Дучић, Јован - ПЕСМЕ
у грању мирно горе звезде, И широка песма мора у тишини Чује се око нас; и ти гласи језде Кô да роса пада у сребрној тмини. У њену сам косу уплетао страсно Мокре ноћне руже.
— Жуте руже умиру лагано у старој вази. На сточићу од слонове кости стоји у сребрној кутији расут прах за косу и лице, као да га је сад напустила Госпођа коју су јуче спустили у гроб.
Црњански, Милош - Сеобе 2
Боље да нисмо, каже Трифун, из Сервије ни излазили!“ Његов брат, сав у плавој чохи, сребру, сребрној кићанки, одговарао му је, заваљене главе, не вадећи камиш из уста, као да му неку милост чини: „Није ти Павле крив,
Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА
Ту после поразговарају како ће се у новинама спровести та „монументална” ствар, и растану се. Шамика у једној сребрној кутици бесприметно остави педесет дуката. Уредник ће већ то наћи. Па зашто не би то штампали?
Он код себе носи у медаљону Јуцину косу. Пепео његових успомена у сребрној кутији код њега на столу је ноћу. Кад не може да спава, узме кутије, па их љуби.
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
У ово глуво доба разговара се само с духовима и успоменама, а ја, ево, размишљам о златној паучини и сребрној магли твојих прича, и о страшном крају који те је задесио у логору Јасеновац.
Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ
То јест: Жарко чему да га зезну. Наруче шампањац, али нареде келнеришки да га хлади у сребрној канти пуној пива. Као, ето за шта се троши пивчуга у тако отменом локалу.
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
Би се на сребрној пари обрнуо. Бржи је од срне, хитрији од куне. Већ ако се превари, па рекне истину. Више би попио него би бискуп
Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ
Али коме то да каже? А онда је дошла она јесења, мразна ноћ у којој су га све кости болеле, а у сребрној, лелујавој струји месечине откидали се ораси са грана.
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
у грању мирно горе звезде, И широка песма мора у тишини Чује се око нас; и ти гласи језде К'о да роса пада у сребрној тмини. У њену сам косу уплетао страсно Мокре ноћне руже.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Славан сваки свом сабира, Сади, стани, слади, среће, славе, Стазу, стабла, стубе, стене, сјајност. С'тради спомен сребрној седини, Сврх светлости светила сунчана.
На сребрној стени горе вечним прстом Дух вечности златна начичкао слова, И ко донде доспе, слова чита ова: „Кад се смрче телу,
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
Оздравила је, али је нога остала са смањеном моћи. По паланци се говорило о штапу, о двема штакама, о сребрној машини” због које мајстор Коста умало није банкротирао”. — „Наслутила Ристана; све да јој је нешто што се сија.