Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ
ко је год од њих раден и паметан, у његовој кући и авлији жене и девојке певају, и њихове пјесне излазе им из сред срца; а богате фамилије, кад их из далека гледаш, неописано и непоњатно ти се чини њихово благополучије, а кад близо
Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
Пред њим пукоше дубоке зарошке гудуре, чести шевари и стене, а врло ретко њиве и још ређе куће. Пут иде баш кроз сред Зарожја, поред вратница кметових.
Дучић, Јован - ПЕСМЕ
ноћ пролази тихо, једнолико, Ветар месечином засипа и веје; Спи небо и земља; и не дозна нико Ту паганску љубав сред мртве алеје. НОВЕМБАР Раширило се у немој висини Јесење небо, оловно и празно.
Нити смрзло звоно час да куцне који, Укочено, мирно, још сказаљка стоји, Показујућ тако сред долине неме Сат, када је најзад умрло и време.
ПЕСМА УМИРАЊА Љубави умиру без збогом, сред њине Агоније дуге, неме, неприступне... Ничу и мру у свој лепоти тишине, И кришом затворе своје очи крупне.
ПЕСМА Једним истим путем нестаћете обе — Ти и моја младост, лица невесела, И с печатом горког проклетства сред чела, Као неутешне две кћери Ниобе.
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
И Макс пође к вратима. Ја га стигох кад беше ухватио за кваку. Ухватим га за руку и извучем до сред собе. — Куда ћеш, ти? — рекох му. Он ме гледаше блесасто. Био му је исувише неочекиван овакав поздрав.
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
И-ју ијују! Коло се ширило, па је све веће и веће. Сред великог Нићиног кола ухватило се друго мање, у које се похватале неке трговачке калфице и неке фрајле у шиширима.
Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ
— Доле, доле, долееее! — Ево шпијуна. Је сте ли видели шпијуна? — Људи, по Богу, мој бакалин са Грантовца. И на сред Теразија сноп разних штапова: витла се, крши, меша, ломи и шиба по згуреним леђима и увученом врату оног грађанина,
где се у петој батерији, у сред оног воћњака, лудачки отимало о ућутале топове. И грозан лом и онај шкргут, па онда својствени тупи шумови бајонета у
И сети се како му је мало час, у сред оног урнебеса и ужаса наједном дошло да бега ма где а без обзира на све могуће последице.
У сред онога ужаса Христићу све беше јасно: црква је била мета. И кад нова четири разорна зрна, са заглушујућом ломљавом прско
А у оном тренутку кад се спотичући о лешину дочепао капије и окренуо се, у сред громовске експлозије, онај високи торањ посрну па се са свим клатнима, звонима, кубетом и крстом сручи у прашини на
Тада је, вели, био примећен од непријатеља и заједно с торњем, по сред кога је ударила разорна граната, једног од нај тежих калибара, стропоштао се сав у прашини са оним звонима и кубетима
Ја знам пуно официра што тако раде, али ја, веруј ми никад. ја се гадим. Увек, у сред борбе, мислим само на тебе. И ја не знам од куд то, али тада, усред окршаја, стојиш ти преда мном у оној твојој белој
тишини, што је владала у соби, осећао је нешто као прекор и пребацивање што он сад, кад је његово место тамо у сред оних мрачних облака на хладним брдима, седи угодно ту у топлој соби.
једнога... једнога забушанта... поред мене, преда мном. Она се засмеја сатански: — Вараш се, рањен кроз сред груди, зато је овде, није као ти. — А ја шта? Шта кажеш? — Ти? Ти два пуна месеца лечиш једну огреботину.
Он напери у сред чела, али се рука укочи. — Пуцај! Пуцај! и безумна, горда звер забаци ону лепу главу Медузе која окамењава.
она се глава на једном високо изви и усред оног пенушавог и бурног вртлога, задржа, затресе и непомично учврсти на сред воде.
А сад ево ме опет у сред оног чаробног сна и ти си поред мене, ти, ти, ти, ти си поред мене, мили мој млади старче, мој седи, мој добри, како
Африка
Нигде прозора, нигде крова, нигде дрвета; саме пусте терасе од црвеног блата. Кроз сред града, између она два брега на којима се простире Бобо, сасвим пред нашим ногама јасан и прецизан у своме пустињству,
Црњански, Милош - Сеобе 2
И Павле са њима, до вароши Грана. Ускоро их је, све више, покривала прашина, са пута, који је сад ишао сред долина и насељених места. Појави се и румен воћака дуж пута. А пролазили су и кроз неке засеоке, где су пси лајали.
Нигде песме, нигде Сунца, нигде ваздуха. Кумрија је шталара. Сад је нашао булку сред жита, жито се таласа, ветрић ћарлија, багрем му цвета. Мило му је да живи, од јутра до мрака.
Пред њом је била клупа, сред једног квадрата у шимширу, увек зеленог, а иза ње, поглед је пуцао у покошена поља и далеке шуме и долину Дунава.
Госпожа Евдокија била је сва укрућена, од сласти, као мртва од сласти, кад би, сред бурног загрљаја Исаковичевог, у ком се превијала, угледала његове плаве очи. Биле су тако ледене, светле и мирне.
Са њим је о нечем разговарао. Бригадир Виткович је тумачио, иако је Трифун већ, руски, знао. Сред те пуцњаве, Павле је стајао загледан некуд далеко, а Костјурин је то био приметио, и упозоравао Витковича, на његовог
После оних, под Пештом, враћао се својој кући, млад, задовољан, весео, јашући, у седлу, по турски, сред гомиле распеваних, сирмијских хусара. Јахао је великог, тешког, неуморног, зеленка.
Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА
Био сам принуђен да се обратим војном команданту који је логоровао у сред турске војске на једној висоравни у близини вароши.
Године 1048. је печењешки хан Келен са 20.000 војника примио хришћанство и настанио се у сред СлавоБугара, у околини Силистрије (Дрстара). Године 1064. су многобројни Кумани прешли Дунав; око 60.
