Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
се с буком диже И с таласом о брегове бије, Пак и опет се натраг у себе И скутава тишећи се, — Тако је и човечаско срдце Подизато на жалост, на што ли друго, Срдење, смех ли.
И мала брига преламаје те, Мала болест доле собара те, И проста плашљива реч Загрми ти у ушију И срдце ти престрави. И то ће ти се здесити...
Испусти ми коју реч благоутробија источниче, те прохлади ми срдце твојој слушкињи, јаох, јаох мени! Не малу ето, и с последњом речом утеху имаду родиље, јерно ако и то не
је високо у небо летила њена памет; нити су онолико јелени женили планинскога извора воденога, колико је њено срдце желило к Богу, источнику живу; ни лоза се тако у винограду разрасте а ни дрво се које у воћњаку расцвета, а ни у
Дај нам твоју помоћ да нам одлагне От старања срдце наше. ПОХВАЛА БЕСЕДНИКУ Тко људе уразумљује, Томе разуму његову нејма краја; Ко зна потајну Што лежи у чијем
Виде кроз свој пенџер младу белу жену у туђој башћи јер пере своје ноге. И срдце му задрхта за њом. Дотле није од своје жеље одстао се догод је није к себи добавио и био је шњоме.
Није ли њина право свест, без промене човечији судија? Често им мутећи памет и срдце смућајући те од њих продати исподмукла им седећи суђаше.
И биће ми твоје срдце почрпалом из моје благодети. Велиш да је и бунар дубок. Ама ако би колико у бездну ископат био, мому бунару, мени
Те то тога рад господ знајући му његову жустру ћуд и распаљено к њему срдце и рече му: кад хоће може доћи к њему по води. И таки утврди му испод ступања ножна море, да не углиба сниже у воду.
« И на то му се са заклетвом подхвати јер ће му у том послужити и дати што год од њега узможно буде, нашто га срдце устегли да достане од свога си брата.
Толико им је света Богородица страх била задала у срдце, те они, будавши на коњи оружати, бежали су испред деце. Толико их Царограђани у пољу пак истукоше и исекоше тушта,
Колико пут путем проходећи с погледа. с мириса еда ти, лише обадвоје млада струка, не затрепти ли ти срдце и много доби остане ти на мисли? С једним погледом сиромаше, заробљен си остао! ...