Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
— Да би још за који дан, док колебе не поградимо или бар земунице не ископамо!... — Зар ово није јад?... Ено јадне Стаке... умире! — рече једна бака. — Море, и наживела се!... Али ено Пера, јединац Живанин, умире!... — одговара неко.
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
„Шта је то, Стаке?“ запита је мати, улазећи из авлије. „Па некаква амајлија, шта ли, Јанкова. Донио је Озринић. Бјеше му тамо остала!
— Зло није, фала да је Богу, али јест хитно. — Стаке наша, баш она мени ће: па ајде, мало, по вољи јој! — Изиђосмо у авлију. Она шће да сједе, као по тенану да се причамо.
И он тобоже хоће да се крсти а не умије, па мрси прстићима по грудима. Пошто се „одужише Богу“, посједаше. „Дај, Стаке!... Попу најпрвоме!“ мигну сердар. Дјевојка му поднесе чашу ракије.
Сердар таман да заусти, да одговори на примједбе домаћичине, кад зачу топот коњски на улици. „Види, Стаке, чији су то коњи!“ Цура помоли главу на авлијска врата. „Чији ће, збиља, коњи бити у ово доба?“ рече Јока.
„То није. Главу моју полажем да он не мисли то учинити... Нешто је друго. Бог зна!... Шта ти мислиш, Стаке?“ Како она не бјеше до тада ни ријечи проговорила, сви бјеху радознали да чују њезино мишљење, те сви погледи обрнуше
Јанко у кући, кућа весела и као свијетла. Добар, милосан за нас, весео, знавен. Наша Стаке неће се одвајати од нас. Бог ће им дати порода, промисли: наше унучади, који ће скакутати око нас.
Пастири се дозиваху. У тој вреви, чу се и Јокин глас. „Оо-о Стане!“ Нико јој се не одазва. „О-о-о Стаке!“ Ни другом. „О-о-о Стаке срећо!“ најзад ће Јока. „Ето ме мати, ето!“ одговори цура и до мало стиже.
У тој вреви, чу се и Јокин глас. „Оо-о Стане!“ Нико јој се не одазва. „О-о-о Стаке!“ Ни другом. „О-о-о Стаке срећо!“ најзад ће Јока. „Ето ме мати, ето!“ одговори цура и до мало стиже.