Црњански, Милош - Сеобе 1
Обузимао га је страх од туђине и нечег сасвим лудог. Застајкујући сред непознатих села, тискајући се преко необичних му мостова, заноћивши више пута крај бунара, невидљивих у мраку, пук
сточића, резбарија, мраморних огњишта и свилом превучених банкета, тако да зажелеше сами да губе, поласкани и понети сред тога сјаја и мирисног тискања разголићених жена, жељни да се истакну, да се покажу врло богати, доброћудни, и љубазни,
И он се, сред гомиле тих страховито бркатих, дивљих, и масних, косматих војника, гадио свог заната, и он је губио стрпљење због
После три сата, тек, кад је киша већ пљуштала, скидоше их драгони и положише на кола, сред дворишта оних кућа крај којих беху ухваћени и везани.
Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ
За мађионичаре, који сред нечије помрчине пале хладне бенгалске ватре, који покусом преобразе у поље пшенице нечију плеву, и у дворце нечије
Матавуљ, Симо - УСКОК
Што имамо, дијелићемо! Хљеба и соли биће, а највише добре воље и љубави, која се подијелити не може! На сред простране сухоте пламаше велика ватра. Под бијаше застрт сламом.
Колико би љепше било да је нашао јуначку смрт у сред тутњаве, каква се само око њега чула! — То је истина — рече кнез. Саво се трже.
уз камене стубе и, стигавши до средине ходника, нашао би отворена врата простране, поплочане и сведене мађупнице, на сред које гораше велика ватра, око које сјеђаху домаћи.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
“ Он се стази врну. „Стазо вита, нес' ме Преко они гора, Па сретна однес' ме Сред милога двора. Нес' ме драгу моме Да више не тужи, Да сузно за мноме Лица свог не ружи.“ (1843, 21. нов.
Да ли њега жеца љута Сред врелога згуби пута? Еда ли га валовита Бурна вода де занела? Еда ли је громовита Удрила га дегод стрела?
Плачи, траво, запевај, славују, Злато моје земљица покрива! Мили Боже, подигни олују, Сред ме срца громом удри жива! Рака њега крије сад и тама, Шта ћу овде ја на свету сама! (1844, 14. окт.
Тио вече кô да те донело Сред анђела са божија крила, Ума с' дивно мени појавила, Ума дивну вече те однело. Сам остадо са сузнијем оком, Сам ту
Ој сунашце жића мог убаво! Када зађеш, о зађи крваво, Сред копаља, звеке и мачева, Зађ' за гору душмански лешева, Кô што онда тим јунаком зађе — Та шта море јоште бити слађе!
Носи јадне, у јами је веће, Та сред оне тмине понајвеће, Тмине, брате, своје царевине, Па већ не зна шта ће од милине, Весео је, Бог га не убио!
Српчић ко без главе трче, Па се слади и његака срче, Он га срче, а вата га санак, Њему с' чини е се бели данак, Па сред купа јада и чемера Лаж не види да је и невера, А не види де се гуја вије, Де му гуја насред срца седе, Де му гуја
плећи јаду, А ономе црном Београду, Па удари на неку ритину, Па отуда на неку лужину, Па лужином пођо унапреда, И сред луга намастир угледа, Леп ли беше сред лужине ове, Ал' сад не знам какôно се зове.
удари на неку ритину, Па отуда на неку лужину, Па лужином пођо унапреда, И сред луга намастир угледа, Леп ли беше сред лужине ове, Ал' сад не знам какôно се зове.
мене чека, Но, јуначе, ти си из далека, Јера мислиш, кâ што рече амо, Да овдена живе зверке само, А не знадеш сред ове горице Беле двора Рајка Жеравице.
“ Већ га стиже, већ — ох љутих јада! Обрте се Тале изненада, Пушку малу на Срба обара, Погоди га сред живих недара, Паде Стојан с коњица претила: „Збогом, Мило, јеси погодила.
мало попридиже, Те загрли, и пољуби Фату, Пољуби је и два и три пута, Па извади пушку од појаса, И удри је младу сред њедара.
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
То долажаше из ваше куће. Нагох се, приступих и отворих очи да видим... И видех тебе, где под младом кајсијом, на сред дворишта, погурена „моташ цевке“ спрам месечине а једном ногом клатиш корито у коме спаваше твоје дете.
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
сласт и пакленички плам, непроникнута бисер-језера уз недогледна виса урнебес, славуја глас, сикута гујског бес, сред летњег жара зимогрозан јез, уз ружин мирис отрован задај; и све то чудо, сав тај комешај, у један лик да сложи, један
Ал' немој тако да се жестиш јако! на ноге момци! растурите пакô! палите тамо оне куле беле! грејте јој срце сред ватре вреле!
Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ
Ето си добила битку. СОФИЈА (смеши се): Ви, браца, с таквом ватром командирате, као да сте у сред баталије. Ал Макса није љубитељ војске; како је види, одма бежи. ЈЕВРЕМ: Тим боље. Но сад, к делу!
Гледајте подло извртање речи. Је ли то лепо и поштено? Чесним старцима, који су сузе проливали видевши моју књигу на сред издату, радост кварити и показати да њино дете не зна ништа. ШАЉИВАЦ: Па ништа, господине.
ДОКТОР: То? То је дјело подли и неваљали људи, које ћу позвати на сред, да се види каки су. ПОЗОРИЈЕ 6. (МАНОЈЛО, БИВШИ) МАНОЈЛО: Господин доктор, шта ћемо сад радити?
ДОКТОР: Кажем ја да је чауш луд! Како може кућа бити пловећа? ШАЉИВАЦ: Ја нисам хотео одма изаћи на сред, а то је ваше пловеће училиште. ДОКТОР: Да чујемо даље.
Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ
Тамна крила врх кандила распламиња Божја сила. Зрак издвојен из наоса крсти чедо сред хаоса. Са титле се скруни титлић у замишљен Житомислић. ПРИЗРЕН, ГЊИЛАНЕ ...да виђу Призрен!
