Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Ту умуко, прући се у траву, Скидо камен са срдашца свога, Скидо камен, мето га под главу, Склопи очи, ао јада мога, Уједанпут страшно чудо ново — Ал' за сада доста
Јутрос рано пре румене зоре Гојко беле оставио дворе. До оружа и срдашца свога Он не крену друга ниједнога. Да лов лови, у горицу зађе, Јутро прође, он лова не нађе, Прође подне, лова
„Опет ништа — и ништа ће бити, Али опет не бој ми се, Фато, Опет неће у буњиште злато, Док је ножа и срдашца тога Неће Мехмед љубит лица твога.“ Ово рече, па слушати преста, И озго је са чардака неста.
95. И чезнење на далеко Срдашца се њему лати, Као у сну, слатко, меко — Ал' што санак може дати?... Ох, ето га, беше мало, А сада га већ нестало.
Ал' је време убрисало Сузе му у оку, И срдашца завезало Рану му дубоку. ИИИ Ево лазе годинице, Гоне му младости росе, Парају му глатко лице, Бéлē њему вране
Милета је отишао зором, Да лов лови каменом и гором; До оружа и срдашца свога Он не има друга ниједнога. Он се вије кланцем и грмењем, Он се вије и гором и стењем; Али данас лоше ми је
мач укриво, Кроз пашњачу и токе од сребра, Па излази на та десна ребра; Пола меса на коњу се љуља, Врела крвца из срдашца куља, Пола лежи доле на рудини, Па се ваља ето по прашини, И још глава и десница рука, — Оде ага баш и без јаука!
жељан да што задобије, Он се, брате, по околу вије Или тражи по ограшју плена И преврће мртва и рањена; Али ко је срдашца жешћега, За Турцима јуначки се слегâ, Не зна шта је ни глад нити жеца, Гони Турке, главе им осеца.
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
чим да те зовем? чим да ти тепам, да ти говем? кад сваки слатке милости глас у очајни се пресеца врисак, од срдашца мека челичан стисак, од љубави чини ужас милог спомена овај жалосни час. Покојниче драги! сенко ил' душе!
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
Малена сам... и цвеће је мало, Што је својом душом мирисало; Лако ј' цвећу кад мирисат' знаде Па излије из срдашца јаде.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Твога лица бијелог И срдашца весела У свем колу не бјеше. Ал' ми жао остаде, И жалићу до гроба, Ђе ти очи не згледах, Образах ли јаготке.