Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
Бићеш као у својој кући. — Јес'! јес'! — повикаше и остали, и сад разгранаше хвалити газда-Милуна и салетати Среју да не учини друкчије него да стане код њега у службу.
— Баш добро! Ево и газда Милуна! — повика Видак. — А шта то? — упита Милун градећи се невешт. — Та ево погађам ти Среју, ако ћеш га узети под најам ово од Ђурђевадне.
Доста је погодба пред људима. — Оно истина... али сад већ не можемо кварити — рече Милун. И опет навалише сви на Среју да се не боји и да не сумња ништа. Милун узе уговор у џеп. Још мало се продиванише, па се разиђоше.
На то се, наравно, оспе грохотом смех. Среју већ пробио зној као грашке. — Их! баш гребе као тестера! — подвикне други ко од сватова и стане звиждукати игру, коју
Ту га можеш и на суду добити, ја ти кажем! Слободно га остави. Боље пре него после! И ту Милисав настави учити Среју шта ће да ради и како да се брани ако баш и до суда дође. Еле, тако у разговору стигоше већ до куће.
Куд си наго? — Пусти ме да убијем пса! — Кога? — Ама оног... срете ли га где? — Није зар Среју? — Баш њега... пусти ме! — А што? Стани мало, смири се! — уздржава га Видак. — Како што!
— рече Видак кад се испеше већ горе на доксат. Мало-помало утиша он Милуна, те пристаде да Среју још држи за неко време, јер му Видак у четири ока каза да га може бити неће лако ни на суду добити, јер онај уговор
Док је ту Видак утишао Милуна, дотле су Веса, Голуб и Бора дочекали у механи Среју, па кад су чули шта је било горе код Милунове куће, навалили су сетовати га: да се врати, да се претрпи, јер куд ће у
Милун учестао слати Среју по селима да мајсторише. Среја почео свакоме радити као од беде, знајући да од свог рада неће видети никакве вајде.
Еле, тако је трајало све до госпођинских поста. Једно јутро уз госпођинске посте, таман беше Милун опремио Среју чак у Рогачу да порогози неком каце и бурад, а он се, опет, спремио да иде послом некуд на другу страну, док ето ти му