Јакшић, Ђура - ПРОЗА
Штета што у његово време није било „Српског народа“, „Видовдана“ и њихових другара, а уводни чланци били би пуни Неронових врлина...
Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ
из Сребрнице, закупио муселимлук, а брат му кадилук у Ваљеву (то су били обадва стричеви оног доброг Хаџи-бега, нашег српског пријатеља у последње Карађорђево време).
Ја — као што ме друштво одредило, с оно мало брадице, а зар и стога што сам се баш у Србији родио и понајбоље почетак српског востанија а и садашња опстојатељства знам — устанем и она на цара наша прошенија изручим и седнем.
Од наши̓ погине из Котешице храбри Марко Кара и више од српског фрајкора. Речени Марко убије Зеина, пак баци шоцу а узме Зеинову шешану, но од шешане не имајући фишека да напуни но
и печате војводске, да можемо по совету њи̓овом писма правити и печате где потребито буде ударити у име целог народа српског об оно пол Сави. Тај час одем с Недобом графу [Јовану] Каподистрији у канцеларију.
” — На то ја кажем: „Само ону милост коју сте имали српском народу од лета 1804. до паденија српског 1813. год.” — Император рекне: „Шта сам ја и пре чинио, само једаред и то мало, дао вам барута и олова.
” 1. јунија. С г. Давидовићем одемо г. Пренеру, питамо га: је ли дошло једно прошеније на императора од српског народа послато преко земунског генерала Червенке и Генерал—команде, под датумом 16., и има ли какав одговор на све?
На то он одговори: „Ми смо писали, и одоздо одговорили су, да српског оружја више и нема код нас. А што се тиче од нас помоћи, сад у овом магновенију ништа вам помоћи не можемо, јербо и
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
На ногама им чизмице, на плећима преко кошуље од танког српског платна прслучићи свилени са сребрном пуцади, а на глави нови чисти шеширићи (у деце већих газда свилени и чупави), из
комадићи хеклераја, а на њима све неки голи Аморчићи са тулцима стрела (а код поп-Спириних су били танки пешкирићи од српског платна и веза).
али је већ из четврте »латинске« био истеран због атеизма у неком виду, и онда шта ће с њим него га, као Србина и српског газдачког сина, даду у бербере.
Испод до пола откопчаног прслука види се танка бела кошуља од српског платна, златом извезена спреда, а то му је извезла и послала његова сестра Јáна из диштрикта.
Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ
— Српске? Ах, нисам још ниједну прочитала! — Како то? — Знате, ја сам била три године у леру, па сам много од српског заборавила, јер смо све немецки говорили, а разумем нешто и француски. — Шта, и француски? — Нешто мало.
Црњански, Милош - Сеобе 2
И мада је беда у Махали морала бити велика, ноћу се из тог српског села стално чула песма. Цвет багремов био је те године дошао тако нагло да је те бедне куће од блата покрио као нека
Теодосије - ЖИТИЈА
Овај беше син великог жупана Немање, владара српског, који самодржавно владаше свим српским земљама што се зову: Диоклитија, Далматија, Травунија, на истоку се Илирији
И прође глас по целој пустињи, манастирима и пустињацима и свима самотницима, да је син оног самодршца, владара српског, оставио оца владајућа. И говораху: — Заволевши да живи с нама, дошао је! И сви су желели да га виде.
говораше: — Овај је младић, децо, Божји ученик, а образом монаштва је један наш брат, а син је благочастивога цара српског.
Јер овај беше унапред извештен од људи који су дошли да је архиепископ који долази брат крала српског. Када је угарски краљ велико мноштво Угра и Кумана сабрао у намери да пође на српску земљу, помишљајући да ову себи
Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА
Али су у току турске владавине ове борбе заборавили и Срби и Бугари. Масе српског и бугарског становништва, које су радиле земљу, које су трпеле исте патње и имале исте непријатеље, почеле су се
Енглески путник Травелијан недавно је помињао ову солидарност српског сељака*. Осећајност и симпатије — Изгледа да се дух који живи у задрузи и уопште динарска међусобна помоћ могу
То је дијалекат већине народних песама и српског фолклора уопште. Изгледа да се он слаже са једном од ерских психичких црта.
Чак и неписмени често цитирају стихове о људском животу и судбини највећег српског песника, Његоша, који је био црногорски владика и кнез и који је без сумње многе своје мисли поцрпео из искуства и
Али вештачким уговорима закљученим на Берлинском конгресу одлучено је да ово становништво, срж српског народа, припадне АустроУгарској.
Херцеговачки дијалекат је код Срба усвојен као књижевни језик. Многи међу најистакнутијим представницима српског народа су родом из Босне и Херцеговине.
Преимућства географског положаја су, толико исто колико и овај срећни спој латинског и српског духа, допринела процвату динарских особина.
мелодијама показују замаха и силине приближујући се познатим Мокрањчевим руковетима (исте песме, уметнички подешене од српског композитора Мокрањца). Али и најбоље од ових песама често су неразвијене и изгледају као пригушене.
