Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
Видак га погледа, накашља се мало, па ће тек онако упитати: — Може ли се, Срејо? — Помало, ћато петла се. — А 'оћеш ли остати и од Ђурђевадне код Станоја? — Вала, ћато, нећу. Доста сам га служио.
— упита Видак. — Не знам ни сам — одговори Среја. — Ваљда ћу наћи где добра домаћина. — 'Оћеш, 'оћеш Срејо! — куражи га Бороје. — Ти си човек вредан — познат овде код нас.
— Тако се и ја надам — одговори Среја. — А би ли ти, Срејо, код једног доброг домаћина да ја проговорим за те? — упита Видак и уз то намигну на Голуба те овај уста и нестаде га
— Неће ти прескупити, а најпосле госа си, богме, па плати му и више. — Па би ли ти служио код мене, Срејо? — упита Милун окренув се онамо Сретену.
— Да дам ја теби дванаест дуката. — Мало је, газда, богами. Ако 'оћеш за петнаест, ето... — Много је, Срејо — уплете се Видак. — Видиш и сам, данас су оскудна времена; тешко се долази до паре. — Све је тако.
— Не могу, газда-Милуне, вере ми! Најпосле, ето за четрнаест; ниже ни паре. — Дела, Срејо, дела! — навалише сад на њ. — Шта се ти опет толико затежеш? — Ама људи, за име бога, мало је! — А знаш шта, Миле?
— Четрнаест, четрнаест, повикаше остали! То је добро плаћено. Де, Срејо, нек је сретно!... Де, де, де! И Среја слеже раменима па пристаде.
— Тако лепо да начинимо мало писмена — настави опет Видак. — Сад си, Срејо, ето без бриге. Стао си у добру кућу, бићеш као бубрег у лоју. Газда Милун је добар домаћин, а ти — вредан момак.
Утом приђе Видак од оног стола, држећи важно у руци онај табак хартије. — Ево, Милуне и Срејо, да вам прочитиам. — Дела читај! — рекоше сви и стадоше око нега да слушају.
« — Е, е... баш то некако... — заусти опет Среја двоумити, али они навалише на њ: — Та стани, брате Срејо, док видимо све. Неће теби Милун криво учинити. А и грехота би било. Среја слеже раменима и ућута.
« — Е видиш, Срејо, овде је и газда Милун обавезан. Пристајиш ли на ово, Милуне? — Та пристајем, оно само нека му се испуни вормално, а
Среја већ позеленио од муке. Сватови се почели подсмевати његовој свирци; сваки час тек подвикне ко: — 'Ајд, Срејо, стругниде мало у ту твоју дромбуљу! На то се, наравно, оспе грохотом смех. Среју већ пробио зној као грашке. — Их!