Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
свијетла: трапамо, басамо, за њом, не марећи што обијамо стопала и што ударамо челом, о хриди; занесено, мјесечарски срљамо за њом. И, најзад, голи и празноруки избијамо на сунчану чистину у присоју. То је старост. Лијепа је старост.