Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
— О, домаћине! — зовну поп опет. Залаја зељов још жешће. Нека девојка извири из куће, па је опет неста. То беше Стамена, поћерка Бошкова. — Домаћине! — отеже поп из свег гласа.
Док би оком тренуо, беху оба коња привезана иза новог вајата за шљиву. Стамена изнесе гостима столице пред кућу, пољуби попа у руку, па отрча опет у кућу.
Вуја само ћути и ништа не зна где је — да ли седи, да ли стоји. Утом изнесе Стамена бардак ракије и чашу, па поче служити госте. Пружи и Вуји чашу.
попу, као свом познанику и добром пријатељу; да он не налази момку мане; да се могу баш и опријатељити — само ако и Стамена буде вољна. Мило попу што Бошко није ораскида, и договори се с њим да ујутру упитају девојку.
Учини му се да су за совром час све жене, час све сами попови, па чак и Стамена, анатема је било, као с брадом!... Буде му здраво смешно, па се смеје! Поп мало-мало па тек помркне очима на њ.
Сад ћемо, попо — одговори Бошко, па се окрете Стамени: — Хајде, дете, намести попи и овом пријатељу доле на чардаку. Стамена запали зубљу луча на огњишту, па оде да простре гостима.
Озго са чардака светли се она зубља луча, те обасјава чак ту до коња. Види се Стамена како намешта постељу. Вуја скиде полако теркију с ђогата, па се склони мало на страну у мрак...
Види се Стамена како намешта постељу. Вуја скиде полако теркију с ђогата, па се склони мало на страну у мрак... Стамена беше све наредила на чардаку (а то вам је обична собица над качаром, начињена тако за госте и путнике), узе луч, сиђе
с Вујом, који у тај мах бахну из мрака пред њу, па, ни сам не знајући зашто, упита је: — Хоћемо ли, душо, спавати? Стамена врисну уплашено, испусти луч и побеже некуд.
Поп Мића није више никад говорио о Вујиној женидби. Кад се Стамена удала, онда је тек отишао Бошку у Лајковце. Вуја се опет крпио под оном липом, укоричавао књиге, звонио у цркви,
Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ
Кад једра презре гудуру Четвртка и словну тежест, зелен-дојки чашке о рци тарне - стамена а крхка; из кавез-слова, с именом и добро, завапи влажна: Модруј, вече модро!
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
чучну пред њим, као пред исповједником, наслони лакат на кољено, а руком заклони уста, па започе: „До’дила је к мени Стамена Миркова, таман данас око подне, кад ти оно пође у село. Ја, богме, бјех у највећем послу, као што знаш.
Најзад ћу ја: опрости, Стамена, жива била! ама сам у послу видиш...“ „Опрости и ти, жива била, ама казуј ако имаш што у краће, јер, како виђо, не
— Изиђосмо у авлију. Она шће да сједе, као по тенану да се причамо. — Богме, ја немам кад, Стамена, но реци што имаш! — Јошице моја, ти знаш да сам ти увијек добра жељела, па бих рада да ме послушаш, за своје добро.
Није. Друга је! Мираш не иште Стану за Радојева сина, но за свога!“ „Ја се, Пејо, прекрстих два пута, кад чух што Стамена рече!“ Јока се пред Пејом прекрсти два пута. И сердар, у највећему чуду, извади чибук из уста, па то исто учини.
Станковић, Борисав - КОШТАНА
И три дана цркве затворене, три дана чаршија затворена. Стамена кука и моли: — Стојане, море Стојане, Где се је чуло, разбрало, Брат сестру море да зема?