Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ
О ПРАВИТЕЛСТВУЈУШЧЕМ СОВЕТУ Како је Совет у Србији постао 1805. августа 15. У Петербургу српској депутацији пребацивали су и преговарали (Чарториски, министар инострани̓ дела): да наш Карађорђе убија и неправде чини.
Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ
А могли су бити задовољни, јер српској баклави међу посластицама пара нема; та, баклава је царица међу питама! Фишкал Бабоња дође понекад у госте Ћирковићу и
Теодосије - ЖИТИЈА
молио, и као што је у Светој Гори чудотворењем и изливањем мира учинио чудесним преподобнога оца његова, тако се и у српској земљи пред синовима и народом његовим смело надао да ће га Господ опет прославити и учинити чудесним.
Божјих чудеса, којима Бог прослави свога угодника, да ово и западнима истинито објаве, и што опет угледају на западу у српској земљи када ове дођу, и ова чудеса дошавши кући објавиће источнима, и Бог, слављен од свију једногласно у светим
Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА
Није била распрострањена у средњовековној српској држави вероватно због тога што се распала због фискалних мера, као ни у вардарским областима због продирања
Родољубље је постало изразита црта народног карактера. Ова је национална душа нашла у независној српској држави најповољније земљиште.
Главна храна су им предања о Косову и о српској немањићкој држави, и ова предања знају чак и жене и деца. Сви су прожети мишљу ослобођења српске земље од туђинског
Чак је и код ових сувише поносних Динараца ислам олабавио везе засноване на српској крви и језику. Али ипак није могао уништити најглавније динарске особине.
Већ поменутим узроцима треба додати још један. Ови су мухамедански Динарци живели у српској средини, у љутој српској средини, која је са истим таквим поносом чувала своју стару веру и народност.
Већ поменутим узроцима треба додати још један. Ови су мухамедански Динарци живели у српској средини, у љутој српској средини, која је са истим таквим поносом чувала своју стару веру и народност.
у врло живој успомени, нарочито на југу, историјска предања која се односе на доба, када је јужно приморје припадало српској а северно хрватској држави. Многобројне су католичке цркве које су подигли српски краљеви.
Учествовали су у експлоатацији рудника по старој српској држави. Деспоту Ђурђу Бранковићу су платили 300.000 дуката за експлоатисање рудника у Новом Брду и у Јањеву.
Неки од њих су врло образовани и радили су с успехом на српској науци и књижевности. Има их доста који су се школовали у Србији, у Бугарској или у иностранству.
да су се око манастира и у турско време држали народни сабори и да се око њих налази у народу на вишу оданост цркви и српској народности, на боље опхођење и на неку нарочиту питомину.
Они су сачували предања о старој српској држави, махом у причама о бици на Косову, о цару Лазару, о „силен-Душану“ итд.
године готово цела јужноморавска група је ушла у састав Србије. У ратовима 1912—1917. год. ова је група дала српској војсци неколико најбољих јединица.
Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
КЊИЖЕВНОСТИ Жарко Требјешанин ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ „Антологија српске књижевности“ је пројекат дигитализације класичних дела српске
аск.рс. 2009. Антологија СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Жарко Требјешанин ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ Садржај И ДЕО ВЕРОВАЊА И МАГИЈСКИ ПОСТУПЦИ У ОДРАСТАЊУ ДЕТЕТА 2 ПРЕ СВАДБЕ (РОДИТЕЉА) 3 ЉУБАВНА
ИЗРЕКЕ И УЗРЕЧИЦЕ 138 ЗАГОНЕТКЕ 153 КЛЕТВЕ И ЗАКЛЕТВЕ 157 БЛАГОСЛОВ И И ЗДРАВИЦЕ 161 ИИИ ДЕО ДЕТЕ И СОЦИЈАЛИЗАЦИЈА У СРПСКОЈ ПАТРИЈАРХАЛНОЈ ПОРОДИЦИ 163 СРПСКА ПАТРИЈАРХАЛНА КУЛТУРА: 164 ПАТРИЈАРХАЛНА ПОРОДИЦА: ТИПОВИ, СТРУКТУРА И ОДНОСИ У
ОБИЧАЈА ИЗ ЖИВОТНОГ ЦИКЛУСА 227 ФУСНОТЕ 241 ЛИТЕРАТУРА 288 САЖЕТАК 316 РЕЗЮМЕ 319 ЅУММАРY 322 ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ И ДЕО ВЕРОВАЊА И МАГИЈСКИ ПОСТУПЦИ У ОДРАСТАЊУ ДЕТЕТА ПРЕ СВАДБЕ (РОДИТЕЉА) ЉУБАВНА МАГИЈА Магијска брига
Заштитна моћ имена Вук потиче и отуда што је у српској религији вук хтонско биће од којег и сâм ђаво стрепи. Према мишљену Чајкановића, вук је некад био главно српско
ИИИ ДЕО ДЕТЕ И СОЦИЈАЛИЗАЦИЈА У СРПСКОЈ ПАТРИЈАРХАЛНОЈ ПОРОДИЦИ СРПСКА ПАТРИЈАРХАЛНА КУЛТУРА: ОПШТЕ ОДЛИКЕ Патријархална култура подразумева посебан
Пирх, који је путовао кроз Србију 1829. године, каже да у целој српској земљи има свега десет градова.² Основне јединице патријархалне друштвене организације биле су породичне задруге и
Овде ће, сасвим кратко, бити изложене само неке основне, доминантне вредносне оријентације у српској патријархалној култури које су од значаја за социјализацију детета.
Док су још девојчице, оне су под влашћу оца, а када се удају, оне су под влашћу „свог човека“, мужа. У српској патријархалној култури други важан принцип хијерархије (осим мушко — женског односа) јесте однос старији — млађи.
Свака култура има свој властити систем, своју особену лествицу вредности. У српској патријархалној култури доминира херојски, борбени систем вредности.
У српској култури није толико на цени дисциплинован војник, већ неустрашив и пожртвован борац за народну слободу. Мада у патрија
Између чланова породице постоји велика узајамна симпатија и тесна међусобна повезаност. У српској патријархалној култури специфичан облик породице јесте онај који се у народу назива „велика кућа“ („заједница“, „добра
Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА
И како је залазио у године, песник се све искључивије посвећивао дечјој песми. У исто време у младој, обновљеној српској држави јачао је и ширио се школски систем; Змај се у њ целим бићем уградио.
Поповић, Јован Стерија - РОДОЉУПЦИ
СВИ: Живили! ЛЕПРШИЋ: Но, шта ја видим? Маџарске кокарде у војводини српској! Ах, душан мора у гробу сузе проливати! ШЕРБУЛИЋ: (плаче): Опростите, господине, ми за те новине нисмо ништа знали;
Шта вама пада на памет! СМРДИЋ: Цела истина. ЛЕПРШИЋ: Инквизиција за протоколе маџарске у војводини српској?... Знате ли ви да је војводина потврђена? ШЕРБУЛИЋ: Како? ЛЕПРШИЋ: У Карловцима била је скупштина.
ЖУТИЛОВ: Сва ће се архива поцепати. Ко може трпити маџарске протоколе у војводини српској. НАНЧИКА: А шта ћемо с оном облигацијом код Нађ Пала? ЖУТИЛОВ: Ја сам ти казао да је маџарски језик касират.
ГАВРИЛОВИЋ: Засад је тако. ЗЕЛЕНИЋКА: О, сени Милоша Обилића, Ајдук Вељка и других јунака, чујете ли? У војводини српској дичи се Маџар љупкостију брака најдичнијом Српкињом; у војводини српској неће Србин да служи роду него туђину!
У војводини српској дичи се Маџар љупкостију брака најдичнијом Српкињом; у војводини српској неће Србин да служи роду него туђину!