С роговима у плетиву оре ђаво Крвну њиву. Цепте стабла, горе влати. Гине крава у појати. Сред кућице, у пошасти, глоговина почне цвасти. Гавраница у шајкачу снесе јаје - спусти драчу. Лижу чанке пси и мачке.
Капни ми, тропно, трудна од зрења, попут доброте којом се прашта: није ми лако бити сред врења кад се раскипи с јесењих башта. Шљивов је видик разгранат, широк, али и ломан - готов да клокне.
Павловић, Миодраг - Србија до краја века
Дивље сред плавети играмо коло, с вечери голи спавамо крај премлаћених кипова. Кришом нас питају певачи; ко је то био на
да сам до врлине ја ишао стазом оскудном уз кошчато раме народа, да сам дижући руке с облака брао трње и клечао сред мочваре у хладној грозници звезда.
У нерад сам повео војнике да сред мириса траве девичанске у огледалу ханџара открију болне рубове тела. У корену је посечен празник и сунце као
Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ
“ 10. Саздаде се бела црква, Ни на небо, ни на земљу, На сред небо под небеса. На цркву су до три врата: Једна врата само од злата, Друга врата од истока, Трећа врата од запада.
90. Играла је кошутица, Баштина јој је; Невестица вино пије, Прилика јој је. 91. Усадих лозу сред винограда, Наведох воду са три хладенца, Да ми је лоза вазда зелена, Наша невјеста вазда весела.
Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ
ВИКТОРИА! У понеком довратку и прозору виде се црне заставе. На једном зиду, упадљив кукасти крст. На сред пијаце, пред окупљеним пролазницима, налазе се путујући глумци, који изводе „стилизовану” сцену из Шилерових
Црњански, Милош - Лирика Итаке
И кад ти на лицу плане плам, блудан и стидан од дара скривеног под срцем сред недара: ја отац бићу тужан, што не убих, ја отац бићу тужан, јер љубљах, што нисам више крвав и сам.
А икона се блиста. И ко румене очи, вино што бела рука точи, задиру ми у груди дојке беле, са ранама сред врха нага Богородице твоје.
Мртва си ми гола. Кожа ме твоја пуна танких жила сети како сред развалина попрсканих мушком крвљу већ хиљаде година змије пузе на жене мраморне.
Сербиу, једину још, хучала је та бура, које се сад, модар од дављења, горко, стидим! Урлах, сред лудог скакања мора и мехура, да тишину ванредну над завичајем видим.
Међутим, у Коморану, кад стижем, треште митраљези на мосту, код станице, као сред Галиције. Питам: шта је то? Веле, разграничење нове државе. Туку се неке чешке компаније и неки мађарски хусари.
После једу грожђе; момак им га доноси, довикујући гласно касирки у углу, која, сред безбројних чашица и флаша, седи и бележи: „Траубен, фüр Тисцх Но 2, Југослаwен.
Дани пролазе, и сваки врши свој посао. Бан Јелачић, на коњу, сред Загреба, показује мачем на Маџарску, и заборавља да спусти руку.
Причао бих вам да је све тужно, али то више, у путописима, није обичај. Узнемирило ме то чудно осветљење сред зиме, и зато сам, удаљено, премештао Одисеју, коју, из каботенства, на путу, увек носим уза се, из левог у десни џеп.
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
— Милице девојко, да дарујем драгу. Јоване бећаре, а ђе ти је драга? — Милице девојко, у сред села мога. Јоване бећаре, која ти је драга? — Лепото девојко, Милица Ђокина...
Онда ти, брате мој, полете утуљени угарци, па све по главама, а они ђаволан, кад испио ракију, потегне бардаком у сред гомиле, те ти се жене још више заваде и, бо' зна, крви је било.... — Не удри се, ђаво те одн'о, врисну Миленија.
Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ
” РУКАВИЦЕ Кад почну зимске дрхтавице И јануарске лапавице, Тад се, сред снежне вејавице, Растану многе рукавице.
минђуша трешње, и нестане је, одмах после, у капљицама кише и росе; то није пијаца, то је лађа, барјак развијен сред предграђа, палуба старе дереглије што вуче четири среза Србије, са свим што у дугој години роди на стаблу, на
И лебдела су зрна у води, без ослонца, Покушавајући да побегну из лонца. Црни лук, нашав се сред те гунгуле праве, Превртао се преко ћелаве главе.
бројке, две луцпрде, — Тисућа и Хиљада — Решиле да утврде Шта којој да припада: Уз махање застава: Сред пусте оранице, Поче дуга расправа Око питања границе.
Ракић, Милан - ПЕСМЕ
'' КИНЕСКИ МАДРИГАЛ Целле qуе ј̓аіме еѕт à прéѕент ен Цхіне. Гаутіер Она коју волим сада је сред Кине, У хладној тишини вечно снежних гора, Сама. Каткад, као зрак месечев, мине Пустим одајама усамљеног двора.
И у дуге ноћи, сред тишине глухе, Над пољима мртвим пуним светог мира, Кроз пределе пусте и кроз гране сухе, Само звоне звона с тужног
И у српској души никада не спава Жеља да се лежи сред рођене груде. Но ја, драга Госпо, ја баш слабо марим Да ли ће ми туђа земља кости крити, И, нимало занет убеђењем
По оквиру утиснута срма чиста, А оквир јој рез̓о уметник из Дебра. Такав лежи Христос, сред пустога храма. И док неосетно, свуда пада тама, И јато се ноћних птица на плен спрема, Сам у пустој цркви, где круже
Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ
Ти си у мају свог живота цветног, — А мај је диван и без сунца жарка; — Теби љубав људска сред живота сретног Не треба, изгледа као пуста варка.
мртвачких звона све тише и тише, Напољу, где киша полагано пада, Звонио је гласом којим откуцава Дубока поноћ сред сановна јâва.
Вечерас, када сам крај стола Писао боле јадног срца свога, Радостан бејах сред тешкога бола Што, с тебе, душу мораше ми грозно. Крваве сузе ја сам тада лио, Сâм, ради тебе, у то доба позно.
