Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
Пада пара као киша. Сваки час при ђе момче Среји, па му изручи у пешкир по пуну капу крајцара. Среја то стрпа у свој јанџик, па чека даље.
Док је он писао, дотле је овамо већ Милун и част дао. Голуб, Веса и остали једнако хвале Милуна и говоре Среји како се намерио на газду што никад није нити ће; како ће му бити добро као у својој кући, и тако даље — већ забраздише
Окупило бубњати као помамно, већ се не чује оно јадно ћемане Срејино. Као за пакост ни Среји не иде нешто свирање од руке: Милун му купио, по уговору, жице па се сваки час кидају: нит их може љуцки затегнути ни
Док ти ђаво нанесе једног с лонцем вина — па пљус њему на главу! Оста и оно и бубањ као у уваљано. Утом Среји пукоше обе жице. Он потеже оно ћемане те у коров!
Често се попне горе на доксат, види. Среја још спава; њега не дира, само се тек искашља и често погледи у гуњац Среји под главом, онде где је џеп. У џепу нешто нагуђено — стрпао Среја пешкир, како се убрисавао јуче од зноја.
Онако весеље, онаки газда, онаки људи. Него батали ћорава посла, дај да видимо рачун. Среји већ прекипе, па не знајући шта да му одговори, узвикну: — Не дам! — Шта, шта! Не даш? — Не дам!
Милун није накнадио штету по решењу ни Среји ни оним људима. Среја се није више погађао под најам, него је започео свој занат и којекако животарио.