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
НАПРЕДАК СРБИЈЕ 339 ПРОШИРЕЊЕ КУЛТУРНЕ ОБЛАСТИ СРПСКЕ 340 СРПСКО-ХРВАТСКО КЊИЖЕВНО СЈЕДИЊАВАЊЕ 342 СТРАНИ УТИЦАЈИ У СРПСКОЈ КЊИЖЕВНОСТИ 343 ОБЕЛЕЖЈА ДАНАШЊЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 345 ПОЕЗИЈА 346 ПРИПОВЕТКА И РОМАН 348 ДРАМА 349 КЊИЖЕВНА
Најзад, уз ово издање иде и библиографија дела и чланака о српској књижевности и српским писцима, као и регистар поменутих особених имена.
Један посао овакве врсте и оволикога обима, који се сада први пут ради у српској науци и књижевности, није ишао без великих тешкоћа, које могу знати само они који су радили сличне послове.
Али најезда »безбожних и богомрских и безаконих Агарјана« учинила је крај српској држави у XВ веку, и за српски народ настадоше »тешка и нуждна времена када чловеци на се смрт призиваху а не живот«.
Тек половином XИX века, када се научни рад средио у Матици српској и Друштву србске словесности, историчари и филолози упознају Србе са њиховом старом књижевношћу, која је од XВИИ века
Једини далматински писац који је био нешто познат међу Србима XВИИИ века, и који је оставио извеснога трага у српској књижевности онога времена, био је Андрија Качић Миошић, и то свакако стога што је био тако близак народној поезији.
У српској цркви било је родољубивих и моралних првосвештеника, који су са народом делили свако добро и зло, али било их је, и то
сачувало неколико преписа црквених књига, али главни његов посао је његов путопис у Свету земљу, први путопис у новој српској књижевности. То је Путашасвіе къ граду Иерусалиму Иепотея іеромонаха рачанинскаго въ лъто отъ бытиа 7212, а отъ рождь.
То је у целој српској књижевности први писац који је за народ почео писати чистим српским језиком. Како његова дела нису била штампана, то
помаже у националним тражбинама и који у њему почињу гледати световног господара српског народа, представника идеје о српској аутономији, Срби моле за његову слободу и Леополда И и Петра Великог, али он остаје вазда у заточењу, и најзад, 1703,
Бранковић није само занимљив као човек и политички радник; он се бавио и књигом и био први радник на модерној историји српској, човек који је дуго и јако утицао на развој српске историографије.
који се чува у Митрополијској библиотеци,12 али је ипак била врло позната и употребљавана у српском народу и у српској науци.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
И. У БЕЧУ у јерменскоме намастиру 1847. Српској омладини ДЕВОЈКА НА СТУДЕНЦУ Кад сам синоћ овде била И водице заитила, Дође момче црна ока На коњицу лака
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
Вука водило у целокупној његовој делатности; наиме, његову заветну мисао о нужности победе народног језика у писаној српској књижевности.
Од материјала смо узимали у обзир само онај прикупљен у српској средини и забележен од Срба скупљача. Отуда и наслов овој Антологији, на који нас уосталом обавезују и најважнији
Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ
и робовласничког, преко феудалног, буржоаског до социјалистичког, и још једначине са три непознате и романтизам у српској поезији (твој писмени задатак), и седам непријатељских офанзива чула опажања Галилео Галилеј и осмех Омара Шарифа и
Ракић, Милан - ПЕСМЕ
''Никад!...'' Стара Госпа рече: ''Нек Морава, Која нас је отхранила, и гроб буде''. И у српској души никада не спава Жеља да се лежи сред рођене груде.
Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ
бјеху, к циљу доспје великоме: диже народ, крсти земљу, а варварске ланце сруши, из мртвијех Срба дозва, дуну живот српској души. Ево тајна бесмртника: даде Србу сталне труди; од витештва одвикнута у њим' лафска срца буди.
јуначкога засја света Милошева правда, окруни се слава вјековјечно Милошева оба побратима и лијепе ките Југовићах. Српској капи свуд име погибе. Постадоше лафи ратарима, истурчи се плахи и лакоми — млијеко их српско разгубало!