Мину... Далеко коб се јавља лаким ходом, Далеко звезде издишу над сводом. Далеко, тужан, сам, сред црних њива, С болом, празнином — све к’о да се снива! А око пуно горких, тешких суза.
својој прошлости, к’о мајци, Јединој што за нас још утехе има У данашњој грубој, беспоштедној хајци Живота, у борби сред праха и дима.
Али зар им ни ја не дам мира више? Склоњене од беде сред мртвога дола, Склоњене од чаме, од влаге и кише, Ја видех да их тежак немир поче Да нагриза — ту где влада смрти
Слутимо л’ кад ће тако бити? — Ко ће Још и то знати сред мистичне мреже Судбе, чији конци свуд око нас леже! Она чини тачно све оно што хоће: За нас можда рано, на време,
И моја је душа сред поноћна мира, Док безбројних звезда трну зраци сани, Душа крупног, старог халдејског пастира Што крај свога стада
У мени је душа Осамнаестог века И племићи горди у свили и чипки; Ја живим, за тренут, сред раскошна јека Времена Ватоа, менуета гипки’.
Пратиле га мржње и зависти хајке; На грлу су му завиделе виле Кад му песму чују сред мрачне планине С пролећа цветна и у лета жарка, Да се хори звонка, сребрна, од свиле.
ХРАСТ Зори Сто година је стари храст већ сâм Сред једнолике и сиве равнице... Давно, док сам дете био, ја га знам.
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
Како напријед она све то јача. Сердар довикну неколико пута, својима да хитају е ће их он стићи. На сред Крстаца, под једним кршем, угледа сердар нешто сиво: шћућурило се, не миче се. „Ко си?“ викну сердар.
те добар Катуњанин долази и ш њим један ћесаровац, а ма не од овијех, новијех, (приморскијех) ћесароваца, но прави, и’ сред Ћесарије. То ми каза неко момче што је пред њима пртило...
Прочеље јој бијаше равно, а крајеви не бијаху ћошкови но заобљени, као турске карауле. На сред предње стране бијаше испупчен као неки тријем, е би рекао од мрамора.
Скочих, легох га и покрих, а он се не пробуди. Ћаше, ја мним, тога пута љоснути у сред огња. Од онда нијесам му дао више да лежи украј огња, но га увијек растављао некијем...
Тако су ишли некијех двјеста корака, док стигоше у неку лијепу дугодолину. На сред ње Оташ се устави па махну својима да похитају. Наврста их дуж њи а он стаде у сриједи.
али му би лоша срећа. Један од онијех пјешака поврну се па ће га иза леђа, кундаком у сред затиока. Његуш паде као камени стуб, не преви се. „Нијесам рањен, но ме извуци ако Бога знаш!“ викну Имбро.
Да, иако је било три дни пред Ђурђевим даном, огањ је требао, јер застуднило бјеше као у сред зиме. То се кадгод догађа у Катунској нахији и о Видову дне.
“ стадоше га задјевати. „’Бра ви срећа!“ рече он дебелијем гласом, као из бадња да одговори. „Оно, ушњех да сам у сред Цеклина. Студен, цича, пометох се, те ја сврни у вас. Кад тамо, шћућурили се вас десетина око пламичка.
“ „И да се не надаш е ћеш до мало накљукати трбушину, реци!“ прихвати Спасоје, у сред општег смијеха. „Збиља, људи, то је за проповијест колико један Цуца може појести.
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
— Шапат кућу губи. — Кад један неће, два се не сваде. — Боље на увратницама договарати, него се на сред њиве карати. — Свађа братства — ископ манастиру. — Боље с миром него с чиром. — Пркос кола ломи.
Све три су се воде састануле Испод Сења града бијелога. Пуче пушка у сред Сења града, Уби цара у сред Цариграда! У зло га је мјесто погодило: Под кољено у срце јуначко; На ноздрве бубрег
Све три су се воде састануле Испод Сења града бијелога. Пуче пушка у сред Сења града, Уби цара у сред Цариграда! У зло га је мјесто погодило: Под кољено у срце јуначко; На ноздрве бубрег изгонило; Туј погибе, а здрав
5 Купус бере ага Асан-ага У Мостару на сред Сарајева, Из Беча га момче угледало, На Биоград пушку наслонио, Асан-агу добро погодио, Међу очи под љево кољено,
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
Пошто скине сланину и упрти на леђа, пође гредом да се врати натраг, па се некако омакне, те падне на сред куће, ђе је спавао човек са женом и с ђецом.
Кад тамо дођу у ону планину, пуште орлове да лове лисицу, а лисица побегне у једно језеро које је било у сред оне планине, и претвори се у утву шестокрилу, али соколови одмах за њом и одандје је изагнају, онда она полети у
Пошто скине сланину и упрти на леђа, пође гредом да се врати натраг, па се некако омакне, те падне на сред куће, ђе је спавао човек са женом и с ђецом.
Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА
Што рекосмо, то, фала богу, и учинисмо; ја Францију и Инглитеру благополучно обиђо[х], и сад вам пишем из сред Беча.
Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА
Стојимо опет на мосту, под касним сунцем, дуго: Испред нас, блеска сред града далеки кров од лима. Испод: одлази река, сама, удовички, боје дима.
Рупа место цркве: ни порте, ни бога. Нема куће у ветру, зида, лупе врга. Где је велики дан и ми сред њега мали, Огромни торањ и сат који нас прати Док бежимо на Тису коју злати Иловача са сунцем где су вали?
нас сад неће преварити више У овом свету где се већ све зна: Ни љубав која на ружу мирише Ни предео маглен искрсо сред сна. Јер ове смо ноћи доживели све Док рушило се лишће око нас на тле. Сад свањива јутро: испражњени свет.
Чуј: мехур у води напет облом опном Прсну од мог ока дирнут сјајним шиљком. Где се то обретох: сред воде ил копном Ходам као увек с нејасним ожиљком? Камен ми под главом: јаој два камена.