Пошто већина људи централног типа говори дијалекте који чине прелаз од српског ка бугарском језику, они врло брзо науче српски или бугарски књижевни језик.
Богишић). Најпотпунији и најоригиналнији је „законик“ Стефана Душана, цара српског, донесен најпре на великом сабору српске властеле и свештенства у Скопљу 1349.
ширили прилепски певци, који су уз гусле опевали главне историјске догађаје српске: Зидање дечана, Косовски бој, дела српског јунака Краљевића Марка. Јужно од Прилепа су српске историјске успомене све блеђе.
Фолклор, слава, задруга код тих Словена неоспорно су српског порекла. Све више се пристаје уз мишљење В. Јагића, по коме су дијалекти јужно од Прилепа прелаз између
Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ
Нећете далеко догурати, ако почнете да обраћате пажњу на оцене. Ја нисам таленат да добијам тапије на памет. И из српског који у разреду знам најбоље, једва да имам тројку, али то је, наравно, због онога што сам одбио да напишем писмени на
Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
Овај табу је распрострањен у свим деловима српског народа и захтева строго поштовање. Најчешће се сматра, ако трудница види мртваца, да ће родити мртво дете или ће јој
³¹ (Овом објашњењу иде у прилог и једно предање српског народа у ђевђелијској кази према којем је среда некада била срећан дан, али откако је на тај дан ухваћен Исус Христос,
ПРВЕ ГОДИНЕ: ВЕРОВАЊА, ОБИЧАЈИ И ОБРЕДИ ДОЈЕЊЕ Млеко као посредник између несоцијалног детета и мајке у веровању српског народа има сакралну снагу, а о његовом култном значењу сведоче многи обичаји, магијски поступци, варовања и предања.
⁴ У средњовековној Србији, задруга је била потиснута продором византијске цивилизације. Са пропашћу Српског царства, када је народ био остављен самоме себи, дошло је до својеврсног „етничког обнављања“, тако да је васкрсла
поучне приче, јуначке песме и пословице које деца слушају у кући, на саборима, прелима и селима (то је једина „школа српског сокола!“, каже Беговић).
М., Обичаји српског народа из Левча и Темнића, СЕЗ, 7, СКА, Београд 1907). Проблем Који су магијски обреди, обичаји и веровања везани за
190. ³⁹ Грђић Бјелокосић, Л., Из народа и о народу, Просвета, Београд 1985, с. 210. ⁴⁰ Мијатовић, С. М., Обичаји Српског народа из Левча и Темнића, СЕЗ, ВИИ, Београд 1907, с. 16. ⁴¹ Милићевић М. Ђ., исто, с. 190.
3. ¹⁶ Милићевић, М. Ђ., исто, с. 195; Дебељковић, Д., Обичаји Српског народа на Косову Пољу, СЕЗ, књ. ВИИ, СКА, Београд 1907, с. 175. ¹⁷ Трифковић, С., исто, с.
330; такође и Миодраговић, Ј., исто, с. 59. ¹⁸ Милићевић, М. Ђ., исто, с. 195. ¹⁹ Мијатовић, С. М., Обичаји Српског народа из Левча и Темнића, СЕЗ, књ. ВИИ, СКА, 1907, с. 38. ²⁰ Грбић, С. М., исто, с. 106. ²¹ Беговић, Н.
М., Српски народни обичаји из среза Бољевачког, СЕЗ, XИВ, Београд 1909, с. 108. ⁹ Дебељковић, Д., Обичаји српског народа на Косову Пољу, СЕЗ, ВИИ, Београд 1907, с. 176; Грбић, С. М., исто, с. 109. ¹⁰ Грђић Бјелокосић, Л.
, „Црногорски прилози из Глухог Дола у Црмничкој нахији“, ЗНЖОЈС, 1, Загреб 1896, с. 63. ⁴⁰ Мијатовић, С. М., Обичаји Српског народа из Левча и Темнића, СЕЗ, ВИИ, Београд 1907, с. 3. ⁴¹ Мијатовић, С. М., исто, с. 3. ⁴² Грбић, С. М.
, „Симболика и култ ватре у митологији и религији Срба“, у: Тројановић, С., Ватра у обичајима и животу српског народа, Просвета, Београд 1990. ¹⁰⁸ Беговић, Н., исто, с. 264—265; Миодраговић, Ј., исто, с. 29; Грђић Бјелокосић, Л.
Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА
На догађаје песник се одазива скоро аутоматски: Змај је највећи песник српског новинарства, или највећи новинар српске поезије.
и стоји као врело чудесних ритмова, као завичај невиних слика и метафора, као једно од плоднијих искустава послератног српског песништва.
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
културни живот српскога народа и по стварање нове српске књижевности била је од пресудног значаја сеоба једног дела српског народа са Балкана у Аустрију.