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
Ђорђије К. Стефановић још прије неколико година скупио подоста нашијех народнијех приповиједака и послао их Матици Српској да их она наштампа, а она их предала некоме да их поправи, пак тако остало и до данас, само је од њих наштампана једна
Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА
Рад би[х] са свим срцем науку и просвештеније разума, које сам од младости моје желио и тражио, српској јуности препоручити и тако српске кћери прсима, које су ме одојиле, ако не колико би[х] рад, барем колико могу,
Даћу повод и приклад возљубљеној јуности српској, коју промисал неба сподоби светом ученија осијати и просветити, да на свој језик прево|де, састављају и на штампу што
Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ
године до краја 1815. године, била је разгоропадила кнеза: он је, природно, своју улогу у српској историји видео друкчије но што је та улога изгледала Сими из Сарајева.
јуна 1862. године, овај је простор изгледао друкчије. Вили су први сати поподнева, и недеља. Сима, тумач у српској полицији, стајао је код отвореног прозора; од неба над Калемегданом, огромног, долазиле су светлости лета, и мирис
Војвода прелази Дрину, још сигуран и у себе и у то да ће брзо отклонити неспоразум. Али, на српској страни чека га опасност већа но што је била она на турској: ако су му Турци мало веровали, Срби му, одједном, не
Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака
Хрвали смо се и хрвали, а можда би се хрвали и до заласка сунца као Краљевић Марко и Муса Кесеџија, према старој српској народној песми, да судије нису прогласиле борбу око штапа нерешеном.
о томе да је светлост треперење електрицитета слично треперењу звучне струне, како је то опевано у њој познатој српској народној песми: ”Моје срце трепери као милозвучна струна на гудалу гуслара.
Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ
Једна линија књижевне еволуције у српској поезији XX века могла би да се означи као све потпуније одбацивање наслеђених песничких конвенција.
У српској култури вероватно нема другог мита који би је колико косовски могао да затвори у себе саму, а Васко Попа је управо са њ
Говорити о српској књижевности и не осврнути се на народно песништво, мислим да је немогуће. Говорити у овој 1987. години о књижевноме
Нема сумње да би црква као трмка била још једна изредна песничка аналогија, развијена метафора, али у српској поезији она већ постоји. О њој је давно писао Лаза Костић у својој књизи о Змају.
Али нас зато наводи култура. Прецизније речено: то долази од места које у руској култури заузима број четрдесет и у српској број сто.
Никада га није било и увек се говорило о двема засебним књижевностима – српској и хрватској. Као што се увек говорило и о двема засебним културама.
Али њихова сврха и није да створе целовитију представу о српској књижевности. То би био други и много тежи задатак. Желели цмо једино да покажемо да српску, као и сваку другу
Све да је и заиста тако, више се ове појаве у српској књижевности не могу објашњавати на стари начин. (1999) О НЕБЕСКОЈ ОДЕЖДИ АНЂЕ КАПИЏИЈЕ Никши Стипчевићу,
прикривени динамички образац који је Милош Црњански положио у своје фасцинантне слике и пејзаже, потпуно нове у српској књижевности.
) неба у руци, као и претакање неба у море (провала кише?), то је у српској поезији морала бити потпуно нова врста песничких слика, вишезначних и зато што су подразумевале узајамно митолошко
Она пак, већ по природи ствари, сеже све до песнички моделоване слике света. А у српској се поезији, по свему судећи, почела назирати код Владислава Петковића Диса, да би код Растка Петровића постала
већ на први поглед видљиве особине његове поезије: неутажива жеђ за путовањем и најраскошнија имагинарна топографија у српској књижевности. Трећа би била аутоиронија (која иде све до гротеске) као напрслина на утопијским сновним сликама.