Пренем се — и видим где сам — па се стидим. Кренимо, песмо, наш пут: од зла — горем! О могло је бити друкчије: сред влати Шуштиш житним класом, зрела, сунца пуна И ја мотрим твој стас што га ветар клати.
Ко ми спржи траву: њен зелени смисо? Ко ми спласну воде па стојим сред муља И удишем ваздух који сам већ дисо? Ноћ је тако дуга, скоро с бојом гроба, У њој моја глава ево већ се љуља: Ја
Ноћ је тако дуга, скоро с бојом гроба, У њој моја глава ево већ се љуља: Ја укочен стојим с каменом сред зглоба. СЛОБОДА ЈЕ УСАМЉЕНОСТ Сâм сам. Слух ми ко у хрта: Не шкрипи ни орман (о нисмо у причи!).
Ја никад са душом овако блажом Не стајах под небом горд, а мали. Гле: златно кубе сред ноћне воде. (То моје срце блешти у мраку.) Ја као да видим: по житу и маку Словенског себе који оде.
Он први шане ону мисо сушту Од које бежим ко од ватре, леда. Кад пођем за њим — осванем сред блата. Страшно ме држи, а неима шаке. Или ме пушта небу под облаке, А када падам — он ме не прихвата.
СТАБЛО Напокон и ја чезнем неки посед: Тек стабло (макар сред туђе пољане) С толико земље — да му сенка стане У којој ћу да седнем сâм и просед.
Насмешен (ал и препун страве) Окрећем слух и бечим зене: Да ли то беше звук сред јаве Или је био јек из мене? И сад, док стојим на пô друма, Гонетам ту реч што је била И прошла мимо мога ума.
Уместо да сред морског блеска Промичу наша тела оба Ја у лименку с мало песка Побадам свећу врх твог гроба. Уместо да са тобом
Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ
« — закључи талас смерно, па је још једном поздрави. Али стена се и не осврте на његов поздрав. Самотна сред песка на рубу велике воде, налик на залуталу звезду, она само гордо подиже главу и настави да зури у водени бескрај
ГАЛЕБОВА СТЕНА Далеко у плавети мора, сред галебова гнезда, нађу се три јајета. Будућа мајка стрпљиво леже на њих, мада јој није било лако.
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
магле и острва леда, Што пјева жудно измеђ' ледених гора, Не питајући да л' је когод гледа, И да л' је слуша; и сред мртвог дола Ц'јелога в'јека звонку пјесму вије, И најзад умре - без имало бола Што јој пјесму никад нико чуо није! Ј.
знам је тешит', Срце ми је стена, Лепше ли је теши Другарица њена, То румено чедо, Мелем наших рана, То пролеће живо Сред јесењих дана, Ох, румено чедо, Пролеће и цвеће, Знаш ли ону песму: „Ој пелен пеленче!
У прозору једном, Кроз вреже ружа, и за завесама, То гори светлост. Сред тишине неме, У топлој соби, кревету од кедра, И под јорганима, куд су кризантеме Расцвале бујно - млада, голих
А она чита... док сред ноћи дуге, К'о грдан полип са стотину рука, Стисла јој срце љубав пуна туге, Туге без суза, без речи, јаука.
И у дуге ноћи, сред тишине глухе, Над пољима мртвим пуним светог мира, Кроз пределе пусте и кроз гране сухе, Само звона звоне с тужног
Ено једно гробље. Ту леже сељаци, До суседа другара; И док, к'о кандила, гасну задњи зраци, Побожно капела сред њих стоји стара. А доле у селу задњи огњи згасли Ноћ: и ту се спава...
Такав лежи Христос сред пустога храма. И док, постепено, свуда пада тама, И јато се ноћних тица на плен спрема, Сам у пустој цркви, где круже
Сит сам селских цура! Ја бих да Вашу наклоност присвојим! „Дођите амо, лепа млада жено, Да сркнете љубав сред ноћнога мира! Не бојте се ништа! Јер има далеко Од Вашега мужа до Кривога Вира!
И птице неста... птице моје миле! - Да л' има Бога и сред ноћне тмине? Тишина... Само из избе допире Пригушен, сањив дрхтај виолине, Као кад жица о жицу се таре...
Ви пратиоци мојих дана младих, Никад вас више ја имати нећу! „Не! нема слатких илузија више, Кад човек знаде да сред земног дола Највећа срећа, и сласти највише, Постају извор најдубљега бола...“ ...А сунце жеже... Спавају долине...
Сама сам била сред гомиле хучне; Морила ме је чама и досада, И вређале ме речи песме звучне; Повратку бејах и самоћи рада...
О, зашто смо се погледали, је ли? О, зашт' се нисмо мимоишли, драга, К'о до две лађе на сред океана, Што црних једри, а с два мртва кана, Плове и мину у магли без трага? В.
Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА
А ако је Посејдон чуо лаж коју сам на сав глас изблебетао на сред пијаце, па ако у рибарску мрежу, мени заинат, пошаље какву ајкулу? Ала би ме обрукао, а цела варош би пуцала од смеха“.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
Тапкао сам штапом и корачао по шиљастој турској калдрми уском улицом која води кроз сред вароши и шљапкао по барама и спотицао се о ноге војника који су лежали под ћепенцима, цвокотали и јечали.
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
И сад ми је у ушима изненадан плач расцвиљене дјеце и Аничин крештави глас сред тишине љетног поподнева: — Аждрубалеее...! Аж-дру-ба-лееее...! Што си то опет учинио, морија те однијела!...
оном урођеном, чисто физичком поноситошћу у држању, гдје паунски гази круг укруг уског Егидијевог дворишта, непомућена сред те вике и неоскврнута од неотмјености која је окружава, као да шета по шутљивом тријему старог интерната.
Али ко не излази такав из канџа живота? XИX τυφλάς έѵ αύτοτς έλπίδας χατώχισα Пробдио сам дуге ноћи, сред бијеле мистике болнице, у контемплацији смрти. Лицем у лице с њом.