обележје животу православних Срба у Угарској, и ништа није толико утицало на стање духова и стварање идеја у том делу српског народа колико та непрекидна верска гоњења којима су били изложени од првога дана свога доласка па, углавноме, све до
« Стари патријарх Арсеније ИИИ, 1705, у писму једном руском бољару, пише о стању пресељеног српског народа у Угарској: »Бежећи дан и ноћ са својим осиротелим народом од места до места, бацан тамо-амо као лађа на пучини
«2 Та времена »тешка и усилна« нису престајала. Стање српског народа било је релативно сношљиво пред ратове и за време ратова.
године. Иако је Кипријан Рачанин читао и подражавао руске књиге, ипак се држао старог српског црквеног језика, у којем се јасно осећа утицај народног језика.
у Чтенія при императорск. обшествъ исторіи и древностей российскихъ (књ. 4), и најзад Стојан Новаковић у Гласнику Српског ученог друштва, 1871, књ. 31.
српскога народа, којима помаже у националним тражбинама и који у њему почињу гледати световног господара српског народа, представника идеје о српској аутономији, Срби моле за његову слободу и Леополда И и Петра Великог, али он
За своје доба Бранковић је био учен човек, и знао је, поред српског, латински, мађарски, румунски, грчки и турски. у Букурешту, поред кнежева брата Константина Кантакузина, једног од
Када је допао затвора у Бечу, он је узео да пише историју српску, више да докаже своје право но да изнесе прошлост српског народа. Започета у Бечу а довршена у Хебу, његова историја је велико дело у пет књига и на преко 2000 страна.
Стематографïа, као споменик старе и славне прошлости, имала је утицаја не развијање националног и српског државног осећања код Срба, и за време првог устанка, у почетку XИX века, била је забрањена у Аустрији.
Књига је још значајна што се у њој налазе први штампани обрасци уметничког српског стихотворства, иако врло слаби и несавршени.* ВАСИЛИЈЕ ПЕТРОВИЋ Рођен 1709.
Ова најстарија штампана историја српског народа за дуго време сматрала се као једна од најважнијих ствари раније српске историографије, и као таква често је
Сремац, Стеван - ПРОЗА
Максиме! Пре си се млатио само по цркви, а сад се млатиш и по школи! БУРИ И ЕНГЛЕЗИ СЛИЧИЦА ИЗ СРПСКОГ ЖИВОТА »Симпатије према Бурима велике су у Германији зато што су за Буре одушевљене наше жене и наша деца.
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
— Може ли код ове да се самеље? — пита пајдаш буразера (бивши Швабин солдат српског добровољца, солунца) и показује му позадружну снашу, праву бикуљу, а овај му спремно одговара: — Може, брацо, али
остаде на небу, остадоше посне њиве и сељачке бриге, само се стари Швабин сеоски кнез Гавре преко ноћи премондури у „српског“ кнеза, па се одржа и он.
Касније, око ферија, враћајући се из гимназије у село, открио сам на тавану пуне сандуке „Српског књижевног гласника“ и тако се узбудљиви свијет литературе неосјетно сплео с чудним богатим свијетом поткровља, који
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
Славан то беше српски лепирак и српског врта заношљив мирак, слава се наша далеко чула, чула је за њу источница була, чула је за њу, па се докраде, под
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
размишљао и речи намештао, поправљао им стил и језик, прерађивао их, али опет не по своме вкусу него по својству свог српског језика, како га је он осећао; а осећао га је, у то се не може сумњати, до најнижег треперења.
15. Лука Грђић-Бјелокосић: Стотина шаљивих прича из српског народног живота у Херцег-Босни, Мостар 1902. 16. Светозар Мл.
ТАМНИ ВИЛАЕТ: Први пут објављен под речју „тама“ у другом издању Српског рјечника Вука Ст. Караџића, 1852. Затим га је Вук уврстио и у рукопис своје књиге Живот и обичаји народа српскога,
46. ЛИСИЦА И КОКОШКЕ: Забележио Вук Врчевић. Објављена први пут у издању Српског ученог друштва 1868, а потом у каснијим издањима Врчевићевих народних приповедака. 47.
48. ЗЕЦ И ЖАБА КОРЊАЧА: Забележио Вук Врчевић. Први пут објављена у издању Српског ученог друштва 1868, затим у посебном издању Врчевићевих народних басана 1888. 49. ЧОЕК И ЗМИЈА: Прибележио је Вук Ст.
57. КАКО ЈЕ ПОСТАЛА КОРЊАЧА: Забележио Вук Ст. Караџић под речју „корњача“ у првом издању свог Српског рјечника, 1818. Исту је причу Вук касније унео у своју рукописну књигу Живот и обичаји народа српскога, додајући при
140, под насловом „Два кабла соли“. 59. МУДРАЦ И СЕЉАК: Забележио Вук Врчевић. Објављена у издању Српског ученог друшва, 1868. 60.
62. ЗВАЛИ МАГАРЦА НА СВАДБУ: Забележио Вук Врчевић. Објављена у издању Српског ученог друштва, 1868. 63. ШИЉАЛИ ВУКА НА ЋАБУ: Забележио Вук Врчевић и објавио у својој збирци народних басана, 1888.
