Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
као небо ово Тако беше црвено Косово, Од србињски тешки палошина Крв с' отвори кâ морска пучина, Дивно ли је тада Србаљ био, Дивно л' сваки главу заменио, Дивну л' крвцу злотворску пролио, У њој данак дивно утопио.
Бој се бије — подне превалило, А са неба сунце запламтило, Ал' је Турком око срца зима, Јер све даље Србаљ преотима, Понајдаље Гојкови коњици, Та јесу ти красни убојници: Поломише, Турке замрсише, За срце им војску
И бију се, а да што ће друго? Отимљу се, ама неће дуго, Сваки час им носи муке грђе, Све их Србаљ опасује тврђе, Удара им са стране свакоје, Понајљуће где је Радивоје, Ту је покољ, ту без нада мука, Дршће Турком
и ево те, Та погледај, поглај јаде, Од све славе и дивоте То нам само, то остаде: Четир села, ништа више, Ма још Србаљ не уише. 45. Јоште Србињ не уздише, Тебе гледа, покликује; Што злотвора има више, Све се већма успаљује.
Њега спусти, Ферату се врну; Ману мачем, јој, големи Боже, Само Србаљ тако удрит може! Од удари Ферата у рамо С леве стране па на десну амо, Пресекô му рамо, груди, токе, Токе златне