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
Та је тежња код Милоша Црњанског, али и уопште у српској књижевности, крунисана управо Сеобама, које је песник Милан Дединац назвао „поемом у прози”, наспрам Стражилова, које
одбијала, песник Јован Дучић за Станковићеве је приповетке, кад су се појавиле, мислио да им ваља дати прво место у српској књижевности, али је за синтаксу у другој верзији свог изврсног огледа (1907) казао да је „невероватна и немогућа”, да
47 А као у лирици, тако је - кад на широкоме плану гледамо - уопште у српској књижевности. По аналогији, дакле, и у прози.
48 Вероватно није случајно што се у српској књижевности управо у то време, на прелазу векова, формирао колико значајан толико и тешко одредлив београдски стил.
Али ми такође знамо да су већ након првог светског рата, када је дошло до дубоких промена у српској књижевности, за М. Црњанског, Р. Петровића и М.
Улед тога и долази до чудноватога еротског удвајања какво ни раније ни касније не налазимо у српској прози: „И тада већ зна да је настало, ухватило је оно њено 'двогубо', када осећа: како није она сама, једна Софка, већ
кроз простор Станковић употребљава за карактерисање лика, што је у најмању руку редак књижевни поступак, барем у српској књижевности.
место у нашој књижевности рекавши да је то „снажно изведен модеран роман, један од најбољих и најпотпунијих романа у српској њижевности”.
227 А што је Дис 1911. започео, то је Црњански већ од 1919. у српској поезији широко развијао; што је код првога тренутно прозрење у виду чудновате инверзије, када песнички субјект себе
непознату земљу”; представља име утопијског простора, око ког се језгре симболичке слике, прозрачне и лаке како то у српској лирици може бити ваљда само код Црњанског.
Оно што, међутим, овоме роману даје изузетно место у укупној српској књижевности понајмање су те размере. То није ни моћ пишчева - мада ни она није мала - да реконструише атмосферу и
зенитистичка, надреалистичка и сличне струје)275 подвргавао променама готово сав системтрадиционалних конвенција у српској књижевности.
Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ
год хоће што му је стрина Божана још Божана, и то баш у Броду покрај преклада, и што су му братанци у Призрену у српској школи. Лековац је он.
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
оставити неће: На потоку доле умиваће лице, На Бранкову гробу палиће кандилце, А то ће кандилце као звезда сјати И српској ће слози нову светлост дати У најцрњој ноћи неће бити мрака — И тада ће Бранку земља бити лака. »Стармали« 1883.
Ко је тај Вишњић, ком на гроб грéмо? Њиме се свету похвалит’ смемо. У ропско доба мајка га роди — Али га роди српској слободи. На муке пође без стрâ и стрêпа: Мука га створи омирски слепа.
ЂОРЂЕ НАТОШЕВИЋ Уви се, српска школо. У црну ризу туге: Рана ће т’ ова жећи Године многе, дуге! Школи је српској Ђорђе Сав живот дао свој; О, плачи, школо српска, И заслуге му број.
и пролеће: По гробу ће нићи трава, А по трави цвеће сија Што мирише као душа, Као душа најчистија; А у руци српској књига Красних мисли и песама, И сви кличу: „Није умро, — Ево Љубе међу нама!
Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА
И тако Књажевац падне Турцима у руке и они га одмах спале. Од Ниша, па преко Грамаде (село и кланац на српској граници близу извора малог Тимока) води добар пут у Књажевац.
Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ
А сјајак у тој сузи, И тај разумем сад, — Твојој је српској души У деци био над. И ти си рећи хтела: „Кад Смиљку отме ноћ — — —“ Разумем, ох, разумем!
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Јер је несумњиво да није пуки случај што Бранко није први који би у српској лирици опевао био Стражилово и белило (не оно карловачко Белило, него апстрактно белило пасторалне поезије XВИИИ
Напомене наћи само нешто врло оскудних података о карактеру, начину настајања па донекле и о изворима музичке грађе у српској поезији ове епохе, као и о подстицајима за њено оволико трајање.