Бивало ми је, напротив, тужно, дозлабога тужно. А најтужније од свега била ми је та њихова срећа сред те туге. И опет сам у себи понављао: „Нема на свијету тужније ствари од тужне среће!” Али сусретао сам и друкчијих.
Имао сам да га замолим за препоруку за једног млађег. Био је на покусу. Чекао сам га у бифеу, сред граје младих глумаца којима су управ пораздијељене нове улоге. Вирнуо сам на свеску мог сусједа. Мацбетх.
крунидбеној поворци, пасти просвирана шешира с перјем „под ешарпом извршене дужности”, а друго је пасивно дотрајавање сред четири зида нашег тмурног дома, и међу нашим алтдајч креденцима, расточена трбуха под кордоном кућне хаљине, из које
Петар је ишчекивао. Најзад бих, сред тишине, изрекао: — Аааа!... Овоме свака част! Ово се зове вино! — Је ли?... Је ли?... — притискао је Петар.
Шетајући по палуби сред чегртања лизалица и вике лучких радника из утробе брода у некаквом Шангају или Сингапуру, дуго се предомишљао, и
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
Али једне зоре, прве зоре потом, Заспале су благо њене очи дана, Њене очи цвећа, сред живих обмана, У јесени тужној, са њеном лепотом. Заспале су потом.
Покров бео? — Нисмо знали. Нисмо знали Из те слике Са очима пуним сјаја, Пуним суза и музике, Ни када смо, када пали Сред великог загрљаја.
Он је кроз ноћ мирно ређао те слике, К'о из какве нове, страшне авантуре: Видело се како, сред топовске рике, Падају војници и заставе јуре.
Видело се како, сред највећег боја, Љубав неизмерна у срцима живи, И кол'ко се воли отаџбина своја, Земља вечне борбе и пропланак сиви.
Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака
делавер, рекла ми је да та река није увек изгледала тако блистава и питома, а онда ми је испричала како она изгледа у сред зиме када је покривена комадима леда, који, ношени разбеснелим таласима, готово онемогућавају прелаз преко реке.
Амерички мужеви и жене трчали су на све фронтове и ту, у сред разних опасности и непогода, пазили и неговали ваше болеснике и рањенике.
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
Свака сила у твојој је властн, Тврда ј’ вера — ти нас хоћеш спасти.“ Тада Христос уста сред кораба, Благим оком гледа десно, лево; Обе руке над њиме рашири — Ветра неста, и норе се смири.
Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ
Нека музика чудна нечујна изнад горја размешта предмете у простору и стаје кад запљусне тајна мраморја сред морја: дозивано недозвано шта је? О нежна магло која ме издвајаш, ево враћам се чист на своје првобитно место.
Из срца ми славује измами гора, Па празан клечим пред оним што паде, Сред непокретних ветрова и мора Празних: пакао — предео без наде!
Краков, Станислав - КРИЛА
Пук је продирао дуж кејова, крај којих се низале поворке катарки као оголеле борове шуме. Далеко сред залива суморно се смешили на сунцу сивим челичним смехом велики убојни бродови.
И чутурица се опет нагла. Над поспалим војницима лебдео је загушљиви задах прашине и зноја. У горњем граду сред нагнутих кућа са решеткама платани су били жути, а у Светој Параскеви мозаици из В века били су тако дивни, да се сада
Војници се уставили. Угледали су на обали голог Грка, који се неодлучно окретао. — Спира, Спира... На камену сред његовог згужваног одела лежала је пушка. Кратак нож је натакнут на цев. Сигурно је био стражар. Нико се није одзивао.
— Убите... револ... Лице се искриви у страшноме грчу. Из округле ране сред груди, са које завој беше спао, шибну увис млаз крви.
Рањеници белог павиљона видели су често у парку насмејано лице генерала сред устрчалих, узбуђених болничарки. Тада се и одликовања могла да добију.
Трза се несвесно. Његови ордонанси га носе. Тражили су га и нашли сред жица баш онда када је њин преполовљени батаљон стао да се увија и узмиче после првог успелог јуриша.
Пуцњава се све слабије чује. Најзад је и он дошао на ред. Лежао је на леђима у слами сред дугог низа рањеника, и чекао да га понесу у операциони шатор. Крај њега је неко кркљао у ропцу.
Сад се он мало издиже и виде да су оне очи исувише пуне нечег белог, укоченог, а да се сред широко отворених уста смејаху криви зуби. Сусед је био миран и непомичан.
— Грам—грам, рикнула је грозно граната и бацила земљу и густ дим на њега. Парчад су звонила по стени, а он сред дима седео је блед, неповређен и држао револвер у рукама. По бради и коси му је било земље.
Женине су косе биле пуштене и луде, а њена су уста била развратнија од трбуха. Бацали су све са себе, сплели се сред чупавих јастука, и тада се зачуло њино уморно дисање.
узмите је за вечерас... — Митфорде, пијани сте... — Не, не, узећете је... Играчица трбухом седела је сред руских официра и објављивала публици: — Васиљ љуби очењ харашо...
Петровић, Растко - АФРИКА
Нигде прозора, нигде крова, нигде дрвета; саме пусте терасе од црвеног блата. Кроз сред града, између она два брега на којима се простире Бобо, сасвим пред нашим ногама јасан и прецизан у своме пустињству,
Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА
— Мени, вала, Марко Крстов, а зову ме, онако као да речеш по прозиву Путаљица. — А одакле си родом? — Са сред љешанске нахије у Црну Гору, ако можеш знат'! Тамо сам се, знаш, родио, али сам давно сиша' амо y Шумадију.
Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ
То румено чедо, Мелем наших рана, То пролеће живо Сред јесењих дана. Ох, румено чедо, Пролеће и цвеће, Знаш ли ону песму: „Ој, пелен-пеленче!
ИВ И ти си храбра била — Ох довео те Бог — Записала си име Сред кама студеног. Записала си име Злаћаном руком ту, И скинула си тиме Ту страшну уклетву.
