Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
Тако си се бринуја за њ!... Сви навалише на ђакона, ко ће боље. Фра-Срдару не би ни то доста, но га удари два-три пута, а да је могао од налоге у тијесној соби, ћаше га и ногом напипати.
Затијем се Бакоња јави фра-Тетки, питајући га треба ли му што. Послије тога ослободи се чак да понуди и Срдару своју службу. — Баш ми трибају мала клишта. Ајде и’ донеси из вигња! — рече Срдар.
Занимало га је и што је слушао о Срдару, кога би свакога дана послије подне нестало искрај посленика, а већ не само што свак знађаше куд би се дио, него би се
у бисаге, узе писмо, прими два талира путнине, пољуби стрица у руку, отиде ка Балегану те узе хљеба и мрса, јави се Срдару; па од њега право у коњушку, гдје оседла „билца“ па на воз. У сплати спаваху Бељан и говедар.
Бакоња познаде још једнога правога далматинца, у коме нема лукавства, коме је шала душа, који се могаше прибројити ка Срдару и Тетки. Послије овлашнијех разговора, поп Илија поче говорити о особинама наших сељака.
у шареном иконостасу, вирну кроз мале двери у олтар, па рече другу да га води најприје у „опалат“, гдје ће купити Срдару цигара, па онда у најбољи дућан да купи свиленијех рубаца.
је гледао Бакоњу, а он, сустао тјелесно и душевно, не знаде шта рећи, но покри лице рукама, па отрча ка гвардијану и Срдару, преклињући их да оду да разговоре стрица.