О, слатко име од ког’ срце стрепи У српској груди, кад му спомен чује, О, примеру величествено лепи, Ког’ иста слава славно одликује Кад виспрености седмом
По томе Остојић-Џонићеву препису, који сам поклонио Матици српској и који се сада чува у Рукописном одељењу Матичином, прештампавам овде тако тешко приступачни текст Горестног плача
” Зато није чудо ако је Плач преписиван, и у обема редакцијама. Тако Ћоровић у Предговору Српској грађанској лирици XВИИИ века, XXИИ, пише да је у песмарици Матије Ивковића преписан Горестни плач, а потом и Плач (в.
355а. В. Ћоровић, а изгледа и В. Стајић, нису знали да је песма Доситејева: в. Ћоровићев предговор Српској грађанској лирици XВИИИ века, Бгд 1926, XXИИИ, примедба друга.
А издао га Вук Стеф. Караџић. Беч 1833, 85—6. А ево каквом оценом песникова положаја у савременој српској књижевности, и каквом оценом његова талента завршава Вук свој Предговор горњој књизи: „Но Лука се...
” О томе опширније в. Младен Лесковац, Михаило Витковић. Његов живот и рад у српској и мађарској књижевности. Гласник Историјског друштва у Новом Саду ВИИИ, 1935, 233.
Оно је пак занимљиво не само по ономе што казује о српској народној поезији, него још више стога што, у неку руку, даје прву оцену Пачићеве поезије, — по свој прилици од аутора
Затим су три дјевице, које су Пчелу, Голубицу и Даницу представљале, ову песму отпевале: ПЕСМА СРПСКОЈ МАТИЦИ у сванућу целог света И развитку српског цвета. Матица нам процветала, Родољупцем буди хвала!
Народне новине, ч. 22. од 22. марта 1842. стр. 89бв), на којима је „чисти приход опредељен... на дар милој Матици српској”; извештавајући о утиску који је такав бал начинио, дописник завршава: „О балу самом укратко се рећи може да је тако
пуне рефлексија, види се да је много читао, особито немачке ауторе, али не сме ни код њега фалити да отпева штогод о српској идеји.
Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА
— И о томе, седи поглавари, О светињи, о слободи српској — Реч поведох у својој тазбини!... РАДОШ: Зар и о томе? То сам слутио...
Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности
Промена у језику одговарала је промењеној културној политици: и даље је у српској култури главну реч водила српска црква, али сад с изразитом оријентацијом к Русији.
језик није имао лексички фонд за реалност свакодневног живота у оновременој средњоевропској цивилизацији, а руски се у српској средини нигде није могао чути, нити се учио у школама.
Његови следбеници наставили су правцем који је он означио. Почетком 19. века у српској књижевности остала су практично само два језичка израза: славеносрпска мешавина и народни језик какав је увео
У сазвучју с духом Караџићевог борења био је и народњачки менталитет, који је давао тон у новој српској држави, створеној устанцима сељачких маса против Турака 1804. и 1815. године.
Масовно су коване нове речи како би се хрватски књижевни језик што више разликовао од српског. На српској страни таквог понашања није било.
Независне Државе Хрватске под нацистичким окриљем 1941-1945. Ипак, на српској страни сличних промена у језику није било а постојећа атмосфера у српској јавности даје повод за уверење да их неће ни
Ипак, на српској страни сличних промена у језику није било а постојећа атмосфера у српској јавности даје повод за уверење да их неће ни бити.
С друге стране, код Срба у западним крајевима, пре свега оних у Републици Српској (на територији бивше Босне и Херцеговине), на делу је јака тенденција да се учврсти културно јединство Срба, што значи
Она ће бити модел за словенске националне књижевности у средњем веку, у првом реду за српску књижевност. Све што се у српској писаној књижевности оригинално ствара, остаје у том систему: у оквиру обредних врста - ванобредни садржаји, у систему
Тако је лик владара постао недељив спој успешног ратника и високо духовне личности, те ће од тада владарски подвиг у српској литератури бити приказиван као нераскидиво јединство ратничког и моралног подвига.
канцеларијске документе, дворске и ратничке приче и манастирске историје, али и наративне жанрове дотле непознате српској књижевности - дневник, пренос моштију, поуке синовима.