69. АКО ПРЕВАЛИ — НИШТА: Забележио Вук Врчевић. Објављена у издању Српског ученог друштва, 1868. 70 ПУСТИО БИХ ЈА ЊЕГА, АЛИ НЕЋЕ ОН МЕНЕ: Забележио Вук Ст.
71. ТУРЧИН, РАЈА И ЦИГАНИН: Забележио Вук Врчевић. Објављена у издању Српског ученог друштва, 1868. 72. ПОМАЖЕМ ТИ СПРДАТИ: Забележио Вук Ст.
) 75. ЗЛОГУК: Забележио Вук Ст. Караџић, тумачећи ту реч у првом издању свог Српског рјечника, 1818. 76. НЕМОЈ, ХАЏИЈА, БОГА ТИ: Забележио Вук Ст.
84. КЛИНЧОРБА: Забележио Вук. Ст. Караџић, тумачећи ту реч у свом првом издању Српског рјечника, 1818. Поновио ју је у Пословицама 1836, 1849 и Рјечнику 1852. Почетак приче је „Приповиједају да је...
Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ
Нареди да се у шталу необичног српског бика доведе она кривонога кравица из Гацка, а да бик настави девизни рад са странкињама.
Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ
ВАСИЛИЈЕ: ...путујуће позориште Шòпаловић! ЈЕЛИСАВЕТА: Несрећну и чедну Амалију игра млада и лепа глумица, нада српског театра — госпођица Софија Суботић!
ВАСИЛИЈЕ: Поштовани грађани! Не пропустите прилику да у једној од највећих представа видите цвет српског театра! ПРВА ГРАЂАНКА: Није цвет, него последњи шљам! ДРУГА ГРАЂАНКА: Баш сте ми нашли време за позориште!
Црњански, Милош - Лирика Итаке
Нови песник, међутим, оглашен је одмах за лепру, од стране критичара Српског књижевног гласника. Песник је зато пролазио улицама Београда омрзнут, као Арнаут кога терају из његовог фиса.
Прекопута католичке катедрале, била је српска Саборна црква, са двором владике, од мрамора, и мала школа мог српског учитеља Берића, код кога сам учио четири основна разреда. Наша црква била је чувена по иконостасу Данила.
Он је са том књижицом и погинуо. Из поменутог часописа и Српског књижевног гласника, који је до нас у Темишвару, и преко границе, редовно стизао, сад се сећам још само два песника.
пијан кући, ујутру, кад бих ја одлазио на предавања, поздравио ме учтиво, али држао читаве тираде против Србије и српског краља. Био је добар познавалац свих јадранских лука и причао је особито лепо о хрватским крајевима и фамилијама.
ОБЈАШЊЕЊЕ „СУМАТРЕ“ Уредник Српског књижевног гласника, Богдан Поповић, позвао ме је, при штампању Суматре, да у облику неког додатка изложим са њом и
лета године 1921, док покушава да полаже испите на Сорбони (професор јој даје превод једног описа, на француски, са српског, ткачке радионице), она која ми је данас жена каже ми: Ако збиља мислим да живим песничким животом, да одемо из
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
Журе се певачице, журе се момци, раде и старци, ал' не дрема ни — бардак... То ви је највреднији и нераздвојни друг српског радника: он га срета још првог дана, кад свет угледа, он га прати кроз цео живот, на свадби, на слави, на састанку, на
Насмејах се и пођох за њом у школу. Уђосмо у један разред. Једна лепа дама предаваше Историју српског препорођаја, — — тако називаху време од XX до њиног века. Не смем вам ни причати шта сам се ту нагледао и наслушао.
Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА
СЛУЖБА СВЕТОМ СИМЕОНУ МЕСЕЦА ТОГА [ФЕБРУАРА] ТРИНАЕСТОГ ДАНА, ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ СИМЕОНА НОВОГА СРПСКОГ Вечерња, на „Господи вазвах“ из октоиха, шест, и појемо стихире гласа петог, по двапут, подобан „Радуј се“.
Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА
| Тако ми Христа спаситеља, срамота целог српског рода! Људи здрави, читави, ни слепи, ни [х]роми, ни сакати, имајући прекрасне грунтове с којима би многе фамилије
Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ
Убрзо се чуло да је ту, на падини, код Чукур-чесме, турски војник ранио, можда и убио, српског дечака. И Сима терџуман хита ка чесми.
Живео је дуго, из руке кнеза Михаила је примио, о прослави шездесете годишњице Првог српског устанка, Таковски орден, али најтеже у његовом животу нису били окршаји са Турцима, којих је имао безброј, него
Велики Милош, пошто се спустио низ савску падину кроз забезекнуту гомилу која му више није била привржена, крочио са српског тла у лађу која је имала да га превезе на туђе тле, у изгнанство.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
Тиче се, децо моја, храбрости и милосрђа једног, растом, врло малог српског војника, који је потпуно заслужио да буде слављен као велики човек.
