је такође већ на гробљу, али на оном, крај салаша.
Ход је имала необично леп, лепе ноге и леп корак. Црквењаков син, дечко, Марко Поповић, који се сам прозвао Срба, необично леп и бистар, али напуштен и неваспитан, рече једном у кујни госпа Нолиној, где се врло добро осећао: — Мени
Свугде стигне, све види и зна. На шиваћој машини Паулиној нешто запело, сва се кућа збунила, Срба долетео и нашао шрафић који је попустио. Али да већ види девојачке ноге, то госпа Нола није знала. Замислила се.
И ту сам наказност први пут видела у овој благословеној земљи... Које чудо онда што је Срба пре времена почео да гледа ноге циркуским играчицама...
Тако исто нико не зна кад је и како се црквењаков Срба пребацио у госпа Нолину кућу сасвим, и под условима одређеним: да у кући остане, да буде добар, и да ће онда госпа
препоручила православљу, нашла кума који се зове Срба, послала кумовски дар при крштењу, и обећала присне кумовске везе и дужности за будућност, примила их на себе свечано,
се игра тај ретко леп и умешан дечак; да јој годи поносит став који дечко има према свему што стане пред њега; да је Срба права слика мушког детета из њених крајева онда се свету учини да се конци мрсе, и госпа протиница се реши да оде и
Јулица ми надгледа кућу, и брине о дечацима кад ја нисам ту, па и она заради што поједе и обуче. Срба — госпа Нола се насмеја — не само што ништа не тражи, него још и стиче. — Госпа Нола сад уздахну, и мало стаде.
онда се дешавале ствари које је госпа Нола још теже разумевала него прописне колаче и виљушке с четири или с три зуба. Срба је већ био у горњој гимназији. Добро је учио али се није најбоље владао.
У кући је важило да Лука, млађи, хоће да стигне Србу, старијег, и буде с њим у истом разреду. Срба је међутим једнога дана саопштио својој помајци: да ту има и жупникових рачуна.
Жупник види да шлајферово здравље не ваља, боји се у последње време да ће он бити премештен, па да његов Ханс — Срба дрско подвлачи — сврши школе што је брже могуће. Госпа Нола није на овај реферат одговорила ни једном речју.
Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА
Онако, отприлике, као што у историји Срба време од досељења на Балканско полуострво до пропасти царства на Косову чини један велики период са много потпериода.
“, и на крају крајева реч црно сад гласи: бело. Сећам се једнога предавања из историје Срба, које је професор овако завршио: „У бици на Велбужду 1330.
Но ми нисмо учили само историју света, већ и историју Срба, што би за нас имало да буде од већег значаја. Тај нам је предмет лакше ишао, јер смо се ваљда осећали код своје куће,
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Застадосмо на једноме углу. Пошто је Танасије испао неки одржач веза између Срба и Енглеза, то ми је обећао да ће једнога дана доћи и до мога пука. Онда поздрави и оде журно. Већ смо се заморили.
Било је чак и заробљених Бугара и Немаца. Ево сада и нас Срба!... Као да је овде зборно место нација, па су сви запели убрзаним темпом да изграде нови свет.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
ситуацији, разуме се, борба Тројанаца није била бесмислена, они су још могли да се надају, док је међутим борба Срба на Косову постала апсурдна онога тренутка кад је једини бог попустио, како каже Константин Филозоф, тј.
У XВ и XВИ веку, дакле, као и касније, борба против Турака била је заједничка ствар Срба и Хрвата. Поменути догађаји и личности нешто су друкчији у песмама него у историји, али је то увек једна иста
је за владе турске готово у свакој кнежини био по један буљубаша (Турчин) са неколико пандура (међу којима је било и Срба и Турака) који су гонили хајдуке, а кадшто, кад би се хајдука много појавило и стали би често убијати и отимати,
Тим смењивањем песник, је постигао већу природност. Оно му је омогућило да гавранове стихове: „а од Срба што је и остало, све рањено и искрвављено“ одмах илуструје Милутином који „носи десну у лијевој руку“ и коме је „коњиц
смо двије силне војске; војске су се јуче удариле, обадва су цара погинула; од Турака нешто и остало, а од Срба и што је остало, све рањено и искривљено“.
Мемед-ага конаку похити, не би л’ још ког Срба застануо, да још бира ђеког да пос’јече. Ал’ кад Срби жалост опазише, из чаршије намах побјегоше, Мемед-аги ниједан не
Боже мили, срца слободнога у два брата, два Недића млада! Ђе с Турцима завргоше кавгу, триста Срба са седам хиљада: два Србина уд’риш’ на педесет, четворица на стотину Турак’, осморица на двјеста Турака.
Стаде викат један до другога, ни у једног није се десило; а то турски шпијуни зачуше, отрчаше, Турцима казаше да ј’ у Срба нестало џебане.
У Ђорђија петн’ест хиљад’ Срба, а у твога Кулин-капетана, у њег бјеше сто хиљад’ Турака. Ту смо били, очима гледали, кад се двије ударише војске у