Томе лику додао је и нове. Врхунац државничког деловања свога оца видео је у успостављању "праве вере" у српској земљи, чиме је померио историјски значај Немањине верске политике - Србија је одавно била христијанизована, а Немања
Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА
ВРБА Wеіде (ѕаліx). Врба. Реч је прасловенска. Упор. Шулек, Рад, 39, 13. У старој српској религији има в. врло угледно место. В.
Због тога в. нема рода (ГЗМ, 6, 1894, 371). И у српској редакцији приче о демону коју гони новорођенчад (цф. ‹Вук, Рјечн., ѕ. в.
Ј. који рађа јабуке спада у типична αδννατα ‹= што не може бити› у српској народној поезији (»Да Бог даде, ти се не удала: Док не вид̓ла три на небу Сунца, Док не чула како риба пјева, Док не
Волкѕмедізін, 10 ид; Самтер, Гебурт, Хоцхзеіт унд Тод, 59›): сличан утук против мртвачког демона имамо и у једној српској приповетки типа Леноре (‹БВ, 22, 1907, 91›), упор.
који није три пута обнесен око леске [да би дошао у додир са њеном спасоносном, памет дајућом снагом]. У старој српској школи деца која не знају лекцију била би шибана л. прућем, свакако зато да би им се утерала памет у главу (в.
По старом веровању Срба и других индоевропских народа — каже Чајкановић у овом чланку (Неколике опште појаве у старој српској религији, ГНЧ, 41, 1932, 167—228) — орах (и дрво и плод) је у вези са доњим светом и демонима доњега света.
ЦЕР Зерреіцхе (qуерцуѕ церріѕ). Цер. У српској религији има ц. изванредан значај: он се често бира за запис (СЕЗ, 16, 151); кад се приликом епидемије извлачи живи
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
Хтео је да се дичи са мном пред својим пријатељима. Показаћу, говорио је, свој српској властели ћу показати ко сам ја. Говоре како сам проста порекла и како сам властелинство на мачу стекао.
Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА
Опачић АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА Садржај ПРЕДЗМАЈЕВСКИ ПЕРИОД У СРПСКОЈ КЊИЖЕВНОСТИ ЗА ДЕЦУ 2 ПЕСМЕ 9 ЗАХАРИЈЕ ОРФЕЛИН, МЕЛОДИЈА К ПРОЛЕЋУ 10 ЛУКА МИЛОВАНОВ, НА КЊИЖИЦУ ЗА НОВОЉЕТНИ
(ОД XВИИИ ДО ПОЧЕТКА XX ВЕКА) 62 АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА ПРЕДЗМАЈЕВСКИ ПЕРИОД У СРПСКОЈ КЊИЖЕВНОСТИ ЗА ДЕЦУ Под предзмајевским периодом у српској књижевности за децу подразумевамо почетке српске поезије за
ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА ПРЕДЗМАЈЕВСКИ ПЕРИОД У СРПСКОЈ КЊИЖЕВНОСТИ ЗА ДЕЦУ Под предзмајевским периодом у српској књижевности за децу подразумевамо почетке српске поезије за децу, односно дела из 18. и 19.
Да бисмо разумели почетке поезије за децу у српској књижевности, треба укратко објаснити из каквих побуда она почиње да се развија и који књижевници (и педагози) су
у васпитавању деце“) преводи и издаје Поучителни магазин за децу И–ИВ (1787–1800) којим започиње дечја штампа у српској књижевности.
у Задру, прва је оригинална збирка поезије за децу. Обраћајући се „малој српској дечици“ у предговору збирке аутор наглашава етички смисао своје поезије (да песме „душу најљепшим врлинама украсе“) и
Слободи те српској дајем, Њен је данас пир, Да са њеним задисајем Сипаш миомир…“ Љубичица главу диже Из дубоког сна, Па сад више не
Написао је сатирични роман Епитафијум и сматра се заснивачем српске прозодије, а „Опит настављења к српској сличнорјечности и слогомерју или просодии“ из 1810. оставио је у аманет Вуку Караџићу, који га издаје 1833.