који потиче од тако бескрвне и одрођене српске дипломатије, и што га, наравно, љути највише од стране једнога српског полицајца, који се тамо о државном трошку налази, а коме толико недостаје љубави и расног шабачког осећања према
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
ту је и Срем равни, Далмација, Босна — све то земље Срба, Ту је и Хрватска: свуд спомени славни Чувају се тајно место српског грба.
Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака
Од њега је народ Идвора учио историју српског народа, од битке на Косову пољу 1389. године до Карађорђа. Он је у Идвору одржавао у животу старе српске обичаје.
У истој доби, на истакнутом месту висила је, сама за себе, слика Карађорђа, вође српског устанка. После 1869. године није било више слике аустријског цара!
Али нико не ради толико колико српски во. Он је свуда највернији и најважнији слуга српског сељака, а нај више у Банату Он пооре све њиве у пролеће, он превезе сазрело жито са далеких плодних пола на сеоска
“ ”Нема језика, нити има говора где се не би чуо глас њихов.” Мислим да нема српског дечака који није чуо за ону дивну руску песму коју је написао велики руски песник Љермонтов, у којој се каже: ”Изашла
Мало је било ствари које су ме више занимале од свирања српског гајдаша који је притискањем мехова од овчије коже нагонио ваздух у цеви и прстима регулисао проток и мелодију коју је
Али нико не зна да су и функционисање и њено име вукли порекло од српског гајдаша кога сам слушао неких двадесетак година пре него што сам дошао до свог изума 1892. године.
Суштина овог открића јако ме подсећа на функционисање гајди и српског гајдаша. Можда је нешто од оног усхићења које је српски гајдаш пробудио у мени, у мојој раној младости, пренето и на
” Ово није било у складу ни са стиховима Владике Његоша, највећег српског песника који кажу: ”Одведе ме у царство свјетовах, Како капља росе са Цвијета Или зрнце леда прозрачнога При погледу
” Његошеве стихове добио сам од једног српског песника који је био мој катихета у Панчеву, проте Васе Живковића. Његово име никад нећу заборавити јер је оно драга
ми је и понудила помоћ да се на броду снађем; били су то ђаци славне Карловачке богословије, где је било и седиште српског патријарха.
Оно што ми је онемогућило да останем у Панчеву, у Прагу је добило још веће размере. Веран традицијама српског војног граничара, ништа нисам више волео од добре туче и није ми било тешко, с обзиром на физичку снагу и добру праксу
смо и једног Грка трговца којије имао много новаца и носио скупа варошка одела, али није било ниједног угледнијег српског сељака у Идвору, без обзира колико је био сиромашан, који себе није сматрао важнијим од ових људи чија је улога
Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ
кад нађе да се о тој истој древној словенској пчели, која је по правилу божји весник, пева на падинама Шаре, понад српског старог престоног града Призрена, на другу недељу ускршњих или велигданских празника.
Не треба тражити бољи пример од српског језика. Он се досад различито звао: одвојено српски и хрватски, па српски или хрватски, најзад заједно српскохрватски.
5 Александар Белић је, међутим, тачно образложио да то уопште није стил у уобичајеном значењу, него један новији облик српског књижевног језика који се формирао у београдској средини.
књижевних и језичких огледа Љубомира Недића, па током целог трајања модерне и паралелног излажења кључног часописа – Српског књижевног гласника.
Сразмерно често се писало о кашњењу српског романа, и до Првог светског рата и у међуратно време и убрзо после Другог светског рата.
Али чим је укључимо у мрежу књижевних промена, чим је почнемо пажљивије посматрати у развоју модерног српског песништва, одмах почињемо назирати полазну тачку или бар крајичак конца који ће нас повести у једно могуће и, можда,
канда помоћу њега, канда у његовом простору, канда заједно с њим, дакле с латентним сазначењима која су при употреби српског инструментала вероватна/очекивана.
Упросторена је. Изразитије но код иједнога другог српског песника. Познат је, а могло би се сада рећи и гласовит је пример песме „Најсентименталнију о ситости легенду“ (1921).
нуде свима нама да на њих бацамо нов аналитички поглед, одређујући им у исти мах вредност и место у склопу модерног српског песништва.
Уосталом, прилично је велик његов удео у неговању српског књижевног језика на вуковској основици. Понекад нам се чини да само један корак дели његову строго и сигурно вођену
Отуда нам се око Настасијевићевих песама стално привиђа мистички нимбус. Успон српског песништва продужен је знатно касније: почетком педесетих година, када су прве књиге Миодрага Павловића и Васка Попе
Рецимо, Попина поезија је незамислива без српског језика с његовом богатом фразеолошком залихом, без нашег фолклорног наслеђа, усмене а и старе књижевности, па најзад –
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
Милош Црњански је имао план да после прве напише још пет књига о сеобама српског народа. Део тог плана остварио је много касније: у издању Српске књижевне задруге изашле су 1962.
56 И ако поступак Андреја Белог примењен у првој, великој верзији Петрограда можемо поредити с поступком неког српског романописца, када се говорни низ подвргава допунском преуређивању, наглашено се ритмички сегментује и, као резултат,
Другачије је, међутим, кад се изнутра осмотри текст: у њему се као у тексту ретко ког српског романа глас ауторов - како би рекао Михаил Бахтин - готово непрестано смењује с гласовима ликова.
