Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
Још мало се продиванише, па се разиђоше. Уочи петровских поклада беше големо весеље код Срдана Мишића у Р. Срдан, доста имућан домаћин, жени свога јединца, дечака од својих 18 — 19 година. А и време је већ да га ожени.
Еле, големо је весеље код куће Срданове. Вођевину довели, па Срдан навалио част и свадбује се. Сватови се развеселили, па граде триста лакрдија; игра се, пева се, учинила се само једна
Ту је и Среја с ћеманетом. Срдан га већ дав но звао, а Милун га послао, и најмио му по уговору некако сулудасто момче да бубња у бубањ.
— Вала, синко, ни ја — прихвати чича Мирко — па макар кокао кокице те јео. — Ама, да ми зовемо попа — рече неки Срдан — нек очита што... — Та читао је, Срдане, и читао — одговори Пурко и ногатну се — па никакве вајде.
— подсмехну се Ћебо. — Немој ту дробити! — осече се чича Мирко и устаде. — Та махни се, Мирко, богати! — рече Срдан. — Ко сеје со ничу му скакавци. — А јеси истегао греду, Срдане, а? — подсмехну се Ћебо. — Оканите се, људи!
Око мале ручанице беху се испупили под оним орахом, пред кућом Пурковом: чича Мирко, Ћебо, Срдан, Ђилас и други одабрани људи из села. Неки поседали по трави, а неки стоје.
— Деде, Ћебо! — рече чича Мирко пруживши му бардак. И Ћебо наздрави две-три речи, повуче добро, па додаде Срдану, Срдан Ђиласу, он првом до себе, и тако оде бардак од руке до руке.
— прогунђа неко. — Да градимо другу! — вели чича Мирко. — Јок, да тражимо воденичара! — рече Срдан. — Да чувамо сами! — виче Ћебо. — Аја!... Да развалимо ову! — узвикује Ђилас. — Нећемо! — вичу једни. — Хоћемо!
— додаде кмет. Страхиња већ уђе на вратнице и назва им: — Помози бог! — Де, Страхиња, пијни мало! — рече Срдан и додаде му бардак. — Може бити уморан си. — Вала, и јесам!... — одговори Страхиња, па узе бардак и седе међу њих.
— Ама казују то и овамо по Овчини... — рече Страхиња, па се нешто замисли. — Село велико — прихвати Срдан — воденица једна. — Па и у њој нека анатема! — додаде чича. Мирко.
— рече кмет. — Хајдемо, хајдемо Мирјани! — гракнуше многи. — До ручка стићи ћемо у Овчину! — вичу Ћебо и Срдан. — До мрака можемо се вратити! — довикује Ђилас. — А ја велим да идемо сутра — вели чича Мирко. — Аја!...
— Окани се, Ћебо — вели му Страхиња. — Нисам рад... — Шта ниси рад? — скочи и Срдан. — Ево ми ћемо поћи с тобом! — Богами, и хоћемо! — прихвати Ћебо. — Ево ја ћу први. Хоће ли још ко? — И ја ћу!
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
— А, после, немојте им све ни кабулити. Будите мало оштрији према њима!... — Не брини!... Има их и таквих. Илија Срдан из Прњавора први ће почети!... Ако ико, он ће први од нас у гору.
рече му како се и први људи у Мачви, као трговац Чупић из Ноћаја, прота Смиљанић из Белотића, Катић из Глоговца, Илија Срдан из Прњавора и још многи, многи данас договорише да дижу устанак у овоме крају.
Баците ме у... Та је његова реч соколила све. Све што је с њим било веровало је да је тако... Илија Срдан је чувао страже од Турака што на Лешници прелазише Дрину... Па да не помињем попове и многе друге.
Као што рекох, Чупић је направио добар распоред. Срдан Илија чувао је страже од Турака од ушћа Јадра у Дрину, па низ воду до Бадовинаца.