оставио је у аманет Вуку Караџићу, који га издаје 1833. Од њега остају прве песме намењене деци у српској поезији: „На књижицу за новољетњи дар“ и „Мојој деци на мајалес“. Умро је у Будиму.
Ђура Јакшић (1832–1878), познати српски песник, сликар и боем, рођен је у Српској Црњи, учио је сликарство у Темишвару, Пешти (напушта студије због револуције 1848), Бечкереку (код сликара Константина
Рођен Гвидо Тартаља Јован Јовановић Змај: Чика Јова српској деци Јован Јовановић Змај: Међневенче И део Миливој Чедомировић: У хајдуке би! (приповетка) 1900.
Јован Јовановић Змај: Међневенче ИИИ део Чика Јова српској омладини 1903. Радоје Домановић: Три приче за омладину Стеван Сремац: Из књига староставних (Велики жупан
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
Једва, за мале новце, узе кућу под најам Јеврејин Штајн, да би је после две недеље продао за добре новце у нов најам, српској црквеној општини и српском гимнастичком друштву, за разне приредбе, беседе, предавања, игранке. Јулици криво.
Да брине још: о млину у оближњем селу; о неким хартијама које се не могу пренети на светско тржиште; о српској школи у личком селу чика Јовином; о двема много сиромашним јеврејским породицама у варошици.
Да, док је њих било, било је у овој старој српској дереглији реда, и поноса. и стида... и, и, и лепоте, да и лепоте је било док је Јосиф свирао, и Марко, дед његов,
После смрти другог сина, Марко је, за срећу свог јединца, добар део имања преписао једној српској установи. Сви су му честитали, а он је суморно вртео главом: — Имам једног сина, а имам две задужбине.
Онај солидни школски фонд Грци су најзад оставили у српској општини, а Срби су последњега Грка гледали у старости и болести, и заклопили му очи.
Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА
Он је још, сем женидаба, проширио и границе српској држави итд. — Данас је већ историјски несумњиво да је цар Душан Силни отрован.
Ево, на пример, сад је већ четрдесет година како сам ја каплар у српској војсци, и, ако бих се у свакоме чину толико задржао, могао бих једнога дана, за сто двадесет година службе, дотерати и
Нама је као генерацији, која је учинила тако замашан потез у српској књижевности и заорала једну дубоку бразду, потребно да имамо доле на земљи својега представника.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Мртва глава је проклела Марка да му се за гроб не зна, као што га у српској песми Урош и Мрњавчевићи куне отац Вукашин. На крају ослобођени момци и девојке доносе своме заштитнику разне дарове.
Цар узима златан пехар вина, па говори свој господи српској: „Коме ћ' ову чашу наздравити? Ако ћу је напит по старјештву, налићу је старом Југ-Богдану; ако ћу је напит по
Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
ПСАЛАМА 115 МОЛИТВА ЗА МИРАН ПУТ У ВЕЧНИ ВИЛАЈЕТ 116 ПИСАЦ ВЛАДИЦИ ЖРТВЕНУ ПЕСМУ ПРИНОСИ 117 ПОХВАЛА СВЕТОЈ ПЕТКИ СРПСКОЈ 118 ВИРШИ НА ВАСКРЕСЕНИЈЕ ХРИСТОВО 119 ПСАЛМ 120 ПРАЗНО МОРЕ 121 ПОХВАЛА БЕСЕДНИКУ 122 ФИНИК 123 ШТАПОВИ 124 ПЕСМА
Које ли песме ћу испојати твоме излажењу штедре? ПОХВАЛА СВЕТОЈ ПЕТКИ СРПСКОЈ Једни људи себи воду с медом за пиће услађују, а она је своје пиће с плачем себи разблаживала; нису толико повише ни
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
сећа дахирета и решмета, и фереџа и бадемастих великих очију, и песме једне која се негда тихо певушила по српској махали, — тихо, да Турци не чују — песме о младом кануру и о Зејни некој!