чиниоци у Станковићевој реченици изузетно мобилни, а чини се и да су од пресуднијег значаја него код било ког другог српског романописца пре Милоша Црњанског.
толико је велики да би се смело казати како су можда, после старе, средњовековне књижевности, први пут код једног српског писца стих и проза дошли на сасвим малено растојање.
Заправо је Милош Црњански судбину српског народа, који је пред незадрживом најездом цупових Османлија после косовске битке постепено а неповратно улазио у
393 Још само два примера за необично памћење предводитеља српског пука, очајног и немоћног, са мислима које му је осенчила „горкост смерти”, као и брату му Аранђелу и супрузи, госпожи
Тако, на пример, у најновијој, шестокњижној историји српског народа читамо: „О Русији као о обећаној земљи говорило се у пољској Украјини, у Молдавији и широм целог Балкана.
Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ
Иначе, Срби у Турској примали су ову реч од Турака као погрду, омаловажавање српског народа, као кад би им и опсовали Србију навака, нафака — оно што је човеку од Бога, по исламу, одређено да поједе и
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
Своме смо јаду вични, он је већ испеван, Ал’ ране српског рода тиште нас сваки дан. И кад се анђô среће насмеши на наш род Одмах и демон раздора у цвету гуши плод.
га улове или да га вежу, Јуче била претња, а хајка већ данас, А при овој хајци рачунају на нас, На увреде оне, боле српског рода — Али стан’те мало: крв још није вода.
Љубни стабло, Дојчине му, Сисни дојку, сине врли: Свака грана српског стабла Тесли тепа, Теслу грли. Београд је данас срећан, Рукујућ’ се српском диком, И открива срце своје Пред
Краков, Станислав - КРИЛА
Неко је пао доле у партер, преврнуо сто, полупао чаше и угњечио српског тајног полицајца. На улазу се појавила чупава глава. — Гоод евенінг... — Му деар!...
Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА
Та ми смо чеда револуције. Ово парче државе, ово мало своје куће и слободе, ово мало свијеног српског гнезда — све што имамо, од револуције имамо; она је препородила ово парче српске земље, она га само може и оснажити,
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
тако проређено усамљени а пустолински размаци међу њима зјапе чамотињом сиротињства, онај који је отворио нову епоху српског песништва и младићком чари свога ведрога генија обасјао њену туробну сивину, родно се прекасно.
импровизација и у брзом замору од таквих прилика, у разложном страху због све изложенијег, подређенијег и неизвеснијег српског положаја у мору туђинства које се увелико или организује или се већ организовало.
Ваљаће међутим, ипак, једном већ израдити врло прецизну историју развоја српског књижевног језика од, рецимо, Орфелина до Бранка; и речник тога језика.
Казане су њиме драге, потресне, судбоносне и брижне ствари, не једном само њиме, не једном у име читавог српског народа. Говорили су њиме, писали, крај свега, прави, једини наши тадашњи песници.
цветају кроз читав XИX век; боље их је и не знати, јер често лажу: једна од њих, срочена у мрачној редакцији Српског народа, овако је, године 1873, каљала једнога од песника ове Антологије, Јована Суботића, тада милетићевца: Црн
туге петолетке, Давно жељан видих Нови Сад, И тврдости скоро необретне, Врагом смрт претјашчи Петров Град; Славно-српског епископа смерни Мимоидох и бешумни двор, Благочест’ја православног верни Гди је често свјашчеников збор; Слушах
гром да пуче, тако се од чуда Узнемире сва војничка господа Кад смотре да је обличен к’о Јуда Љубимац, цвет и понос српског рода. „О!
бичем варварства не тужи, Претворимо у гробник хулна поља Гди горди Осман човечество ружи, Покажимо: да слава српског рода Јест храброст, верност, љубав и слобода!
свет већ знати Тко милост жели, тко л’ проклетство неба, Јер Мурату ногом ћу за врат стати Да не ждере насилством српског хлеба, И срце му распорит са ханџаром, То заклињем се пред светим олтаром!
Суботић СРПКИЊА Ја сам млада Српкиња, Милком ме зову, Имам другу Српкињу, Анку кумову, Имам драгог Војина, Српског сина, Србина, Лепог, красног Србина, Правог Србина, Мати ми је Српкиња, Српског оца кћи, Оца си ми дојила, Српска
кумову, Имам драгог Војина, Српског сина, Србина, Лепог, красног Србина, Правог Србина, Мати ми је Српкиња, Српског оца кћи, Оца си ми дојила, Српска мајко, ти: Срб Србина родити, Српска сиса дојити Мора новог Србина, Правог Србина.
“ И тог’ ћу се држати Док год будем дисати, Српског оца прави син, Прави српски син. От оца ми остала Лепа дара три: Име Срба, мач и крв Што м’ у срцу ври; От матере
Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА
— Ми смо, Ђурашко, богом избрани За спаситеље српског народа, Ми да служимо слободу свету, Ми да будемо њени робови — Не орудије срамних намера.