ЛВІІ Јесен била жалостива, — Сачувај те Бог! — Седи ближе, љубо моја, Близу срца мог! Мала соба, кâ сред гроба, Ја у соби сам, А како је самовати То још добро знам. Самовати, боловати, Јадовати... ој!
своје чедо драго, Чисто срце кâ зеницу гледи, Душу пази да се не повреди, Да остане као роса чиста, Као капља сред зелена листа.
Неки веле: „Изгорела Сред оних вијора.“ — Чиј’ је живот у песмама, Тај изгорет’ мора. ЛИИИ Појте, појте, весел’те се, Та то мени ништ’ не
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
у овим временима најмање приличним таквим тенденцијама, а час можда баш и као заједљива антитеза и јетка упадица сред свеопштег величања песника Ђачког растанка.
се развијала, пре свега, без чврстога свога културнога средишта и свега онога што са тим појмом нужно заједно иде; сред трајне неорганизованости сродних напора и исцепканости намера, у непрестано јаловом, изнова започињаном раду без
сродних напора и исцепканости намера, у непрестано јаловом, изнова започињаном раду без континуитета, сред сталних импровизација и у брзом замору од таквих прилика, у разложном страху због све изложенијег, подређенијег и
криво схваћених славенофилских утопија и невољних руско-православских синодалних правоверстава, тако разумљивих сред католичке помаме прозелитизма, они су се нашли у незавидном положају бранилаца тобожњих литерарних светиња од навале
тих речи се изменила; измениле су се заправо оне саме, друкчије постављене данас и стога сасвим другачије осветљене сред живог језичког мора савременог језика.
11. децембра 1818. Лукијан Мушицки ОДА К САМОМ СЕБИ Тешко мени без мене! Мисли, о Лукијане, сред злоба, пакости зверских, Шта би чинио ту Сенека, шта л' Епиктет. Несреће бездне јоште не бој с': бесплотни те диже!
Бојић, Милутин - ПЕСМЕ
како се пенуши, Слушаш фијук ветра крај речних обала, И осећаш маглу што штипа и гуши, Но не видиш сунце у бари сред кала.
Крвава и бела Јованова глава Јавља јој се обноћ, звона кад заћуте, Сред збрканих снова кад занеми јава, Месечево млеко кад посребри путе И кад сладак мирис проспе смоква зрела.
Чиме славу своју доказаћеш, чиме, Оном коме смрт је игра сред сараја? Тада залуд плоче слаћеш са Синаја! (1915) КАО ПРОМЕТЕЈ У кланцима се моја душа вије И чини ми се они
И алге се ноћас љубе сред оргија И окреци поје своје мадригале, Само за нас тренут славља не избија И ноћ нам не поји љубавне кимвале.
(1917) БЕЗ УЗВИКА Ни чудног ни новог за нас нема више, Све су земље нама и драге и сродне; Сред сјаја, и врх нас кад се буре свише, Бесмо мирни, као усред земље родне.
О, чему сјај тај што дан очарава Кад моја срећа на дну Прошлог спава? И тихо јецам сред вечери позне. XXИВ Сав сјај што нећу крај мене се јати, Сва празна ласка страсно ме целива И хучном игром жуђен
Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ
1876. (?) ПОЗДРАВ Ој, Козаче, ратни сине!... Сред грмљаве и звекета, Усред наше бојне муке, Слушао сам танке звуке, Пуне бола, пуне сете, Кô да слушам старе бајке
Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ
Твој жубор, водо, срмени фрулом ћу тужан у осој, оро на присој да заори. Сред ора стидна кад стидана, помени, водо, за мене.
Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА
ДАФИНА Оелбаум, wілдер (елаеагнуѕ ангуѕтіфоліа). Дафина. У једној митолошкој песми »племенита« д. расте сред раја: гране су јој од злата, а лишће од сребра; под њом је постеља посута сваковрсним цвећем, највише босиљком и
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
Све ми се чини да би он, занесен и одсутан, каквим га је бог створио, сред какве битке, не осврћући се на лом и кркљанац око себе, наставио да тумара по ливади, погледа прикованог за траву и да
Неко замрачење, не знам више шта се збива око мене. А онда одједном блесне љубичаста светлост и ја се нађем у пољу сред сочне зелене траве, међу крупним цветовима чију боју нисам у стању да одредим јер се мења: час је црвена, час жута,
равнодушан, постаје оштар, очи су му сиве и ледене, гледају ме право и ја не знам куд да се денем, као да стојим гола сред исцерене гомиле.
Неко од њих је смислио загонетку: зашто је Лауш сазвао најпре главне људе сред глувог доба ноћи на суђење монаху Доротеју, а затим га ослободио казне и кривице, препустивши то манастиру.
Макарије Никанора су спопали бесови. Као да га је печио обад сред поља, па онако узгицан млатара ногама и рукама не гледајући кога ће закачити. Крај мене нема никога. Спушта се сумрак.
Или зар би се неко други на његовом месту усудио да сред најжешће битке, пред разјапљеним чељустима смрти, наочиглед свих, мркачи ону малу радодајку?
вуге и чешљугаре у жбуњу, распамећену галаму слободе, на коју се ето навикавам и ја раб божији Димитрије, што се нађе сред раја. Сред правога раја што свега рајскога имаде сем рајских људи.
у жбуњу, распамећену галаму слободе, на коју се ето навикавам и ја раб божији Димитрије, што се нађе сред раја. Сред правога раја што свега рајскога имаде сем рајских људи.
Па ипак, зар би вилински род могао отрпети понижење да, сред успаљеног кола, најлепша међу њима страсно стеже бутинама његове кукове, да избезумљено подрхтава на простирци расуте
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
Ритови, њибе и врбљаци Наоколо се шире свуд, А кад се поглед водом баци, До спруда пешчан стоји спруд; И чак далеко, сред планина, Где прибежишта тражи звер, Кâ горда слика исполина У облаке се диже Цер.
