Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
Уста су му била полуотворена, као на осмех, да су се видели бели зуби... Очи већ стакласто сјајне, али још влажне, зуриле су непомично негде изнад наших глава.
Лежао је полеђушке, лице му је обрасло у проседу браду, а очи отворене и стакласто сјајне, као у пуњене птице. Обиђосмо мртво тело, осећајући потајну језу, и пожурисмо... Угледасмо бојно поље.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
— Опростите, госпођице, ви сте свакако у заблуди. — Тада сам је погледао изблиза, у оно стакласто, непомично око. Учинило ми се да њен поглед продире у мене. — Ја сам допратио свог пријатеља... Сада чекам да изиђе.