Ал’ слушај памет што ти говори: Смишљајућ давно неверник сед С престола како да те обори, Знао је глупост српског народа Својој користи вешто подврћи...
Да пишу: „За пет хиљада“ — реци, Да је: „За десет тисућ’ цекина, Ту и ту, на том и томе месту, Народа српског избор синова Хиљаду пало — дана тог и тог!...“ И то за ког? ВУКСАН: И зашто? КАТУНОВИЋ: За себе.
се гнева божијег, Кâ онај ивер људске ништине Што се на бурној сили премеће Кријући своје наде једрила, — Народа српског знајућ судбину Задрктао сам често за тобом... РАДОШ: А ја ти сумњах и о тазбини — Опрости, кнеже! Ма Латини су!...
И обећô сам дужду, тасту мом, Хиљаду деце горске послати, Да му у вељој беди помогну Угњетатеља српског побити. — Па пристајете л’ на то ви!... СВИ: Сви! ВЛ. ВАВИЛА: Хоћемо, кнеже, сви! ВУКСАН:: Он све: „Хоћемо!...
тај Ђурђе?... Је ли то она крв, она косовска, Што је још и за Лазара кнеза, Најмању корист српског народа Својима груд’ма верно хранила? ВЛ. ВАВИЛА: Опрости, Радошу!
КАП. ЂУРАШКО: Све ближе деру — Само витешки! Као што витезима српског имена У ово кобно доба приличи — Гађај, Вуче! Милоје! Раденко! Катуновићу!
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
лепешине, како ли се каже. Те су им лепешине долазиле из Црне Горе и од српског књаза из Биограда. Увијек су им стизале око поноћи у глуво доба. Тако су барем они говорили и народу казивали.
глас по Крајини да сте вас двојица кријући око поноћи сваке ноћи добивали некакве несретне депешине из Црне Горе, и од српског књаза из Биограда.
Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности
Поближи увид у прошлост српског књижевног језика показује да се не само у речничком фонду језика и његовој синтакси него и у његовој морфологији и
Одступања српског, руског и бугарског народног језика од црквенословенског расла су током времена али су у средњем веку само у ограничено
Пошто је уништено политичко вођство српског народа, црквени поглавари остали су једини његови вођи. Промена је настала у другој четвртини 18.
била отворена према западноевропској култури, постала је посредник преко којега је та култура продирала у средину српског грађанског друштва, насталог током 18. века у хабсбуршким земљама.
И црквенословенски и руски језик били су сувише удаљени од живог српског говора; шири слојеви публике слабо су разумевали текстове написане тим језицима.
смели и борбени самоук, сељачки син Вук Караџић, који је прешао у Аустрију као избеглица из Србије после слома Првог српског устанка. Он је у себи носио неугасли дух тог устанка заједно с богатом фолклорном традицијом српског сељаштва.
Он је у себи носио неугасли дух тог устанка заједно с богатом фолклорном традицијом српског сељаштва. За Караџићев даљи животни пут одлучан је био сусрет с великим бечким славистом, Словенцем Јернејем
Оно се смело задржати само у најнужнијој мери, и то стриктно прилагођено гласовној и обличкој структури српског језика.
Оријентација српског књижевног језика претежно је космополитска, као на пример руског и пољског или енглеског, а за разлику од неких других
Структурална сличност српског језика са два велика класична језика омогућава да се такве речи сразмерно лако уклопе у језик.
Масовно су коване нове речи како би се хрватски књижевни језик што више разликовао од српског. На српској страни таквог понашања није било.
верно, а личношћу писца обојено, Савино дело је непосредно и непоновљиво аутобиографско казивање најугледнијег српског интелектуалца средњег века и оснивача самосталне српске цркве.
Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ
у грудима Један живот нека има, И тај један нека пада, На бајонет нек’ се меће; Ал’ пред четом насилника Срце српског Крајишника Задрхтати никад неће!...“ Пет другара, пет стражара, Таким гласом одговара.
Двеста их је!... Двеста друга, Што се сваком праву руга, Што с планина јадне раје Преко прага српског гази, Да нам жене, да нам децу, Обешчасти и порази... На петоро... двеста њи’ је, Све низама помамније’!
Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА
Б. игра изванредно важну улогу у магији, религији и култу, у медицини, у поезији српског народа. »Ова је биљка нашем народу осим многих других, које су раста виђенијег, цвета и мириса лепшег, најмилија, чему
У регистру уз један од најбољих зборника наших обичаја (Обичаји српског народа из среза хомољског, 19. књ. СЕЗ) најчешће пута од свих ствари уопште (55 пута) спомиње се б. Б.
Мурко тврди да је овакав Краусов превод српског израза на немачки добар: Фр. С. Крауѕѕ хат діеѕен »побусани (ауцх побушени) понедељник« гут міт »Монтаг деѕ
Глогу се и иначе приносе жртве, и као такву треба (у сваком случају бар по форми) сматрати један поступак познатог српског јунака из првог устанка, Васе Чарапића: кад је он, хајдукујући, видео у пролеће на Авали први г.
Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ
Зато постоје знатне разлике између овог и првог српског издања; оне су ове. Писма означена у овом издању са В, XВ, ХВИИИ, XX, XXІІ, XXВ сасвим су нова, док су писма означена
распрострла је та хорда и међу храбријим природама и ја упирући мој доглед на Саву и Дунав, видим како се велики део српског народа, вођен својим патријархом Чарнојевићем, сели у нову отаџбину.
Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА
У саме почетке српског песништва за децу убрајамо песме Луке Милованова (1789–1828), писара, учитеља и побратима Вука Караџића, настале 1810.
Ђачким сањаријама бави се и социјална песма „Ђачки јади“ Милана Кујунџића Абердара (1842–1893), још једног српског министра просвете (1886–87).
Милорад Поповић Шапчанин (1842–1895), рођен је у Шапцу, умро је у Београду. Био је професор шабачке гимназије, члан Српског ученог друштва, почасни члан Српске краљевске академије, управник Народног позоришта (у два наврата), секретар
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
— Добро, за математику. Али има друго. Тркунић ме једнако прогања: „Ваш је задатак из српског језика опет био о б р а з а ц Милану Марићу. Милан просто пише као ви.
— Како говориш, Павле! Говориш, што рекао Змај, „речи без памети”. Милан има најбољу оцену из српског као и ти, а ти као и ја ... Море, кад строго узмеш, добро њуши тај наш Тркунић.
Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА
то није правилно, морало би би ти: математици и свастици, јер слово к пред и претвара се у ц, — објашњава професор српског језика.
Ја сам за врло строгу казну. Наставник српског језика: Њега на првоме месту треба казнити што није запетама одвојио споредне реченице, које се налазе у главној, а
Почех понова да губим живце; почех се носити мишљу или да се испишем из поданства српског или да извршим самоубиство. Најзад, опет као пре, узех акт, одох у дотичну јединицу, магацин бр.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Свитало је и већ са новим даном почињало је ново заглавље мучне повеснице народа српског... ГОЛГОТА Први децембар. Дугачка колона коњоводаца крете.
Она урођена инаџијска црта народа српског почела се одмах испољавати. Сваког часа су излазили војници из колоне да сврше нужду.
Навикао је Мића да гледа униформу српског војника, а сада наједном види нешто сасвим друго. Енглез опажа његово љубопитство, па га једном руком помилова.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
То о епској поезији уопште, а посебно о нашој: „Језгро српског епа (старе песме) носи у себи и одређени отисак средине у којој је постао, наиме, отисак идеологије и начина живота
Потпуно је погрешно мишљење да је херојска прошлост у епу — идеал реакционарне војне ари стократије. „Сукоб српског и турског феудализма“ — каже Кравцов — „турска колонизација Балканског полуострва, вековна борба Србије и Турске
Истом царе у бесједи бјеше, Милош иде, а кулаша води Ао пред шатор српског цар-Стјепана: „Је л' слободно, царе господине, да ја идем на мејдан у поље?
“ Тај се јунак наћи не могаше. Ал' ето ти млада Бугарина пред шатора српског цар–Стјепана: „Је л' слободно, царе господине, да прескочим три коња витеза?“ „Јест слободно, моје драго д'јете!
оца Симеуна; да видите Жичу код Мораве и код Ибра више Карановца, Сопоћане Рашки на извору, задужбине светога Стевана, српског краља Првовјенчанога; да видите Папраћу велику виш' Зворника, Спречи на извору, под високом гором Бороговом, задужбину
земаљскоме, па сакроји на Косову цркву, — не води јој темељ од мермера, већ од чисте свиле и скерлета, па дозива српског патријара и дванаест велики владика, те причести и нареди војску. Истом кнеже наредио војску, на Косово ударише Турци.
Првог српског кнеза преварише: домамише кнеза Палалију и у Гроцкој њега погубише; и Станоја кнеза из Зеока преварише, па га погубише
Јесте л’ вид’ли мога господара, а Крсмана кнеза Вујичића? Јесте л’ вид’ли Ваљевца Јакова, та Јакова, српског комендата? Је ли дошô Ваљевац Јакове? Је ли дошô и довео војску? Је л’ колико војске у Јакова?
Исто тако је неодређено и сведочанство српског биографа Теодосија (из XИИИ века). Тек на почетку XВ века, 1415, помиње се српски гуслар на двору пољског краља
се српски гуслар на двору пољског краља Владислава, а мало касније пољски песник Мјасковски (1549—1622) даје и опис српског гуслара: накривио је главу, превлачи гудало и пева стару песму како су „били Турке Пољаци и храбри Хрвати“.
Маџарски летописац Себастијан Тиноди спомиње 1554. године као особито вештог српског гуслара неког Димитрија Карамана.“ Хваранин Петар Хекторовић у Рибању и рибарском приговарању (1555) бележи као