И једнолико, сред тишине, Удвајајући ноћи крас, 3агрми песма из даљине И тамбурине звучни глас; Душа ми чудне снове снева, И ове песме
Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА
“ Он се стази врну. „Стазо вита нес' ме Преко они гора, Па сретна однес'ме Сред милога двора. Нес' ме драгу моме Да више не тужи, Да сузно за мноме Лица свог не ружи.“ . 21. нов.
Април, 1876. ПОЗДРАВ ЂУРА ЈАКШИЋ Ој Козаче, ратни сине!... Сред грмљаве и звекета, Усред наше бојне муке, Слушао сам танке звуке, Пуне бола, пуне сета, –Ко да слушам старе бајке –
О ВИДОВУ ДНУ МИТА ПОПОВИЋ (ЧИКА МИТА) Сабљо моја димишћијо, Сабљо моја крвопијо, Љута гујо жељо моја – Да идемо у сред боја! Напред! јуриш! кољи! пали! Изрод који крвце жали! За слободу се злотвори Срб јунак се радо бори.
Попа, Васко - УСПРАВНА ЗЕМЉА
пред собом Мрак на четверо сече Хитне дебеле рукавице Претворене у мачкетине На сиву војску мишева Одвеже вериге сред олује И земљу од старе храстовине За стајаће звезде везује Пере шапе својим вуковима Да трагови мрачне земље На њима
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
— А ово му је шапка! — показује Ђајин сеиз бугарску официрску капу, коју је наш куршум просвирао кроз сред кокарде. — Није ни зинуо! — додаје сеиз. — Их, ала га је потрефило посред звезде!
Петровић, Растко - ПЕСМЕ
њему је добро и да се обеси У зрелом неком воћњаку Сред мрака Без зрака, Замро. Конопац једини од њега носи срећу, А скромно, место палата, настанити топлу врећу Па у реку.
) да ли природа онда мора да ме призна, али је превазилазим. Као огромна плазма сред дахтања, жваћем облаке зелене шуштаве, сва могућа друштва и славе су комика тада; па да општим, заборавим да дајем
да му се смејем кроз сва чуда заувек, нека се сети да сам ловио медведе изнад језера, дрхтао, писао песме, хркао сред олтара.
Разголићених бокова Тако сјајна као птица сред пурпурних сосова, За мало големог дрхтања, И младости, сред крвавих сосова.
Разголићених бокова Тако сјајна као птица сред пурпурних сосова, За мало големог дрхтања, И младости, сред крвавих сосова.
СОНЕТ СМРТИ Па и сред огромне сале што давно већ је знана Седећи непомично вребам Истрајност наспрам Смрти Ја се не сећам више откад ни
бола мог проби зрак, док леже по дубрави Сунца, што сијасте кроз мене у толика сванућа: Да један час сам вечит, сред ове безразложне љубави, Пронесете и сједините кроз мене неба вечито путујућа; Па нек се веже најзад све што би у телу,
Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ
Кроз саму срчику Цвета прође језа: сам! Сам сред пустиње. Сам под окрутним оком сунца! Сам! У мирису Цвета осети се страх од смрти, али понос у њему био је јачи од
Златило се у њој жито и бостаниште с мирисним брежуљцима лубеница и диња, а сред бостаништа живео Старац и од птица и дечака га бранио, не одбранио. Како и да одбрани?
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
Дршћем и горим кô жар сред огњишта, И бацам кисто, јер не видим ништа — Овако близу кад пред сунцем стојим. 1907.
Но зачас згасну све чари пламне, И снова витез сред своје тамне Песничке собе сам бдије. 1 У дивном мају, кад сваки Цветô је ружин чар, Тада је у срцу моме Плануо
27 Ти најдуже си ме верно Волела, бринућ се за ме; Сред моје беде. и чаме Ти си ме тешила смерно. Ти ме у данима мутним Опскрби пићем и јелом, Новцем, рубљем, оделом, И
Дрема му се; белим плаштом Лед са снегом огрће га. Он о једној палми сања Сред источне даљне стране, Што самотна немо тужи Наврх стене усијане.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
кажу: танка струка, а висока стаса, коса јој је кита ибришима, очи су јој два драга камена, обрвице с мора пијавице, сред образа румена ружица, зуби су јој два низа бисера, уста су јој кутија шећера; кад говори — кâ да голуб гуче, кад се
кажу: танка струка, а висока стаса, коса јој је кита ибришима, очи су јој два драга камена, обрвице с мора пијавице, сред образа румена ружица, зуби су јој два низа бисера, уста су јој кутија шећера; кад говори — кâ да голуб гуче, кад се
Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
Ама жизнодавче, прознајем твоју вољу штарад си ти на висини, сред света овога на дрвету растеглио своје руке. Скупити уједно к себи хоћеш све језичнике, разлики народ...
« Кроме свију, један је финик надвисио дрвета својим узрастом: Лист му је сврха бео, а гране управе од сред стабла једнако му до врха скупљене ошиљасто стоје.
ка и ономе у Александрији што му се је јагњећа глава у торби претворила у човечју, канда јако одсечену главу, на сред пијарце међу толиким људским калабалуком! Докле ухватише га, сам се исказа, јер је убио човека.
И сам је то дао раскопати, паке на сред града велику и дивну цркву сазида, којано и до данас онде стоји, те онде намести му ћивот с телом.
Паке за свод црковни и за коло што је на сред цркве, не би му некако за то справе што би ваљало томе камење, те се застара и светац се зато не облени него му се у
Сазнај — рече — јер сред замки ходиш; по улица, по пазари, по бирцаузи, где се много штошта зала пери, свуд се ти туда намераш кудно се и
Нејма у замахне косе пробира ни штедења травна. Сред смрти и живота, насред раја и пакла стојимо. У немарну за учење душу неулазна је мудрост. Каримно ухо свашто дочува.
Ох, таки големо чудо смотрих: Изађе један страховит човек из воде из сред мора; од пупка му сасма врло висок. Оде горе у вис на небесне беле облаке.