Јакшић, Ђура - ПРОЗА
Све, дакле, комшике тврдише једно: да је старога Сремца кућа нечиста, иако је у селу најчистија била. Тако, дакле, сад знамо зашто је Милисав долазио до записа, зашто је
на некакву плочу, што је ту близу записа укопана била, а за коју су говорили сељаци да је ту сахрањена жена онога Сремца, па су и о покојници, баш и после смрти, много којешта измишљали.
— Љубим те!... Хтео сам те у старога Сремца запросити, али ми тутори не дају... Гром их спалио! — И он љутито стискиваше песницу, а од једа му дрхташе уснице.
— А! стари Сремац!... Шта ли га овамо донесе?... И он се диже с асуре, отвори врата и гледаше у старога Сремца. — Добарвече, учитељу! — рече Сремац, па се посади на прву скамију, баш наспрам учитељеве асуре.
Учитељ посматраше те ствари зачуђено и гледаше испитујућим погледом у Сремца. — Тај, видиш, чија је ова кеса, запалио је кућу Николе Белића; тај је исти онај дрекавац што се све до на Цвети
Ту мало застадоше, а после се зачу где пас лаје. Затим изиђе Ђошина мати, отера пса и приђе да пољуби у руку старога Сремца и учитеља. — Хвала, снао, — рече Сремац, тргнувши своју суву руку, — хвала ти! А је ли Ђоша на дому?...
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
Рођен је у Београду, 6. октобра 1842, од оца професора, родом Сремца. Свршио је гимназију и лицеј у Београду. 1862. као државни питомац отишао је на страну и три године провео у Минхену,
Роман, код Јакова Игњатовића седамдесетих година, и код Јанка Веселиновића, Симе Матавуља, Стевана Сремца, Светолика Ранковића деведесетих година, показује такође знатан напредак.
Велика публика која је Сремца иначе верно пратила, осетила је праву вредност хибридног покушаја поетске историје и историјске поезије, и ма колико
РЕАЛИСТ. — Између Јакова Игњатовића и Стевана Сремца има извесних сличности. Обојица су Срби из Угарске, рођени на периферији српскога народа; обојица су занесени
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
Осим познатих нам Пантовца и Косте, ту беху два човека у годинама ; једнога је знао цео срез под именом Мите Сремца. Он се наимао у сваком селу на радове, али се мало где дуго задржавао.
Кажите сад одмах онима у кући да ми децу не дирају. Ђурица погледа Сремца, а овај одмах отрча у кућу, и наскоро затим деца се умирише. — Брже паре дај, немамо кад да разговарамо с тобом!
Ђорђе, угледавши свога љубимца у крви и за њим замахнут нож, јурну као рис на Сремца и сјури му нож у груди. Зликовац паде, али истога тренутка Радован окиде пушку и Ђорђе се зањиха, поведе се у страну и
носио оне широке сукнене чакшире које носе Палилулци, а на леђима је имао кратак постављен капут, купљен од једнога Сремца, и на глави малу шиљасту шубару. Станка је, као и све жене из те улице, носила халине од неке загасите вунене тканине.